Rušenje spomenika novije i stare istorije-šta smo time dobili?

РЕВAНШИЗAМ је једна од одлика садашњег времена у којем су загубљени или заборављени основни цивилизацијски критеријуми.

На територији бивше Југославије, за вријеме посљедњег крвавог сукоба, али великим дијелом и у миру, акцијом не само вандала, него и сљедбеника нове власти, настрадало је и много споменика из Другог свјетског рата.

Међу њима и умјетничка дјела Душана Џамоње, Николе Добровића, Aнтуна Aугустинчића...

Споменик је сјећање, а уништавањем сјећања уништава се и истина.

Уклањањем и уништавањем спомен-обиљежја не брише се само историја, него и култура, која је била култура свих којих су живјели у вријеме социјалистичке Југославије.

Професор социологије на Економском факултету у Бањој Луци Иван Шијаковић навео је неколико разлога због којих су масовно рушени споменици претходне генерације, односно социјалистички споменици подигнути у знак захвалности револуцији и појединцима који су у њој учествовали.

- Први разлог је раскид с прошлошћу која је наступила распадом земље и потреба да се ослободе бремена социјализма. Други је тај што су људи изгубили идентитет човјека који служи социјализму и самоуправљању, очекује свјетлију будућност и гради социјално стабилно и равноправно друштво. Тај идентитет су изгубили и рушилаштво је било нека врста освете претходном периоду, али и нека врста ината којем су склони људи ових подручја - истакао је Шијаковић.

И трећи разлог је, додао је Шијаковић, прихватање новог идентитета и жеља да се одбаци стари, чак и да му се затру трагови. Многи, који нису могли да се идентификују са резултатима револуције и комунизмом, истакао је, пронашли су идентитет у вјери, нацији, локалним односима, или ипак, у скупљању новца, крађи, криминалу и лоповлуку.

Рушење споменика, нагласио је Иван Шијаковић, значи недостатак опште културе. Без обзира на то какав је споменик и у чије име је подигнут, како је рекао, не треба да се руши, јер је израз једне епохе и генерације.

- Главни рушитељи су људи ниског нивоа опште културе, људи које не многу у стваралаштву да нађу мјесто и да се покажу свијету додајући нешто ново и имајући личну снагу. Онда они желе да се докажу рушењем и тако скрену на себе пажњу. Људи који желе да се самопрокламују као вође рушењем старог, јер не могу да превазиђу оно старо - сматра Шијаковић.

Према његовом мишљењу, многи нису успјели да надиђу Тита, па су му уклањали споменике.

Међу рушитељима, истакао је Шијаковић, нема интелектуалаца.

- Било који интелектуалац који би рекао: Уклоните споменик револуцији или НОБ-у, аутоматски би се исписао из круга интелектуалаца и сврстао у круг деградираних људи - категоричан је био Шијаковић.

Он сматра да историјска дистанца неће успјети измирити супротности и помирити различит однос према историјским фактима. Помирењу, како је рекао, може допринијети само образовање и разумијевање.

- Видјели смо да је прошао за историју поприличан број година, од Другог свјетског рата, али да су исте страсти и фрустрације испливале и поново је почело рушилаштво и међусобни обрачуни. Све што човјек створи улази у културу и то су трагови, које остављају генерације и оно који то руше негативно се односе и према прецима - рекао је Шијаковић.

Професор историје на Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци Ранко Пејић истакао је да коријене рушилаштва треба потражити у самом значењу споменика, "који опомиње на карактеристике једног живота народа, нације, епохе..."

Свака идеологија, појаснио је, гради своје споменике, а она која долази послије, настоји да поруши свако обиљежје својих претходника, да не би посјећали и да би им се умањила вриједност.

- Рушилаштва има кроз цијелу историју људског рода. Почевши од старог Египта, преко средњег вијека, Француске револуције. Срушили су Бастиљу, која је симбол зла и патње, али је требала остати да свједочи да су ту људи умирали... - рекао је Пејић.

Он је додао да је и Берлински зид био симбол препреке, али да га није требало порушити, јер је био симбол једног времена.

У Шпанији су, рекао је он, порушили све споменике који подсјећају на вријеме освајања Aрапа, али су, ипак, оставили џамију Aлхамбру, која је данас велики споменик културе.

Рушење, истакао је Пејић, увијек има идеолошку и политичку димензију које рушиоци понекад нису ни свјесни.

Рушењем споменика, додао је, руши се једна страница историје, страница прошлости. То људи раде из незнања, понукани идеологијом и политичком ситуацијом.

Пејић сматра да треба направити историјску дистанцу да би се споменици градили, јер се страсти у БиХ, након посљедњег рата, још нису стишале.

- Споменици треба да буду извор за проучавање историје. Међутим, данас је све политика. На примјер, Хрвати, под притиском међународне заједнице граде споменик жртвама у Јасеновцу, али на сваки начин настоје да умање страдање Срба и осталих и да се оправдају, прво цифрама, а друго нестављањем имена - упозорио је Пејић.

(Крај )

Маја РAДЕТИЋ

Glas Srpske