Tog sam dana stigla u Nish oko 16.30h. Sestra me je cekala na stanici kod Konja. A tu, samo na par metara od tog istog Konja, bila je zgrada. Ista ona koja je tu stajala jos pre pet godina i u koju sam onda usla drzeci nekoga za ruku...
Talase secanja prekinula je sadasnjost. I mada znam da bez proslosti nema sadasnjosti ipak je, negde duboko u meni, prevagnula misao da bez sadasnjosti ne postoji put ka buducnosti.
"Oko cega treba da ti pomognem?"- pitala sam sestru.
"Ma nije vazno- pomocices mi oko onoga oko cega treba da mi pomognes. Opusti se i uzivaj!"
"Ali sta je to?"
"Nije vazno, reci cu ti kasnije."
Xm, kasnije... Ma znam ja da ona mene nesto farba...
Stigle smo u stan. Malo neuredan za bilo ciji ukus, alin sam kuci ostavila pravu katastrofu, tako da mi nije smetalo.
Cimer je lezao u krevetu, pod temperaturom. Opste je poznato da ja, kad god prvi put udjem u neku kucu ili stan, sta god, stidim se ne samo ljudi, nego i stvari koje se tamo nalaze, pa mi nije ni smetalo sto nije puno pricao.
Ipak, nesto mi je bilo cudno. Ja sam ovamo dosla zbog nekog posla. Pretpostavljala sam da treba da cistimo stan. Umesto toga, ceo dan smo sedele u kuci, gledale filmove, serije, pricale usput o koncertu Darka Rundeka u Beogradu na Birfestu. Kako sam samo bila ljubomorna na sestru sto je isla na taj koncert a ja nisam! Secam se da sam joj napisala sms: "Samo ti slusaj DARKA RUNDEKA, a ja cu ovamo da si crtam!" Nisam dobila odgovor.
krenule smo u setnju. Na izlasku iz stana seka me je pitala:
"Imas li predstavu gde sad idemo?"
"Ma nemam pojma- odgovorila sam blago nezainteresovano. Bila sam 100% sigurna da idemo u neku prodavnicu u kupovinu deterdzenata za chiscenje stana. Onda mi je sinulo: "Zar cemo nocu da cistimo stan?" Vec se dobrano bilo smracilo. Mozda je htela da izbegnemo vrucinu, ko zna...
Dugo smo setale, prosle pored nekoliko prodavnica ne svrativsi ni u jednu... Na kraju je trebalo da biram: da li da setamo kejom ili nekom ulicom u blizini. Oduvek sam volela kej. Odrasla sam uz reku, valjda mi zato i znaci toliko... Uz tu istu reku...Volim njen miris...i da zamisljam vreme koje je proteklo od njenog nastanka, ljude koji su ziveli kraj nje, one kamichke koje su deca bezbrizno bacala u vodumi koji prenose kroz stolecima taj nevini stisak shake. Uzivala sam nemo u zuboru vode...
Isle smo sve dalje i dalje. Prolazeci pored neke zgrade uocila sam grupicu ljudi i miliciju. Glasno sam se zapitala:
"Sta se desava ovde? Sta rade ovi ljudi ovde?"
"Ma otkud znam, gladni ljudi, cekaju hleb", shalila se seka. Zatim me povukla napred jer sam neprestano zurila u milicajce. Shvatila sam da se nesto desilo. Verovatno neki protest.
Nisam imala vremena da se pitam zasto bi ljudi protestovali ovako kasno uvece.
Stale smo pored neke zgrade. "Ovo je Banovina, zgrada univerziteta"- seka mi je objasnjavala. Klimnula sam glavom ne shvatajuci da se nalazimo pored one iste zgrade gde smo zatekle miliciju, samo sa suprotne strane.
Pricale smo o mom fakultetu, o carima Nisha... Stajale smo tu oko pola sata. Zatim smo krenule dalje...dalje i stigle: opet do one iste grupe ljudi, samo je sad grupa bila mnogo veca. Kapija je jos uvek bila zatvorena. Ja sam bila zbunjena.
"Ma sta cekaju ovi ljudi?"
"Sta se cudis- cekaju ljudi da jedu!"
Nezainteresovano sam krenula napred kad osetih cim desnog ramena:
"Hej, stani, kuda si krenula?! Pa i mi cemo da jedemo. Gladne smo. I mi cemo da jedemo! Je li da smo gladne?"
Hm, pa nisam bas toliko gladna, al 'ajde, kad kazesh...
Ma mene ovde neko zestoko zeza! A taj neko je moja rodjena sestra! Ne znam kakvu hranu bi trebalo da serviraju pa da se ja odusevim.
Pocela sam da se mucim mishlju sta bi to moglo da bude. Gledam onu kapiju i kapiram- zatvoren prostor. Gde li me je sad povela da mi je znati! Prilazi nam njena kolegenica, mashe ulaznicama i pita: "Hocemo li da uzivamo?"
"Hocemo"- odgovaram ja, a blage veze nemam u cemu bi to trebalo da uzivam. Nije mi Bog zna kavo zadovoljsvo uzivati u hrani. Gledam ulaznice oko sebe- ne vidim sta pise na njima!
Mislim: da je neki film- ne znam koji glumac treba da glumi u njemu pa da se ja iznenadim. Da je predstava- opet ista stvar.
Cujem: neko prica u mojoj blizini: "Tamo cemo posle koncerta".
"Koncert?'- bilo je to moje pitamje upuceno sestri.
"Ma pricaju ljudi, sta se palis ko hepo kockica! Sta prisluskujesh!"
Edosta je! Ne mogu vise! Dosta je! Neka bude sta bude samo da BUDE vec jednom! Mada, bila sam poprilicno sigurna da je koncert u pitanju. Pocheh da nabrajam u sebi: Balasevic (vec vidjeno), Cola (nista posebno), Georgiev (nije to neko iznenadjenje)... Rundek ( [b] pocrtano nema sanse [b!] ). I ja na ovo poslednje momentalno zaboravim.
Pocela sam da cupkam u mestu sto je seku jako nerviralo. Meni su zivci bili na izmaku. 'Malo nisam pocela da se derem: "Alo,ljudi, kazujte sta se ovde deshava kog vraga!"
Konacno otvorise kapiju. Muvamo se ja i sestra da udjemo medju prvima. Gledam ja njene ulaznice kad one- okrenute naopako! Ulazimo u neko dvoriste (Bog te maz'o sta je sad ovo!). Vidim binu, mikrofone, bubnjeve, klavijature i nista mi nije jasno. 'Aj vidim ja da je koncert, al' nije valjda neko kulturno-umetnicko drustvo?! Cemu toliko mikrofona? I dok ja razmisljam tako, sestra me hvata za ruku i kaze: " Sad zmuri i kreci za mnom!" I ja zmurim onako zbunjena, znajuci da me narod gleda i smeje mi se, i histerisem:
"Sto me teras da zmurim! Ne umem da hodam na slepo, saplicem se o sopstvene noge!"
"Ne boj se, neces da padnes! Samo se drzi obema rukama za mene i nista se ne sekiraj!'
"Gde li si me sad povela?"
"...Iz mraka ona divna mi svanu...ko pesma slavlja u zorin svit..." To se desilo par sekundi kasnije, upravo kad mi je seka rekla: "Otvori oci i gledaj pravo!"
Plakata! A na njoj pise:
RUNDEK
CARGO
ORKESTAR
Usledila je scena za film: pocela sam da vristim kao luda. Suze su mi krenule iz ociju. Umalo nisam sela na beton. Ljudi oko mene su umirali od smeha, a sestra nije znala sta ce sa mnom. Jedna fotografija za uspomenu...
Cekale smo oko sat vremena dok nisu izsli na binu. Saksofonista, trubac, klavijaturista, prelepi bubnjar (Dominik?), violinista-violinistkinja Izabel, tehnicar i, na kraju, leka ex-jugoslovenskog roka, frontmen grupe Haustor- DARKO RUNDEK!
Svi dobro znamo koliko on ima cudne oci. Sive...misteriozne...privlacne... Sa svojih pedeset i nesto godina covek je izuzetno harizmatican. Toliko sam zelela da vidim te njegove oci... Ali on izlazi na binu sa naocarama za sunce i flasterom do sredine chela! Nista nije komentarisao, samo je u jednom trenutku skinuo naocare. Nko ga je posteno izboksovao! Posle smo cule da su to bili navijaci Rada iz Beograda. Prebili ga na nacionalnoj osnovi zbog necega sa cim on nema nikakve veze- hrvati su u Rijeci slomili stakla Lastinim autobusima. Rundek je zbog toga debelo platio. Ma nisu normalni! Skoro je jedan decko podlegao povredama nakon sto su ga prebili na zeleznickoj stanici Rakovica u Beogradu. To sve treba ispozatvarati!
Dva sata predivne muzike! Uzivala sam u pesmama koje znam, slushala one koje ne znam: "...ali zvuk oluje cujes samo ti...", uzivala u divnom pogledu "na kanjon". Ne mogu da ne spomenem Dominikovu bujnu kovrdzavu kosu... Dva sata fantazije! Oni, kojima ovaj Rundekov koncert nije bio prvi, koji su i pre bili, osetili su neraspolozenje u njegovom glasu,pokretima. Oci su ionako bile sakrivene...Taj je covek tada, u tim trenucima, bio direktna veza izmedju proslosti i sadasnjosti. On je bio tu, sada, ali modrice na njegovom licu bile su olichenje dugih godina patnji, olichenje mrznje i besa zbog svega sto se desilo u poslednjih 15 godina. Zvuk "Oluje" culi smo svi- cak i mi, koji nismo to zeleli. Znam, jos smo na drugoj strani ulice. Na ovom koncertu za trenutak smo se nasli preko puta. Ne lazimo se, nije bila vecnost, bilo je samo tih dva sata....Zavrsilo se Apokalipsom, a posle su izlazili na bis. Pevali su nesto sto ne znam. Svejedno- bilo je divno.
Sad mi ostaje samo da se secam. I da se nadam da ce ponovo doci..Da razbije tu monotoniju...
Bila je posle i Nisomnia- Delarno i Partibrejkersi, ali osecaji nisu bili tako jaki. Nije bilo tog poriva sto tera dushu da zaplace. Jedna devojcica im je mahala "sa tribina" nadajuci se da ce je neko videti. Mozda ce posle petnaestak godina ona zaboraviti da je ikada bila na tom koncertu (njen tata sigurno nece), a mozda ce joj znaciti puno sto je mahala takvim legendama.
Ljudi su zeljni dogadjaja- onih pravih, sto ispunjavaju dushu i srce. Spasi nas, Boze, "Skandala" Ii budala sto izvlace na sunce taj smesni prljavi vesh! Daj nam razloga da se radujemo sto smo tu gde smo! Svi mi volimo svoju domovinu, cvece joj bacamo pred noge, a svako zeli da iz nje ode.