Preminuo Džon Timoti Bajford

T. Nježić    | 05. 05. 2014. - 13:50h | Komentara: 0
Džon Timoti Bajford, režeiser i scenarista koji je napravio jedne od najbojih serija za decu u Srbiji preminuo je danas.






Izvor: Blic

Na mom kompu postoji folder koji se zove "Zalog za buducnost" u kome se nalazi i ponesto njegovo

U poslednje vreme mi bas tesko pada odlazak ovakvih ljudi, nebitno je iz koje oblasti, branse su

Mozda samo patetisem, mozda je to samo zato sto su to neki moji, pa neka i bude, idoli, ljudi cije reci sam volela da cujem (misljenje umnih je uvek dobro oslusnuti makar se i ne slagali), ljudi od dokazanog znacaja i kvaliteta - a nesto mi se ne cini da na njihova mesta stupaju adekvatni novi

kao sto neko rece za Tijanica, parafraza "otisao je poslednji zbog cijeg teksta, intervjua bi se povecao tiraz, toga vise nema"

Auh... osušio se čovek u ovih zadnjih par godina... sad znam na šta misle kad kažu duga i teška bolest... zbogom, čika Timoti...

Ulepsao mi je detinjstvo.
Slava mu

divan je bio, zao mi je sto je bio bas dugo bolestan, neka pociva u miru

Velika dela je učinio, neka počiva u miru.

Najznačajniji dragulj u desetogodišnjoj seriji emisija „Naši stranci" nesumnjivo je reditelj i tvorac kultnih televizijskih emisija za decu Timoti Džon Bajford. Iako je 35 godina kod nas proveo kao turista ostavio je neizbrisiv trag u kulturnom životu naše zemlje. Trebalo je da je da k nama dođe Britanac , ekranizuje „Neven" i našoj deci na neponovljiv način približi našeg čika Jovu Zmaja. 1980. godine Bajfordova serija „Poletarac" na festivalu u Minhenu osvojila je Grand prix kao najbolja dečija emisija na svetu. O kako se tada radovao naš zet Timoti! Slavni BBC u kojem je počeo da peče rediteljski zanat te godine je Televiziji Beograd gledao u leđa . Bajford je u velikoj Jugoslaviji dostigao vrhunac svog televizijskog stvaralaštva. Njegove serije „Babino unuče", „ Nedeljni zabavnik"„Pitam se pitam se", „Tragom ptice Dodo" neprevaziđene su televizijske poslastice za decu, pa i odrasle koji su u sebi sačuvali bar zrnce detinjstva.

Timoti Bajford , svestrani čovek, maštovit umetnik, pisac, profesor engleskog, prevodilac, umetnički fotograf, saradnik Dečjeg kultutnog cenra u Beogradu, autor izložbe „Radost u sto slika", ekolog i nezvanični „vlasnik" šume na Banjici,otac tri sina, a odnedavno deda, konačno je pre nekoliko godina postao građanin Srbije ukazom predsednika Srbije-Borisa Tadića. Ostaje još da se nađe način da Timoti Džon Bajford ostvari pravo na izuzetnu penziju, koju je svojim delom odavno zaslužio.

Timoti u emisiji „Naši stranci" bajfordovskim srpskim jezikom priča o sebi, porodici, radosti koju donosi stvaralaštvo...Emisija obiluje insertima iz Timijevih emisija , fotografijama „našeg stranca" kao i fotosima dece koju je Bajford snimio na manifestaciji „Radost Evrope".

Na ulasku u Banjičku šumu postavljena je tabla „zahvalnica“ na kojoj piše da je zahvaljujući gospodinu Timotiju Džonu Bajfordu, ljubitelju i poznavaocu ptica, šuma postala zaštićeno dobro.
- Šetao sam dugo tom šumom i napravio sam spisak od 76 vrsta ptica, pa je na osnovu toga dobila status ontološkog objekta za koje se izborilo Društvo za zaštitu prirode. Sada tamo postoji lugar, sa svojom kućicom, i čuva šumu.
Timothy Byford

Timothy Byford

Rodjen sam u Salisbury-u, Engleska 25-og Jula 1941g. Proveo sam svoju mladost na farmi mojih roditelja, Fredericka i Elinore, u obližnjoj varošici Fordingbridge-u. Školovao sam se u Salisbury-u, prvo u internatu (Salisbury Cathedral School), pa zatim u gimnaziji (Bishop Wordsworth’s School). Završio sam gimnaziju s tri položana A-level ispita: Engleska Literatura, Francuska i Istorija. Rano sam shvatio da život na farmi nije za mene. Kad sam imao dvanaest godina želeo sam da budem ratni pilot RAF-a kao moj ujak, zatim pubertet je doneo sa sobom jedan religiozan talas koji me je vukao prema crkvi. Bio sam uveren da me Bog zove da budem sveštenik. Dve godine kasnije, toliko sam voleo školu da sam odlučio da postanem učitelj, tako da mogu da provedem ceo zivot u školi. Ali jednog dana, na predlog mog omiljenog profesora francuskog, otišao sam u provincijsko pozorište u mom rodnom Salisbury-u da gledam Školu za žene Molijera. To je bila ljubav na prvi pogled, pa sam počeo da idem u pozorište svake nedelje i nije prošlo mnogo vremena pre nego sam odlučio da ne želim da budem ni ratni pilot, ni učitelj, ni sveštenik nego da moram da radim u pozorištu. Nisam želeo da budem glumac i nisam bio sasvim siguran šta tačno radi reditelj. Samo sam želeo da radim iza kulisa – ako ništa drugo, da bar skuvam čaj za glumce. Roditelji su mi bili očajni – smatrali su da bacam jedno izvanredno i skupo školovanje u vodu da bi se družio s prostitutkama i kriminalcima. Pošto je moja strast za pozorištem bila jača od moga poštovanja prema roditeljskim željama, da skratim priču, terao sam svoje, i konačno dobio prvi posao - pomoćnik inspicienta na turneji po rudarskim krajevima Velsa. Posle ovoga je sledila jedna duža pauza, takozvani odmor (resting) u toku koga sam radio kao šegrt jednom vodoinstalateru. Simpatični majstor mi je dao dovoljno slobodnog vremena da jurim svoj pravi zanat i uspeo sam da se upišem na pozorišnu akademiju Central School of Speech and Drama u Londonu, u odseku za inspicijente. Pre nego što sam počeo da studiram, radio sam u letnom pozorištu u Škotskoj, u kome sam i glumio.

Studirao sam dve godine, a između semestara sam radio kao fizički radnik u raznim londonskim pozorištima, i kao inspicijent i kao glumac u još jednom letnjem pozorištu. Na kraju studija dobio sam godišnju nagradu za najboljeg studenta i sledio je posao pomoćnika inspicijenta u Royal Shakespeare Company-u, u Londonu. Radio sam u još jednom londonskom pozorištu pre nego što sam rešio da probam rad na televiziji, gde sam se privremeno zaposlio kao asistent. U to vreme sam se oženio glumicom s kojom sam radio u letnjem pozorištu. S njom imam jednog sina, Justina.
Pošto sam video interesantniju budućnost na televiziji, rešio sam da ostanem. Radio sam na raznovrsnim emisijama – zabavnim, dramskim, dokumentarnim, satiričnim - i pomirisao sam slast režije. Posle tri godine konkurisao sam za radno mesto reditelja u dečjoj redakciji i zahvaljajući preporukama reditelja s kojim sam do tada radio, primljen sam. Režirao sam filmske inserte za popularnu seriju Blue Peter i posle tri godina napisao sam i režirao dokumentarni film o konjima koji je dobio specijalnu nagradu na festivalu Prix Jeunesse u Minhenu, a i u Engleskoj je emisija dobila prestižnu BAFTA nagradu za najbolju dečju emisiju. Sledio je kratak period u dokumentarnoj redakciji, pa još tri serije za decu, jedna od kojih me je vodila u Jugoslaviju.

Pošto sam izjavio po povratku u London, posle obilaska terena u Jugoslaviji, da je Beograd najružniji i najprljaviji grad u kome sam ikada boravio i da posle ove serije me sigurno nikada više neće videti, sam ipak rešio da napustim BBC i nastavim karijeru u Jugoslaviji. Razveo sam se i oženio Milom Stanojević s kojom sam napisao scenarija za nekoliko dečjih serija koje sam i režirao. Ja sam takođe režirao nekoliko emisija za muzičku redakciju. Godine 1972 rodio se sin Andrea, a 1973, Jovan. Godine 1973. sam režirao i montirao 13 epizoda Nevena, inspirisanih istoimenim časopisom koji je uređivao Jovan Jovanović-Zmaj. Sledilo je još 13 epizoda, a zatim serija Ljubiše Kozomare, Babino Unuče, za koju sam dobio nagradu za režiju na festivalu u Portorožu. Posle još nekoliko muzičkih emisija, od 1978 do 1980 sam napisao scenario, režirao i montirao seriju Poletarac po istoimenom časopisu Duška Radovića. Poletarac je dobio glavnu nagradu na svetskom festivalu Prix Jeunesse u Minhenu. Zatim sam režirao u školskoj redakciji Mali Programi i U Zdravom Telu, Zdrav Duh, u zabavnoj redakciji sam režirao seriju Osvajanje Sreće, i za TV Sarajevo dećju seriju Nedeljni Zabavnik.

Godine 1983 sam se vratio u BBC i režirao sam godinu dana u dečjoj redakciju. Leta 1984 sam se vratio u Sarajevo i napisao sam i režirao još jednu seriju Nedeljnog Zabavnika, pa zatim jednu seriju za decu, ovog puta o muzici, Notna Svaštara.

Zatim je sledila mala pauza od televizije i 1986 godine sam režirao predstavu Zli Patuljak u pozorištu Boško Buha. Predah se nastavio i ja sam se trudio da koristim svoju ljubav prema pticama i prirodi na koristan način i krenuo sam u borbu za zaštitu Banjičke Šume, s delimičnim uspehom – zaštita treće kategorije. Godine 1988. vratio sam se u Sarajevo da režiram ekološku seriju za decu, Tragom Tice Dodo, a po povratku u Beograd, nastavio sam svoj pokušaj da obratim pažnju deci na potrebu da žive u skladu s prirodom, priređujući ekološke priredbe Društvo Vrabaca u Sava Centru. U 1990 godini, posle još jedne dečje serije u Sarajevu, Otvori Prozor, rešio sam da se povučem sa televizijske scene. Bilo mi je jasno da sam uradio sve što sam imao da uradim, da sam rekao sve što sam imao da kažem i da je vreme da radim nešto novo. Dve godine sam radio u školi za engleski jezik i držao sam privatne časove, a 1992 sam otišao u Englesku da radim u jednoj privatnoj internacionalnoj školi za studente od 14-20 godina, gde sam, izmedju ostalog, predavao engleski i dramu.

U Beograd sam se vratio 1995 godine, gde sam nastavio da predajem u dve škole za engleski jezik. Godine 1998. sam se razveo i 1999 oženio Zoricom Živanović. Sada, pišem, predam engleski i prevodim na engleski. Izdao sam trilogiju: ’Pigs Do Not Eat Banana Skins’ i upravo pišem svoju autobijografiju...

Biografija preuzeta sa Blica

Одлазак Невена




Енглез Timothy John Byford дошао је у Београд 1970. године неким послом као редитељ са Би-Би-Сија, ту се заљубио, оженио и остао. Причао ми је да није био одушевљен радом у британској ТВ кући о којој сањају аутори са истока и са запада: „Морао сам да радим оно што ми траже, а не оно што бих желео. У Београду сам, иако је комунизам био владајући систем, ипак осетио да могу испољити уметничку слободу. И нисам се преварио.“

   
Многи тврде да је управо Бајфорд открио Јована Јовановића Змаја српској деци када је направио једно од антологијских телевизијских остварења – Невен. Прве српске речи које је научио биле су „таши, таши, танана“ и псовке:. „Дакле, од Змаја сам знао само оно прво.

Отишао сам у Матицу српску у Нови Сад да бих видео како је изгледао часопис Невен који је Змај уређивао, како бих нашао илустрације за серију коју сам већ радио. Два дана сам седео, већ сам довољно знао ћирилицу, гледам, читам и не верујем. Ни дан-данас у Енглеској нема таквог часописа за децу. Чика Јова Змај је био Србин, прави светски човек који је читао енглески и немачки, преводио, био веома образован. Моја фасцинација је била толика да сам по повратку предложио уредници Лоли Влатковић да направим емисију о Невену а она ми је казала да одмах пишем сценарио. И тако је настала серија коју сам снимао три месеца.“

Уследили су потом неодољиво Бабино унуче и незаборавни Полетарац, за који је добио Pri Jeunesse на фестивалу у Минхену 1980. године.
Када смо разговарали 2005. године, Бајфорд је био већ пуне 33 године становник Београда и Србије, без држављанства. Ауторка овог текста се, уз малу помоћ пријатеља (Драган Бујошевић), потрудила да председник Србије Борис Тадић прими к знању овај податак, и Енглез Timothy John Byford је убрзо добио држављанство Србије и Црне Горе! То је био основ да, касније, своје године рада у ТВ Београд претвори у радни стаж, да стекне пензију, а уз велику подршку јавности 2013. године је добио и националну пензију.

Био је редитељ, сценариста, преводилац, професор енглеског језика, без дипломе. А у последњем интервјуу НИН-у, на питање шта би још волео да ради, рекао ми је: „Једино што бих стварно волео, то је да режирам српско школство. Мислим да су све приче о српском школству коме су потребне реформе, за које нема пара, заправо нетачне. Могу да се направе огромне реформе које не коштају ништа. Министри просвете имају своју визију како треба да изгледа школа, али они никако не улазе у менталитет детета. Они одређују шта је добро за дете, а да притом уопште немају идеју шта дете заиста може да савлада и, што је још важније, на који начин. Деца живе у стресу и за почетак треба учинити да не живе у страху од школе. Замислите колики је напор деци да сваког дана иду у школу, а да се притом плаше и школе, односно градива, али и професора.“

Када се пре неколико година озбиљно разболео, овај уметник је најпре о томе отворено говорио у НИН-у. Упустио се у животну битку уз помоћ супруге Зорице Живановић. Дијагноза је гласила – myeloma multiplex. Рак који напада крв, кости и коштану срж, објаснио ми је тада и рекао: „Желим отворено да кажем – ја имам рак! Овде нико не воли да спомене ту реч. И не каже се да је неко умро од рака, већ се пише да је умро после дуге и тешке болести. И ако би ми неко у читуљи, када умрем, написао да сам умро после дуге и тешке болести, мислим да бих се вратио као дух да то исправим.“

Из првог брака, са Џени, Тимоти Бајфорд има сина Џастина, из брака са Милом Станојевић има синове Ендија и Јована, који су успешно завршили факултете и докторирали у Енглеској где живе и раде.



Радмила Станковић


NIN