Nalazi na dvadesetak kilometara od Pirota, kada se krene pravcem ka gornjem Visoku, t.j. Visočkoj Ržani. Smestilo se na Visočici, neposredno pred njen utok u duboki stenoviti kanjon u kome se gnezdi par surih orlova a sa čije druge strane leži selo Pakleštica, dokle odavde nema kolskog puta. Opkoljeno je s jedne strane golim brdom Jovankov Vrh u čijoj se stenovitoj padini nazvanoj Kamik još sa puta jasno vidi nekoliko velikih pećinskih otvora, s druge strane šumovitim Kaminskim bregom i sa treće obroncima Vidliča, straroplaninskog venca koji odvaja Visok od Pirotske kotline. Pre probijanja puta, selo je bilo raskrsnica preko koje su prelazili natovareni konji koji su iz Dojkinaca, Brloga, Ržane, Pakleštice, sada već uraslim i pomalo zaboravljenim stazama odlazili u grad, uglavnom radi trgovine.


Budući da letujem na planini neprestano već skoro dvadeset godina i svakako smatram da je svako od sela na svoj način zanimljivo, mislim da imam” kredita” da  preporučim obilazak Rsovaca i okoline koji su i za mene bili pravo otkriće i prijatno iznenađenje.


Samo selo je, mada živopisno, i lepo i nije, zavisi ko šta pod time smatra. Ima puno oronulih kuća, ali i onih koji vlasnici, tačnije njihovi potomci polako dovode u red i daju im prijatan izgled. Važno je i to da je još uvek koliko-toliko živo, što se ne bi moglo reći za mnoga druga visočka sela. U centru se nalazi odavno napušten pogon za krojenje i šivenje kožnih predmeta u kome nekada behu našle zaposlenje žene iz celog kraja, ispred njega spomenik i preko puta prodavnica (jedna od dve u selu). Idući odatle naniže, selo se spušta na reku koja se može i pregaziti, mada postoji i široki most sa betonskim nosačima. U reci ima krkuški i pastrmki, a par stotina metara nizvodno od mosta, s druge strane reke, nalazi se seoska crkva posvećena sv. Petru i Pavlu (inače, svaka kuća u selu slavi ovu slavu, 12. jula) koja se smestila u kamenu okapinu koja je s prednje strane malo dozidana, tek toliko da se može zatvoriti velikim vratima. U njoj se nalazi jedinstvena, (po meni malo izvikana) freska ćelavog Isusa koju možete i vi da vidite i procenite ako se lik koji drži ključ od crkve smiluje da vam ga da.




To bi bilo sve za turistički bedaker, ali, ono najlepše ovde je priroda: između stenovitih obronaka ukazuju se neočekivano široke zelene doline sa bujnom travom i brojnim izvorima, a na stenama koje su mestimično pune fosila iz pradavnih vremena raste najaromatičnije čajno bilje poput vranilove trave, konjskog bosiljka, planinskog čubra (rtanjskog čaja), ive, žute hajdučice, petrovca, izopa… Sa mesta zvanog Vladikina ploča vidi se odozgo ceo kanjon Visočice koji meandrira kroz stene poput kanjona Uvca, a sa vidikovca poviše Kaminskog brega vidi se celo Zavojsko jezero. Uspinjanjem na Jovankov vrh otvara se vidik na Gornji Visok, planinske pašnjake i moćne vrhove, a sa Vidliča vidi se celo pirotsko polje… U napuštene pojate na visu Kovačevo između Rsovaca i Brloga uselila su se nedavno dva isposnika, koje je policija već obišla i uverila se da nisu “opasni”.


U selu žive i ljudi koji ga, uprkos još uvek mukotrpnom životu, iskreno vole. U kući Petkovića  živi Svetislav, zvani Kena, sa ženom, decom, roditeljima i bratom. On je seoski pesnik koji je na lokalnom narečju opevao bezbrojne detalje iz seoskog života. Ova porodica čuva stado od oko 200 ovaca i prodaje prvoklasan sir po ceni od 400 din po kilogramu (to je bila utvrđena cena za ovčji sir u svim selima u Visoku ove godine). Inače skuplja starinske predmete za kućnu upotrebu, kao i razne alatke, i sanja da jednom završi kuću i u njoj nadje mesta za malu etnološku izložbu. Sin Aleksa koji je pošao u sedmi razred može da vas povede na bilo koje odredište u ataru sela ili šire. Nikada vam neće tražiti, ali, obradovaćete ga malom napojnicom. Aleksin komšija Dalibor Filipović, odlični učenik drugog razreda gimnazije u Pirotu osvojio je prošle godine osmo mesto u Evropi svojim radom na  istraživanju istorije seoske crkve. I on može biti dragoceni sagovornik za one koji žele nešto više da saznaju. Njegov deda Jordan, nažalost preminuo ove godine, rado je pravio drvene krckalice za lešnike (kojih ovde ima mnogo), čuriljak, tradicionalnu mešalicu za čorbu od kopriva, i mnoge druge sitnice… Zato u selu još uvek dejstvuje Sveta Apostolović, koji pravi zvona za ovce i krave, ali tako što u njih na određena mesta umeće mesing, kako bi postigao jasan zvuk… I inače, ako upitate Kenu, koga smo pomenuli, reći će vam gde se u selu može nabaviti med, sokovi od divljeg voća, rakija ili nešto drugo što vas zanima. (Njegov telefon je 010-353-069).
Zavisno od vremenskih prilika i vaše spremnosti da hodate, obilazite, fotografišete, kupate se, pecate, berete, razgovarate… u selu se može provesti 5-7 ispunjenih dana. U svim selima ovog kraja, pa i u Rsovcima, ima kuća u kojima se nudi smeštaj, a obaveštenja o njima mogu se dobiti u turističkom birou u Pirotu. Inače, smeštaj se može potražiti i u hotelu “Planinarski dom” na dvanaestom kilometru od Pirota kraj koga ćete svakako proći kada se uputite u Rsovce, ili u privatnom motelu u naselju Vrelo, otprilike 7 km uzvodno (mislim da nema ime, ali ne može se promašiti).



I još jedna važna napomena: ako volite prirodu, molim vas, ne ostavljajte đubre za sobom, jer u celom Visoku ne postoji ni jedan kontejner, pa svo smeće koga na sreću još nema mnogo, završava po livadama i u reci. Ja lično plastičan i drugi neraspadljivi otpad pakujem u velike kese i odnosim u Pirot, sve što gori spaljujem, a organski otpad bacam gde mi je zgodno. Ako vidite nekoga da to radi, slobodno ga fotografišite digitalnim aparatom ili mobilnim, i prosledite pritužbu g. Milanu Štetiću, na tel. 064 81 66 286. Pri tom se ne osećajte kao tužibabe, već kao rendžeri - čuvari prirode. Ako sami bacate, vodite računa da vas neko ne uslika, jer već ima starosedelaca i naseljenih došljaka koji paze ko šta baca.

Izvor: gDestinacija