Ромејски војсковођа и цар Нићифор II Фока (963-969)
Нићифор је по оцу био изданак магнатске породице Фока, једне од најистакнутијих у Малој Азији, а по мајци је потицао из такође угледног и богатог рода Малеина. Сматра се да је рођен око 912. године у Кападокији, области на крајњем истоку малоазијског потконтинента. Његов деда Нићифор (по коме је и добио име), као и отац Варда, су били на највишим војничким дужностима. Фоке су припадале војничкој аристократији Ромејског царства. Нићифор Фока је био у браку са женом чији је идентитет остао непознат, а из овог брака био је и син јединац Варда. У Ромејском царству (погрешно названим Византија) био је чест обичај да унуци име добијају по деди... Нићифоров син је смртно страдао у једној дечијој игри са неким својим рођаком, а да би породична трагедија Нићифора Фоке била потпуна, он је убрзо постао и удовац, остао је без својих најближих... О каријери Нићифора Фоке није ништа знано до 945. године, када га је цар Константин VII Порфирогенит (913-959) поставио за команданта области Анатолика (ту је наследио на положају свога оца Варду). Ту је провео 10-ак година, али историја о овоме не даје неке битне информације. Године 954. је добио титулу магистра и положај главнокомандујућег на Истоку и то означава прекретницу у његовој каријери. Следе победоносна ратовања, а највећи успех је остварио освајањем Крита, које се већ столеће и по налазило у рукама Арабљана. Ромеји су предузимали неколико акција како би повратили Крит (последњи пут 949. године), али без успеха све до Нићифоровог похода. Млади цар Роман II (959-963) поверио је свом војсковођи овај задатак и није се преварио. У лето 960. године, флота од преко 3000 бродова кренула је према Криту. Нићифор је започео опсаду Хандака, главног непријатељског упоришта на острву. Опсада је трајала 9 месеци и изгледало је да ће Арабљани опет одолети. Ипак, превладале су Фокина упорност и војничка вештина. Услед блокаде, у Хандаку је избила глад и одбрана је обустављена у марту 961. године. Овај успех је изазвао одушевљење у Ромејском царству. Нићифор је постао јунак и углед му је неизмерно порастао (Грчка је 1961. године прославила 1000 година од ослобађања Крита и том приликом су штампане поштанске марке са ликом Нићифора Фоке !!!) У складу са оновременским обичајима, победоносни војсковођа је у Цариграду одржао свечани тријумф, а овај успех је веома подигао углед Ромејског царства у околном свету...Појавило се и подозрење, па завист и љубомора у највишим круговима у престоници. То се, можда, односило и на самог цара Романа II и на царевог првог саветника Јосифа Врингу, бескрупулозног и амбициозног евнуха. После освајања Крита, Нићифор Фока се вратио на Исток и наставио са успесима. Имао је далекосежне планове да невернике истера из области које су они већ поодавно преотели Ромејима, пре свега из Сирије и Палестине. Да би се то постигло, било је неопходно да се учини крај арабљанској власти у Киликији, области на крајњем југоистоку Мале Азије и из које су водили путеви за Сирију. У овом случају војсковођа је рачунао на моменат изненађења, јер је поход организовао у зиму током јануара 962. године, када Арабљани нису очекивали напад. Као што је познато, у средњовековним ратовањима походи су предузимани углавном у периоду од раног пролећа до касне јесени. Неочекивани напад је уродио плодом, јер су се изненађени Арабљани повукли у тврђаве, па је Фока, за само 20-ак дана, освојио велике делове Киликије и читав низ градова: Рабан, Мараш (Германикеја), Дулик, Адану, Мопсуестију, Тарс (родно место апостола Павла). Овај успех био је само припрема за продор у Сирију, некадашњу Ромејску провинцију коју је царство изгубило још далеке 636, године. У јесен 962. године Нићифор Фока је приступио остварењу друге фазе свог далекосежног плана. Ромејске трупе су се најпре устремиле на Аназарб, где је отпор бранилаца био скршен и град немилосрдно опљачкан, а његова околина претворена у пустињу. Онда се Фока са трупама упутио преко планинских прелаза на Аману, планинском венцу који раздваја Сирију од Киликије. Овај поход је једна од најблиставијих ратних кампања коју су Ромеји водили против Арабљана, јер је ратна сезона већ била на измаку. У позну јесен 962. године трупе Ромеја су прешле преко прелаза Амана и ушли су у северну Сирију. Одмах су ударили на Алепо, једну од главних тврђава Сирије, смештеној на реци Оронту. Овај град је био главно упориште Саиф ад Даулаха, тада најопаснијег ромејског противника у арабљанском свету. У опсади Алепа, уз Нићифора, налазио се и његов рођак Јован Цимискије, млади војсковођа који ће касније срушити Фоку са престола и постати нови цар. Алепо је запоседнут за неколико дана, мада се очекивала дуга и неизвесна опсада, емир је неочекивано напустио град и Ромеји су у њега ушли 23. или 24. децембра 962. године. Нићифор Фока није наглио са настављањем похода, већ је крајем децембра наредио повлачење. Успеси у борбама против Арабљана, били су резултат великих способности овог војсковође и његових сарадника. По својим особинама он је био прави војник, човек до крајности одан војничком позиву. Живео је уз своје војнике и већи део времена проводио са њима у војним логорима...Избегавао је чак, да попут осталих команданата спава у шатору, како су иначе, имале обичај остале војсковође. Са собом је увек носио простирку направљену од леопардове коже и на њој спавао заједно са обичним војницима. Фока је према њима био праведан, али је захтевао да тачно извршавају задатке које им је поверио. Сваку непослушност је жестоко кажњавао, ипак, због своје праведности и чињенице да је са војницима делио тегобе тешких битака и дугих похода, војници су га напросто обожавали и били спремни да га беспоговорно слушају. После запоседања Алепа, вратио је војску да презими на ромејској територији. Онда је стигла у логор неочекивана вест из Цариграда, која је преокренула његову каријеру. У престоници је 15. марта 963. године изненада преминуо цар Роман II иако је имао само 24 године. Оставио је младу удовицу, царици Теофано и двојицу синова, Василија (5 година) и Константина (2) и кћи Ану. Нићифор Фока је био свестан угледа који је тада уживао у царству, а нарочито у војсци...Ове популарности су се многи са разлогом плашили, пре свих Јосиф Вринга. Евнух је настојао да Нићифора Фоку држи подаље од престонице, јер је знао, онај ко се налазио у Цариграду био је стварни господар ситуације. Почетком априла Нићифор је дошао у Цариград да испита терен. Вринга је покушао да оптужи Фоку за ковање завере против легитимних наследника Македонске династије која је већ 100 година владала царством. Нићифор се обратио патријарху Полиеукту за безбедност, а цариградски патријарх је знао да је Фока кадар да води царство. Нићифор се обавезао да ништа неће предузимати против легитимних наследника и потом је напустио престоницу. После припрема у Кападокији у јуну 963. године Нићифор је кренуо ка Цариграду. Његови војници су га 2, јула, у складу са древним обичајима, подигли на штит и био је проглашен за цара. Сикоб је могао да прерасте у грађански рат. Предност Јосифа Вринге и његових сарадника је била у томе што су већ били у граду, а тога је и Фока био свестан. Фока није журио, у августу се његова војска појавила на малоазијској страни Босфора. Евнух је у нервозној журби тражио да се затворе сви чланови породице Фока (чак и остарели отац Варда). Ово је била пренагљена одлука, избила је побуна у граду, Вринга се повукао у своју резиденцију, власт је преузео евнух Василије, ванбрачни син некадашњег цара Романа I Лакапина. Њега је са високих положаја потиснуо баш Вринга. Василије је добро проценио ситуацију, споразумео се са Фоком, тако да је 16. августа 963. године Нићифор свечано ушао у Цариград... Када је дошао на престо, Фока је превалио 50-ту годину живота. Извори кажу да је био низак растом, физички веома снажан, имао је дугу, црну косу и доста ретку браду. Премда је потицао из најмоћније магнатске породице, његов изглед није имао ничег аристократског, већ је одавао човека који је читав век провео са војницима на бојном пољу. Остављао је утисак замишљеног човека, склоног меланхолији, али је имао и наступе суровости и грубости, када је сејао страх свуда око себе. Био је оличење владара-војника, али био је и дубоко наклоњен монашком животу, нарочито после породичне трагедије. Желео је да се и сам једног дана посвети посту и молитвама. Пре уздизања на престо, упознао је испосника Атанасија, који је имао мисли о оснивању нових манастира и о животу у тим новим монашким средиштима. Војсковођа и монах су се упознали у Цариграду и отада су се често сретали и склопили су трајно пријатељство. Када је 960. године Нићифор кретао у освајање Крита, у његовој пратњи налазио се и Атанасије. Из пријатељства ове двојице људи проистекло је и зидање манастира Велике Лавре на Светој гори, било је то 963. године (и она се са разлогом узима као почетак живота монашке републике). Нићифор је требао да влада у име малолетних принчева, али је он заправо самостално царевао и у други план је потиснуо Василија и Константина. Осетљив је био његов однос према царици Теофано. Помишљао је на брак са њом, јер је била мајка легитимних наследника престола, а била је и лепа жена која га је привукла. Теофано је тек напунила 20 година, а од врмешног Нићифора је била млађа скоро 3 деценије. У почетку је опрезно наступао, али у септембру 963. године обављено је венчање и због овог брака се Нићифор сукобио са патријархом Полиеуктом... Убрзо се око патријарха почела окупљати опозиција новом цару. Један духовник је тврдио да је Фока у априлу 963. године кумовао деци покојног цара Романа II, па према томе, будући да је кум царској породици, није могао да се ожени царицом...Нићифор је успео да сазове сенаторе и епископе и издејствовао да духовник повуче своју изјаву. Најважнији сарадници су му били млађи брат Лав, отац Варда, евнух Василије и војсковођа Јован Цимискије. После сређивања прилика у престоници, цар је у пролеће 964. године кренуо против Арабљана. Није желео да буде цар који ће владати из престонице. Уз њега је била и царица, као и принчеви. Ипак, због сурове климе, оставио је супругу и пасторке у Цезареји, а са војском се запутио према прелазима планине Тауруса у области Киликије. Акцију је крунисао заузимањем неколико градова. Следеће, 965. године, Нићифор Фока је преотео острво Кипар од Арабљана, који су држали још од 649. године. Цар се опет окренуо Киликији и градовима које су Арабљани у међувремену повратили. Нићифор се устремио на Мопсуестију, а његов брат на Тарс. Међу Арабљанима се појавила глад и куга. Житељи Мопсуестије су упутили цару изасланике с предлогом да признају власт Ромеја. Нићифор је охоло одбио овај предлог и браниоцима ставио до знања да нема намеру да се погађа. Истрајавао је у ставу о безусловној предаји. Браниоци су одбили ултиматум, почела је опсада. Средином 965. година отпор је сломљен. За то време Лав Фока, који је имао мању војску, није успевао да освоји Тарс. Али, појава цара Нићифора је обесхрабрила житеље Тарса и они су се предали. Завршено је освајање Киликије, Сирија је поново била на домак руке. После ових победа, цар је одлучио да се врати у Цариград и том приликом му је свуда приређиван величанствен дочек. За само неколико година постигао је толико успеха у рату против Арабљана да је то силно ободрило поданике царства. Његово име је изазивало страх и трепет у муслиманском свету. Следеће 966. године, Нићифор је продро у Сирију, војска се појавила и пред Антиохијом, престоницом Сирије (а некада уз Цариград и Александрију најважнији град царства). Цар је проценио да услови за опсаду још нису сазрели. Због сезоне великих и обилних киша, која је почела, цар је одлучио да своју војску врати. Ипак, освојен је Хијераполис, град у коме се налазила цигла са утиснутим Христовим ликом на њој. После повратка наступио је прекид у операцијама на Истоку, због других проблема. У питању је било ратовање против Бугара и долазак кијевског кнеза Свјатослава на Балканско полуострво и регулисање односа са немачким царем Отоном, кога је папа Јован XII крунисао за цара у Риму 962. године. Овим су биле погођене ромејске универзалистичке претензије, као и раније крунисањем Карла Великог 800. године. Отон је желео да за своју царску круну добије признање из Цариграда, али Нићифор Фока није изашао у сусрет његовим тражењима, а одбио је и предлоге о склапању родбинских веза немачког и ромејског двора. У јулу 968. године војска Ромеја, на челу са самим царем, појавила се на границама Сирије. За кратко време пало је чак 18 сиријских градова и освојен огроман плен. Ромеји су после неколико векова избили на источне обале Средоземног мора. Следећи корак је било освајање саме Антиохије, а цар је гледао и у правцу Палестине и њеног главног града – Јерусалима. У настојању да не пренагли, јер је за кратко време освојио простране области на којима је требало учврстити власт, Нићифор је одустао од непосредне опсаде Антиохије и задовољио се блокадом читавог подручја. Део трупа које су водили Михаило Вурцис и Петар Фока ипак се нашло надомак бедема, а већини војске је цар наредио повлачење. Почели су да се јављају знаци замора од дугог и тешког ратовања, а нестајале су и намернице. Почели су да стижу гласови о незадовољству у престоници, а ваљало је мислити и о рату са кијевским кнезом Свјатославом. У близини Антиохије је цар оставио неколико одреда и строго наредио да се против града не предузима ништа до његовог повратка. Како цар следеће године није могао да се појави у Сирији, двојица војсковођа су успели да 29. октобра 969. године освоје Антиохију. Сада је Нићифор био заокупљен планом да ратне операције пренесе у Палестину и да покуша да освоји Јерусалим у којем се налазио Христов гроб. Међутим, његова владавина је неочекивано окончана дворском завером и он је пао као жртва атентата. И поред угледа који је уживао, ови непрекидни ратови су изискивали велика финансијска средства и представљали су оптерећење за државу. Црквени кругови су били нерасположени, јер је Нићифор Фока строгим мерама настојао да спречи даље економско јачање цркава и манастира. Дошло је и до сукоба, јер је цар захтевао да се сви војници пали у бојевима против неверника прогласе за мученике. Уз то, неки његови рођаци су се сумњивим пословима обогатили, што је опет нанело штету царевом угледу. Први знаци незадовољства јавили су се у пролеће 967. године када су избили инциденти у престоници. Велики број становника је на хиподрому давао одушка свом нерасположењу. Врхунац напетости је уследио 969. године када су на све стране кружили гласови о завери. Забележен је и детаљ да је неки монах изашао пред цара и предао му цедуљу са опоменом да ће ускоро бити убијен, и то 3 месеца после септембра. Цар је постао подозрив и трудио се да буде на опрезу...У овим критичним данима преминуо је и његов отац Варда Фока. Нерасположење ширих слојева ромејског друштва није било толико опасно за цара. Далеко опаснији су били поједини дворски кругови, нарочито око царице Теофано. Изгледа да се ова млада и славољубива жена брзо разочарала у свог другог супруга. Та мешавина сировог војника и повученог испосника није могла да годи царици која је волела раскошан живот. Уз то, постојала је и велика разлика у годинама. У њеној глави је почео да сазрева план да се ослободи свог остарелог супруга, а сараднике за такав подухват није било тешко наћи. Главни међу њима био је млади, али већ прослављени војсковођа Јован Цимискије. Стари цар јесте наградио његову лојалност и помоћ у критичним данима лета 963. године и поставио га на висок положај, али њему то изгледа није било довољно. Нићифор је предосетио да му опасност прети управо од Јована и зато га је лишио дотадашњег чина, доделио му је цивилну управу и отпослао у Малу Азију. Убрзо се Јован Цимискије појавио и тражио пријем код цара, али је Нићифор то одбио. Јован се склонио у Халкидон, град на малоазијској страни Босфора и наставио да буде у дослуху са царицом. Завери су се придружили и други, пре свих Михаило Вурцис – освајач Антиохије. Последњи чин драме одиграо се у олујној ноћи између 10 и 11 децембра 969. године док је снежна мећава беснела на Босфору. Група завереника, у дослуху са царицом Теофано и предвођена Јованом Цимискијем, успела се уза зидове палате и обрела у царским одајама. Царица је претходно обишла Нићифора, а при одласку из његове собе (већ су спавали одвојено), није закључала врата. Када је све утихнуло, осим орканског и снежног ветра у заливу Златног Рога и теснацу Босфора, војници су улетели у цареву собу. Призор који су затекли заледио им је крв у жилама – царев кревет празан, а постељина потпуно нетакнута. Када су помислили да им је припремљена клопка и да им нема спаса, један од евнуха који је познавао навике Фокине, сетио се да погледа на под собе. И заиста, цар је лежао на једноставној простирци од леопардове коже од које се никад није раздвајао и на којој је спавао по војничким логорима широм источног ратишта. Завереници су се дивљачки устремили на невелико царево тело и он је зверски убијен. Обливен крвљу која је липтала из безбројних рана, успео је само да се још једном усправи. Његова насилна смрт отворила је врата престола Јовану Цимискију, такође изванредном војсковођи, али и својеврсном ромејском ,,Бруту''. Више од 2 столећа касније, ромејски историчар Никита Хонијат каже да су ноћне страже надгледале да се нека барка случајно или намено не приближи царском двору. ,,Такав надзор је успостављен још од времена када је Јован Цимискије, подигнут у корпи, ноћу напао Нићифора Фоку.'' – пише учени интелектуалац. Колики је углед уживао Нићифор Фока лепо показује чињеница да се царева личност прославља у једној песми која је настала 20-ак година после његове смрти. У тешким временима крајем десетог столећа, када је Самуило одузео знатан део ромејских поседа у Европи, песник Јован Геометар је саставио стихове у којима велича војничке подвиге покојног цара. Управо су такви подвизи тада били потребни Ромејима, али чинило се да нема никога ко би то могао да учини уместо Нићифора Фоке. Јован Геометар вапије и дозива покојног василевса да се врати и помогне свом народу:
,,Горе је комета палила васионски етар, А доле је комит огњем пустошио Запад. Ова звезда, предзнак садашње таме, Била је савладана светлом звезде јутарње, А овај (комит) би запаљен заласком Нићифора. Овај страшни вихор, стваран од злодуха Све је попалио. Где је страхотни глас твоје силе, Вођо непобедивог Рима? Царе по природи својој, победоносни, Подигни се мало из гроба, рикни лаве, И научи лисице да се повуку у јазбине.''
Нићифор је вођа непобедивог Рима, он је лав, а његово име на грчком значи ,,победоносац''. Поменута комета је чувена Халејева комета која се на небу појавила 989. године и наговестила велике несреће. Под Западом се подразумевају европске провинције Ромејског царства, а комит је Самуило чији је отац Никола имао титулу комеса. Ова песма Јована Геометра, која на посебан начин говори о важним савременим збивањима у Ромејском царству с краја X столећа, са много разлога, уврштена је у многе антологије свеукупног грчког песништва. Начин на који је био убијен, а у тесној вези са традицијом непобедивог војсковође, допринео је да много година касније Нићифор Фока постане мученик и понегде, пре свега на Светој гори, буде слављен као светитељ. Ова традиција се , по свој прилици преко Атоса, проширила и у словенске земље.
Радивој Радић, Византија – пурпур и пергамент, Београд 2008 године, стр. 107-120
Fajlovi prikačeni uz poruku(kliknite na slike za punu veličinu)
Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«
Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.
Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.
Tema: 
