Rok provokacija :: Muzika ~ Koncerti ~ Izvodjaci

Citajuci mudre reci sesircica na temi o onom istrazivanju nekog americkog studenta, setih se ovog maila, koji mi je drugar prosledio i sa kojim se ja poprilicno slazem.

Pa izvolite.

Poruka domaćim rokerima
Objavljeno: Pon, 26. 01. 2009. 17:53
DABOGDA CRKO ROKENROL!

Malo je toga na ovome svetu što bes i gađenje može da izazove jednakom brzinom kao što je to fenomen ovdašnjih rokera. Pri tome mislim baš na onu fabričku, mejnstrim varijantu, mada su i podvrste, srpski metalac ili srpski panker (ili srpski reper, kad smo već kod toga) prilično užasavajuće. Trebalo bi i njima da se čovek jednom pozabavi, ali one još uvek nemaju istorijski i kulturološki domašaj srpskog rokera, a pre svega im nedostaje njegova monumentalna prepotencija i ubeđenost da je Alah, kada je stvarao muziku, to činio baš imajući njega na umu. Sve što je kasnije krenulo naopako su, mora biti, šejtanska posla
Piše: Uroš Smiljanić

Srpski roker je odvratno stvorenje na mnogo nivoa. On je neuk i neobavešten. Ovo samo po sebi nije greh, ali je, nažalost, kombinovano sa gotovo patološkim insistiranjem da ono što on zna treba i valja znati, a ono što on ne zna ne samo da ne treba znati nego može čoveku i da naškodi. On je bespomoćno nasukan u prošlosti i nepogrešivo iz te prošlosti iz mrtvih podiže pojave koje su i u ono vreme uživale u najmanju ruku sumnjivu slavu. Uostalom, i ja sam bio komadić mase od 25.000 ljudi koja se tiskala na koncertu Deep Purple na Sajmu davne 2003. godine. Samo, ja nisam, za razliku od ostalih, sutradan zakrčio Internet komentarima da je bilo „fantastično” i „fenomenalno” (pošto je, da kažemo, bilo odvratno i ponižavajuće). Što nas dovodi do sledeće tačke: srpski roker nema ukusa u muzici. Čak i da se časovnik vrati dvadesetak ili tridesetak godina unazad, srpski roker bi bio beznadežno neupućen, jednako prepotentan i podsmeha vredan.

Srpski roker je verovatno u svom životu pročitao pet knjiga (od kojih je barem jedna neka conspiracy theory bljuvotina domaćih autora), što ga ipak ne sprečava da, kad se povede rasprava o istoriji, medicini, kvantnoj fizici ili komparativnoj religiji, ima svoje mišljenje, koje će sa nametljivom opširnošću i ponešto posrćućom gramatikom iznositi sve dok svoje slušaoce ne dovede do orgazma. Orgazma gneva. Naravno, kada se priča povede o muzici, on (mada nije obavezno da to bude on, vrlo često je to ona, a, uz rizik da me optuže za šovinizam, rekao bih da je ta paradigmatična ona često i sramotnija od većine srpskih rokera muškog pola, jer će se pored svih loših osobina koje deli sa svojom muškom verzijom odisati i nekim nedefinisanim a opet prefinjeno odbojnim vonjem žene koja se trudi da je muškarci prihvate ne kao ženu nego kao jednog od momaka i često će svoje tirade završavati pozivima na ujedinjenje rokera koje treba da prevaziđe podžanrovske, polne, nacionalne i sve druge granice, a što sve čak i slučajnog slušaoca natera da pocrveni i seti se da je pre nekoliko noći sasvim ozbiljno kontemplirao kako bi presecanje vena u kadi punoj tople vode i pene bio zapravo udoban i razložan način da se napusti planeta, a sada zna i zašto!) svoje stavove i opservacije obilato filuje afektivnim sadržajima potpuno disproporcionalne snage. Rokenrol je za njega način života, kako smo to svi videli u onoj reklami, i svi smo, kao i onaj simpatični ćelo, poželeli da mu u lice skrešemo „Pali, brate, narodnjaci su zakon!” i da ga slušalicom telefona izmlatimo do krvavog besvesnog stanja.

Srpski roker će do iznemoglosti tupiti o azrama, ribljim čorbama, bijelim dugmetima, zabranjenim pušenjima i smakovima, kada se bude osećao intelektualno, zaklinjaće se u Milana Mladenovića, a u svojim buntovnim i suludo eksperimentalnim momentima udeliće naklon Koji i Disciplini kičme. Istovremeno će se strasno i pravednički obarati na „narodnjake”, optuživati ih za sva zla koja su Srbiju stigla u poslednjih petnaestak godina, dizati glas protiv poplave šunda i kiča, pozivati se na pravoslavlje i ogorčeno se pitati zašto država i društvo dopuštaju da se rokerima otima publika i zašto se Ceca Ražnatović ne otera na robiju, imovina joj se nacionalizuje a deca se prodaju u seksualno roblje. Naravno, skrenite mu pažnju na to da „narodnjačka” i „rokerska” publika zapravo ne bi trebalo da se poklapaju po interesovanjima, pa da ta vrsta krosovera o kojoj on priča ne bi ni trebalo da se dešava. Natuknite i da su verovatniji neprijatelji rok muzike na našim prostorima raznorazni splav bendovi koji u repertoraru imaju sve od Tine Tarner do Lepe Brene, kao i raznorazna rok-polubraća poput Crvene jabuke, Željka Joksimovića ili Džibonija i ustuknite u užasu kada čujete da je njemu „Džiboni snimio odličan pop album, mali je jako dobar pevač. A i pevao je u Osmom putniku” ili da „onaj gitarista Koktel-benda opasno svira. Mogu ja to da slušam zbog gitare”.

Srpski roker će bezgranično tugovati za vremenima koja su prošla i u kojima je sve bilo bolje: muzika na radiju je bila pravi rokenrol, na koncerte rok muzike su dolazile stotine hiljada intelektualaca i humanista, za razliku od svetine sastavljene od sertifikovanih maloumnika i ratnih zločinaca koja danas Ceci puni Marakanu, narodnjaci su postojali samo u domaćim sitkomima, a jedino što je sreću umelo da pokvari bile su sarkastične kritike Dragana Kremera na račun Zlatka Manojlovića, Seada Lipovače i Radomira Mihajlovića Točka po štampi. „Točak, brate… Je l' ti znaš da je on Blekmoru jednom zadao na gitari nešto što ovaj nije umeo da ponovi?”

Srpski roker dugu kosu smatra ideološkim obeležjem i ne može da prežali što ju je odsekao, on beskonačno gunđa što AC/DC izdaju albume tek na svakih nekoliko godina i pada u nesvest od sreće kada se najavi da će Rolingstounsi zasvirati na istom kontinentu na kome je on jednom bio u poseti rodbini. Nezadovoljno vrti glavom šaltajući kanale na kablovskoj i pali kompjuter da se svom prijatelju Internetu požali kako danas nema pravih rok bendova i šta taj Klepton koji kurac radi, što ne snimi novi album da omladini pokaže kako se svira.

Kako se boriti protiv ovoga? Metak u čelo zvuči kao najdelotvornija metoda, ali ko od nas ima vremena da ide unaokolo i iskopava sve srpske rokere, čak i kada se oni povremeno okupe masovnije na jednom mestu? Da ne pominjemo da ih ima mnogo, premnogo i da pričamo o užasnoj količini municije. Kako gore već rekoh, na Deep Purple 2003. je bilo 25.000 ljudi. 25 jebenih hiljada ljudi! To je 25.000 metaka, u najboljem slučaju. Ja sam bio u vojsci, video sam kako izgleda sanduk sa 10.000 metaka i nisam siguran da bih dva i po takva sanduka sa sobom mogao da unesem na Sajam, pogotovo pošto je revnosno obezbeđenje tamo oduzimalo i upaljače i šminku. Sigurno da spreče samoubistva udisanjem plina ili, uh, šminkanjem do smrti pod uticajem očajne muzike Gilana i kompanije. Znam da je mene sprečio samo kum Saša, koji mi je sve vreme držao ruke čvrsto pribijene uz telo. U takvim momentima, pomisao o bombašu-samoubici koji bi se zaleteo u masu i sve nas povukao u pakao deluje kao blagoslov.

No, da ne lutamo mnogo, pošto ne možemo sve srpske rokere pojedinačno likvidirati, onda nam ostaje samo da se obračunamo sa onima koji ih simbolišu, reprezentuju i predvode u njihovom pohodu protiv ukusa, razuma i protoka vremena. Odsecimo Hidri glavu i umesto nje narašće dve, ali kako je i Herkul ličnim primerom demonstrirao, metodičnost i kvalitetna baklja mogu da učine čuda čak i na mestu gde su čuda prilično svakodnevna pojava. Spisak koji sledi treba shvatiti kao početak nacrta jednog velikog plana za oslobađanje naše realnosti od gnjecave, uplakane, bučne i iritantne mase ljudi koji nam remete uživanje u sopstvenom muzičkom i drugom snobizmu.

Ime: Bora Đorđević
Alias: Bora Čorba
Krivica: Kunem se, sledeći put kada čujem da neko, referirajući na ovog, hm, čoveka, kaže samo Čorba umesto Bora ili barem Bora Čorba, kao što je onomad Ceca Ražnatović na televiziji učinila (prepuna poštovanja, naravno), zapaliću sopstvene dlake na grudima u činu nemoćnog besa. Čovek koji dopušta da ga ljudi zovu Čorba tridesetak godina nakon što je nazvao svoju grupu Riblja čorba u činu vrlo sumnjive i već tada neduhovite primene šatrovačkog, uličnog govora, sigurno ne zaslužuje ništa drugo nego da ga zgaze traktorom. Nekoliko puta, za svaki slučaj. Borini gresi su naravno mnogo širi, kompleksniji i dublji od prostog pomanjkanja dobrog ukusa, mada bi se moglo dokazivati da svi imaju koren u njemu.

A nije moralo tako da bude. Bora Đorđević je bio ozbiljno talentovan čovek koji je sarađivao sa nekim takođe talentovanim ljudima i koji je proizveo neka dela (ploče, knjige, monodramske nastupe) koja su u ono vreme odjekivala dosta odmerenom ulično-kafansko-luzerskom estetikom, balansirala na osetljivoj razmeđi kritike malograđanštine i prepoznavanja sopstvenih prazilukovićkih korena i uspela da izazovu realne kontroverze u javnosti. To što su kontroverze bile, po merilima prave stvarnosti, nevinije od Device Marije, nije toliko važno. Mi nismo živeli u pravoj stvarnosti i birokratizovani, paranoidni socijalizam je u Bori Đorđeviću u jednom momentu video pravu opasnost.

Tim gore. Tim gore što je Bora Đorđević, reklo bi se u jednom trenutku, jednostavno izgubio duh, oštrinu, svežinu i pamet i počeo da proizvodi muziku koja je bila kombinacija užasnog hevi metala sa svim ostalim žanrovima (od regea, preko napolitanskih narodnjaka, do najljigavijih power-ballad momenata), iskombinovao je sa sve glupljim tekstovima čija je forma takođe gotovo neobjašnjivo svedena na najbanalnija rimovanja izgubila oštru satiričnu svežinu starih pesama i, najgore od svega, otkrio srpstvo.

Ima malo patetičnijih fenomena u sveukupnosti ljudskog poimanja stvarnosti od nekadašnjeg otpadnika od sistema koji je u njemu zatim našao okrilje, a sve na osnovu toga što su i on i sistem odustali od svojih originalnih uverenja i našli se na zajedničkoj demagoškoj teritoriji populističkih ideologija. Borina nacionalistička satira od kasnih osamdesetih do danas je toliko užasno prostačka i plitka da mi ni dan danas nije jasno kako ne uviđa da njome nanosi veću štetu ideji superiornog srpskog čoveka, nego što je ikada mogao da joj donese koristi. S druge strane, možda previše očekujem od čoveka koji već godinama (pretpostavljam namerno) izgleda kao da je nasilno izbačen na ulicu iz kafane u kojoj nije imao da plati sve što je popio, koga su zatim udarila kola, pa je izgubio pamćenje, onda su ga lokalni skinhedsi prebili i popišali se po njemu te ga ostavili golog u parku ispod klupe, da bi se on zatim dovukao do kontejnera, spavao u njemu jer je tu toplije, a zatim iz njega iskopao nekakvu prastaru srpsku vojničku uniformu i obukao je da ga policija ne bi uhapsila.

Nije teško poverovati da su ploče koje je BĐ poslednjih petnaestak godina izdao sa bendom ili solo (sećate se užasnog antimiloševiševskog pamfleta „Njihovi dani”, koji je bio kombinacija najplitkije političke satire i najdubljeg mentalnog ponora) izazvale spontane pobačaje i razvode do tada srećnih brakova, a da je svaka njegova pojava na televiziji na samoubistvo nagnala do tada stabilnu i srećnu osnovnoškolsku decu. Kada ga je Kojadin onomad postavio za pomoćnika republičkog ministra za kulturu, to je bio momenat u kome je Srbija (ponovo) presekla veze sa ostatkom ovog univerzuma i uputila se ka sopstvenoj ravni postojanja. I istovremeno okidač za kolektivni orgazam srpskih rokera širom dijaspore (i Srbije, pretpostavljam) koji su ovaj dan proglasili za svoju novu slavu i neumorno mrsomudili o tome kako će rokenrol konačno u Srbiji procvetati. Naravno, BĐ je nekoliko meseci docnije, praćen optužbama da je na posao dolazio pijan i neokupan, smenjen nakon što je u javnosti dao neke neodmerene i nepristojne izjave na račun jednog medija (B92, ako se ne sećate). Razume se, Velja Ilić se sa takvim izjavama provlači svake nedelje, što je još jedan dokaz Borine tako potpune otcepljenosti od ove realnosti.

Olakšavajuće okolnosti: Fer je fer: Bora je, u svom svojstvu ministarskog pomoćnika svojevremeno odobrio Eyesburnu 100.000 dinara da započnu svoju prvu evropsku turneju. Kapa dole.
Metod egzekucije: Bora, kao deklarisani pijanac, verovatno će umreti od disfunkcije jetre, lagano trunući u nekoj bolnici, gde će se drati na medicinske sestre i pokušavati da otkači igle za infuziju kojima će mu život biti produžavan. Za sve ono što je ipak učinio do 1983. godine, mislim da bi bilo ljudski i čovečanski presuditi mu prostim hicem u glavu iz nekog pištolja većeg kalibra. Na kraju krajeva, cilj ovoga što radimo je higijenizacija, ne uživanje u nečijoj patnji.

Ime: Momčilo Bajagić
Alias: Bajaga
Krivica: Bajaga je čudna zverka. U vreme kada je glavna fora bio znojavi, muževni rokenrol, on je zračio detinjastim pop senzibilitetom. Napustio je tada visoko profitabilnu Riblju čorbu jer ga je boleo kurac da svira mesec dana na nekoj hotelskoj terasi u Grčkoj, umesto da radi sopstvenu turneju po hrvatskoj rivijeri promovišući svoj veoma uspešni prvi solo album. Za sve to se moglo imati simpatija, pa čak i sada može da se proprati sa osmehom. Ali ono što je posle Bajaga uradio… Kuku i lele… Taj čovek je gotovo svojeručno domaćoj rok muzici oduzeo čak i pravo da pretenduje na ikakvu oštrinu, proizvodeći do bljutavosti razblažene ploče, koje su zajedno mogli da slušaju roditelji i deca, baratajući najjadnijim metaforama još od vremena kada je Milan Vujaklija tu reč izmislio za potrebe svog leksikona (sećate se one pesme „Rimljani”?), demonstrirajući potpuno nove načine da se bude vrhunski mlitav u momentima kada udarate iz sve snage („220 u voltima”, recimo), beskrvno koketirajući sa orijentom („Plavi Safir”), nadrealizmom („Prodavnica tajni”), heroinskom zavisnošću (Žika Milenković) i generalno proizvodeći ispraznost visokog kvaliteta na svakom koraku.

Ne bi to bilo toliko strašno da se Bajagina popularnost zadržala samo u uspomenama na osamdesete, kada smo ionako svi bili mrtvi pijani, i, uostalom, poprilične budale. Ali ne, Bajaga je iz neobjašnjivih razloga nastavio da bude slušan i rado viđen širom bivše Jugoslavije. Dobro, Slovenci nikada nisu imali nikakav ukus u muzici, ali kada je pomenuto da će Momčilo izvaditi i hrvatski pasoš radi lakšeg putovanja po srpskoj dijaspori, stvari su udarile u sasvim novi zid apsurda. Ne da je to bitno, Bajaga ne samo da je politički i sociološki uvek bio neutralan do bola nego imam utisak da sam pomen njegovog imena svaku političku ili sociološku raspravu može da skrene na diskusiju o vezenju goblena, u kojoj se ljudi ne mogu ni pošteno posvađati. Ovo, naizgled, može da deluje kao pozitivna stvar, ali kako pozitivnim možemo zvati nešto što nam aktivno umanjuje sposobnost da uopšte razmišljamo?

Ne, ozbiljno, Bajagine ploče iz devedesetih su zločini u ravni obično rezervisanoj za islamske teroriste i južnoameričke narkokartele. Njega su uvek optuživali za strasnu ljubavnu vezu sa špricem, ali Bajagini albumi iz devedesetih su pre zvučali kao produkt nekoga ko je mozak spržio lepkom ili bar velikim količinama albanske gandže. Setimo se, užasna smeša najbednije muzike koju na neki način preveliki broj ljudi starijih od pedeset godina uvek proprati sa osmehom a koja je istovremeno zvučala staromodno jadno i savremeno jeftino. Dodajte na to neke od najsramotnijih tekstova u istoriji srpskog jezika. Ne stvarno, Bajaga bez napora koristi urbani, mladalački sleng na najpogrešniji mogući način i istovremeno zamišljeno kontemplira dorćolske misterije istorije, arhitekture, etnologije, a sve tako da morate da se udarite ciglom u glavu samo da biste se sprečili da ne izletite na ulicu i pucate nasumično u decu koja tamo igraju lastiša i tapki. Nikada nanošenje sebi bola i fizičkih povreda nije bilo u plemenitije svrhe.

Olakšavajuće okolnosti: Bajaga je, kako to reče Branka Katić u onom filmu koji je S. Dragojević kasnije pretvorio u franšizu i zgadio nam sopstvene uspomene, „baš fini”. Čoveka sam par puta susreo u prirodi u određenim situacijama i uvek je delovao kao vrlo prijatna i dobra osoba. Prošle godine je svoj spot poklonio kampanji za borbu protiv AIDS-a i na pres konferenciji kojom je kampanja lansirana delovao veoma dostojanstveno i pričao smisleno. Uz to, došao je i na koncert Ajs Nigrutina prošlog Maja da, kako Ajzak reče „izrispektuje ovo naše sranje”. Rispekt i za Bajagu.
Metod egzekucije: Mislim da bi zlatni metak bio ono pravo. Ipak ja tog čoveka simpatišem. Neka ode onako kako je najlepše.

Ime: Branimir Štulić
Alias: Džoni
Krivica: Ja nikada nisam voleo Azru. Otud i ne uzgajam nikakvo razočaranje u Džonija. Nemam pojma da li je on bio genije svog vremena koji je kasnije posrnuo onako kako je to učinio Bora Đorđević. Dobro, nemoguće je posrnuti u istoj meri kao Bora, ali eto, za potrebe rasprave... Meni je Džoni Štulić više trn u oku zbog ekstremne pretencioznosti njegovih fanova koji neće propustiti ni jedan dan a da nekome ne kažu: „Džoni je sve ovo svojim pesmama predvideo”. To su ljudi koji verovatno ne bi znali da nabroje sva slova u azbuci (ili abecedi) i koji misle da je tablica množenja neka egzotična seksualna tehnika, a koji opet provode dobar deo svog budnog stanja tumačeći drugima svu proročku dubinu Džonijevih tekstova i svu vrhunsku mudrost koju su narodi i narodnosti one Jugoslavije propustili da iz njih posrču i primene. Svega ovoga onda sigurno ne bi bilo.

Džoni je, koliko se ja prisećam, naklapao i to dosta otužno o nekakvim političkim temama, ljubavnim jadima i rokenrolu generalno, i to u fazi kad je bio dobar. Posle je otkrio koliko se loži na svoj lik u ogledalu, otkrio da engleski jezik dopušta izmišljanje novih reči i da to ne mora ni da se plati, otkrio hevi metal i kao i svi koji ga otkriju pod stare dane, svirao ga loše, otkrio da je Srbin i da uživa da to natrljava Hrvatima u facu i onda se odselio u Amsterdam, koji je za srpske rokere zbog toga poprimio svojstva proročišta i grada vrednog hodočašća. Danas tamo vozika taksi, radi blog i ignoriše sve vapaje srpskih rokera da se ponovo prihvati fendera i spase (srpski) rokenrol od dvadesetprvog veka. Dok se ovo na neki način može pohvaliti, s druge strane ovo njega još više izdiže na pijedestal mesije, a srpske rokere uverava u sopstveno mučeništvo, što znači da Džonija treba sprečiti u postojanju ne na fizičkom već najpre na simboličkom nivou.

Olakšavajuće okolnosti: Čovek je ipak prestao da se bavi rokenrolom pre određenog vremena.
Metod egzekucije: Bombardovanje Amsterdama taktičkim nuklearnim bojevim glavama zvuči kao najracionalnije rešenje.

Ime: Nenad Milosavljević
Alias: Neša Galija
Krivica: Grupa Galija… Za njih su vezane neke od najstrašnijih uspomena na moje detinjstvo i slušanje radija/gledanje televizije tih davnih osamdesetih godina. Galija je, prostim jezikom rečeno, izražavala sve najpliće, najprovincijalnije u srpskom rokenrolu. Kad to kažem, ne mislim na provinciju u smislu srpske provincije, Niš je, na kraju krajeva, drugi po veličini grad u Srbiji. Ne, mislim pre svega na provinciju u koju se Srbija svojevoljno stalno vraća u odnosu na ostatak sveta. Galija je ne samo savršeno simbolisala (i još uvek simboliše) onu narodnu o žabi koja je videla da se konji potkivaju pa i ona podnela zahtev nego je i odgovorna za najveću koncentraciju odvratnih pesničkih figura i slika u okviru jednog umetničkog opusa u istoriji civilizacije.

Mislim, za Galiju se mogu naći komplimenti. Ako smatrate da je „bleda kopija Jethro Tull” kompliment. Galija ne samo što se zaletela da svira taj neki simfo-rok kada je to na Zapadu već odavno postala tema za sprdanje nego je i to radila nekako nekompetentno. Nešu u velikoj meri treba kriviti za to, jer je pre svega on prilično loš pevač, koji nikako nije umeo da se suoči sa sopstvenim limitima. Jedno je imati raspon glasa od osam tonova, a drugo je i pored toga insistirati da sebi zadajete pevačke zadatke sa kojima bi se operski pevači možda mogli izboriti. Ali 'ajde, to bi se i dalo prebroditi da Neša nije tim svojim nesavršenim glasom pride pevao one svoje i bratovljeve odvratne tekstove koji su uvek nepogrešivo sadržali ili najplitkije političke aluzije (Neša je sigurno smatrao da je „nemaš kartu ni do Prištine” vrhunac umešne političke satire osamdesetih godina) ili najgrđe emotivno-umetničke slike (ono sa spavanjem i sanjanjem i rušenjem Avale, pobogu Nešo…), ili jednostavno najtrivijalnije rime sa one strane Bore Đorđevića. Refren „Kopaonik, Kopaonik, na sve strane kiseonik, a ti lepa kao slika našeg druga predsednika” dobar je razlog za to što se ponekad i danas budim sa krikom na usnama i okupan znojem pokušavam da se što brže uverim da je povratak osamdesetih godina bio samo košmar.

Košmar iz koga, međutim, nije lako probuditi se jeste činjenica da je Galija još uvek povremeno aktivna. Neša je devedesetih godina otkrio pravoslavlje i kao i svaki grešni roker pokušao da se pred gospodom i svetim Savom iskupi propagirajući hrišćanstvo, i to njegovu unapređenu, srpsku verziju, širokim narodnim masama. Baš onim masama koje su u tami svojih soba grcale od žalosti nad time što je Poselo Radija 202 izazvalo Titovu smrt i raspad Jugoslavije i koje su zatim u pravoslavlju pronašle utehu i izbavljenje.

Koliko god da su christian rock bendovi Zapada smešne pojave, užasna svečana težina Galijine verzije ove muzike šije ih za pet dužina. Prosto ne mogu da se odlučim da li su mi užasnija Galijina koketiranja sa erotikom (znate svi onaj spot gde se ona devojka onako ponaša) ili sa Hristom. U oba slučaja, na gubitku je dobar ukus. Svako javno emitovanje neke Galijine kompozicije (bez obzira na to da li Neša u njoj svira flautu ili ne) čini da jedno dete u Africi umre od tuge. Mislite o tome.

Olakšavajuće okolnosti: Neša je svojevremeno gostujući na televiziji Pink, u jednom čudnom trenutku njene istorije kada je imala emisiju posvećenu aktuelnoj domaćoj rok sceni, komentarisao spot Kande, Kodže i Nebojše i rekao kako to njemu nije nesimpatično. Naravno, dodao je, daleko je to od profesionalizma i ozbiljnosti, ali bilo mu je dopadljivo. Hm… Bojim se da je to sve što mogu da kažem u Nešinu odbranu.
Metod egzekucije: Rekli smo da nećemo uživati u tuđim mukama, ali u ovom slučaju… mislim da bi najzdravije bilo pustiti Nešu da se na smrt uguši sopstvenim napumpanim egom.

Ime: Zoran Kostić
Alias: Cane
Krivica: Šta reći… Partibrejkersi su jedan od najvažnijih rok bendova u srpskoj istoriji. Ukus pobune, odbacivanja društvenih vrednosti i individualnost koja nije bila proizvod neke kalkulantske inteligencije, već naprosto slobode duha sa svim lošim i dobrim stranama koje ona ima, sve su ovo stvari koje su nam Cane, Anton i kompanija podarili svojim radom. Zato je još teže gledati tog istog Caneta kako demonstrira jednu užasnu potrebu da nekoga nečemu poduči. Šta neko ko je odbacio bilo kakvo formalno učenje osim učenje kroz sopstveno iskustvo (najbolje se putuje kada putuješ sam) može da nauči nekog drugog? Od onog kretenskog „Mir, brate mir” kojim su Cane i drugari pokušali da zaustave rat u ex-Yu i time pokazali da i sami veruju u mitove koje je rokenrol o sebi ispreo, a srpski rokeri se i dalje nad njima mole svako veče, preko tvrdnje da „Heroji nisu na heroinu” (mislim, od koga je, još je i dobro; ma, šalim se, sramota), pa do fascinacije vladikom Nikolajem Velimirovićem, količina poruka kojima je ZKC demonstrirao žaljenja dostojnu žudnju da druge usmerava i podučava gotovo je uspela da izminira čitavu estetiku slobode i individualnosti koju su Partibrejkersi izgradili.

Bend ni danas nije rđav, ne treba grešiti dušu, i Cane i dalje ima harizmu, ali… Cane nije svestan na kojoj je planeti. Pre par godina su Brejkersi držali turneju po dijaspori u Severnoj Americi i Cane se zgražavao nad seljaštvom i primitivnošću publike koja je došla da ga gleda, pokazujući žaljenja dostojnu nesvest sebe i okruženja i naivno verovanje u rokenrol bajkice o plemenitosti i uzvišenosti. Ne treba ove zablude podsticati u srpskih rokera i Cane treba da bude zaustavljen.

Pored toga, zašto je i kako neko koga smo uvek cenili kao individualca, buntovnika, desperadosa i šmekera pomislio da zabludelima koji knjigu ne bi uzeli u ruke ni pod pretnjom pištoljem pravoslavlje potrebno ugurati u glavu uz buku gitara i bubnjeva, ne umem da razumem. Hrist sigurno nije toliko usamljen na nebu da su kriterijumi spušteni baš tako nisko…

Olakšavajuće okolnosti: Pa… Meni su Brejkersi jedna od najdražih domaćih grupa.
Metod egzekucije: Za Caneta, zato što sam ga vazda cenio, recimo da bude na smrt udavljen sisama dvadeset pet Plejbojevih zečica.

Ime: Zvonko Đukić
Alias: Đule Van Gog
Krivica: Mislio sam da je dovoljno to što se čovek nedavno izblajhao. Ipak muškarac u tim godinama to sme da uradi samo ako je košarkaš ili porno zvezda. Pa čak i tada trebalo bi da provede petnaestak meseci u zatvoru. No, Đule je pored toga zaslužan i za neke od najstrašnijih momenata domaćeg rokenrola u devedesetim godinama. Momenata koji su odisali najprizemnijom poetikom, najbednijom simbolikom, a najnapumpanijom pretencioznošću u istoriji rokenrol muzike. Đule je čovek koji uživa da o sebi priča, sebe tematizuje i sebe obrazlaže. Ne daj bože da tu ima zaista ikakve supstance, pa tog čoveka ne bi mogli da skinu sa televizije godinama. Ovako, mnogo pričanja o nečemu što je u svojoj suštini ništa samo je vrhunski iritantno.

Bolna stvar u svemu je što je Van Gog (Vinsent se u grobu prevrće) postavio neke zaista visoke produkcijsko-aranžmansko-izvođačke standarde u domaćoj muzici. I pokazao da uz njih izgleda ne može da ide i bilo kakav sadržaj. Kao i da se na Balkanu muzika krade ne samo od strane omraženih narodnjaka i još omraženijeg Gorana Bregovića (njega na ovoj listi nećete naći jer je on za mene odavno mrtav) već i da rokeri nemaju problem sa pozajmljivanjem tuđih ideja, rifova i melodija. Vrhunac je naravno bio čitav pokraden spot a ovu aferu je provalio u javnost Dušan Kaličanin svojim istorijskim dolaskom u emisiju City televizije Pink i javnom demonstracijom koja je kadar po kadar pokazala svu sistematičnost Van Gogove krađe. Od ovog spektakla spektakularniji je bio samo Đuletov damage control tokom koga je objašnjavao da je to njima neko podmetnuo, jer su oni taj spot napravili preko nekakvog natječaja za najbolji spot koji bi im fan uradio itd… Užasno…

Ne bih više trošio reči. Van Gog je bio predgrupa za Metallicu onomad u Beogradu i recimo samo da nikada užasnija kombinacija nije napravljena na ovoj planeti.

Olakšavajuće okolnosti: Hmmm… Mislim da ne moram baš za svakoga da ih navodim. Pogotovo što ih za Đuleta i nema.
Metod egzekucije: Streljanje, pa zatim vešanje. Zatim, za svaki slučaj gaženje tenkom, pa polivanje kerozinom i spaljivanje. Onda razbacivanje pepela po Palićkom jezeru pa bacanje nuklearne bombe na taj deo Vojvodine.

Ime: Milan Mladenović
Alias: Milan EKV
Krivica: O pokojniku sve najlepše, ali ipak… Dovoljno bi bilo reći i „Milan je kriv što je Đule Van Gog od Zvonka Đukića izrastao u čudovište koje danas poznajemo.” Ali nije to sve. Milan je napravio neke od najvažnijih srpskih rok albuma. Prva dva albuma Katarine su i danas poprilična remek-dela. A onda je nestao negde u sopstvenom ego tripu. U užasnoj interpretaciji tadašnje zapadne goth muzike, Milan je nagrnuo sa nekakvim zamumuljenim, pretencioznim metaforama, upakovao ih u anemičnu muziku i dao generacijama bledunjavih klinaca sa previše slobodnog vremena da pišu po tuđim leksikonima teme o kojima će se i danas raspravljati. Slično Dž. Štuliću, Milan danas uživa status proročkog genija koji je sve unapred rekao i prorekao, samo mi nismo bili pametni da to čujemo i razumemo. Ma, da – EKV su vrlo uverljivo oko polovine osamdesetih već bili mašina za proizvodnju ispraznih slika i stvari su bivale sve gore i gore dok se u devedesetima nisu završile sa bedastim, neuverljivim kukanjima na temu urbane teskobe i muzikom koje se danas verovatno pokojni članovi ovog benda posthumno stide.

Budimo pošteni, da li smo želeli da EKV svojim pločama daju nazive poput „Ljubav”? Ne, stvarno, Arthuru Leeju se i može oprostiti što je bend nazvao Love, on je ipak hipik izgorelog mozga. Milan Mladenović je, pak, svirao u Šarlu Akrobati i od njega nije trebalo da dobijemo ovakav impotentan pokušaj davanja smisla svetu koji ga svakako odavno nije imao. Posle su došli „Neko nas posmatra” i „Dum dum” kao vrhunac poetske nemoći nekada sjajnog lika. Što je najgore, poslednja ploča koju je Milan snimio sa pokojnim Subom, „Angel’s Breath” bila je daleko bolja i dublja od svega što je EKV radio poslednjih nekoliko godina. Dakle, bilo je tu materijala, vatre i potencijala za izbavljenje, samo da ga rak nije odneo pre vremena.

Nažalost, EKV, naročito zbog hipoteke smrti koja visi nad pričom o bendu, danas se obožava jednako nekritički kao polovinom osamdesetih i svaki pokušaj tumačenja i analize onoga što je tamo vredelo i onoga što je bilo pretenciozno smeće mora da ustukne pred fetišizacijom mrtvih umetnika. „Ubijmo ih ponovo”, jeste sve što mi pada na pamet da kažem.
Olakšavajuće okolnosti: Pa… svi članovi benda iz vremena prvog (i najvažnijeg, usudio bih se da kažem) albuma su danas mrtvi.
Metod egzekucije: Umesto Milana pucajte po izboru u bilo kog srpskog rokera koji vam je u dometu

http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r1/g2009/m01/y194193783948611931_0.jpg
Zreli za odstrel: Rokerska je tuga pregolema

http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r1/g2008/m09/y138182017697546018_3.jpg
Puno toplih pozdrava sa Onog Sveta: Goran Bregović

http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r2/g2009/m01/y192686924675439.jpg
Superiorni srpski čovek: Bora Đorđević

http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r2/g2009/m01/y185193769063287851_3.jpg
Ispraznost visokog kvaliteta: Momčilo Bajagić Bajaga

http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r2/g2009/m01/y185193769835192481_2.jpg
Na vreme prestao da se bavi muzikom: Džoni Štulić

http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r1/g2009/m01/y185193770232125440_4.jpg
Od svake njegove kompozicije jedno dete u Africi umre od tuge: Neša Galija

http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r2/g2008/m09/y144181594823158840_2.jpg
Da vam čika Cane kaže: Zoran Kostić u pedagoškom nastupu

http://www.e-novine.com/slike/slike_3/r1/g2009/m01/y185193770679875338_2.jpg
Đuletov recept za uspeh: Prizemna poetika plus bedna simbolika plus napumpana pretencioznost

Autor: Uros Smiljanic