Родослов Бранковића

Порекло породице Бранковић није баш најјасније, а као њени најстарији чланови спомињу се војвода Младен (од којег потичу Бранковићи) и брат му жупан Никола. Ко је њихов отац још увек се не зна, а по свој прилици тако ће и остати. У сваком случају ради се о веома старој и угледној породици која је још од краља Милутина изгледа била присутна на српском двору где је заузимала видно место, али никада није спадала у оне најјаче и најутицајније. Њихова баштина није била велика и састојала се из Дренице на Косову па се може на основу тога са сигурношћу рећи да њихов углед није ишао због величине или богатства поседа које су држали већ искључиво из дворских служби које су добијали. Припадали су пограничној властели којима је основно занимање био рат, а једини услов напретка непрекидна освајања ка југу. Прави њихов успон изгледа иде од времена владавине краља Стефана Дечанског (1321-1331.) јер се тада у 1323. години војвода Младен спомиње као господар Требиња и Драчевице које је добио од краља на управу, док му брат Никола у години 1329. има назив жупана и изгледа да као краљев службеник делује у северној Албанији. По свему судећи ове титуле су биле награда коју су добили од краља Дечанског због вероватних заслуга током његових борби за престо са полубратом Константином. Каква су била њихова касније деловања, не зна се, али су се вероватно и даље кретали у краљевој близини. Непосредно након 1326. године (када се последњи пут спомиње у једној повељи) војвода Младен је и умро, а наследио га је син Бранко од којег породица Бранковић и добија своје име Бранковића. Осим Бранка војвода Младен је оставио иза себе и ћерку по имену Ратославу (Ратиславу). Да је породица уживала велики углед, мада није била међу најмоћнијима у Србији, види се из тога што је војвода Младен ћерку Ратославу удао у моћну кућу Војновића и то за жупана Алтомана. Из овога брака родиће се каснији жупан Никола Алтомановић.

Од свога оца, војводе Младена, син Бранко је наследио управу Требињем, али и његово место поверљивог човека код краља Дечанског. У каснијем сукобу између краља Дечанског и сина му Душана по свему судећи Бранко је био на страни сина (Душана) јер га, након успешно окончане борбе за круну, краљ Душан награђује намесништвом Охрида, али могуће и високом титулом севастократора (?).

Баш титула севастократора може да изазове најмање два питања. Најпре питање који је цар наградио Бранка титулом севастократора: цар Душан или цар Урош? И ово ће питање по свој прилици још дуго остати без задовољавајућег одговора, будући да се он (Бранко) као севастократор спомиње по први пут у једној повељи из 1365. године. Но то је за нашу причу ипак мање важно па се на томе не задржавамо.

Много је интересантније питање да ли се можда Бранко налазио у каквим родбинским везама са Немањићима о чему би могла да посведочи титула севастократора коју су Немањићи давали својим сродницима. Тако је Орбин за Вуковог сина (Бранковог унука) Ђурђа наводио да је "потомак царске лозе", што само потврђује да су царска породица и Бранковићи били на неки начин породично повезани. Ако ова веза постоји онда је она вероватно преко неке принцезе из куће Немањића која се удала за некога из породице Бранковића. Касније повезивање Бранковића са Немањићима и то преко кнегиње Милице и њене ћерке Маре (која је била удата за Вука Бранковића) је већ сасвим разумљиво. "Син великог жупана Немање Вукан, брат првовенчаног краља Стефана; овај Вукан, велики кнез, роди сина Дмитра жупана, у монаштву наречени Давид, који сазда цркву светог богојављења поред Лима у месту Бродареву. Овај пак роди синове и кћери; први син његов велики кнез Вратко. Вратко роди Вратислава. И Вратислав роди синове и кћери; прва њихова кћи кнегиња Милица у иночком лику наречена Евгенија монахиња. Ова роди синове и кћери. Први син њен Стефан. И би Стефан велики кнез, деспот Србљем и обема странама Подунавља господин. И прва кћи њена Мара, сестра великог Стефана. Ова роди три сина. Син њен први деспот Ђурађ".

Вероватно да је сврха овога родослова била у томе да се покаже како је деспот Ђурађ Бранковић (син Вуков) заправо у сродству са "светородним" Немањићима те да и то на неки начин оправдава његову владавину Србијом. У том погледу нема никакве сумње да су Бранковићи заиста у вези са Немањићима, али питање је да ли та веза постоји још и од раније.

Не зна се за кога је севастократор Бранко био ожењен (можда за неку Немањићку принцезу?), али се зна да је имао три сина и једну ћерку. Најстарији син се звао Никола Радоња и од 1350. године био је ожењен са рођеном сестром моћних Мрњавчевића, Угљеше и Вукашина, која се звала Јелена. Са њом је имао и две ћерке, али доживљава трагедију пошто му жена и обе ћерке нагло умиру. Разочаран он се током 1364. године замонашио и сместио у Хиландару под именом монах Роман. Касније (1376.) је узео строжи монашки завет и постао великосхимник Герасим. За време свога боравка у Хиландару успео је Радоња да за свој манастир прибави многа имања и стога је често путовао. Током свога дугог живота одржавао је присне односе са царем Урошем, својим братом Вуком, кнезом Лазаром, а на крају и деспотом Стефаном Лазаревићем. Вероватно његов највећи успех је био у добијању манастира Св. Павла (1380.) који је у то доба био потпуно запуштен. Привучен легендом да се у томе манастиру некада подвизавао Павле Ксиропотамски, човек који је први проповедао хришћанство међу Србима, Радоња се потрудио да га обнови. Манастир је утврђен, саграђене су ћелије и храм, а подигнути су и виногради у околини. Дуго након тога овај манастир су Бранковићи сматрали својим породичним. Ту, у манастиру Св. Павла, Радоња (Герасим) је и умро 3. децембра 1399. године.

Други севастократоров син се звао Гргур, а трећи и најмлађи син био је Вук (рођен пре 1345.). Осим ова три сина севастократор је оставио и ћерку Теодору (Војиславу) која се удала за Ђорђу Топију који је господарио Драчем.

У сваком случају ова породица се по мало чему могла разликовати од многих других сличних властеоских породица које су се кретале на двору и око њега. По својој снази била је мање више безначајна мада њено само порекло јесте старо и што је још важније веома поштовано (тим више ако су били у вези са Немањићима). Могуће је да би се историја Бранковића и заборавила те да би они потонули у анонимност да није дошло до уласка најмлађег сина севастократора Бранка, који се звао Вук, у породицу све моћнијег и агилнијег кнеза Лазара Хребељановића. Наиме, негде око 1371. године Вук се жени са кнежевом ћерком која се звала Мара. Кнез Лазар је веома пажљиво одабрао мужа за своју ћерку, јер иако је Вук био прилично сиромашан видело се да се ради о човеку који вреди и који ће бити у стању да своју малу породичну баштину увећа. "Мара је била удата за рашкога властелина Вука, сина Бранка Младенова, врло ваљаног ратника, мудрог човека и веома послушног према свом тасту Лазару,..."

http://www.rastko.org.yu