Професор Зоран Аврамовић је написао књигу о особеној појави у нашем друштву – презиру према обичном народу и мржњи према својој држави. Аврамовић јасно разликује критику државе и друштва, коју сматра легитимном и потребном, од активног пропагандног рата против интереса сопствене нације (стр. 5). Тај рад против властите заједнице има неколико карактеристика, по којима ће се "родомрсци" увек лако моћи препознати.

Прва њихова одлика јесте да ће свагда наћи оправдање за сваку меру која се предузимају против Србије. Било да су то економске санкције, политичка изолација, или чак бомбардовање, за све што се Србији догоди главни кривац ће увек бити Србија. Када словеначки резервисти у "прљавом рату" 1991. убијају српске регруте, кривци неће бити Словенци, већ Срби; када Хрвати изгоне Србе из Крајине, кривац неће бити Хрватска већ Србија; када нас НАТО бомбардује, или када бесни албански терор на Косову, опет ће кривац бити Србија (10; 52).

Друга одлика "родомрзаца" јесте да ће, када треба решити неки спор, увек примењивати онај критеријум који је штетан за Србе. Рецимо, у случају Републике Српске и БиХ тврдиће да је "територијални интегритет" изнад свега. Али, у случају Косова, наши "родомрсци" изненада ће се сетити "права народа на самоопредељење". Такође, када је у питању немогућност Београда да управља Приштином, захтеваће се прихватање "реалности на терену". Али, када је реч о управи Приштине над Северном Митровицом, врлина "признавања реалности" изненада ће нестати пред "поштовањем локалних норми и закона".

Треће, "родомрсци" ће тражити да се српски државници непрекидно извињавају и кају пред нашим суседима због Сребренице или Вуковара. Али, имаће пуно разумевања што се хрватски политичари ни мало не кају због протеривања Срба 1995, или што ни једном америчком или ЕУ политичару, приликом посете Београду, не пада на памет да се извини због бомбардовања 1999. године (30).

Четврто, "родомрсци" се, по Аврамовићу, препознају по томе што непрестано супротстављају идеју цивилизоване и напредне Европе слици дивљачке и назадне Азије, и упорно деле Србе на "Европљане" и "Азијате" (75). Штавише, као главну земљу "азијатства" узимају Русију и са невероватном злобом нападају све што има везе са овом земљом, чак и са њеном културом.

Пето, "родомрсци" од Срба захтевају да забораве да су Срби и да увек буду само грађани ове или неке друге земље. Напротив, када је реч о било којој етничкој групи која живи у Србији или са Србима, они ће подржавати свако њихово национално испољавање и максимално подупирати сваки њихов национално-политички захтев (159).

Шесто, "родомрсци" ће сматрати да су егоизам и лично користољубље основна одлика "модерног, еманципованог човека", а да су осећање припадности заједници (патриотизам), као и жртвовање за ближње, нешто глупо, "ретроградно" и "превазиђено". Такође ће увек говорити само о правима у односу на државу у којој живе, али никада се неће сетити и дужности према заједници.

И седмо, изругиваће се свакој државној или културној традицији - од прославе војних победа до писања ћирилицом. Такође, неће признавати ни једну културну вредност – уметничко или научно дело – која није претходно "верификовано" у Загребу или у Љубљани, као местима "више културе" и "више науке".

Све у свему, они ће преузимати све стереотипе, предрасуде, слике и конструкције о Србима разрађене у пропаганди хрватских, албанских и других српских "пријатеља" и затим их ширити по Србији као апсолутну и неупитну истину, са којом Срби има да се "суоче" и прихвате је без остатка. (.

Још једном треба рећи да Аврамовић не одбацује сваку критику државе и друштва. Он сматра да је, рецимо, критика власти, током 1990-их, била потребна и оправдана. Али, истих тих деведесетих, црвена линија непатриотског понашња пређена је онога тренутка када се почео примати новац од непријатеља земље (9-10). А појам непријатеља, бар у нашем случају, уопште није тешко одредити – то су они центри моћи (дакле, не народи или културе) под чијим благословом су, рецимо, 1995. године, Срби протерани из Хрватске, који су, затим, 1999, бомбама и ракетама рушили Србију, и који су, доцније, помагали сецесију Црне Горе (2006) и отргнуће Косова (2008).

Аврамовић наводи много примера писања и говорења у којима постоји озбиљан проблем са односом према властитој земљи и народу. Рецимо, он анализира фељтон Ивана Чоловића "Култура, нација, територија", објављиван у листу "Данас" од 13. августа до 3. септембра 2002. У том фељтону се, како извештава Аврамовић, напада сама идеја српског идентитета као "националистичка". Наиме, каже Чоловић, Срби су направили "неосвојиву тврђаву свог идентитета у коју се они повлаче у случају војних пораза, из које крећу у нове ратове за нове територије" (цитат код Аврамовића на стр. 82). Ако се, дакле, жели да се избегне да Срби "крећу у нове ратове за нове територије", логично би било да се деконструише тај страшни идентитет, и изгради неки други. Ваљда у том циљу, Чоловић и прави својеврсну "листу за одстрел", на коју ставља многе истакнуте српске културне посленике: Д. Медаковића, М. Екмечића, В. Крестића, М. Бећковића, С. Ракитића, М. Данојлића, Р. П. Нога, Н. Кусовца, Михајла Марковића, Михајла Ђурића, итд. (82). Аварамовић са чуђењем наводи и податак да је Чоловића, ваљда због овог свог важног "културкампфа", српски министар културе, Воја Брајовић 2007. године ставио на списак "заслужних културних стваралаца" и као "признање за врхунски допринос националној култури" доделио му месечну апанажу од 500 евра! (83).

Аврамовић наводи и пример Боре Ћосића, који се, у Хелсиншкој повељи (новембар-децембар 2007, стр. 39-40), пишући из Немачке, руга српским крсним славама. "Ортодоксна религија", пише Б. Ћосић (тј. православље), "покупила је много тога из предхришћанских времена, Срби су, то је ваљда јасно, заправо прикривени пагани", па тако "у част сопствених Лара и Пената, одређеног датума, у Срба, ако баш тога часа не води се тамо неки сулуди рат, организују се невиђене гозбе. (...)Пред такве дане читаво домаће животињство захватала је паника, јер Срби пред празник кољу све што стигну, кокоши, гуске и ћурке, највише прасад, све по тој земљи у један мах скичи и грокће, а крв невиних животиња лије се по тржницама". "Сећам се и огласа у новинама", пише Ћосић, "`Кољемо по кућама`. То значи да би вам посебни људи могли доћи дома, да закољу шта је већ потребно. Знам да свакако и данас као и пре има у то време пометње у саобраћају; по трамвајима свакако још увек гачу гуске које госпође носе са Каленићеве пијаце, из аутомобила верујем и сад вире прасеће главе, чија уцвељена родбина остала је негде у Кумодражу, сву ову зверад очекује витлејемски покољ у предвечерје нечије славе".

Зато се не треба чудити, пише Аврамовић, што је тај исти Бора Ћосић у недељнику "Европа" (10. јануар 2008) изјавио да "би био несрећан када би морао да живи у Србији" (94). Али, треба се чудити што је Бора Ћосић био гост ни мање, ни више до Другог дневнику РТС-а (29. новембра), како би се представио његов нови, значајни роман "Консул у Београду". Водитељка је само пропустила да прочита макар један цитат из ове књиге, рецимо онај са 221 странице: "Грешка је остати у овој бесмисленој земљи (тј. Србији)... Чак и најмудрији, најинтелигенији међу Србима, временом постају духовно троми, или усред опште летаргије околине, или услед алкохола, или зато што су Срби" (А, 95). "То је расизам", негодује Аврамовић, "и када би неко то рекао за било који други народ одговарао би по кривичном закону. Овде је све дозвољено" (95). "Нема чудовишнијег колетивног мазохизма", каже још он, од ових, типичних "расистичкигх тврдњи о `тлу и нацији`" (95).

На сличном фону је и изјава Латинке Перовић, коју наводи Аврамовић, из листа "Република": "Кључно чега треба да одрекне српско друштво јесте култура убијања, штедро баштињена за Милошевићевог режима, а данас тињајућа у притајеној метастази, у рукавцима институиција друштва" (100). Или изјава Срђе Поповића: "Просечан Србин има 12 година менталног узраста и зато, када му дате пушку он се томе радује, пуца..." ("Политика", 21. јун 2008; А. 139). Или изјаве Николе Самарџића о Србима као «биолошком отпаду» и «смећу» које само може да «загади Европску унију» (Пешчаник ФМ, књ. 10, стр. 61-2), или његово вајкање о "српским политичким сподобама прикупљеним са дна генетског талога" ("Политика", 21. јун 2008) "Има ли чистијег примера унутрашњег расизма?", пита се, о овим и другим изјавама Аврамовић. "Како би раговао Француз или Американац када би се нешто тако написало о њима?" (139).

Али, у Србији се такве појаве не само толеришу, већ се и њихови носиоци награђују синекурама и почастима. Тако је, рецимо, Милан Ст. Протић који се својевремено отворено залагао да Србија призна независност Косова и који је на телевизији Фокс, 2. јула 2008, јавно обзнанио да је "Србији потребан старатељ", у октобру 2008, именован за српског амбасадора у Швајцарској! "O tempora, o mores!", исказује своје чуђење због овога Аврамовић (120).

Као посебно дегутантну појаву писац ове књиге помиње радовање неких наших "родомрзаца" због туђе смрти, тачније, због смрти Слободана Милошевића. Они су, подсећа нас Аврамовић, 18. марта 2006, на Тргу Републике, на дан Милошевићеве сахране, организовали праву фешту, све са шареним балонима и радосним повицима учесника поворке. Аврамовић набраја неке судеонике ове својеврсне "параде злурадости и смртољубља" – Владана Батића, Жарка Кораћа, Радмилу Хрустановић, Миљенка Дерету, Борку Павићевић, Алису Стојановић, Јанка Баљка – и каже да се тај плес над туђим гробом не може схватити никако другачије до као "увод у моралну деструкцију нације" (147). Такво понашање једноставно може да изазове само гађење "сваког ко је сачувао зрно савести и достојанства у себи", закључује Аврамовић (147).

Да, "родомрсци" су заиста бизарна појава у нашем друштву и Аврамовић их озбиљно и пажљиво анализира у овој важној књизи. Но сам овај феномен вероватно тражи и другачије приступе, не само социолошке, већ и психолошке, културолошке, па уметничке. Једна фарсична комедија на ту тему можда би омогућила да се друштво много боље суочи са овом појавом него све наше научне књиге. Ипак, док се у уметничком свету не појави још неки Павле Ћосић, који ће у делу сличном "Лепосави" хумористички оцртати овај сегмент наше стварности, остаће нам да читамо Аврамовићеве "Родомрсце" и питамо се колико још далеко можемо да одемо у самомржњи, самопонижењу и самопрезиру?

Зоран Аврамовић, Родомрсци

 rodomrzci  su obicni izrodi samo sto ljudi cute i trpe pa su se  govna  osilila ,i dok im se god dozovljava  da seru po Srbiji bez posledica ima to da rade nema tu price samo batine i vesala za primer ostalima     sto bio rekao Sveti Filaret Moskovski "Ljubi neprijatelje svoje, neprijatelja Bozijih se gnusaj, a neprijatelje Otacastva satiri" 

Apsolutno tacno!!! zaista fantastican i tacan tekst!!!  znaci,svaki pasus je istinit!
sad ce evro-balvani,wanna-be-ameri i ostali hipici i liberali na ovom forumu imati o cemu malo da razmisljaju...  ili ce pak,i dalje da nastave da tupe jedno te isto...  videcemo.
inace,bas bih voleo da ovakav ili slican tekst i cinjenice jednom procitaju Cedi ili nekom slicnom magarcu u nekoj emisiji,i bas da vidim sta bi imao da kaze... 
slazem se.ma,uostalom,eno im Surcin,pa nek izvole u Evropu,taj centar univerzuma...
tacno!!!

Nema rodomrzaca da kazu kako je ovo samo jos jedno krsenje ljudskih prava i povampirenje snaga mraka  '90-ih. 
Cekamo da vidimo pokusaje obaranja ovog nesumnjvi naucno ispravnog i tacnog teksta. 

Kamo sreće da je tako jednostavno. Koreni problema su u tome što mi ne razvijamo svoju kulturu, nego preuzimamo tuđe, recimo rokenrol, i sad neko sluša isključivo rokenrol i normalno da prestaje da se identifikuje sa svojim narodom, i počne da se prži na SAD. To je sistemski problem sa kojim niko neće da se suoči. Ja sam pokretao temu na pdf film o srpskom ratnom filmu i nije bilo nekog odziva. Nikom i ne pada na pamet da se uloži neka para u snimanje filmova tematski vezanih za našu istoriju, normalno sa nekim pitkom i zabavnom pričom. Snime ti seriju o Nikoli Pašiću sa 2 TV kamere i kostimima iz Narodnog Pozorišta, umesto da se snimi visokokvalitetan celovečernji film. Posle se nađeš u čudu što ti se mladi i to još obrazovani ljude ne identifikuju sa sopstvenim narodom. U muzici skoro da od korena u vidu etno muzike, ništa ozbiljnije nije nadograđivano. Drugi narodi idu dalje, kombinuju, miksuju, a mi smo prinuđeni da to trošimo jer nemamo svoje. Nacija koja nema kulturu, prestaje i da bude nacija. Sad je problem naterati mlade ljude da se time uopšte i bave, jer ti je to sad postalo opšte mesto, ako si mlad i obrazovan slušaćeš rok, haus, hip-hop, drum en bejs ili nešto slično, i normalno identifikovati sa društvima koji tu kulturu proizvode. Ko započne trend nadograđivanje korena naše kulture  i izvrši utacaj na druge stvarajući od toga modernu pop umetnost, učiniće delo od velikog značaj za srpsku naciju. Ovo sad da markiramo one koji nisu nacionalno svesni neće doneti ništa, jer će nastavljanje ovog trenda stalno regrutovati nove odrođene intelektualce i elitu.

meni licno,od svih fascinantnih prica(bljuvotina i propagandnih sranja) koje sam cuo od nesto malo liberala koje znam,jeste prica o neverovatnom nacionalizmu u Srbiji koji se vratio posle ubistva Djindjica...
to su neki komentari i teorije tipa:"Pogledaj samo kako svuda u ovom gradu prste zastave"... 
 
vidite,po njima,"ranije",nije bilo toliko zastava po zgradama,i nije bilo nacionalizma.a onda je na vlast dosao Kostunica,i isforsirao da se po gradu svuda postave zastave...  (pritom ne mislim na onaj kratki period kada su bile zastave po ul.Kralja Milana,jer sam tu filozofiju slusao godinu dana pre toga...)
znaci,ako ste do skora mislili kako svaka drzavna institucija treba da ima jarbole sa zastavom na sebi,gresite.to je sve delo Kostunice koji je unajmio tajne placenike da postavljaju nove jarbole i zastave po gradu... (bez obzira sto se svi jasno secaju tih zastava od vajkada,i bez obzira sto su mnogi jos u vreme svoje osnovne skole na skoli imali okacenu zastavu,sto je i normalno.)
eto,to vam je razmisljanje jednog LDPovca... 
mislim,zaista,otkud ikome ideja da na drzavnim institucijama i ustanovama sme da stoji zastava...strasno... 
samo,bas me onda zanima,ako oni to nazivaju ekstremnim nacionalizmom,kako li onda nazivaju ovo... ? 

aj ne kaki

i trk na onaniju dok te uveseljava stoja i seka

Одсуство код појединаца љубави према свом роду којi им није случајно дат,одсуство осећаја части и елементарног и пристојног поноса због светокрвне,културне и верске припадности народу који спада,по херојству и по страшним трагедијама које је кроз историју изнео на својим снажним и преснажним православним српским плећима,међу оне јединствене народе и племена у историји,представља њихову страшну личну али и,на једном вишем плану,колективну трагедију.

Заборав Божије идеје и поруке о неизбрисивом смислу и вечној јединствености сваког појединца и одређеног етноса коме припада а која кола и преноси се "баш том" крвљу која нам је не случајно дата,заборав и занемаривање чињенице да сваки,па и наш народ,има одређену историјску и мета-историјску улогу и да се не сме одбацити и заборавити, јер преставља губитак сопства,тј. онтолошки неповратну ерозију и ишчезнуће,такав заборав и стање моралне неосетљивости и губитак сваког историјски верификованог аксиолошкоког орјентира и критеријума,које се из таквог стања неминовно рађају,представљају сигуран знак трагичне животне површности,сиромаштва духа,немогућности и неспособности да се човек вине како у висине,тако и дубине,оног скривеног али итекако реалног света "сакралног и освештаног",те такав човек остаје да пузи не видећи ништа осим тла по коме гамиже те му је то и једина реалност и нема ничега ван његовог видокруга.

Опијени идејом лажног и на суштински погрешним основама постављеног мултикултурализма (а при том не познају и не желе да упознају своје,а мисле да могу препознати праве вредности другога!),опијени сервираном представом животне разбибриге и разоноде као јединим критеријумом исправности и мерилом "истинског животног смисла",добровољно преварени (на то се све у суштини своди!) идејом да је новац,тј. оно што он у суштини представља, почетак,крај и кулминацију личног остварења,да нема ништа ван тога,да томе по сваку цену треба стремити и томе све и свакога (па и свој род!) треба подредити,појединци који су вољно и неповратно загазили на такав пут у суштини не могу препознати,прихватити и истински се дивити "другоме и различитоме",не могу видети и осетити да "духовно-крвни ген" представља примарни темељ постојања и да се "лична кућа" не може градити без њега,не могу устати из "духовног кала" у који су заувек упали и осудили су су себе,а тога ће кад тад бити свесни јер ће неизбежно доћи у додир са Оним који ће их "освестити",осудили су себе на страшне духовне муке које ће се кад тад манифестовати,јер ће им целокупно биће једном крикнути од ужаса због паклене празнине коју су,живећи таквим приземним и жалосним животом,препознали у том болном тренутку отрежњења,...хвала Богу, тај тренутак "отрежњења" за некога може бити спасоносан,ако истински препозна дубину пада,ако препозна свој "лични пакао" и преобрази се!

Ето,то су,на жалост,многи од наше ткз."културне и политичке елите" која иде на неки начин до самомржење и самопрезрења,те није ни чудо што нам се овако нешто дешава...сачувај нас Боже тога!

Подсети ме овај текст на једну слатку девојку која воли ЛДП...
Ја је питао да ли зна рецимо умотворине Самарџића она каже не зна ни ко је то...

Е нажалост такви људи живе и гласају у Србији... И таква елита додељује међу собом награде и признања...

Туга!

А иначе, не знам да ли би ми било жао и једног од горе поменутих да им се нешто деси... 

Их бре Мргоња нагрди човека за џабе. У праву је човек. Наравно има изузетака, ал отприлике је то тако, само ето мало је пластично претстављено.