Родитељска саботажа



Ако је тачно да има све више жена и мушкараца који упркос својим годинама не желе да одрасту, да се осамостале и емоционално сазру, можемо претпоставити да удео у томе имају и њихови родитељи. Посматрајући однос родитеља према властитој деци која су у својим двадесетим или тридесетим, већ на први поглед је јасно да ту нешто није у реду. Изгледа као да се родитељи истовремено труде да њихова деца одрасту и да не одрасту.

Циљ доброг родитеља је да властито дете припреми за самостални живот у људском друштву. А када тај циљ оствари, родитељ би требало да детету помогне или бар дозволи да се одвоји и осамостали. Том циљу се често супротставља, сасвим неочекивано, родитељска љубав.

Уместо да свој однос и начин исказивања љубави прилагоде узрасту сина или кћерке, неки родитељи заостану на неком ранијем узрасту, и наставе да воле и да третирају своје дете као да је оно млађе него што у стварности јесте. Када се син или кћерка томе успротиви, родитељ се љути и доказује да је он у праву. На тај начин родитељ упућује властитом детету психолошку забрану да одрасте и да се осамостали.

На пример, иако многи родитељи тврде супротно, одрасли синови и кћерке нису деца. Дефиниција детета је да је то неко ко због свог узраста није способан за самосталност, тако да је зависан од родитеља или старатеља. Дете је особа до осамнаесте године. И зато је погрешно пунолетну особу називати дететом, већ је треба звати сином или кћерком.

Ова родитељска саботажа одрастања није нешто што родитељ ради свесно и намерно, већ је несвесна. На свесном нивоу родитељ обично има доживљај да син или кћерка нису одрасли јер још увек нису онакви какви би требало да буду па да им он призна да су одрасли. А на несвесном нивоу крију се бројни родитељски страхови од одрастања и одвајања. Неки родитељи су пронашли смисао свог живота у улози родитеља, а како одраслој особи није потребан родитељ, одрастање схватају као губитак смисла свог живота. Други не разликују одвајање од напуштања, тако да се грчевито боре против свега што би довело до тога да их властито дете напусти. Трећи се осећају кориснима само ако помажу детету радећи уместо њега, тако да би их самосталност учинила бескориснима. Страхови су различити, али оно што им је заједничко јесте то да су израз родитељевог егоизма.

Добар родитељ не треба да негира већ да препозна своју емоционалну кризу, да се суочи и да проговори о својим страховима. Личност не може стати ни у једну улогу, па ни родитељску, тако да се раст и развој личности наставља и када деца оду.

Зоран Миливојевић
објављено: 25/09/2010

Izvor: Politika

Roditelji nesvesno ne daju deci da ih napuste zbog toga sto ne zele da menjaju svoje navike koje imaju preko 20 godina. Ne zele promene i plase ih se kao sto se vecina ljudi plasi.
Deca bi trebala da napuste svoje roditelje sto pre, oko 15,16 god. pa mozda cak i ranije, ali to je naravno u ovakvom sistemu nemoguce. Retki su ti ljudi koji nisu bar jednom u pubertetu posle neke svadje sa roditeljima pomislili da odu od kuce. Ali ako zelis iole pristojan zivot moras ostati sa roditeljima mnogo duze nego sto bi to voleo i zbog toga se stvara taj bolestan odnos izmedju roditelja i dece.
Mi smo sami stvorili sistem koji je potpuno suprotan nasim prirodnim potrebama i zbog toga svi polako tonemo u kolektivno ludilo.

Upravo, nazalost to danas (makar u nasoj zemlji) nije slucaj

Roditelji imaju udeo, ali prava "krivica" je na pojedincu pa mogao bih da kazem i na drustvu (zbog cele nepovoljne situacije u zemlji) Razumem ja da neko nema uslova da se "osamostali" od roditelja i to je vecinom krivica drustva ali ne razumem one koji imaju uslova a to ne urade i to je vecinom krivica pojedinca pa i roditelja

Kao neko ko je samostalan odkako je otisao na fax mogu reci da je to odlicno iskustvo koje svakom preporucujem 

Vladeta Jerotić je napisao odličan tekst na temu porodičnih neuroza, mislim da se zove "sindrom upletenih rogova"...odličan tekst.

Jes pa da ja sam perem sebi rodjene gace?! Naravno da cu prepustim mami da to uradi (tj. ves masini)
Gde je zbilja ta zena sa mojim kapucinom? Vidim ja opet hoce batine...

Pile moje, mace moje... 

U zapadnim zemljama posle završene srednje škole potomci više ne žive s roditeljima. Ili se zapošljavaju i iseljavaju ili idu na studije koje znače i obavezan odvojeni smeštaj. Kod nas je drugačije i pre svega zbog nezaposlenosti i oskudice roditeljima je jako teško da izbace decu iz kuće.

Nije potpuno tačno
http://en.wikipedia.org/wiki/Basement_dweller

u zapadnim zemljama je nekad vladao taj model , kad su i oni sa srednjom shkolom mogli relativno lako da nadju posao od kog bi placali kiriju . danas se pojavljuje fenomen da se chak i oni sa fakultetskom diplomom posle studija vracaju kod roditelja , shto je doskora bilo nezamislivo .

Сви сте ви сисавци ... осим Симке.