Razvedena sam i imam sina od 15 godina. Pre više od godinu dana su počeli problemi, negde u drugom polugodištu osmog razreda. Pošelo je bežanje iz škole, pa bežanje od kuće, korišćenje alkohola i marihuane. Potpuno se oteo kontroli. Pošeli su da stižu pozivi iz SUP-a. Za tuču, pa za izazivanje udesa i vožnju neregistrovanog skutera, za koji ne znam čiji je, pa za nanošenje telesnih povreda, pa za nasilničko ponašanje. . . . U srednjoj školi koju je upisao bežao je sa nastave, išla sam kod pedagoga, dok jedan dan,posle nepuna dva meseca od upisa, pod dejstvom piva posvađao se sa drugom u školskom dvorištu i po kratkom postupku je izbačen iz škole, odnosno, rečeno mi je da ga ispišem jer će ga izbaciti. On od tada ne pohađa školu. Svi pokušaji da doprem do njega bili su uzaludni. Postajalo je sve gore. Dva puta je sekao sebi ruku nožem, prestao je da vodi računa o ličnoj higijeni, pokazivao je sve znake depresije. Kad sam shvatila da ne mogu sama da se izborim, krenula sam redom. . . . U Savetovalištu za brak i porodicu su mi rekli da ne gubim vreme dolazeći kod njih, jer mom sinu ne treba psiholog već psihijatar, jer čim dođe do samopovređivanja, to je slušaj za psihijatra i uputili me u Institut za mentalno zdravlje. U centru za socijalni rad su me saslušali i rekli da će, kad zvanično stigne do njih nalog sudije za prekršaje, poslati poziv da dođemo. Otišla sam po uput ia Inst. za ment. zdravlje, zakazala, mešutim moj sin nije hteo da ide. Otišla sam sama i razgovarala sa psihijatrom u dnevnoj bolnici za adolescente, objasnila situaciju i rekla da se plašim, zbog samopovređivanja i ostalih simptoma,da mu je život ugrožem, što svakako jeste. Bilo da će sam sebi nešto uraditi, bilo da će on nekog ili neko njega povrediti. Odgovor je bio da nisam jedina sa takvim problemom i da našem načina da ga dovedem. U drugom pokušaju stigli smo da predamo knjižicu i on se okrenuo i otišao.  
Sledeće što sam uradila, zvala sam renomiranu privatnu kliniku da objasnim problem, jer je moj sin prihvatio da ide privatno, ali kad su čuli o čemu se radi, rekli su mi da će mi se javiti za dan, dva. Javili su mi se i objasnili da ne mogu da pomognu, iako je na sajtu opisan rad sa problematičnim adolescentima, i uputili me na koleginicu koja bi mogla da pomogne.  
Otišla sam kod nje, gde je posle 50 minuta razgovora, konstatovala da moj sin ima poremećaj u ponašanju i da jedina institucija koja može da nam pomogne je, naravno, inst. za ment. zdravlje.  
Šta je poenta priče?
U Srbiji ne postoji institucija koja će vam pomoći u ovakvim slučajevima.  
Reaguje se samo tako što, kad već bude kasno i dođe do pravljenja krivičnog dela, sud određuje meru pojačan nadzor roditelja, uključivanje centra za socijalni rad, upućivanje u dom za maloletnike. . . . itd.  
Nije mi jasno da Institut i država ne reaguju u ovakvim situacijama. Šta ako opet dođe do samopovređivanja?Ili do nečeg goreg?
Ponovo sam zakazala u Inst. za ment. zdravlje. . . .

Ova prica je zaista tuzna, a stanje koje ste opisali zaista je porazavajuce. 

Cini se kao da vam ne ostaje nista drugo, nego da se sami izborite sa ovim problemom, nazalost.
Hajde, podjimo od te pretpostavke.

Trebalo bi, svakako, da pokusate da doprete do svog sina, jer vi ste mu majka i niko ga ne poznaje bolje od vas.
On je sad u najburnijem periodu zivota, kada mu ne pada na pamet da slusa roditeljske pridike.
Kako bi bilo da pokusate sa nekim iz vaseg okruzenja o tome da razgovarate?
Sa nekim u koga on ima poverenja i ko bi mozda mogao da dopre do njega?
I da, sta je sa njegovim ocem? (Naravno, ako je ovo zadiranje u vasu intimu, svakako da ne morate ovde odgovoriti, ali imajte u vidu da to sto zivi bez oca i te kako ima uticaja na njegovo ponasanje). Mozda da pokusate sa njim  (ocem) da razgovarate, jer ce mozda on imati vise uticaja od vas. 

Opet, sramno je ponasanje ''strucnjaka za mentalno zdravlje'' koje ste opisali. Ne znam odakle ste, ali vam sa velikom sigurnoscu mogu reci da ovde, u Novom Sadu (gde sam ja) postoje ljudi kojima biste se mogli obratiti.
S druge strane, i tu u vasem mestu, mora postojati neko ko je strucan i motivisan da vam pomogne.
Mislim da ne biste trebali da odustajete od strucne pomoci, jer je delinkvencija i samopovredjivanje zaista ogroman, ogroman problem. 

Savet, Institut za mentalno zdravlje i higijenu, obratite se dr. Oliveru Vidojevicu, spec. decje i adolescentne psihijatrije. Olivera poznajem vec nekoliko godina, imao sam priliku da ucim od njega, i siguran sam da ce iznaci nacin da vam pomogne.

Zanima me kako ste vaspitavali sina?

Svet moje babe :
"Taj decko nije biven kad je trebalo "
I jos jedan njen :
"Star vol se ne prepreza"

Zato sto nema interesa.
Pare moraju da idu na drugu stranu.
Slican i jos gori slucaj je sa defektolozima i decijim psiholozima koji su ucenjeni najnovijim izmenama zakona da od velikog broja dece biraju najteze slucajeve, jer drzava smatra da sva deca ne treba da besplatno dobijaju pomoc.

  Da, to i mene zanima...verovatno ste negde pogreshili.

 No..sad shta je tu je...dajte sve od sebe da spasete dete..

Постоје деца која имају поремећај тј неку аномалију на хромозимама, и која се асоцијално понашају, свако може родити такво дете, врло је могуће да је проблем генетски.

Што се тиче помоћи од ове државе, по мени је нешто тако сулудо и очекивати, они воде рачуна само о себи и о ником другом, шта је њих брига за Ваше дете, битна је провизија, маржа, рачун на Сејшелима итд...
Срећа у несрећи је то што је Ваш син малолетан, што значи да не може да оде у затвор, у овом нашем сулудом правном систему. Мој савет тј шта би ја урадио у таквом случају, дете би пробао приближити вери и цркви, допустити му да се духовно развије кроз религију, јер таквим јединкама треба дати до знања да раде нешто добро, за себе или за друге.

uzeti motku

ubiti boga u njemu

odvuci na selo

dati mu motiku

12 - 16 h radne terapije na cistom vazduhu uz strog nadzor

do poboljsanja dolazi vrlo brzo

U pitanju je dete koje se nesumnjivo oseća usamljeno, napušteno i dezorijentisano. Samopovređivanjem i pravljenjem ekscesa on pokušava da privuče Vašu pažnju i to mu treba dati. Treba mu snažna ličnost, disciplina i osećaj da se neko za njega brine. Možda zazvuči kontraverzno ali znam više takvih slučajeva gde su umerene batine uz povećanu pažnju roditelja i više zajedničkih aktivnosti su donosile dobro. Nikako ne treba svoje dete optuživati i udaljavatio od sebe nego shvatiti to kao poziv u pomoć. Njemu ne treba psihijatar neggo Vi i Vaš muž da sa njim pričate o odnosima među ljudima, budućnosti, seksu, svemu.

e da mi je da vidim vas.