Apsolutno se ne slazem. Mene su moji pruticem po dupetu svaki put kad napravim pasjaluk. Neizmerno im hvala na tome.

ma ako je postavljac teme neko ko trazi utehu, glupo je podbadati ga. ko u danasnje vreme ima vremena da se posveti deci. osim toga deci su uvek uzor "anti heroji". moze svako dete da se "izdresira" da bude uzorno. ali sta ce biti kada napuni 30 - 40 godina. sta ako tada pukne? onda nema izlaska iz zgrade obojene u depresivno zutu boju sa resetkama na prozorima. (pasterova)

Ovo ne prihvatam. Mene su isto tukli, a dobili samo inat i moje nepoverenje. I ne mislim da sam izrasla u dobrog čoveka zbog batina koje sam dobila.

Niko i ne kaze da su svi ljudi, a posebno sva deca pametna...
Neka nauce lekciju, a neka udare po svome...
Za tu nemam nekog sazaljenja...

ma ako je postavljac teme neko ko trazi utehu, glupo je podbadati ga. ko u danasnje vreme ima vremena da se posveti deci. osim toga deci su uvek uzor "anti heroji". moze svako dete da se "izdresira" da bude uzorno. ali sta ce biti kada napuni 30 - 40 godina. sta ako tada pukne? onda nema izlaska iz zgrade obojene u depresivno zutu boju sa resetkama na prozorima. (pasterova)

Imam jedan primer u blizoj okolini koji mi nije jasan... rec je o nesto starijem momku, ali o nekom ko je otprilike tako poceo...

Otac i majka su izuzetni, ostalo dvoje dece koje imaju to potvrdjuje i zaista covek ne zna sta da im prigovori...

I taj decko je ok... dobra dusa, dobar u sustini, ali stalno pravi probleme... koji uopste nisu mali...

e da mi je da vidim vas. 

Razvedena sam i imam sina od 15 godina. Pre više od godinu dana su počeli problemi, negde u drugom polugodištu osmog razreda. Pošelo je bežanje iz škole, pa bežanje od kuće, korišćenje alkohola i marihuane. Potpuno se oteo kontroli. Pošeli su da stižu pozivi iz SUP-a. Za tuču, pa za izazivanje udesa i vožnju neregistrovanog skutera, za koji ne znam čiji je, pa za nanošenje telesnih povreda, pa za nasilničko ponašanje. . . . U srednjoj školi koju je upisao bežao je sa nastave, išla sam kod pedagoga, dok jedan dan,posle nepuna dva meseca od upisa, pod dejstvom piva posvađao se sa drugom u školskom dvorištu i po kratkom postupku je izbačen iz škole, odnosno, rečeno mi je da ga ispišem jer će ga izbaciti. On od tada ne pohađa školu. Svi pokušaji da doprem do njega bili su uzaludni. Postajalo je sve gore. Dva puta je sekao sebi ruku nožem, prestao je da vodi računa o ličnoj higijeni, pokazivao je sve znake depresije. Kad sam shvatila da ne mogu sama da se izborim, krenula sam redom. . . . U Savetovalištu za brak i porodicu su mi rekli da ne gubim vreme dolazeći kod njih, jer mom sinu ne treba psiholog već psihijatar, jer čim dođe do samopovređivanja, to je slušaj za psihijatra i uputili me u Institut za mentalno zdravlje. U centru za socijalni rad su me saslušali i rekli da će, kad zvanično stigne do njih nalog sudije za prekršaje, poslati poziv da dođemo. Otišla sam po uput ia Inst. za ment. zdravlje, zakazala, mešutim moj sin nije hteo da ide. Otišla sam sama i razgovarala sa psihijatrom u dnevnoj bolnici za adolescente, objasnila situaciju i rekla da se plašim, zbog samopovređivanja i ostalih simptoma,da mu je život ugrožem, što svakako jeste. Bilo da će sam sebi nešto uraditi, bilo da će on nekog ili neko njega povrediti. Odgovor je bio da nisam jedina sa takvim problemom i da našem načina da ga dovedem. U drugom pokušaju stigli smo da predamo knjižicu i on se okrenuo i otišao. 
Sledeće što sam uradila, zvala sam renomiranu privatnu kliniku da objasnim problem, jer je moj sin prihvatio da ide privatno, ali kad su čuli o čemu se radi, rekli su mi da će mi se javiti za dan, dva. Javili su mi se i objasnili da ne mogu da pomognu, iako je na sajtu opisan rad sa problematičnim adolescentima, i uputili me na koleginicu koja bi mogla da pomogne. 
Otišla sam kod nje, gde je posle 50 minuta razgovora, konstatovala da moj sin ima poremećaj u ponašanju i da jedina institucija koja može da nam pomogne je, naravno, inst. za ment. zdravlje. 
Šta je poenta priče?
U Srbiji ne postoji institucija koja će vam pomoći u ovakvim slučajevima. 
Reaguje se samo tako što, kad već bude kasno i dođe do pravljenja krivičnog dela, sud određuje meru pojačan nadzor roditelja, uključivanje centra za socijalni rad, upućivanje u dom za maloletnike. . . . itd. 
Nije mi jasno da Institut i država ne reaguju u ovakvim situacijama. Šta ako opet dođe do samopovređivanja?Ili do nečeg goreg?
Ponovo sam zakazala u Inst. za ment. zdravlje. . . .