Ričard III

Ričard III (2. oktobar 1452. – 22. avgust 1485.), engleski kralj od 1483. do svoje smrti.

Bio je brat engleskog kralja Edvarda IV U mladosti bio je poveren na brigu grofu od Vorvika koji je njegovom bratu Edvardu IV pomogao da zadobije krunu, i oženio je njegovu mlađu kćer En Nevil koja je bila udovica iza pokojnog Edvarda, sina i naslednika kralja Henrika VI. S njom je imao sina koji je umro u kada je imao jedanaest godina.

Tokom bratove vladavine istakao se lojalnošću, te kao vojni zapovednik, zbog čega ga je brat nagradio titulom vojvode od Gločestera i velikim zemljišnim posedima u severnoj Engleskoj. Nakon bratove smrti vladao je kratko kao regent s titulom lorda protektora mladog kralja Edvarda V. No Ričard nije iskazivao lojalnost mladom kralju nego je, uz pomoć Henrija Staforda, vojvode od Bakingema (koji je imao lični i porodični sukob sa Edvardovom majkom Elizabetom Vudvil) pred Parlamentom pokrenuo postupak kojim je želio da dokaže da njegov nećak nema legitimitet da nasledi englesku krunu.

25. juna 1483. godine Parlament je proglasio mladog Edvarda V i njegovog mlađeg brata Ričarda, grofa od Šruzberija (ostala deca bila su ženskog pola), nelegitimnim naslednicima krune, jer je dokazano da je Ričardov pokojni brat Edvard IV, pre nego štp se oženio sa Elizabet Vudvil već bio oženjen sa Lejdi Eleonor Batler, pa je stoga brak sa Elizabet bio nevaljan i deca rođena u tom braku nezakonita. Kako su druga Ričardova braća umrla pre pokojnog Edvarda IV, Ričard je bio jedini zakoniti naslednik krune jer nije imao protivkandidata za presto. Mladi kralj Edvard V i njegov brat Ričard od Šruzberija zatočeni su, tobože radi vlastite sigurnosti, u London Tauer i nikada više nisu viđeni. Najverovatnije su ubijeni, a za što se optuživalo Ričarda i vojvodu od Bakingema ali bez dokaza. Ričard se, sledom navedenih događanja, dao 6. jula 1483. krunisati za engleskog kralja pod imenom Ričard III.

Ričard je znan kao pobožan i sposoban vladar, vojnik i organizator, no, niti u jednom trenutku svoje vladavine, nije zadobio poverenje visokog plemstva koje ga nije smatralo legitimno izabranim kraljem. Nakon preuzimanja krune i umorstva mladog kralja Edvarda V i njegovog brata Ričarda od Šruzberija, uklonio je uticaj klana Vudvil (porodice udovice pokojnog Edvarda IV), ali je i dalje bio politički vrlo ranjiv jer je svojim sumnjivim preuzimanjem vlasti podelio do tada ujedinjene pripadnike i pobornike klana Jork.

Tokom Ričardove vladavine dogodilo se nekoliko pobuna njegovih oponenata. Prva pobuna bila je povedena od strane klana Vudvil, ali ju je Ričard brzo ugušio.

Druga pobuna, 1483. godine, bila je predvođena Henrijem Strafordom, vojvodom od Bakingema, istim onim koji je Ričardu svesrdno pomogao da se uspne na tron, ali se u međuvremenu s njime politički razišao i okrenuo mu leđa. Ričard je uz pomoć sreće i svojih vojnih sposobnosti uspio svladati ovu pobunu, te je vojno porazio vojvodu od Bakingema i dao mu odrubiti glavu.

Treća i najvažnija pobuna bila je ona Henrika Tudora, pripadnika velške porodice Tudor iz Penmynyda, čiji je otac Edmund bio oženio Margaret Bofort, naslednicu bočne srodničke linije klana Lankaster. Kako je uspravna srodnička linija klana Lanlaster bila prekinuta smrću Henrika VI i njegovog sina Edvarda, sin Edmunda Tudora, Henrik Tudor postao je neočekivani nositelj lankasterskih nadanja u borbi protiv klana Jork. U bici kod Bosvorta 22. avgusta 1485. Henrik Tudor je uz pomoć francuskih snaga napao Ričarda koji je imao vrlo slabu potporu engleskog vodećeg plemstva i zbog toga izdan od preostalog dela plemstva, te ga teško porazio pri čemu je Ričard poginuo na bojnom polju. On je bio posednji engleski kralj koji je poginuo u borbi, i poslednji kralj iz dinastije Jork i njegovim porazom završili su Ratovi dveju ruža. Kako je Ričardov jedini sin umro sa jedanaest godina, pa isti nije imao naslednika, pobednik u bici kod Bosvorta Henrik Tudor proglasio se 1485. godine (dve godine nakon početka Ričardove vladavine) engleskim kraljem i bio je začetnik engleske kraljevske dinastije Tudor.

Prema predanju, a i tvrdnjama mnogih istoričara, Ričard je upamćen kao zla i vlastohlepna osoba, zaslužna ili barem optuživana za mnoga zlodela kao što su na primer ubistvo Henrika VI, ličnu egzekuciju brata Džordža koji je bio izdao zajedničkog brata Edvarda IV, ubistvo Edvarda (sina Henrika VI) čiju je udovicu En Nevil naknadno (navodno pod prisilom) oženio, ubistvo te iste supruge, i sumnjivo razvlašćivanje i ubistvo mladog kralja Edvarda V i njegovog brata Ričarda od Šruzberija. No "najzaslužniji" za lošu reputaciju Ričarda III je Vilijam Šekspir koji je njegovu kratku vladavinu opisao u svojoj istorijskok drami "Ričard III", a koja je verovatno uticala na mnoge generacije, ne samo istoričara.

Izvor: Wikipedia