Иван А. Иљин – највећи руски философ двадесетог века

Иван А. Иљин – највећи руски философ двадесетог века

Иван А. Иљин ( 1883 – 1954 )

Иван Иљин рођен је 10. априла 1883. у племићкој породици у Москви, од оца Руса и мајке Немице. Након бриљантног матурирања 1901., Иљин почиње студије на Правном факултету Царског московског универзитета. На овом факултету су у то вријеме предавали изванредни професори, као што су Павле Новгородцев и кнез Јевгениј Трубецкој. Новгородцев, глава тзв. “Московске школе философије права”, сматрао се идејним сљедбеником патријарха руског либералног конзервативизма Бориса Чичерина. Након краћег времена, Иљин приступа научној школи Новгородцева. Платон, Русо, Кант и Хегел су била тежишта Новгородцевљеве школе. Положивши испит 25.5.1906, добио је потврду о завршеном првом степену. То му је дало могућност останка на Универзитету и припреме за професорски позив. На приједлог кнеза Јевгенија Трубецкоја, Иљин је 22.09.1906. остао на катедри за правну енциклопедију и историју философије права. По магистратури 1909., Иљин је почео држати предавања из историје философије права на приватним московским женским високим правним школама, гдје је водио и семинар на тему ''Општа методологија правних дисциплниа''. . Уз сагласност Министарства за високо обазовање, Иљин је стекао звање доцента на Факултету за правне науке Царског московског универзитета. 1910. Крајем 1910. одлази са супругом на студијско путовање у иностранство ради припреме свог доктората на тему ''Криза рационалистичке философије права у Њемачкој у 19. вијеку'' и упознавања са својствима и методиком студија философије права на европским универзитетима. На студијском путовању Иљин проводи двије године. ). На студијима у иностранству, тема Иљинове дисертације се измијенила – од ''Криза рационалистичке философије права...'' у ''Хегелова философија као учење о конкретности Бога и човјека''. У љето 1911. Иљин сарађује са Едмундом Хусерлом ради поимања његових феноменолошких метода. По повратку у Москву, Иљин наставља свој рад на катедри за философију права и правну енциклопедију, држи предавања и води семинаре. Иљин није био само говорник, који је истовремено одлично говорио руски и њемачки, него и добар полемичар. Мање је познато да је Иван Иљин имао врло афирмативан став према Србима. У Србији, Иљин се задесио судбоносне 1914. године, баш за време првих српских победа над Аустријанцима. Иљин је испрва поздравио Фебруарску револуцију (1917.). Касније, поставши конзервативан мислилац, није се хтјео тога сјећати као својих социјалистичких младалачких гријеха. Послије октобарског државног удара Иљин је одмах постао активан противник бољшевистичког режима. Док су генерали Алексејев и Корнилов организовали тзв. Добровољачку војску на југу Русије (Донска област), Иљин је ступио у везу са Алексејевом и почео, на потпуно пријатељским основама, сакупљати новац по Москви за Бијели покрет. При том га је у току 1918. три пута хапсио Ве-Че-Ка. Љета 1922. комунистичко вођство је донијело одлуку о изгону стотина опозиционих интелектуалаца. Иљин је ухапшен 6. септембра 1922. (то је био укупно шести пут), саслушан и изведен пред револуционарни суд. Под пријетњом стријељања у случају повратка у земљу, Иљин је осуђен на доживотни прогон. Било му је наложено да отпутује 26. септембра 1922. бродом ''Предсједник општине Хакен'' (једним од тзв. ''философских бродова'') у Штетин, заједно са другим руским научницима, философима и писцима. Од фебруара 1923. Иљин је почео своју дјелатност као професор на Руском научном институту (РНИ) у Берлину, који је добрих десет година био мјесто окупљања руских учених људи. РНИ је дуговао своје постојање иницијативи и подршци разних њемачких личности. Ту су спадали, између осталих, и ''Њемачко друштво за источноевропске студије'' и његов потпредсједник и духовни вођа Ото Хеч (Otto Hoetzsch). У годинама између 1920. и 1930. Иљин је узео активно учешће у политичком животу, прво оном руске емиграције, а затим и у тадашњем њемачком. .). У прољеће 1926. Иљин је учествовао на Руском ванотаџбинском конгресу у Паризу, на којем су преовладавали припадници конзервативног и монархистичког избјеглиштва у исељеништву, и одржао свој говор о ''натпартијском монархистичком идеалу''. Отада је Иљин у цјелокупном руском исељеништву постао познат као идеолог Бијелог покрета и његове ванотаџбинске војне организације РОВС (Руски општи војни савез). Од 1926. до 1938. Иљин је одржао скоро 200 предавања у Њемачкој, Швајцарској, Белгији, Чехословачкој, Аустрији и нашој Краљевини Југославији. Након што су у Њемачкој власт преузели нацисти, постепено је сатријевао сукоб измеђи Иљина и Министарства пропаганде. У почетку су Нијемци његовим радом били задовољни, али су ускоро примијетили да је много онога против чега је Иљин иступао било уперено и против националсоцијализма у Њемачкој. Зато су почели критиковати његову књижевну дјелатност и престали објављивати његове радове, што се значајно одразило на његов материјални положај. 9. 7. 1934 Иљин је отпуштен са Института. Али, он је наставио своју философско-књижевну дјелатност и писао као прави антикомуниста за разне листове. Иљин је имао негативан став према нацизму, али је имао делимично позитиван став према фашизму. Иљин је позитивну страну фашизма видео у томе да је фашизам настао као одговор човјечанства на зов интернационализма, безбоштво, бешчашће и грамзивост и као природну реакцију на недостатак воље за моћ и на државно растројство. У Русији је, према Иљиновом опажању, ова појава изражена кроз Бијели покрет. Са друге стране Иљин је негативну страну фашизма видео у томе што фашизам није имао никакве дубоке, вјерске темеље. Уопште, овај изузетно оштроумни руски теоретичар, није прихватао ни један политички режим који је промовисао гушење људске слободе, без обзира шта је био главни мотив – социјална правда (код бољшевика), или моћ нације (нацисти). Почетком 1938. Гестапо је ставио забрану на сва Иљинова дјела и његова јавна иступања. Иљин је зато одлучио да се пресели у Швајцарску. За вријеме ратних година (1939-1945) Иљин је одржао три двосатна предавања и девет циклуса читања у швајцарским народним школама и универзитетима, у разним културним удружењима. Упркос забрани политичког дјеловања, Иљинов борбени дух и схватање дужности философа нису му дозволили да одступи од строго завјереничког рада. Ту спадају не само контакти са заступником генерала Власова, швајцарским новинаром Георгом Бришвајлером. Иљини је писао да више никад неће бити старе Русије, али прије или касније мора поново настати државно здрава, обновљена Русија. То ће постићи нови руски човјек, који је надвладао искушења бољшевизма и примамљивости прошлости и слабости и непостојаности воље духа, неучвршћену правну свијест, преплављеност политичког живота мржњом и тежњама ка безвлашћу. Честа оболијевања и коначно смрт 21. 12. 1954. прекинули су Иљиново стваралаштво. Наталија Фокач и Шарлот Барајс су предузеле све да објаве његова дјела. Данас је име Ивана Иљина познато у цијелој Русији, јер је он био један од највећих руских мислилаца и изванредан критичар комунистичке доктрине, приређивач више од педест књига, односно брошура и стотина огледа и чланака на руском, њемачком и другим европским језицима. Иако су дјела Николаја Берђајева и Семјона Франка већ била позната совјетским читаоцима, код Иљина су нашли нешто ново. . Иљинове бриљантне анализе и предвиђања навела су на помисао неке руске научнике да је неопходно истражити методолошке основе Иљинових анализа и његов животопис. Феномен слободе, иначе код Иљина представља једну од главних тема и мотива у његовом богатом опусу. У годинама од 1993. до 1999. московски издавач ''Руска књига'' је објавио сабрана Иљинова дјела дванаест књига. У данашње време, Иван Иљин представља једног од најактуелнијих руских мислилаца. Иљин се у стручној и широј јавности, најчешће доживљава и третира као истакнути философ. Данас је Иван Иљин често цитиран мислилац – на њега се позива чак и садашњи премијер Владимир Путин, као и многи други државни функционери и јавни делатници Русије (попут режисера Никите Михалкова). Савремена Русија је препознала значај Иљиновог дела, и на иницијативу државног врха и мноштва познатих личности, 2005. године, Иљинови земни остаци су пренети у Русију, и положени у некрополу Донског манастира у Москви. Поред тога, држава је откупила и његову архиву у иностранству, и она ће у времену које долази, бити доступна свима које интересује лик и дело овог истакнутог руског мислиоца.

Izvor Krstarica

Bez svake sumnje najveci filozof dvadesetog veka,narocito imajuci u vidu danasnja desavanja...

Bavio se izmedju ostalog i odnosima katolicizma i pravoslavlja...pa i tzv zapadne civilizacije...

I recimo zasto se neke stvari koje su se desavale kroz istoriju bas desavale u rusiji...ali i drugim zemljama...

Jako korisno za sve da procitaju...recimo imajuci u vidu i rasprave koje su danas aktuelne da forumu...

Narocito vezano za tzv kulturolosko nasledje zapada...