Prljavi inspektor Blaža, ugostio Glas na Tašmajdanu
Shvatio da je multipraktik muškarac

Svoje goste Igor Blažević, alijas Prljavi inspektor Blaža, najradije prima u tašmajdanskom parku. Dao prošle godine familiji 30.000 evra za izgradnju stana, a brzo potom siva faza novogradnje postaje sve crnja i crnja, a njegov život i stavka preseljenje apsolutna noćna mora. Investicija propala, pare nestale, a on ostao bez žute banke. Živi i dalje kao podstanar u 35 kvadrata, sto metara niže od parka, u Aberdarevoj, pa mu Tašmajdan dođe kao dnevni boravak i primaći kabinet.

Voli ovo mesto iz još mnogo drugih razloga. Znaju ga u kraju još kao klinca. Bio je dete Pete gimnazije, tu sa prvim lepim danima sa penzionerima obavezno igra šah ili vozi bicikl. A kad se umori, bez blama prilegne na klupu, oseća se ovde ko u svojoj kući. Čim pomisli, na 200 evra kirije, odmah mu nedostaje čist tašmajdanski kiseonik.

- Pamte me i raznorazne džukele sa Taša jer sve pse, čuvene tašmajdanske goniče, redovno udomljujem. Nije mi teško. Poslednja je bila Rita koju sam uselio u sopstvenu kuću. Skoro se oštenila, pa sad imamo i trojke, priča Blaža i seća se da je najveće "šinterske" akcije imao devedesetih kada su pedigrirani psi lunjali gradom u čoporima. Danas, kaže, toga ima retko. Nije, doduše, još dokučio da l' su u međuvremenu rasne lutalice poskapavale od gladi kao i većina penzionera tih inflatornih godina ili emigrirale kao sav pametan i školovan kadar.
   
      

Topli obrok na kućnu adresu

Po ceo dan napolju, daleko je od kategorije kućne buve, a posebnu pažnju on i žena Ivana posvetili su izboru podstanarskog stana. Kriterijum nisu bili ni spratnost, ni centralno grejanje, ni krug dvojke. Presudan faktor bio je što je mama samo dva ulaza dalje ili na minut hoda. Tako mama-svekrva Milanka svakodnevno u posebnoj šerpi na podstanarsku adresu sina i snaje dostavlja topli obrok.
      
      
      
   
   
      

Sve manje živih svirki

Da živi negde preko, muzičke probe Blaže i kljunova bile bi svakodnevni ritual. Ali, ovo je Balkan, Srbija, gde je šansa za dobar koncert proporcionalna verovatnoći da nas prime u EU.
- Grupa ne vežba već deset godina, što najčešće publika i primeti. Probama bismo ubili spontanost. Sve je manje živih svirki, i to je akutni problem svih koji bi voleli da žive od muzike. Klavijatura i pevaljka su ovde daleko isplativiji. Ko svira četiri puta mesečno, taj je zvezda. Legenda. To mu dođe 50 koncerata na godinu. Ako imate upola od te cifre, onda se zovete Blaža i kljunovi, kaže.
      
      
      
   

- Kao što u muzici postoji pravilo od Silvane do Nirvane, tako i u ishrani važi od musake do sarme. Uvek se najviše obradujemo mesu. Telećem, prasećem, ražnjićima, jagnjićima, ćevapima, mešanom, bez razlike. Nismo gadljivi ni na zeleniš. Tamanimo kelj, prokelj, spanać. Keva u penziji, pa nam pomaže u slobodno vreme, nije joj teško, kaže.

Blažina druga supruga Ivana, advokat u Privrednoj komori Srbije, i kuma njegove prve supruge, moderna je japi devojka. Bistra žena, na vreme shvatila da karijeru gradi jedino distancirana od varjače i magične krpe. Blaža je već na početku "popravnog" braka, pre šest meseci, shvatio da je on u suštini jedan multipraktik muškarac. Zlobni to krste kao papučar, a praktični čovekom od pomoći.

- Usisavam, perem sudove, brišem prašinu. U trenutku kad počnete da radite po kući, kad-tad vam to postaje opsesija. Kada se prvi put uhvatite "metle", postajete ovisnik o čistoći. Shvatam one žene koje po ceo dan briskaju nešto. Kada vidim da je napadalo po TV-u ili mini-liniji, istog trenutka mi je praško u ruci. I niko ne treba da me opominje. Što sam stariji sve više ličim na Haurda Hjuza koji je na sastanke dolazio u rukavicama, a pre ulaska u prostoriju obavezno maramicom brisao kvaku na vratima. Kao da sam opsednut grinjama i mrvama. Pa, ja samo čaše ispiram u devet voda. Ivana radi do pet, a kada stigne kući, prašinu i ne primećuje. Možda zato i što je nema, kaže muzičar.

Svrsi koristi "samsungov" usisivač, jedan od retkih predmeta koji Blaževići nisu dobili kao i svi mladenci od rodbine po principu "eto vama komode, mi smo ionako hteli da je se rešimo, al niko neće da je kupi". Rodbina ispoklanjala sve što je njima nepotrebno. Al' korisno.

- Dobili smo ormare, jorgane, peškire, ujak nam je čak i gaće dao. Kupio mi nove za useljenje, kaže. Ključna aparatura je nov usisivač, poslednja reč tehnike, ček'o ga na sniženju, tri brzine od 1.800 vati, i parket 'vata. Uglavnom bezopasan sem u slučaju da ga se Blaža dohvati.

- Jednom smo štene jedva izvukli iz njega. Uopšte ga nisam video, a kada sam čuo da skiči, već je bio "progutan". Srećom, Ivana je skočila, bila je brža od mene, ugasila usisivač, pa smo ga onda malo tražili po onoj kesi. Jeste da je pas bio jako mali, ali mi uopšte nije jasno kako je uspeo da se provuče kroz otvor. Kada smo ga nekako iščupali iz cevi, siroti Džeki samo je tupo gledao. U fazonu "Što mene, eno vam tamo papagaja", seća se poduže akcije spasavanja psa iz "samsunga". Krajnji rok da stan zasija je dok se ce-de ne izvrti do kraja. Inače, pasionirani kolekcionar svih vrsta nosača zvuka jedan je od retkih muzičara koji pirate kuje u zvezde. Zahvaljujući njima doterao je zbirku ce-dea na hiljadu komada, sortirao je po prvacima u police od poda do plafona. Kao u apoteci.

- Sve što nisam imao na pločama 70-ih i 80-ih stekao sam zahvaljujući piratima. Tada su ploče stizale u Jugoton i nije bilo mnogo licencnih izdanja. Muka je bila naći kompletnog Igija Popa, Bouvija ili neke retke albume Stounsa. Kada je plata 1993. bila tri marke, retka izdanja su se plaćala 20. Bora Čorba je jednom rekao da je porazno po izvođača da mu ceo život stane u sto dinara na MP3 disk. Jeste za nekog njegovog kalibra. Mene, brate, strpaju sa Rambom, Neletom Karajlićem i Ortodoks Keltsima. Nemamo samostalno dovoljno izdanja, pa da bi nas stalo više, zbudže nas na jedan ce-de. Ne bunim se dok sam u dobrom društvu. Sad vidim proganjaju pirate kao da nema mnogo više štetočina u ovom gradu od njih, smatra on.

Naveče gleda fudbal. Svoje kopačke, posle 20 godina treniranja, okačio je o klin 2001, kada je Maradona batalio teren.
- Fudbal mi je kao anestezija. Kao bensedin. U tih čarobnih sat i po isključim se iz svega. Nije bitno da li igra Barselona - Čelzi ili Proleter - Hajduk. Bilo kojoj utakmici pristupam sa ritualom da legnem i dignem noge preko naslona kreveta, i za ta dva poluvremena se izgubim u svetu od 22 igrača koji jurcaju nekud iz nepoznatih razloga gore-dole. To je moje sefte. Ivana se ne buni. Pa, valjda mogu da dobijem nešto za uzvrat. Ako se protivi, odmah vadim adut "da sam i danas ja bio taj koji je sredio kuću".
Ivana Ikraš

jos jedan ludak