Манастири и храмови у Црној Гори
Црна Гора - Земља Светог Саве
Књаз Данило 1856. године Савиндан прогласио за школску славу и државни празник



Предраг Вукић је историчар. Дипломирао је историју на Философском факултету у Београду 1989. године са просечном оценом 9,41 код наших најистакнутијих историчара, Драгољуба Живојиновића, Василија Крестића, Бранка Петрановића. Запослен у Државном архиву Црне Горе на Цетињу и један је од најбољих познавалаца црногорске историје и прошлости Црногорско-приморске митрополије. Поред низа објављених текстова и расправа из историје, ових дана из штампе му је изашао Зборник докумената – Љетопис основних школа у књажевини Црној Гори од 1885. до 1908. године. Зборник је написан уз помоћ архивског материјала на 887 страна у којима је обрадио 423 летописа. О Светом Сави и етничком идентитету Црногораца разговарали смо са господином Вукићем. – Иако Свети Сава није рођен на простору Црне Горе, остало је мноштво топонима у Црној Гори који носе име по Светом Сави: Савин кук, Савина вода, Савино језеро, Савина стопа, Савин бор, Савино поље, Савина главица, Савине плоче, Савин пут... сведоче о осмовековном Светосављу у Црној Гори, вели Вукић. Вукић говорећи о Светом Сави, према наводима Андрије Лубурића у публикацији „Племе Дробњаци у Херцеговини” из 1930. године, чак двадесет и седам братстава у Дробњацима слави Светог Саву, као крсну славу.

У Црној Гори петнаест цркава и манастира су посвећени Светом Сави, од којих је најпознатији манастир Савина у Херцег-Новом, истиче Вукић. Он даље додаје, да је књаз Данило 1856. године Савиндан прогласио за школску славу и државни празник Црне Горе. – Пуних 90 година у Црној Гори је свечано обележаван Савиндан, па и у првим годинама Титове Југославије, нагласио је Вукић. О црногорској нацији Вукић каже: – Сви црногорски историчари мање-више признају доктрину о црногорској нацији и из ње изводе своје закључке. Један број њих признаје српско етничко порекло Црногораца, док припадници млађе генерације све више заговарају дукљанско порекло. Хтели ми то признати или не, у последњих пет и по деценија објављене су само две студије које научно и студиозно доказују српски идентитет Црногораца.

Тако је 1986. године штампана хрестоматија зборник „Црногорци о себи од владавине Данила до 1941”, коју је приредио познати публициста Батрић Јовановић. Будући да се српство у Црној Гори од стране сепаратиста поистовећује са четништвом, ова студија добија на снази, јер је приредио човек носилац Партизанске споменице 1941. године. И докторска дисертација из две хиљадите године, Александра Стаматовића, „Историјске основе националног идентитета Црногораца 1918-1953”, Стаматовић на основу архивских и литерарних извора доказује доминантно српско етничко осећање у Црној Гори од раздобља владавине краља Николе Првог Петровића до 1945. године.

Уз неке студије, које су више публицистичког карактера, него научног, ово су једина аргументована научна дела, која обиљем својих документарних извора обрађују и доказују српски етнички идентитет у Црној Гори. То се добрим делом видело и на последњем попису становништва. Међутим, истиче Вукић, сепаратистички центри моћи у Црној Гори перманентно лансирају тезу, како такозвани великосрпски национализам угрожава Црну Гору, њену духовност и идентитет. По њима, великосрпска схватања угрожавају објективно сагледавање црногорске прошлости. Чињеница је, да српска историографска школа у Црној Гори не постоји од 1945. године.

– Како говорити о српству у Црној Гори, а српска популација у овој републици нема адекватну организацију, сем Српске православне цркве, чији корени досежу до Светог Саве, питали смо уваженог историчара Вукића. – Тешко је говорити и конкретно објаснити шта је данас српство у Црној Гори и ко га представља. Да би један народ духовно и биолошки опстао, он мора имати своја културно-просветна удружења, дневни лист, недељник, радио и телевизију, научна друштва и привредна предузећа. Од свега тога српска популација у Црној Гори нема ништа. Пре три године је почео да излази дневни лист „Глас Црногораца”, који је заступао аутентичне интересе српског народа у Црној Гори, али се угасио, јер није имао материјалних средстава. – Од стране сепаратиста, као и од расколничке такозване „Црногорске православне цркве”, Свети Сава је избачен из њиховог календара, што је најтврђи доказ, да га желе одстранити из колективног народног памћења. Шта кажете о томе? – Факат је, који нико не може оспорити, да је управо Свети Сава основао Зетску митрополију на Тиватској превлаци 1219. године. Такође чињеница је да је Стефан Немања рођен у Рибници (Подгорица) око 1114. године, о чему сведочи запис Стефана Првовенчаног, који је написао „Животопис” свога оца.

– Како оцењујете Дедејићеву секту од неколико распопа? – Циљ Дедејићеве секте, као и дела државне власти, није само пуко отцепљење Црногорско-приморске митрополије од матичне Српске православне цркве, него јој је, тврдим, крајњи циљ преверавање Црногораца у католицизам и формирање грчко-католичке митрополије на Цетињу, која би била саставни део римокатоличке организације. Напади на Светог Саву и светородну лозу Немањића, евидентно потврђује наведено. Ипак, Свети Сава је утемељивач Црногорско-приморске митрополије, а по њима је негативна личност, онда је и православље вера српских „окупатора” и „колонизатора” у Црној Гори, која се има елиминисати. Познато је да је цар Душан 1346. године на Сабору у Скопљу произвео Зетску епископију у ранг митрополије. Благодарећи њему, Црногорско-приморска митрополија носи овај назив шест и по векова. Према томе, да закључим, Свети Сава и цар Душан су утемељивачи Црногорско-приморске митрополије. Будући да их следбеници Дедејићеве секте осуђују као „окупаторе” и „поробљиваче” Црне Горе, јасно је, да су њихове намере прозелитске, додао је Вукић.