Reporteri Glasa u ergeli "Stremen" u Jakovu, iza Surčina

I među konjima ima "gradske dece"

- E, vidiš, ovako ti nastaje vranac. Samo isteraš konje na sunce i oni pocrne - šali se, na ulazu u Konjički klub "Stremen" u Jakovu, kolega Perica Luković. Ne propušta pritom priliku da nam objasni stručnu razliku između svinjarskog Srema, pored kog smo prošli po sistemu "zatvoren prozor i prsti na nos", i ovog konjskog i fijakeraškog, smeštenog iza Surčina, na samo kilometar i po od obale Save.

Mala, ali vesela ekipa novinara uputila se u mladu surčinsku ergelu da se na licu mesta uveri kako teku pripreme za "Treći sremački preskok". Majstori farbaju prepone, sve u dugine boje - da publici bude zanimljivije, ali i da ih konji lakše vide. Užurbano sređuju stazu, da bi u nedelju, u 11 sati, na nju istrčalo 50 konja iz Srbije, Češke i Hrvatske... Jedino su se malo preračunali. Nisu očekivali da će doći toliko konja, pa već razmišljaju o tome da takmičenje sledeće godine traje bar dva dana.

Mlađani Predrag Bojović, vlasnik kluba i idejni tvorac takmičenja, s ponosom pokazuje staze, štale, malo igralište za klince... Iako se njegova porodica, u kojoj se svi tradicionalno bave građevinskim materijalom, nikad za konje nije interesovala, on se, kaže, svojevremeno zaljubio u konje svojih drugara. Kupio je prvo jednu kobilu, pa još jednu... Držao ih je u tuđim štalama, a onda, 2002. rešio da napravi svoju. Kobile sa početka se, kako kaže, "oslobodio zbog nervoze", ali zato sada ima 20 svojih i bar još toliko tuđih konja, koji su u njegovoj štali na čuvanju.
- I tako je nastao "Stremen". Jer, tako konjički sport sada i funkcioniše, uglavnom su to neki privatni klubovi, jako je malo ergela - priča Predrag Bojović, dok s ponosom pokazuje na poljanče na kome pasu lepotani.

Za malog, kratkonogog brdsko-bosanskog, u šali kaže da je doplivao preko Save, dok neko od kolega, objašnjavajući "kako to ide", priča i da se tako konji najlakše švercuju - pustiš ih u vodu, pa plivaju. Gazda se na to breca i kao pravdajući se, ne shvatajući šalu, potvrđuje da je ovaj ipak uredno plaćen.

- Evo, vidi ovog crnog, taj se stalno izdvaja u hladovinu. Stigao juče s Hipodroma, pa ga ostali stalno ćuškaju. Šta će, gradsko dete, nikako da se navikne na silne muve - priča Bojović, dok nas vodi u obilazak štale sa polukrvnim konjima, uglavnom rasa oldenburg, holštajn, angloarabera...

Kobila "Cest la vie" mu je najdraža, jer se dokazala na mnogim takmičenjima, ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za nju morao da izbroji 10.000 evrića.

- Devet joj je godina i trebalo bi da može da se takmiči bar do 15,16. U sportu, konji, nažalost, ne žive dugo, najviše do 30, jer je jedna konjska godina kao sedam ljudskih... Mada, možda poživi i duže. Eto, kako je onaj Titov konj u Karađorđevu doživeo 34 godine. Duboka starost. Ali, to je retko - priča, dok pokušava pogledom da ubedi napuljskog mastifa Bruna da nam napravi prolaz do "konjskog kupatila", u kom se konji lickaju za nastupe.

Bruno, koji nas nezainteresovano gleda, pitajući se verovatno "koja je sad, pa ovo, vrsta konja", neprikosnoveni je čuvar štale, ali na imanju Bojovića važi za glavnog zabavljača, ali i kavgadžiju.
Uz troje zaposlenih, Predrag je četvrti, a posla preko glave. Kao i svaki Sremac, više voli da se uvali u fijaker i uživa u laganoj vožnji. Tako mu je nekako lakše, a i manje bole noge.

Vojislav Janković, kočijaš zasad jedinog fijakera na imanju, razvoženje turista po okolini ne doživljava kao posao. Kaže, dolazi ovde da bi se njegova kobila Kremica fino istrčala.

- Tu ti je sav pribor - štap za teranje muva, odelo, šešir. Nego kako, da se vidi da su kočijaši fini, a ne da nas znaju samo po onoj "psuje ko kočijaš". Mada, nekad moraš i da vikneš, ali ne mnogo. Ako se mnogo dereš na konja, to znači da i nije za teranje fijakera - objašnjava kočijaš Voja, dok prisustvujemo verovatno najbržoj vožnji fijakerom, izuzmemo li one u starom Rimu.

Izvor: Glas Javnosti