Reporteri Glasa prošli čamcem uz Dunav od Beograda do Starog Slankamena

Reporteri Glasa prošli čamcem uz Dunav od Beograda do Starog Slankamena

Kakvo sunce usred bela dana

Dunav izgleda baš kao posle poplave - celim tokom plove debla, panjevi, daske, grane, grančice i sve ostalo što je fantastično da vam rasturi elisu na motoru

Moj saputnik, doajen među čamdžijama, a kažu, i među fotografima, izračunao je da nam od Savskog rukavaca na Adi Ciganliji do Starog Slankamena treba ceo dan. To je računao sedam dana. Tu satnicu shvatio je ozbiljno, primetio sam krišom zagledajući sadržaj njegovog ranca, napunjenog kao da je krenuo u invaziju na Bejrut. Nisam tačno brojao, ali unutra se nalazilo između šest i dvanaest sendviča uvijenih u metalnu foliju. Poneo je i komplet foto-opremu, i jedan mali digitalni "idiot". Nije se usput znalo da l' više slika ili vozi čamac. Radio je obe operacije istovremeno, a jednom je primećen i kako fotografiše, vozi i jede sendvič. Paralelno. Sa pet kutija cigareta u "šteku", dva "jelenka" u boci od litar i po, te punom kesom industrijskog peciva delovao sam nešto manje "multipraktično". Saputnik se kleo da me jednom primetio kako istovremeno spavam i čitam hrvatski Globus. Kao dokaz priložio je fotografiju.

Čamac je izgledao sigurno. Metalna šiklja na koju je nadograđena drvena kabina poprilično urušavajućeg izgleda. Daske za sedenje sa strane krckale su na svaki oslonac nogom. Privezan na marini u Savskom rukavcu, toliko čistom delu Save, po kom plivaju flaše, plastične kese, parčad kanapa i najlon konca, nafta i sve ostalo što se ne rastvara u vodi.

Dobrodošli u Dunav
- Nemoj ni da me vadiš ako upadnem u ovo - rekao je saputnik, računajući da je dezinfekcija mnogo skuplji proces od večnog plivanja u Savskom rukavcu. Jedan motor je upalio iz prve, drugi je malo štucao i kresnuo negde kod špica Ade. Osam ujutru, Beograd je tek krenuo na posao, mostovima su mileli automobili, a mi smo ispod "jurišali" ka Slankamenu. Iza nas nikog, ispred nas nikog. Na ušću, iza Velikog ratnog ostrva, izuli smo se da bi osetili konačan prelazak u Dunav. Izuvanje je obavezan deo procene da li ste već zagazili u vodu koja izvire ispod Švarcvalda. Potrebno je imati metalno korito. Vode se mešaju, i odjedanput na stopalu osetite hladnoću. Dobrodošli u Dunav. Kao i svaki muškarac, mnogo je hladniji od Save.

Da ne promašimo, tu je i nautičko-turistički vodič Dunavom, izdat još 1991. godine, u kome pored niza korisnih saveta piše i: "Deci i ženskom delu posade pomozite da savladaju nesigurno kretanje po kabini i palubi, i pre svega da u čamac ulaze pažljivo, uvek na prstima, gipkim korakom, pridržavajući se za ogradu, krov kabine ili slično". Taj deo smo savladali. Saputnik je, kako god bi krenuo ka kabini govorio: "Pazi glavu! " Negde kod restorana "Reka" u Zemunu, drugi motor je počeo da zuji, tandrče i hoda u prazno. Pukao štift-metalni deo koji štiti elisu. Kvar za koji je potrebno desetak minuta petljanja uz skidanje motora.

Kakvo sunce usred bela dana! Ali tu je tenda i faktor 30. "Mnogo jak faktor. Moja vikendica ima faktor 40" - rekao je saputnik dok se mazao. Mi smo uzvodno išli sedam kilometara na čas, a Dunav je nizvodno išao pet. Da voziš pet na sat, stajao bi u mestu, pričao nam je kasnije na Belegiškoj adi Dule Stanković, stari regataš. Dunav izgleda baš kao posle poplave - celim tokom plove debla, panjevi, daske, grane, grančice i sve ostalo što je fantastično da vam rasturi elisu na motoru. Saputnik je tačno deset sati gledao pravo i vozio slalom među ovim drvljem. Negde je panjeva bilo toliko da je samo beg ka nekoj od obala bio spas. Ali ne vredi. Ajmo ka drugoj obali. I tamo isto. Dunav i dalje prazan.

Kod Batajnice, kada smo već pomislili da smo nas dvojica jedini preživeli potop, i plovimo Dunavom, na sred reke, gotovo nečujno, zaustavio se gliser Rečne policije. Trojica, u komplet uniformama i čizmama na 30 stepeni, mahnuli su nam da priđemo. Možda im je bilo sumnjivo što smo posmatrali helikopter iz kog su iskakali specijalci na poligonu Specijalnih antiterorističkih jedinica na obali.

- Pratimo vas još od Beograda - rekao nam je komandir, tek da nas obavesti kako "narodna milicija" nikad ne spava. Oraspoložili se kad su čuli da smo novinari. A posebno da delimo isti sprat s Kurirom. Pogledali su "dokumenta". Rekli nam na rastanku gledajući u dva "tomosa" od četiri konjske snage: "Samo nemojte da glisirate". Duhoviti policajci.
Konačno ugledasmo žive ljude na Belegiškoj adi, sprudu koji se stvorio na sred reke. Uparkirali pet čamaca jedan pored drugog, taman završili ručak. Uhvatili bojicu. Ko i sve džamdžije ljubazni, zagledali se u nas, čudne pridošlice - jedan u kupaćim gaćama s fotoaparatom oko vrata, i torbom na ramenu, drugi s plajvazom i beležnicom, isto u kupaćim. Dule Petković je na čamcu popravljao dvogled, a gospođa Mira Nedeljković se tuširala. Tuš je sproveden do kanistera sa čistom vodom na krovu čamca. Voda je na reci, kažu,
najdeficitarniji proizvod.

- Svi smo penzioneri, osim porodice Raca. Krenuli smo ka Tisi, obožavamo je. Samo ne znamo da li ćemo uspeti da uplovimo u Tisu, jer vidite šta sve nosi Dunav. Panjčine ovolike. Sve to u Dunav unosi Tisa. Kod Žabaljskog mosta, čuli smo, Tisa nanela tone živog blata, bageri moraju da dođu da to raščiste - pričao je čika Dule, posmatrajući nas kako s noge na nogu balansiramo po vrelom pesku.

Mira i njen suprug svoj čamac, koji liči na garsonjeru, nazvali su Tisa. Unutra imaju frižider, šporet, televizor i radio. Na krovu solarne baterije za napajanje, a ostalo radi na gas. Dva kreveta, i itison na podu.

Obad je zeznut insekt

- Ako njihov čamac isprljate, moraćete da ga čistite alkoholom - u poverenju, ali naglas, rekao nam je čika Dule, kad nas je gospođa Mira pozvala na kafu. "Hoćete s mlekom ili bez mleka". Ona i suprug žive kod hotela "Jugoslavija", s terase gledaju na svoju "uparkiranu" lađu. Već 30 godina plove rekama ne pamte, kad su bili na letovanju.

- Ovo nam je treći čamac za tri decenije. Imali smo šiklju, pasaru a sad ovaj. Jedan se zvao po meni Mira, a ovaj je Tisa. Ludi smo za Tisom. Da nije ovoliki vodostaj, išli bismo do Rumunije. Nekada smo bili redovni na regatama Ilustrovane politike, ali toga više nema. Na Belegiškoj adi smo treći dan, služi nas vreme, ali mi smo spremni i za kišu. Tople stvari su tu, skuvali bi kotlić pasulja i uživali. Ovo je milina, pristaneš gde hoćeš, zađeš u rukavce, staneš gde želiš, pecaš - pričala je Mira Nedeljković. I zimi uživaju na Dunavu, kad je zaleđen! Okupe se kod nekog u stanu i gledaju kasete sa letnjih krstarenja. To ih održava do prvih toplih aprilskih dana.
Paze gde pristaju: na nekim dunavskim ostrvcima seljaci puste goveda i svinje na ispašu. Ne znaš šta ćeš od obada.

- Obad je zeznut insekt. Stane ti na telo a da ga ni ne osetiš. Zato i te kako osetiš kad te pecne - priča čika Dule, inače strastven pecaroš. Pre neki dan mu se umalo u pecaljke nije uplela kompletna ženska postava mini regate. Plivale su, a Dunav ih naneo baš na mesto gde je on zabacio.

Ostavili smo ih da uživaju i krenuli dalje, kako bismo stigli po planu, pre mraka. Usput svo videli nekog čiču kako peca, a kabinu čamca napravio je od karoserije "trabanta" karavan. Priobalje na nekim mestima se odronjava, čitave kuće i garaže vise iznad Dunava, stepeništa polomio visok vodostaj. I dalje nigde žive duše na toku. Uz ciganska naselja kompletne deponije se slivaju u Dunav. Kod Banovaca prelepe vikendice sa sve vinogradima. Nagađamo koja je Čedina.

Ugledali smo Slankamen, ali saputnik nije uspevao da prepozna svoju vikendicu. Zvao je meštane na mobilni da mu s obale mašu gde treba da pristane. Onda se ispostavilo da mu je onaj nautički vodič Dunavom neophodan. Gipkim korakom, pridržavajući se za krov kabine - upao je u vodu... Srećom, bez fotoaparata.

Izvor: Glas Javnosti