Reporteri Glasa sa čuvenim "Blek pantersima", uz koje lumpuju političari, ambasadori, kriminalci...

Svirali smo svima na uvce osim Slobi i Koštunici

Kežmana pratili u Madrid, Zubin Mehta je došao ovde umesto na večeru kod premijera. Prvi album posle 25 godina svirke objavili ovih dana. Orkestar u kom sviraju sve sami Jovanovići

Gost koji prvi put zađe na splav "Blek pantersi" na Adi Ciganliji, po mnogima najveseliju kafanu u Beogradu, kaže vođa istoimenog benda Toma Jovanović, odmah se prepadne kad vidi 30 Cigana na jednom mestu. Krene ka vratima, ali, kad ga ubede da ostane, za dva sata već đipa po klupama i stolovima.

- Nema tog ko je ovde jednom ušao, a da bar još pet-šest puta posle nije svratio - priča Džipsi Pavaroti, uživajući u slavi koju im je, posle 25 godina sviranja po splavovima, doneo nedavno objavljeni album. Objašnjava da su Pantersi orkestar u kom sviraju sve sami Jovanovići. Kontrabasista Čarls Bronson, jedini je Stanković.

- Ja sam već treća generacija koja svira na Adi. Od nas starih ostalo troje, malo smo se podmladili. Terali nas odavno da snimimo nešto, ali nas to nije interesovalo. Ovi mlađi su sad rešili, zvali ljude i ispalo prava stvar. Tu je 15 starih, kafanskih pesama - Kakvu ženu imam, bolje da je nemam, Haljinica boje lila, Ciganka sam mala... I, naravno Barbara, himna benda - priča Toma, očekujući prve goste za to veče - slovenačku delegaciju. Stara, romska kafana, doduše, mala, pa su Slovence podelili u dve grupe - do ponoći i od ponoći. Ali, to im nije smetalo da se celu noć vesele.

- Ma, gde god smo svirali, ceo grad je išao za nama. I onda smo 1990. rešili da otvorimo svoju kafanu, da niko ne može da nas otpusti. Pre toga smo svirali na splavu do našeg i, kako smo mi prešli, gazda prodao splav posle tri dana. I od tada smo mi puni, hvala Bogu. Sad nam nude da preselimo splav na Ušće ili da se komplet sa splavom preselimo u Kanadu. Ali, ne bi to bilo to - kaže Toma.

Ime "Crni panteri", objašnjava Dule Jovanović, dobili su zato što su crni ko svi Cigani, a panteri zato što skaču na goste kao panteri. A, pogotovo na gošće, dodaju ostali članovi benda u šali.
- Ma, ne stvarno, nego se lomimo oko njih, pa ih opkolimo sa instrumentima... Obrlatimo ih i ne prestajemo dok ne nađemo pesmu koja pogađa u novčanik - objašnjava Dule.

Kaže, nema pesme koju ne znaju da odsviraju. Jer, bend je prava ciganska filharmonija, pa od 18 članova uvek neko zna. A, i kad ne zna, iskomponuju nešto na licu mesta. A, sviraju "Pantersi" gde god ih pozovu - i svadbe, ispraćaje, punoletstva...

- Ma, sve sviramo! Čak i razvode! Jednom paru smo tri puta svirali svadbu i tri puta razvod! Svadbu sviramo oboma, a za razvod prvo kod mladoženje, pa kod mlade. Mi ih i mirili i lično bili kumovi. A, kad mi nismo mogli, mirila ih muzika - priča, a dodaje da često sviraju i na sahranama.

- Umre čovek, a voleo nas, dolazio na splav... Poslednja mu želja bila da ga mi ispratimo na onaj svet. Šta ćeš, sviraš i plačeš. I nama nekad nije do pevanja, ali moramo. Jer, ko zna iz kog su razloga i ti gosti došli ovde, koje su ih muke pritisle. Pa moraš i kad si tužan da pevaš... Pred doček Nove godine 1994. sestra mog ortaka umrla na porođaju, a nama već bilo najavljeno ljudi i ljudi. I, šta ćeš, tog dana pre podne bili na ukopu, i posle svirali celu noć - sećaju se Jovanovići.

Toma kaže da ga najsrećnijim čini kada čoveka, koji je tužan došao uveče na splav, ujutru isprati srećnog i nasmejanog.
- Pa, mi lečimo njihovu tugu, a oni našu - kaže, a već prelazi na veselije teme.

Kaže, na "Blek pantersima", veselo je i leti i zimi, a neretko se, uz muziku zagine do podneva, pa i do pet popodne.
- Ma, spajali smo i po 24 sata, bez pauze. Menjamo se u letu, pa nas zato i zovu japanski Cigani. Nemamo godišnji odmor, socijalno, pauze. Radimo ko dragstor. Mada je teže raditi za sebe. Ranije, kad je neka gužva, prvi smo begali, a sad nema bežanja. Moraš da miriš ljude - priča "Pavaroti".
      

ĐINĐE-RINĐE, SPECIJALITET KUĆE

A, osim što je muzika na "Pantersima" dobra, hvale se Jovanovići i dobrom domaćom kuhinjom, a posebno specijalitetom đinđe-rinđe.
- To je u stvari meso sa prelivom koji je poslovna tajna, a jede se isključivo rukama. I američkog ambasadora smo terali da jede rukama. Hteli smo da tužimo Neleta Karajlića što nam je ukrao ime. Dolazio je kod nas sa Emirom Kusturicom i ekipom, a posle đinđe-rinđe iskoristili za pesmu. Ma, šalim se, i Nele i Kusturica su nam bili česti gosti-priča Džipsi Pavaroti.

IZGREBAO MEČKU NA LUTRIJI

Toma je nedavno na lutriji izgrebao crveni "mercedes" i to potpuno slučajno i kaže, baš zato nema nameru da ga prodaje. Jer, sa srećom se ne valja igrati.
- Gleda valjda onaj od gore, pa me valjda nagradio. Izašao sam sa splava posle svirke mrtav umoran, u cik zore, seo u taksi i krenuo kući. Taksimetar otkucao oko 300 dinara, ja izvadim novčanicu od 1.000, a taksista se uhvati za glavu! " Nemam sitno da ti vratim kusur, ajd' izađi da razmeniš novac". Šta ću, dođem do trafike i kupijm četiri greb-greb srećke, čisto da rasitnim pare. platim posle taksi i polako grebem one srećke, kad imam šta da vidim-tri znaka. Skembam onu karticu u džep i pravo kući. Nisam ni taksisti rekao.
      
   
   

A zna da bude mnogo i frke, jer, kako nam stručno objasniše, nije to crkva, nego kafana. Svirali su "Pantersi" i za pare i bez para, vozili čamcem po Savi, a i gostiju, koji upadaju u vodu, ima bar po dvoje na veče. Upadaju ili sami skaču.

- Bilo je i kupanja... Najranije u martu i to obično ženske otvore sezonu. Ja ne znam da plivam i srećom me nisu bacali u vodu, mada sam verovatno prvi čovek koji je u Savi završio sa sve harmonikom. Svirali smo neku svadbu, i ja se sapletem preko neke daske i padnem. Harmonika bila puna vode. A, još najgore što je to bila harmonika od pokojnog oca. Popravili smo je i sad na njoj sviram. Posle me zezali da vatam rifove ispod vode - priča Toma i seća se i kako Čarls Bronson ima običaj da se naljuti i, malo-malo baci bas u Savu, pa posle ceo bend trči da ga hvata.

Za 15 godina, koliko postoji splav "Crni panteri", skoro da ne postoji ličnost iz javnog života koja nije tu i osvanula - od političara, ambasadora, sportista i pevača, do kriminalaca.
- Ima među poznatima mnogo veseljaka, a nekoliko bivših ministara koji dobro pevaju hteo sam da primim u orkestar ako propadnu u vladi. Ma, bili su nam svi, osim pokojnog Slobe Miloševića i današnjeg predsednika Koštunice. Valjda čovek nema vremena. I pokojni Đinđić nam je bio drag gost, znali smo se još iz Nemačke, a sa Tadićem smo bili prijatelji još dok je bio sportista. Često je dolazio dok je bio ministar, a sad kao predsednik nema vremena. Mora da se bori za ovaj narod -pričaju Jovanovići, ali kažu, bilo je i situacija kad je moralo da se zalega.

- Samo jedna pogrešna reč može da te košta glave. Pa pitaju jel može. Ma može sve. Ovde urnebes najčešće prave žene. A na naš splav dolaze najlepše žene i to je jedan od razloga što tako dobro radimo-hvali se Toma.
I, dobacuje Dule, napadaju žene sve redom, samo što se oni oženjeni brane više, a neoženjeni malo manje.

- Imamo dobra iskustva i sa sportistima. Kežmana smo pratili u Madrid, Dača Ikodinović nam je drag prijatelj. Dođu i pre i posle takmičenja, kažu da smo im mi talija. A gost nam je bio i Zubin Mehta. Došao pre nekoliko godina pravo sa koncerta, iako ga je pozvao Koštunica na večeru. Saznali smo da je rekao: "Ne mogu, obećao sam ovim mojim zemljacima da ću kod njih da dođem". Mehta je iz Indije, a pošto i mi vodimo poreklo odatle, smatramo se zemljacima. Celu noć je tu bio, lupao viljukama i kašikama o tanjire, jeo ćevapčiće... - priča Toma i priseća se kako je mnoge naše velike zvezde učio da igraju "dva levo, dva desno". Gosti, kaže, najviše naručuju ciganske pesme, pa onda ove emotivne, "kardio-vaskularne", starogradske, međugradske, prigradske, nesvrstane.... A i na plaćanje se, kaže, ne žale, mada ume da bude povuci-potegni, kad se malo pretera u piću.

- Ma, bilo je svašta, nekad nemaš ni za taksi, a opet, jednom je bilo toliko para da je moj brat kupio celu kuhinju, komplet sa šporetom i trpezarijom-priča Toma.
Kažu, disk ih sad izvlači kad je velika gužva, jer se desi da ne mogu ni da prođu kroz kafanu da sviraju.
- A, sve želje ispunjavamo... Dođemo na poziv u po noći, a mnoge smo pratili kući, ili bar do izlaza. Skoro smo, na poziv prijatelja išli da čestitamo rođendan Marini Tucaković, svirali smo joj ispod prozora... Ima ovaj posao prednosti, jer bolje zarađujemo od drugih muzičara, ali ima i mana-nikad nismo kući-priča Dule Jovanović.


Izvor: Glas Javnosti \ Aleksandra Klarić Žak.Foto: Ivan Međedović