Reporter Glasa u poseti prvoj srpskoj porodici koja se iz izbeglištva vratila u svoju kuću u centru Peći

Nikuda ne smeš, niko ti ne dolazi

Svakog jutra odem do obližnje pekare, srećem poznanike među Albancima, sa nekima sam odrastao u ovom kraju, ali mi se samo retki jave, jedva vidnim klimanjem glave-priča Božidar Fatić

Kada je izbeglim Pećancima Branku i Leposavi Fatić na podstanarsku adresu u Beogradu od organizacije UN "Habitat" stiglo obaveštenje da je pozitivno rešen njihov zahtev, i da su iz kuće koju imaju u centru Peći iseljeni uzurpatori, sve im je, posle sedam godina iseljeničkog života, izgledalo neverovatno. Još neverovatnija je njihovim sinovima i ćerkama, prijateljima i poznanicima bila odluka da ključeve preuzmu lično i odu u svoju kuću. Tim pre što od Srba iz Peći do sada, iz razumljivog straha za sopstvenu bezbednost, to niko nije učinio.

Tako su Branko, Leposava i njihov sin Božidar postali prvi povratnici u najlepši metohijski grad iz koga je poslednji Srbin proteran pre sedam godina. U obližnjem Belom Polju sačekali su primopredaju ključeva, a zatim su otišli u svoju kuću u centru Peći, gde su do 1999. živeli sa brojnim potomstvom - desetoro dece i unučadima.

- U tri kompletno nameštena stana, koja smo napustili 1999. godine, nismo ništa zatekli. Odneli su sve što su mogli, a ostalo porazbijali, priča Branko. "Organizacija Habitat mi je okrečila stan u kome smo sada i popravila parket, a od Danskog saveta za izbeglice smo dobili dva kauča. To nam je, uz plastičnu garnituru za sedenje jedino pokućstvo. Nije bilo lako da donesemo ovakvu odluku, ali mislim da je nama mesto ovde. Uostalom, nije mi ovo prvi put. Dobro pamtim kada su nas 1941. na isti način proterali iz kuće u obližnjoj Vitomirici i spalili selo, ali smo se posle šetiri godine vratili - kaže Branko, sada već u osmoj deceniji života, nekada omiljen među svojim sugrađanima, znan kao Bagi iz "Borova", dok mu naviru sećanja na nekadašnje komšije i prijatelje sa kojima se u svom gradu svakodnevno viđao.

- Ovde smo tek nekoliko dana, a već sutra ćemo početi da radimo na raščišćavanju haosa iz dvorišta, koje je prepuno šuta i raznog otpada. Još se nismo osmelili da slobodno izađemo u grad. Ja svakog jutra odem, jedino, do obližnje pekare, srećem poznanike među Albancima, sa nekima sam odrastao u ovom kraju, ali mi se samo retki jave, jedva vidnim klimanjem glave - priča Božidar (43), koji je, kaže u šali, sada glavni snabdevač i pomoćni kuvar u porodici.

Bili smo među prvim gostima u domu Fatića posle sedam godina, zajedno sa predstavnicima Crvenog krsta Kosova i Metohije, sa kojima je stigla i prva skromna pomoć u prehrambenim namirnicama.

- Dug je dan kada ne može nigde da se ode, a nikog nema da dođe u posetu. Meni je najteže da se organizujem kako da provedem veče jer sam navikao da sedim uz televizor koji ovde nemamo - kaže Branko.

Taj "tehnički problem" uskoro će biti rešen, pa će u toku ove sedmice od Crvenog krsta Kosova i Metohije u Nemanjinu 42 (sada ta ulica nosi neko drugo ime) u Peći, stići i TV prijemnik. Posle toga, neophodna je i satelitska antena kako bi mogli da prate program srpskih TV stanica, ali će se, valjda, i to rešiti, veruju Fatići. Do kapije otpratiše svoje prve goste i ostadoše da uz huk Bistrice koja im teče uz samo dvorište, u svoja četiri zida čekaju još jedno metohijsko veče.


Izvor: Glas Javnosti \ Olivera Dašić
   

Nema od toga nista dok se Kosovo i Metohija ne vrate pod punu jurisdikciju Srbije -- mirno ili ratom, svejedno.

Nema............ na svu moju tugu i zalost.................

Bez masovnog povratka, ovakvi popjedinacni primeri su samo divljach u otvorenoj sezoni lova na Srbe. Nazalost, prosto me jeza hvata kada pomislim tu porodicu medju onim divljacima.

Tako je bilo i sa jadnim Srbima koji su prvih dana mira vracali se u Alijinu drzavu! Svako vece se pitas da li ces docekati zoru!