E, ne prelomi ga, Mašane

Ako 22. maja ujutru jave da je pobijedio Milo, ja ću da se selim u Srbiju! - svečano je, ponesen atmosferom preksinoć usred Mojkovca, obećao meštanin Strahinja Ilić, dok su oko njega u jednom velikom kovitlacu kružile trobojke a ustalasane, uskomešane mase pobornika zajednice sa Srbijom kuljale i levo i desno i odozgo i odozdo, a Mojkovac, tako mobilisan, uzavreo kao pčele kad se roje, pomalo ličio je i na sate uoči Badnjeg dana i Božića 1916. kad se ono ovde Crnogorska vojska pod serdarom Jankom Vukotićem suprotstavila Austrijancima a sve da bi Srbima obezbedila odstupnicu preko Albanije.

- Ima nas Srba još ovde, ne damo se, bićemo sa vama - dodao je još Strahinja svečanim glasom koji je na tren zadrhtao od uzbuđenja pred prizorom u centru grada punim srpskih zastava, a onda se i sam izgubio u masi koja je pod trobojkama odmicala gore, ka sportskoj dvorani.

Sat ranije, dok je Mojkovac iščekujući veliki događaj još dremao, a glavnom ulicom prolazio tek po koji Srbin Mojkovčanin ili od Bijelog Polja pod barjakom, kraj spomenika serdaru Vukotiću na ivici mojkovačkog glavnog trga zastao je Goran Filipović, i nekako, baš tužno pogledao serdara:
- E, moj serdare... Ako oni pobijede, ti ćeš 22. biti prva žrtva. Ima odma da te skinu...

Goran je, kaže, iskreno zabrinut za ishod referenduma o samostalnosti Crne Gore. Mada...
- Ovđe je vazda tijesno, ali obično prevagne na našu stranu, srpsku. Dukljani nikad nijesu mogli da osvoje Mojkovac - kaže.

U samom gradu, nastavlja, od kako je referendumska kampanja krenula da se usijava, situacija svakojaka. One koji su otvoreno za Srbiju pritisli Milovi.
- Staljin bi se postidio a Gebels je amater za ono šta nam rade. Svađaju braću, a najmilije im je kad zavade kumove. Jedva su nam salu za miting dali, tražili 3.000 evra i da prostremo po podu tepih otporan na vatru. I još jedno da rečem - ko god da pobijedi ovđe, neće biti dobro - ispričao nam je još Goran ispod spomenika serdaru Vukotiću.

Njegov sugrađanin Nenad Stanišić krenuo takođe na miting, veli - jedna smo vjera, jedan narod, bolje bi bilo da ostanemo zajedno, ali, ako bude ono drugo - on će se pomiriti sa sudbinom, šta drugo da radi kad je već prevalio 60 godina.
- Šta većina odluči, srećno im bilo, ja sam moje ionako odsviro - reče još Nenad u stihu, pa i on ode gore na miting.

Dve radnice iz trgovine s druge strane trga skočiše na noge kad na našim kolima ugledaše beogradske table.
- Hvala braćo Srbi kad ste došli - poleteše ka nama.

Njihova komšinica stoji i ozbiljna gleda svu silu naroda, barjake koji odmiču ka dvorani:
- Prijete nam Milovi, ubijeđuju, ucenjuju, obećavaju da će sve redom pozapošljavati, no samo ne znam đe. No, ne znaju da se mi ovđe ne prodajemo tako lako - kaže ona, i dodaje da ime ne sme reći, jednom je već ostajala bez posla.
- Priča narod, ima svega, svašta se radi. Za mene znaju ko sam i šta sam pa preda mnom to ne smiju - veli na ulici Zoran Tomov Minić.

A gradom, pola sata pred miting, navalio narod. Pune ulice. Ko god naiđe sa srpskom trobjkom, izljube ga na ulici.
Gore pred dvoranom u sedam uveče - krkljanac. Ne mogu svi da uđu u salu. Više naroda nego što unutra može da stane. Miro Vulević, Nenad Leković, Dejo Raković i Zoran Mustur, "mladi Srbi iz Podgorice" doneli na miting srpsku trobojku sa krunom i orlovima.
- Oće da nam razdvoje Podgoricu od Beograda, a kud da nas razdvoje kad smo mi isto. Svi mi gore u Srbiji imamo braću i rođake, Srbi smo od rođenja a sad hoće da nas preimenuju u nešta drugo - kažu.

Unutra, u dvorani, kad su pristigli Predrag Bulatović, Predrag Popović, Andrija Mandić i druge vođe bloka za zajedničku državu i kad se prolomilo "Srbija, Srbija", krov samo što nije odleteo.
- Srbija, Srbija - ječalo je salom, pet minuta trajala je ta neprekidna grmljavina. Jedni su klicali Srbiji i mahali zastavama, drugi podigli tri prsta uvis, treći su plakali, đed u drugom redu stavio ruku na srce kao da sluša himnu...

Čuo sam i na drugim mestima, po Srbiji klicanje Srbiji, ali, nikada do sada sa toliko strasti i nade, želje, kao da se radi o nekoj dalekoj, obećanoj zemlji...
Još jednom ili dva puta se posle salom prolomila ista ta grmljavina.
- Mašane Srbine, Mašane Srbine - zaječalo je dvoranom kad se pročulo da je u sali i Mašan Bušković iz Golubovaca, "simbol otpora Milovom režimu i potkupljivanju".

Posle, kad je Mašan kročio za govornicu, još dva minuta salom je odjekivalo - Srbija, Srbija, Mašane Srbine...
- Dobro veče, braćo moja, moji Srbi - pozdravio je Mašan skup...
- Dobro veče Srbine - otpozdravljali su iz dvorane.
- Ja sam skinuo jednu veliku ljagu sa Crne Gore, prodavali su se ljudi za 100 evra, za sitne pare, ali lanac je sada prekinut - rekao je Mašan.
- Razvijte te trobojke, ta zastava je Evropi donijela slobodu, ona će i nama donijeti slobodu - klicao je sa bine Andrija Mandić, govorili su posle i Miljan Jovanović, Marko Pekić, Maja Šćekić, Šefket Krcić, Ranko Kadić i Predrag Popović...
- Pobijedićemo ne sa glasom više, nego sa mnogo više nego što oni imaju. Referendum nismo htjeli, oni su ga željeli, tražili su ga i gledaće. Srbija nezavisnost Crne Gore ne bi ni osjetila, nama bi se poznalo. Samostalnost Crne Gore znači i pasoše na granici sa Srbijom, a to što oni kažu nema pasoša, nek donesu odluku da nema pasoša kad Crnogorci idu u Ameriku ili u Australiju - rekao je na skupu Predrag Bulatović, koordinator republičkog štaba bloka za zajedničku državu.

Posle je nad Mojkovcem bio i spektakularni vatromet, a Mojkovčani i gosti iz okolnih opština, poneti mitingom i Mašanovim primerom, odmicali su kućama sve usput šaleći se:
- Ideš li Mašane...
- Idem Mašane...
- Ima li nam gde Mašana...
- Prelomi mozak Mašane...
- E, ne prelomi ga Mašane...


Izvor: Glas Javnosti \ Zoran Šaponjić