Religijski motivisani zločini međunarodnog terorizma u BiH

Silovali i spaljivali decu

Mudžahedinske jedinice su počinile stravične zločine nad hrišćanskim stanovništvom BiH - žrtve su bili Srbi, Hrvati i predstavnici drugih naroda, majku Radu prisilili su da gleda kako joj dete siluju i ubijaju, a zatim su i u nju ispalili više hitaca

General Armije BiH, kojem je suđeno pred Međunarodnim sudom za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije u Hagu, smatra se lično odgovornim za brojne zločine koje su pod njegovom komandom izvršili islamski fundamentalisti, pripadnici terorističke mreže Al Kaida u BiH.

Prema navodima MUP Republike Srpske, grupa mudžahedina je 28. decembra 1992. u jutarnjim časovima upala u nebranjenu Gornju Bioču. Tom prilikom su ubili civila Nikolu Mićića, a ranili Milojku Draškić i Lenku Skočo, koja je, dva dana kasnije podlegla od zadobijenih povreda. Posle toga su, na naročito svirep i okrutan način, silovali i ubili devetogodišnju devojčicu Mirjanu Dragićević (1983-1992.). Majku Radu prisilili su da gleda kako joj dete siluju i ubijaju, a zatim su i u nju ispalili više hitaca. Rada Dragičević, majka dvoje dece, odlučila je posle 13 godina da progovori o teškom zločinu koji su počinili mudžahedini ratnog zločinca Alije Izetbegovića.

„... Naveče 27. decembra 1992. godine legli smo da spavamo. Sve je bilo normalno. Međutim, ujutro pred zoru, oko 7.30 časova, čuli su se pucnji. Majka me je probudila da vidim šta se dešava. Mislila sam da su naši, ali nije bilo tako. Bili su to muslimani, koji su probili liniju odbrane i ušli u naše selo... Ostala sam sa dvoje dece u sobi. Sin mi je ostao u sobi, a ja i ćerka smo pošle prema izlazu. Trojica mudžahedina su već bila na vratima. Bila je pucnjava. Čula sam majku i tetku kako jauču iz dvorišta. NJih trojica su ušla u kuću i uzela mi ćerku za ruku. Dvojica su bila crnci, a treći je bio belac. Crnci su imali neke poveze preko glava. Čuli su se pucnji granata i vika mudžahedina. Ništa ih nisam razumela. Moja ćerka je bila u crvenoj trenerci. Ja sam je obukla. Ta trenerka je bila široka. Ćerku su uhvatili i odvojili od mene, ona je vrištala i plakala. Ja joj nisam mogla pomoći. Zvala je: „Mama, mama!“. Nisam joj mogla pomoći. Oni su me držali i terali da sve to gledam. Kad ju je prvi silovao, bila je svesna. Kad su je ona dvojica već silovala, izgubila je svest i nije se više čula. Niti je plakala, niti se pomerala. Samo je ležala na podu. Kad su to završili, prvo su pucali u nju, pa u mene“.

Sličan zločin mudžahedini su počinili na području varošice Breze, gde je počinjeno više zločina nad srpskim stanovništvom. Jedan od najstravičnijih dogodio se u naselju Branjevac u maju 1992. godine. U vlastitoj kući ubijeni su Slađana Anđić (1969.) i njeni blizanci Snježana i Siniša, rođeni 1990. godine. Otac porodice, Radisav, ranije je bio zatvoren u jedan od brojnih logora za Srbe u tom gradiću. Snježana i njene osamnaestomesečne bebe zapaljeni su u kući. U to vreme u centru Breze zapaljen je i srpski pravoslavni hram posvećen svetom Prokopiju.

(Nastavlja se)
Autor:
E. G.


Izvor: Glas Javnosti

Religijski motivisani zločini međunarodnog terorizma u BiH (2) - PIŠE: DR DARKO TRIFUNOVIĆ, FAKULTET BEZBEDNOSTI

Masakrirali porodice

Islamski fundamentalisti imali su i posebne koncentracione logore na teritoriji BiH

Jedan od najvećih zločina koji su izvršili mudžahedini na području Ilijaša dogodio se u selu Čemerno 10. juna 1992. godine, kada je ubijeno 30 meštana i dobrovoljaca koji su pokušali da odbrane selo.

Među žrtvama su i Miroslava Bunjevac (1926), njeni sinovi Miloš i Ranko, Miloševa supruga Slavojka, zatim Đorđo Bunjevac, njegova supruga Koviljka i sin Goran. Ubijene su i Spasenija-Tasa Damjanović i njene kćerke Ranka i Jadranka, Staka Damjanović, njen sin Zdravko, Milinko Trifković, njegova supruga Janja i 13-godišnji sin Rajko. Stradali su i članovi porodica Ćetković, Đuka, Đurđić, Janković, Jevtić, Kapetanović, Malešević, Mićić, Pantić, Mirković i mnogih drugih....

U ilijaškoj opštini, po brutalnosti zločina, izdvaja se i slučaj koji se 14. juna 1992. dogodio u selu Krtine, gde je ubijena petočlana porodica Rosuljaš - Božana (1916), Cvijeta (1925), Kosta (1913), Marinko (1954) i Mirko (1956). Masakr je počinjen tupim predmetima i noževima. Više od dva meseca muslimanske vlasti nisu dozvolile da pokojnici budu sahranjeni. A kada je raspadanje tela poodmaklo, vlasti su naredile logorašu Strajku Dragiću iz sela Malešića da ih sahrani. Na području opštine Visoko 20. juna 1992. godine u selu Hlapčevići ubijeno je šestoro Damjanovića, Ristića i Masala. Tela koja su pronađena imala su tragove torture. Istog dana stradala su i visočka srpska i mešovita sela Bradve, Dobrinje, Donja i Gornja Zimča, Kondžilo, Lisovo, Maurovići, Paljike i Vilenjak. Više od 3.000 srpskih civila iz ovih sela, uvidevši da će biti ubijeni ili odvedeni u logore, krenulo je kroz šumska bespuća, tražeći spas na slobodnoj srpskoj teritoriji. Nekoliko muškaraca, koji su štitili zbegove, poginulo je u borbama sa napadačima, a sva napuštena sela su kasnije sistematski opljačkana, srušena i popaljena. Istu sudbinu su doživele i srpske crkve, kapele, groblja i spomenici kulture, u pokušaju da se u potpunosti unište tragovi hrišćanstva na tom području.

Brojni podaci govore o zločinima islamskih fundamentalista. Tako su, domaći i strani mudžahedini u noći 7. na 8. april 1993. godine upali u kuću Ranka Novakovića u Gornjoj Brezi i masakrirali njega i još tri člana porodice - suprugu Obreniju, snaju Milku i njegovu sestru Rajku. Islamski fundamentalisti imali su i posebne koncentracione logore na teritoriji BiH. Samo na prostoru opštine Zenica bila su dva logora koja su organizovali mudžahedini. Ti logori su se nalazili u selima Kamenica i Gostović. Zločini i zverstva nad civilima i zarobljenim vojnicima planski i sistematski su sprovođeni na ovako određenim mestima.

(Nastavlja se)
Autor:
E. G.


Izvor: Glas Javnosti

Islamski fundamentalisti imali su i koncentracione logore na teritoriji BiH (3)

Logor za Srbe u Kamenici

Svedok 249/97-4: Doveli su nas u njihov logor, u kojem smo videli okrugle šatore u kojima su bili smešteni mudžahedini

Svedok zaveden pod brojem 249/97-4, rođen 1957, koji je u logoru u Kamenici bio zatvoren 13 dana, navodi: „... Ja sam 17. ili 18. 9. 1995. godine posle zarobljavanja odveden u logor mudžahedina koji se nalazio u selu Kamenica u blizini Zavidovića. Sa mnom su odvedeni P. M. iz Kotor Varoši, R. R. iz Banjaluke, B. G. iz Banja Luke, P. N. iz Banjaluke, S. iz LJevča Polja, G. iz Laktaša i N. iz Budžaka.

Doveli su nas u njihov logor, u kojem smo videli okrugle šatore u kojima su bili smešteni mudžahedini. Izbrojao sam 29 šatora i po mojoj proceni u taj šator moglo je stati 40-60 ljudi. Pošto su me doveli u prostoriju na spratu neke kuće, video sam trojicu mudžahedina, a njihove glave su bile zamotane tako da su se samo oči videle. Naredili su mi da sednem na ploču. Tada je jedan od njih uzeo šipku od punog gvožđa prečnika oko dva centimetra i počeo me udarati po leđima i vratu. Šipka se iskrivila od udaraca, pa je drugi od njih čekićem ispravljao tu šipku. Zatim je taj uzeo drugu šipku, a zatim treću. Kada su se te šipke iskrivile, vezali su mi žicu za vrat, a drugi kraj žice za noge. Noge su mi bile bose, jer su svima oduzeli čizme. Kraj žice oko vrata i noge bio je bez izolacije, dok je ostali deo žice bio izolovan. Video sam da u sobi ima nešto kao transformator, a zatim je jedan od njih uzeo drugu žicu vezanu za transformator i spojio je sa žicom koju su mi vezali oko vrata i noge. Čim je to uradio, ja sam od udara struje izgubio svest.

Kada sam došao svesti, ponovo bi uključili struju. To se ponavljalo više puta i svaki put sam gubio svest. Struju su držali nekad duže, nekad kraće. Od strujnog udara činilo mi se da mi se jezik skratio, pa sam počeo da se gušim. Kada su završili sa strujom, počeli su me udarati nogama, a zatim me je jedan od njih vratio u prizemlje, gdje su bili ostali moji drugovi. Pošto sam došao u prizemlje, na sprat su odveli sledećeg zarobljenika, tako da su svi oni prošli isto mučenje kao i ja. Po mojoj proceni mudžahedini su bili Pakistanci, Turci, Arapi iz Jemena, Saudijske Arabije, Alžira, a tu je bilo i Arapa iz Nemačke i Engleske. Takođe, dodao bih da je u logoru u Kamenici, pored tih mudžahedina, bilo i muslimana iz BiH, a ja sam zapamtio izvesnog Gunića iz naselja Novoselje u Banjaluci...“.

Svedok 284/97-2, radnica, rođena 1961, dala je sledeću izjavu: „... Ja sam živela u Vozući, gdje sam i rođena. U ranim jutarnjim satima 10. septembra 1995. pripadnici takozvane Armije BiH su napali na Vozuću, pa je civilno stanovništvo, među kojima sam bila i ja, krenulo u bekstvo. Sledećeg dana našli smo se u selu Kesten, gde sam oko 16.30 sati, u grupi od oko 60 lica, zarobljena. U grupi je bilo civila, žena i dece, kao i nekoliko vojnika. Zarobili su nas mudžahedini i bosanski muslimani. Posle zarobljavanja, počeli su da nas tuku pesnicama, šutiraju nogama, udaraju kundacima i nekim palicama. Jedan mudžahedin me je snažno udario puškom u leđa, a zatim počeo da me pljuje i psuje majku četničku. Videla sam kada je jedan od zarobljenih Srba pao na kolena, posle čega su ga muslimani ubili hicem iz automatske puške. Iz sela Kesten nas tridesetak, među kojima su bile još dvije žene (J. M. i G. B.), odvedeni smo u logor mudžahedina, koji se nalazio u selu Kamenica kod Zavidovića. Ostali su odvedeni u Tuzlu.

Kada su nas poveli, vezali su nam noge i ruke, a preko očiju su nam stavili nekakav povez. Nas tri smo u Kamenici bile zatvorene u nekoj drvenoj šupi, dok su muškarci bili zatvoreni u neku baraku u blizini. S obzirom na povez koji sam imala na očima, nisam mogla ništa da vidim, ali sam zaključila da je u pitanju logor mudžahedina po tome što su oni govorili na lošem srpskom jeziku. Celu noć u šupu gde smo bile smeštene dolazili su mudžahedini i bosanski muslimani i tukli nas puškama, palicama, nogama i pesnicama. Čula sam i dogovaranja da nas zakolju. U toku noći ušao je jedan mudžahedin, pa mi je stavio kraj žice koji je bio bez izolacije na lice, dok je ostali dio bio izolovan. Tu žicu je spojio sa nekim izvorom struje, pa sam doživela strahovit bol od udara struje. To je ponovio više puta, a potom je žicu sa obraza prebacio na kičmu, a žicu mi je držao nekad duže, a nekad kraće prislonjenu. Isti postupak mučenja sa strujom doživele su i druge dve žene koje su bile zatvorene sa mnom...“.

(Nastavlja se)
Autor:
E. G.


Izvor: Glas Javnosti

Islamski fundamentalisti imali su i posebne koncentracione logore u BiH (4) - Dr Darko Trifunović

Logor u Gostovićima

Svedok 260/96-10: Jedan od mudžahedina je pitao dr S. da li je on lekar, pa ga je zatim terao da nožem zakolje M. K, ali se on branio rečima da se on školovao da pomaže ljudima, a ne da ih kolje

Svedok 260/97-10, tehničar, koji je kao pripadnik Vojske Republike Srpske bio zarobljen 21. jula 1995. godine na vozućkom ratištu, u rejonu sela Lozna, a posle dvodnevnog boravka u logoru „Livade“ doveden je u logor mudžahedina u Gostovićima, gde je ostao 34 dana.

Svedok 260/97-10 pričao je:“... Mene je zarobila grupa od 12 mudžahedina, među kojima je bio i jedan musliman iz BiH, koji je služio kao prevodilac. Odmah posle zarobljavanja, počeli su da me tuku i onda je jedan mudžahedin naredio da kleknem, pa je izvadio sataru sa polukružnim sečivom i malom držaljom, koju je držao obešenu oko vrata, na prsima. Hteo je da mi odseče glavu, ali je intervenisao musliman prevodilac, rekavši mu nešto na arapskom. Doveli su me u selo Livade, gde se nalazio njihov sanitet, pa su me tu tukli, vadili sekiru i nož i pretili da će mi odseći glavu. Jedan od njih mi je naredio da legnem na zemlju, pa je snažno zamahnuo sekirom pored moje glave.

Odatle su me odveli u njihov magacin, gde sam zatekao zarobljene vojnike Republike Srpske Š. V. i T. V. Posle kraćeg vremena, izveli su nas trojicu i vezali nas, napisavši na jednom papiru „ovo je kraj za četnike“, što su zalepili na leđa Š. V. Posle su naredili da svučemo odeću, pa su nas odveli u jednu prostoriju i kazali: „Sada ćete videti kako se kolju četnici“. Vezali su nas tako što su nam podignute ruke preko glave vezali za noge preko leđa. Stavljali su nam nož pod vrat i iživljavali se kao da će da nas zakolju. Potom su doneli jednu kartonsku kutiju u kojoj su se nalazile dve odsečene ljudske glave, iz kojih je još kapala krv. Na ulazu u tu prostoriju video sam dva tela u uniformama moje jedinice, ali tada nisam mogao da vidim da li su na telima bile glave.

Posle dva dana, prebačeni smo u Gostoviće kod Zavidovića. Usput su na svakom punktu zaustavljali kombi u kojem su nas vozili, pa su mudžahedini koji su tu nailazili prilazili i tukli nas. Tukli su nas i civili koje bi se tu zatekli. Dovedeni smo u Gostoviće, gde se nalazio logor mudžahedina sa šatorima u krug, s tim što je jedan šator bio veći i on je služio za verske obrede. Kako nismo mogli da hodamo, mudžahedini su nas praktično uneli u jedan manji žuti šator iz kojeg smo kasnije prebačeni u jednu kuću sa srušenim krovom koja se nalazila u krugu tog logora. Uveli su nas u prizemlje i zatvorili u jednu prostoriju. Na prozorima su bile zakucane daske, a na drvenim vratima je bio otvor kroz koji nas je stražar kontrolisao. V. T. je bio zadužen za donošenje i iznošenje kante u koju smo vršili nuždu. Vezali su nam noge velikim lancem tako da je moja leva noga bila vezana za desnu nogu V. T, a njegova leva noga za desnu nogu M. K, i tako redom. Svako od nas koji smo bili vezani bio je zaključan posebnim katancem. Tu su nastavljena naša zlostavljanja. Jedan od mudžahedina je pitao dr S. da li je on lekar, pa ga je zatim terao da nožem zakolje M. K, ali se on branio rečima da se on školovao da pomaže ljudima, a ne da ih kolje.

Kako smo bili vezanih ruku i nogu, nismo mogli sami da uzimamo hranu, pa su V. G. odvezivali ruku i on nas je, puzeći na kolenima, hranio. U ovu prostoriju često su upadali mudžahedini i tukli nas motkama i držalicama od poljoprivrednih alatki. Nosili su i ručne motorne testere i pretili da će nam njima odseći glave, pa su nas tako jako psihički iscrpljivali.

(Nastavlja se)
Autor:
E. G.


Izvor: Glas Javnosti

Islamski fundamentalisti imali su i posebne koncentracione logore u BiH (5) - Dr Darko Trifunović

Mučili i ubijali ranjenike

Pošto su Vujičiću odsekli glavu, mudžahedini su mi skinuli povez sa očiju i prinosili meni i drugima njegovu glavu, naređujući da je poljubimo, što smo mi morali da učinimo

Svedok 260/97-10, tehničar, koji je kao pripadnik Vojske Republike Srpske bio zarobljen 21. jula 1995. godine na vozućkom ratištu, u rejonu sela Lozna, da bi posle dvodnevnog boravka u logoru Livade bio doveden u logor mudžahedina u Gostovićima, gde je ostao 34 dana o čemu svedoči.

„Jednom su me izveli ispred te kuće, pa me je jedan od mudžahedina snažno udario nogom u predelu usta. Zatim su mi vezali oči debelim povezom i izvesno vreme me vodili sa sobom, kako bih izgubio orijentaciju. Potom su me položili na stomak tako da mi je lice bilo na zemlji, a ruke vezane na leđima, dok su noge bile podignute uvis i vezane nekim gumenim crevom. Tu su doveli i ostale zatvorenike, jednog po jednog, tukli ih i iživljavali se na razne druge načine. Gojko Vujičić je pre zarobljavanja bio ranjen u predelu desne butine i ta mu je rana bila sanirana, pa se nalazio u veoma lošem stanju. Prilikom batinanja on je kukao od bolova i molio mudžahedine da prestanu. U jednom trenutku čuo sam kako je opsovao Boga, jer nije mogao više da podnosi bolove. Tada sam čuo pucanj, a potom su Vujičiću odsekli glavu. Ja taj čin nisam vidio, ali su drugi videli.

Pošto je Vujičiću odsečena glava, mudžahedini su mi skinuli povez sa očiju i prinosili meni i drugima njegovu glavu, naređujući da je poljubimo, što smo mi morali da učinimo. Posle toga su nam odvezali noge i jednog po jednog vratili u prostoriju u kojoj smo bili zatvoreni. Tu su doneli Vujičićevu glavu i zakačili je za jednu metalnu kuku na zidu u sobi u kojoj smo se mi nalazili. NJegova glava je izneta, koliko se sećam, tek posle dva dana. Jednog dana izveli su nas u krug logora da bi nas videli svi mudžahedini, kojih je, po mojoj proceni, bilo oko hiljadu. Postavili su nas tako da smo bili njima okruženi, a oni su pevali i vikali nešto na arapskom jeziku. Jedan od njih je držao nož u rukama i uporno nastojao da nam priđe kako bi nas zaklao, ali su ga u tome dvojica sprečila. On se besno ponašao i sav je bio zapenušen. Posle su nas ponovo vratili u prostoriju u kojoj smo bili zatvoreni.

Na dan 23. avgust 1995. godine mudžahedini su me izveli na malo fudbalsko igralište, koje se nalazilo iza zgrade u kojoj smo boravili. Prišla su mi tri mudžahedina i jedan je bacio ključeve od katanca kojim smo bili zaključani. Naredili su mi da pronađem ključ svog katanca. Kada sam to uradio, naredili su mi da ustanem i jedan od mudžahedina mi je rekao na srpskom jeziku: „Došli su tvoji zadnji minuti“. Poveli su me iza gola i rekli da kleknem u jedan kanal. Jedan od njih je držao pištolj i govorio na engleskom, a drugi je prevodio ostalim mudžahedinima. Rekao im je da se malo udalje kako ih ne bi poprskala moja krv. Međutim, kasnije se predomislio i naredio da ustanem i doveo me na sredinu igrališta. Tu mi je drugi mudžahedin koji je govorio srpski rekao da kleknem na koljena i da se naslonim rukama na zemlju. Onaj što je nosio pištolj uhvatio me je za kosu, povukao mi glavu unazad i cev pištolja mi gurnuo u usta, pa je natezao obarač i pištolj je škljocnuo, jer je bio prazan. Drugi mudžahedin je iz puške opalio dva metka neposredno pored mene. Zatim su me tukli oko sat vremena. Prekinuli su tek kada su došla dva vojna policajca muslimanske vojske. Ti vojni policajci su nas odvezli u KPD Zenicu. Od Međunarodnog komiteta Crvenog krsta registrovan sam tek 31. decembra 1995. godine u Zenici. Do tada su me skrivali“.

Iskaze navedenih svedoka potkrepljuju materijalni dokazi. U rejonu Gostovića 14. novembra 1997. ekshumirano je 17 tela pripadnika Vojske Republike Srpske. Od toga je 13 tela bilo obezglavljeno. I dalje se traga za još 54 pripadnika Vojske Republike Srpske čiji se nestanak vezuje za prostor Gostovića, gde se nalazio logor mudžahedinske jedinice El mudžahid.

(Nastavlja se)
Autor:
E. G.


Izvor: Glas Javnosti

Islamski fundamentalisti imali su i posebne koncentracione logore u BiH (5) - Dr Darko Trifunović

Nisu im dali ni da se previjaju od bolova

Posebna okrutnost ispoljavala se u probadanju zarobljenika vrhom sablje dužine oko 60 centimetara po svim delovima tela, a posebno u predelu vrata, pokazujući im kako će ih preklati i odseći glavu

Druga brutalnost mudžahedina ogledala se u tome da bi ratnim zarobljenicima naredili da legnu na stomak, a zatim su im žicom vezivali ruke i noge, koje su, prethodno, morali da podignu uvis, zbog čega ovi nisu mogli ni najmanje da se pomaknu, jer im je žica zatezala vrat, zbog čega su na pršljenovima kičme imali nepodnošljive bolove.

U takvom položaju doživeli su najteža premlaćivanja i maltretiranja. Posebna okrutnost ispoljavala se u probadanju zarobljenika vrhom sablje dužine oko 60 centimetara po svim delovima tela, a posebno u predelu vrata, pokazujući im kako će ih preklati i odseći glavu. Udaranje zarobljenika nogama na kojima su bile čizme, komadima dasaka, držaljama od lopata, puškama, zastrašivanje motornim testerama, lopatama, nagonjenje da oponašaju razne životinje, neprestano udaranje „cvokama“ po očima, priključivanje na „elektrošokove“ i drugi vidovi torture bili su svakodnevica, što je dovodilo do psihičkog iscrpljivanja zatvorenih vojnika VRS. Na teret su im stavljali da su silovali muslimanske žene, pa su ih zato strahovito tukli.

Psihološko zastrašivanje i pretnje klanjem nastavljeni su i donošenjem u kartonskoj kutiji dve odsečene glave, od kojih je jedna bila glava Momira Mitrovića iz sela Mravica, kraj Prnjavora, a druga je bila glava Predraga Kneževića iz Ilove kod Prnjavora, pripadnika VRS, koje su, zatim prikazivane zarobljenim pripadnicima VRS, govoreći im da će i oni doći na red. Takođe, prilikom pojedinačnog odvođenja zarobljenog vojnika RS Gorana Stokanovića na liniju odbrane prema srpskim položajima, ovaj je primetio beživotno telo Miladina Šumana iz Hrvaćana, opština Prnjavor. Na njegovom telu, odnosno na čelu, uočljivi su urezani polumesec i zvezda. Pored navedenog tela nalazilo se još 21 telo, delimično pokriveno vojničkom uniformom.

Takav vid zastrašivanja i unošenja straha među prisutne zarobljenike za vlastiti život nastavljen je tako što je izvršilac ovoga čina, mudžahedin, odsečenu glavu okačio na jedan veći ukucani ekser na zidu prostorije gde su bili držani, upozoravajući ih da će i oni narednih dana, na isti način, okončati život. Sličan vid zastrašivanja bio je uobičajen prema svim zarobljenim pripadnicima VRS, tako što su im stalno prinosili nož pod grlo, preteći im klanjem. Od ostalih vidova mučenja po brutalnosti, okrutnosti i nečovečnom postupanju, sa ciljem zatiranja i postepenog uništavanja zarobljenih srpskih boraca, uz naglasak na produženoj patnji i bolu, navodimo samo neke, kao što su naterivanje zarobljenika da po nekoliko sati leže u reci, a potom bi ih mokre vraćali u logor; zatim su ih po najjačem letnjem suncu izvodili napolje i terali da tokom dužeg perioda, u ležećem položaju, gledaju sunce, a mudžahedini bi za to vreme skakali po njima, dok bi drugi mudžahedini stajali na njihovim rukama, ne dozvoljavajući im da se previjaju od bolova. (Nastavlja se)
Autor:
E. G.


Izvor: Glas Javnosti

Islamski fundamentalisti imali su i posebne koncentracione logore u BiH (7) - Dr Darko Trifunović

Obuka dece mudžahedina

U nekim od navedenih slučajeva teško je razgraničiti da li se radilo o ratnom zločinu, usmerenom ka etničkom čišćenju i genocidu, ili terorizmu

Zarobljenim pripadnicima Vojske Republike Srpske (VRS) Veliboru Trivičeviću i Miodragu Samcu pripadnik mudžahedina koji je imao oko 12 godina (dete) testerastim nožem zarezivao je uši, preteći da će ih odseći, a zatim ih je nekoliko puta probadao nožem po licu sa obe strane.

Mudžahedini su posebnu pažnju posvećivali deci budućim mudžahedinima. Jedna od ključnih činjenica u analizi novog oblika terorističkog organizovanja u BiH jeste obuka više generacija dece, koja danas predstavljaju tempiranu bombu, za koju mnogi stručnjaci tvrde da nije pitanje da li će eksplodirati, već kada.

Teške psihofizičke torture i mučenja zarobljenih srpskih vojnih zarobljenika koji su u mudžahedinskom logoru proveli 34 dana bile su svakodnevne - mučeni su i prebijani do onesvešćivanja. Od takve torture i mučenja bili su neprekidno modri, krvavi i otečeni, a stalno im je prećeno likvidacijom - klanjem i odsecanjem glave. Zarobljenom vojniku RS Igoru Guljevateju, prilikom mučenja i teške psihofizičke torture u logoru mudžahedina, slomljena su rebara, oštećeno mu je nekoliko pršljenova na kičmi, izbijena su mu 11 zuba, polomljena nosna kost, imao je teške povrede glave, a ima i stalne bolove u kolenima i nogama, o čemu on poseduje i medicinsku dokumentaciju. Na osnovu takvog stanja u kojem se nalazi, od komisije za utvrđivanje stepena invalidnosti proglašen je invalidom IV grupe sa 80 odsto invalidnosti.

Među prisutnim mudžahedinima bio je i musliman iz Prnjavora Jasmin Odabačić, koji se sada nalazi u Zenici. Posle 33 dana, 29. avgusta 1995. godine, 11 pripadnika VRS je od mudžahedinskog odreda El mudžahedin preuzeo 3. bataljon vojne policije takozvane Armije BiH, a zatim ih sproveo u Centar za prihvat ratnih zarobljenika u KPD u Zenici. Prvih nekoliko dana boravka u zatvoru u Zenici muslimanska vojna policija tukla ih je palicama, nogama i rukama do onesvešćivanja, nakon čega je takva praksa prekinuta. U zatvoru u Zenici jedan deo zarobljenika VRS ostaje do 24. decembra 1995, kada su odvedeni na reku Spreču, kada su razmenjeni, dok je drugi deo zarobljenika razmenjen 10. i 27. januara 1996. godine.

U nekim od navedenih slučajeva teško je razgraničiti da li se radilo o ratnom zločinu, usmerenom ka etničkom čišćenju i genocidu, ili terorizmu. Mete napada bili su nenaoružani civili ili ratni zarobljenici. Izvršioci zločina imali su nameru da pošalju jednu širu poruku jednoj versko-etničkoj grupaciji. Nije postojala direktna veza između izvršilaca i žrtvi. Znači, postoje svi elementi krivičnog dela terorizma. Navedeni zločin izvršen je za vreme trajanja oružanog sukoba, tako da bi pristalice teze da se radilo o ratnom zločinu ili zločinu protiv čovečnosti imali više razloga da zastupaju svoje stavove. Ovaj, ali i slični primeri pokazuju koliko je potrebno uložiti napora kako bi se jedan zločin razlikovao od drugog.

(Nastavlja se)
Autor:
E. G.


Izvor: Glas Javnosti

Islamski fundamentalisti imali su i posebne koncentracione logore u BiH ( - Dr Darko Trifunović

Ubijali i silovali decu

Mudžahedini su hrišćansku decu ubijali sračunato, nemilosrdno i okrutno, u majčinom naručju - mališanima su odsecali glave, a devojčice su i silovali

Objekt napada islamskih fundamentalista, pored civila i zarobljenih vojnika, često su bili i verski objekti nemuslimana. Verska komponenta ili „opravdanje“ zločina u ime religije, jedan je od ključnih faktora manipulacije koju koriste islamski fundamentalisti. Svi koji drugačije misle, a ova kategorija se često poklapa sa verskom pripadnošću, moraju biti ili preobraćeni u muslimane ili uništeni.

Verski motivisani zločini počinjeni na teritoriji BiH od islamskih fundamentalista po pravilu izvođeni su hladnim oružjem. Najčešće korišćena sredstva izvršenja bili su: noževi, sablje, sekire i zatupljeni predmeti (čekić, šipke i posebno napravljene palice). U svim slučajevima žrtve su prethodno mučene, a po pronađenim telima zapaženi su tragovi uobičajene torture, što dovodi do zaključka da su nad žrtvama vršene određene ritualne radnje.

Islamski fundamentalisti, mudžahedini, pored zločina nad nemuslimanima, u svim svojim akcijama pljačkali su imovinu, a ono što nije moglo da se opljačka - rušili eksplozivom i palili. Često su na ruševinama zatečeni natpisi na arapskom ili lokalnom jeziku. Ti natpisi ili su „slavili“ islam ili su imali pogrdne poruke i bili upućeni nemuslimanima, sve u cilju zastrašivnja nemuslimanskog stanovništva i onemogućivanja njihovog povratka svojim kućama.

Mudžahedini su sa sobom doneli ne samo mržnju i isključivost prema drugima, već i metode mučenja sa Bliskog istoka. Suština delovanja islamskih fundamentalista jeste poruka koju oni preko terorizma, ratnih zločina i drugih oblika nasilja upućuju pripadnicima drugih religija. Stepen i intenzitet mržnje koja se prenosi pomenutim porukama toliki je da od nasilja nisu bili pošteđeni civili, a po svedočenjima preživelih ni žene i deca. Deca su ubijana sračunato, nemilosrdno i na okrutan način. Odsecane su im glave, ubijana su u majčinom naručju. Slučajevi zabeleženi u Novom Travniku i Kozarcima kod Zenice potvrđuju iznete optužbe. Mudžahedini su posebno bili okrutni prema zarobljenim hrišćanskim ženama, bilo da su iz redova srpskog ili hrvatskog naroda. Silovali su devojčice, ali i starice. Zabeleženi su primeri višestrukih silovanja, koja su se po pravilu završavala smrću. Žene su silovali jer su ili Srpkinje ili Hrvatice, što ukazuje da su mržnja i verska pripadnost bile glavni motiv. Mnoga silovanja su ostala neprijavljena, što je posledica slabog rada domaćih i međunarodnih istražnih organa. Takođe, razlog neprijavljivanja slučajeva silovanja jesu stidljivost žena i tradicionalno konzervativne sredine s patrijarhalnim shvatanjima.

Uzimajući u analizu mesto Vozuća na Ozrenu, koje se po mišljenju mnogih smatra najvećim mestom zločina koje su počinili mudžahedini, dolazi se do sledećih podataka:

1. u okruženju mudžahedina ostalo je 486 civila i vojnika;
2. zatvoreno je od strane mudžahedina 129 lica;
3. 240 se još vode kao nestali;
4. do sada je otkriveno 11 masovnih grobnica i pronađeno je 117 tela, od kojih su više od 40 bez glava.

Brutalnost mudžahedina ogleda se u činjenici da su dve trećine lica koja su se zatekla u okruženju stradale (240 nestalih i 117 pronađenih tela). Opravdano se veruje, a i zakon to nalaže, da se za 240 lica koja se vode kao nestala iz 1995. godine do danas, nažalost, smatra da više nisu u životu.

(Nastavlja se)
Autor:
E. G.


Izvor: Glas Javnosti

Islamski fundamentalisti imali su i posebne koncentracione logore na teritoriji BiH (9)
Mudžahedini ritualno sakatili i ubijali Srbe

Na video-kaseti koja se čuva kao dokazni materijal snimljeni su mudžahedini kako odvode grupu od 56 ratnih zarobljenika u mesto Kesten, gde se nalazio njihov kamp. Iako se na video-kaseti u jednom trenutku zarobljeni vojnici Vojske Republike Srpske vide živi i povezani, položeni na zemlju, te da jedan mudžahedin pozira pred video-kamerom s puškom uperenom prema nesrećnicima, već u sledećoj sceni prikazana su njihova beživotna tela. Analizom zločina počinjenih od mudžahedina u BiH zaključeno je da postoji nekoliko bitnih elemenata ovog nasilja:

1. Ne postoji direktna veza između žrtve i izvršioca. Razlog ili motiv za izvršenje isključivo je verska, etnička ili nacionalna pripadnost žrtve.

2. Izvršenje krivičnih dela religijski se opravdava. Kod islamskih fundamentalista taj moment je izuzetno važan jer oni duboko veruju da ubijajući i pre toga mučeći žrtve čine religijski opravdanu stvar.

3. Brutalnost i neselektivnost, s mučenjem, obrednim egzekucijama, silovanjem i drugim vrstama ponižavanja žrtve pre egzekucije.

4. Reč je o zločinu čijim izvršenjem počinioci imaju nameru da „pošalju“ poruku drugoj verskoj, etničkoj ili nacionalnoj grupi. Što je zločin, odnosno način na koji su žrtve stradale, okrutniji, to je poruka jača i uticajnija na one na koje se odnosi.

5. Uz izvršenje zločina, koji je praćen brutalnostima koje su mudžahedini primenjivali prema žrtvama, primećeni su metodi i načini egzekucije do tada neviđeni na prostoru Balkana. Žrtve su uz određen versko-obredni ritual ubijane, o čemu će više biti reči u nastavku ovog istraživanja.

Ritualne egzekucije ili takozvane posthumne egzekucije (to jest, iživljavanja i sakaćenja) primenjuju se na već mrtvom telu. U hrišćanskim zemljama se relativno doskora verovalo da telo mora biti celo nakon smrti i odlaska na „sudnji dan“. Bosanski muslimani i mudžahedini nisu imali pijeteta prema pokojnicima i ne poznaju dovoljno hrišćanske običaje, kao ni kult pokojnika. Na meti nisu bili samo pokojnici, već i sakralni objekti. Ostaje otvorena dilema: da li se samo radilo o nepoznavanju hrišćanstva ili o nameri da se totalno unište drugi?

Scene preklanih ratnih zarobljenika, odsečene glave, delovi tela, kao i unakaženi leševi kako stradalih tako i zarobljenih ljudi, posle Avganistana i Čečenije nisu zaobišle ni BiH. Ritualne ili obredne egzekucije primenjuju islamski fundamentalisti, mudžahedini. Sastavni deo opreme jednog mudžahedina čini hladno oružje, bilo da je reč o sablji, nožu, sekiri različitih oblika i dimenzija, pa sve do motornih testera i lanaca. Najviše bi stradali zarobljenici, ali se često dešavalo da se mudžahedini iživljavaju i nad telima poginulih žrtava. Odsecanje glave je jedan od najzastupljenijih načina ritualne egzekucije. Dugo se postavljalo pitanje zašto mudžahedini to rade. Odgovor je u učenju islama. Odsecanjem glave žrtva dobija status životinje, a metak je rezervisan za ljude. Pored mučenja, i na ovaj način žrtva se želi poniziti, staviti u podređeni položaj.
Autor:
E. G.


Izvor: Glas Javnosti

[Offtopic obrisan]

Molim cenjene clanove da prvo procitaju temu. To znaci da tema nije zlocini pocinjeni od strane srba. Ovde je rec o zlocinima pocinjenim protiv Srba. Ko ne ume da razlikuje ovo, neka se suzdrzi od kvazi mudrih postova. Hvala.