Rekonstrukcija (1865-1877)

Rekonstrukcija (1865-1877) je period posle Američkog građanskog rata, tokom kojeg se tražilo rešenje za političke, socijalne i ekonomske probleme nastale ponovnim primanjem u Uniji 11 država Konfederacije koje su se odvojile pre ili na početku rata. Predsednik Abraham Linkoln nameravao je da ponovo primi države u kojim se barem 10% glasača izjasni za lojalnost Uniji. Ovom popustljivom stavu usprotivili su se radikalni republikanci koji su podržavali strože mere predvižene Vejd-Dejvisovim predlogom zakona. Predsednik Endru Džekson nastavio je sa Linkolnovom umerenom politikom, ali donošenje crnih kodeksa i zahtevi za strožim zakonodavstvom na Severu, doneli su pobedu radikalnim republikancima na izborima za članove Kongresa 1866. Kongres je, zatim, 1867. godine izglasao zakone o rekonstrukciji kojima se predviđalo stalno prisustvo severnjačke vojske na Jugu i zahtevalo od južnjačkih država da usvoje 14. i 15. amandman saveznog ustava. Južnjački prezir prema vladama nametnutim njihovim državama, čiji su članovi bili i republikanci, kuferaši i "rage", kao i prema postupcima Slobodnjačkog biroa doveo je do pojave terorističkih grupa, kao što su Kju kluks klan i Vitezovi bele kamelije. Početkom 70-ih godina XIX veka, demokrate su ponovo vodile glavnu reč u vladama većine južnjačkih država. Iako se rekonstrukcija oduvek smatrala periodom korupcije, u to vreme sprovedene su mnoge korisne pravne i obrazovne reforme. Rekonstrukcija je dovela do rasta ogorčenosti u pojedinim državama, nesuglasice oko prava crnaca i nastanka jednostrančkog partijskog sistema na Jugu.

Izvor: Wikipedia

Tokom borbi predsednika Abrahama Linkoln je iskoristio svoja ratna prava i ukinuo ropstvo u državama Konfederacije proglasom o oslobađanju robova 1863, ali pobednici se nisu slagali šta stavrno treba da zanči. Linkoln je, težeći za nacionalnim jedinstvom, davao prednost zalečivanju rana koje je ostavio građanski rat. Sve dotle dok se Jug odriče planova o razbijanju federacije, on je bio spreman na pomirljivost u vezi sa stvarnim posledicama oslobađanja robova. Linkoln je ubijen poslednjih dana rata, aprila 1965. Njegov naslednik Endru Džekson je imao dosta sličan stav, a protivili su mu se radikalni republikanci u senatu i predstavničkom domu verujući da Sever treba da iskoristi svoju pobedu i nametne Jugu čvrstu vlast prisiljavajući njegove vođe da prihvate demokratska politička načela koja je Amerika davno proglasila.

Nakon pobede radikali su imali odrešene ruke jer je većina na Severu smatrala da Jug treba da plati tešku kaznu za krvav i skup rat. Na Jugu je rekonstrukcija iziskivala da oslobođeni robovi postanu punopravni građani čiji će se glasovi moći koristiti za izglasavanje novih zakona u svakoj južnoj državi u kojoj je postojala nada da će se usvojiti demokratski ustavi. Rekonstrukcija je naročito iziskivala sprovođenje četrnaestog amandmana američkog Ustava kojim je ukinuto ropstvo u celoj zemlji i po kome je nacionalna vlada trebalo da bude zaštitnik prava svakog čoveka na "život, slobodu, i imovinu".

Radikalni vođi, kao što je Tadeuš Stivens zalagali su se za demokratskiji i humaniji sistem uprave na Jugu. U početku su radikali imali dosta uspeha, ali reforma je postignuta tek beskrupuluznom upotrebom vlasti, što je povećalo mržnju između Severa i Juga. To nije moralo da bude toliko značajno da su reforme mogle da se ustale, ali na severu je narodno oduševljenje reformom nakon izvesnog vremena splaslo. Posle povlačenja poslednjih federalnih trupa iz Luizijane i Južne Karoline 1877. južne države su opet imale nešto nalik autonomiji. Radikali, nisu uspeli.

Usled neuspeha radikalske rekonstrukcije crnci su u južnim državama ostali građani trećeg reda. Neposredno posle građanskog rata tajna društva, kao što je Kju kluks klan, nastojala su da održe crnce u istom podređenom položaju u kakvom su bili i u toku ropstva. Zastrašivanja klana često su se pretvarala u oblike užasnih svireposti i linčovanja. Do kraja veka južnjačko zakonodavstvo je pronašlo sistematičnije metode da drži crnce "na njihovom mestu". Među takvim metodama bile su biračke takse (da bi ih lišili biračkog prava) i segregacije u javnom saobraćaju i školama.

Položaj crnog stanovništva nije postao mnogo bolji kada su proglašeni za slobodne ljude, ali su bar mogli da pobegnu u severne gradove u kojima je rasna diskriminacija bila manje izražena. Javljala se mala ali značajna crnačka buržoazija i razvijalo se crnačko školstvo pod vođstvom ljudi kao što je Buker T. Vašington, koji nije video nikakvu budućnost u političkoj akciji i usresredio se na obrazovanje crnaca da bi poboljšao njihov ekonomski položaj. Neuspeh da se Jug natera ili ubedi da nakon građanskog rata da puna prava crncima odložio je rešavanje problema koji će se održati do druge polovine XX veka i pokazati se kao izvor slabosti i smetnji kada SAD bude težila vodećoj ulozi u svetu u kojem je veliki deo stanovništva obojen.

Izvor: Wikipedia