Reditelj Egon Savin o srpskom pozorištu, marginalizovanim umetnicima i (ne)ophodnim sponzorima
Glad za lepotom važnija od drugih gladi
Mi i ne znamo koliko je značajno ono što radimo. U nekoj smo vrsti izolacije, ne zato što smo se sami u nju doveli već zato što su je izabrali naši ministri. Ne možemo sponzorima da prepustimo kulturu jednog naroda. Sudbina kulture je mnogo više od jedne predstave, izložbe ili koncerta

U svetu u kakvom danas živimo, političari, bankari i sveštenici određuju sudbine malih ljudi. "Poigravši" se sa tim problemom, Egon Savin postavio je pre četiri godine u Srpskom narodnom pozorištu Krležine "Glembajeve". Godinu dana pre toga, u Narodnom pozorištu režirao je dramu Sema Šeparda "Stanje šoka" kritikujući američki militarizam. Mogle bi se redom nabrajati predstave u Savinovoj režiji koje polemišu sa aktuelnim društvenim pitanjima.

Poslednja u podugom redu je drama Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog "Šuma". Premijerno je izvedena u decembru 2005. godine u JDP-u. Prikazujući odnose u socijalnim slojevima carske Rusije, Ostrovski opisuje tadašnji način propadanja aristokratije i formiranja novog sloja bogataša. Umetnost u tom procesu stoji "sa strane". Njene predstavnike niko ništa ne pita, niti ih razume.

- Svako dobro pozorište je problemsko pozorište, ide korak ispred svog vremena i nudi publici određeni pogled na sebe samog. Naravno da taj pogled pojedinca na sebe samog podrazumeva, šire gledano, sudbinu određene društvene grupe, čitavog naroda, nacijeÖ Sve to pozorišta rade stotinama godina unazad kroz sudbinu običnog malog čoveka. Ne bi valjalo da rade nešto drugo - kaže Egon Savin.

Gde su naša pozorišta u odnosu na vreme u kome živimo?
- Teško je našim pozorištima komparirati sa Evropom. Svaka sredina ima onakvo pozorište kakvo joj treba i kakvo ga gaji. Poslednjih decenija kod nas je pozorište na margini društvenih briga. Ima ova država druge, važnije brige. Mi, pozorišni ljudi, ne mislimo tako. Smatramo da smo značajniji. To što smo saterani na marginu događanja nije dobro ni za nas ni za društvo. Zbog toga ono kaska u odnosu na pozorišta nekih drugih civilizovanih evropskih naroda.
   
      

Propali smo pouzdano, opustite se i uživajte

Da li to znači da vaša, mnogo puta citirana rečenica "Propali smo pouzdano, opustite se i uživajte", i dalje važi?
- To je više ironična doskočica na stanje u kome se nalazimo, ali, naravno, ima nade. Ima mnogo mladih, talentovanih ljudi. To znam, vidim - profesor sam na Fakultetu dramskih umetnosti. Mislim da ćemo izaći na kraj sa problemom koji mora da se reši u dogledno vreme. Postoji nekoliko političkih pitanja koja moraju hitno da se reše. Neprimereno je možda u ovom trenutku govoriti o pitanjima takozvane ekskluzivnosti ili umetnosti. Preživeće pozorište, preživelo je i mnogo strašnija vremena. Kada ovo društvo reši nekoliko zaista gorućih političkih pitanja, mislim da će biti strpljenja da se porazgovara na temu umetničke gladi - koja je podjednako važna kao i glad za hlebom.
      
      
      
   

U meri u kojoj i naše društvo kaska, ili...?
- Apsolutno toliko, ni više ni manje. Smanjio se prostor za teatar, a pozorište uvek teži tome da širi svoj značaj i uticaj, ne samo na sredinu u kojoj je nastalo. Gostovanjima, turnejama i učešćem na festivalima ono postoji i van sopstvene sredine. Teško nam je u ovom trenutku da kažemo koliko su značajne predstave koje stvaramo jer nemamo mogućnost da odemo u tu Evropu i da se na festivalima odmerimo sa najboljim, što se u evropskim pozorištima dešava. Mi, u stvari, i ne znamo koliko je značajno ono što radimo. U nekoj smo vrsti izolacije, ne zato što smo se sami u nju doveli već zato što su je izabrali naši ministri. Vlada ne čini za teatar dovoljno i marginalizuje sve što radimo, iako radimo sve što možemo.

Kad već država ne čini dovoljno za teatar, da li su sponzori rešenje?
- Ne možemo mi sponzorima, ljudima iz privrede i trgovine, da prepustimo kulturu jednog naroda. Sudbina kulture je mnogo više od jedne predstave, izložbe ili koncerta. Sponzori mogu, s vremena na vreme, da potpomognu određene akcije u kulturi. Strategijski gledano, kultura kao ozbiljan državni projekat mora da bude osmišljen i na svaki način - finansijski, pameću, novcem i trudom velikog broja ljudi.

Šta iz naše pozorišne kulture možemo da predstavimo Evropi?
- Srpsko pozorište staro je svega 150 godina. U odnosu na mnoge evropske narode, naše pozorište nema veliku tradiciju. Uprkos tome, imamo stotinak značajnih ljudi koji su ga stvarali. Od kraja devetnaestog veka i kroz ceo dvadeseti ipak je stvoreno nekoliko sjajnih dramskih komada, stotinak značajnih predstava, nekoliko reditelja, više desetina velikih glumaca... To je i u evropskim razmerama mnogo.

Koliko se odnos prema umetnicima promenio od sredine 19. veka, kada se dešava radnja u predstavi "Šuma", do danas?
- Da sam mislio da se nešto značajno promenilo, ne bih radio danas Ostrovskog u Beogradu. Pisao je pre vek i po u sasvim drugoj sredini, kritikovao aristokratiju, položaj ljudi koji su, tako reći, u robovskim odnosima, porodične odnose, položaj i sudbinu umetnika u carskoj Rusiji... Gledaoci, zajedno samnom, sa zaprepašćenjem konstatuju da se ništa bitno nije promenilo u odnosu na našu postmiloševićevsku Srbiju s početka 21 veka. Najmanje promena doživeli su upravo umetnici.

Znači, i dalje su na dnu društvene lestvice, neshvaćeni...
- Da. Nije to pitanje statusa u nekom finansijskom smislu, već upravo razumevanja i značaja koje dajemo umetnosti. Sudbina glumca može da bude metafora za sudbinu jednog društva. To je sudbina čoveka gladnog lepote. Iako živimo u vremenu siromašnom na svaki način, pre svega materijalnim bogatstvom, mislim da je mnogo strašnije siromaštvo duha i nedostatak lepog. Lepote je čovek uvek gladan. Ona zna da bude veća i važnija od svake druge gladi. To sam hteo prikazati predstavom "Šuma". Mislim da su me razumeli, ne samo glumci nego i publika.
Biljana Bošnjak

Izvor: Glas Javnosti