Prvi vojni red, Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, poznatiji kao Vitezovi Templari, je osnovan 1118, kao posledica Prvog krstaškog pohoda, da pomogne novom Jerusalimskom kraljevstvu da se održi od napada muslimana koji su se nalazili u okolini, i da obezbedi bezbednost velikog broja hodočasnika iz Evrope koji su pohrlili ka Jerusalimu nakon njegovog osvajanja. Red je osnovao Hugo de Pejens.

Sadržaj
1 Organizacija
2 Istorija
2.1 Bankarstvo
2.2 Ruševine
2.3 Jeres i isprika
3 Moderni redovi i veze sa poreklom
4 Mitovi
5 Veliki Majstori (Grand Masters) od 1118 do 1314
6 Mesta koja se vezuju uz Templare
7 Spoljašnje poveznice



Organizacija

Templari su organizovani kao manastirski red, sledeći pravila koja je za njih stvorio Bernar od Klervoa, osnivač Cistercijanskog reda. Templari su bili dobro povezani i ubrzo su postali bitan faktor na međunarodnoj političkoj sceni tog vremena. U tom vremenu dobili su nekoliko povlastica od Pape, koje s im dozvolile, između ostalog, da ubiru poreze u područjima koja su bila pod njihovom kontrolom, proizvodeći njihov brzi uspon.

Templari su bili podeljeni na nekoliko različitih bratstava:
vitezovi, opremljeni kao teška konjica;
oružnici, opremljeni kao laka konjica (pripadnici nižih klasa među vitezovima);
farmeri, koji su upravljali vlasništvom reda;
kapelani, koji su bili sveštenici i zadovoljavali duhovne potrebe pripadnika reda.

Pečat Vitezova — dva jahača su prikazana kao znak siromaštva ili dualnosti monah/vojnik.

U svako doba, svaki vitez je imao deset ljudi kao podršku. Neki pripadnici reda su bili posvećeni bankarstvu, jer su Templarskom redu Krstaši često poveravali blago na čuvanje.


Istorija

Njihovo ime aludira na njihov istorijski štab u Omarova džamija ("Dome of the Rock") na Temple Mount u Jerusalimu, koji su oni preimenovali u Templum Domini. Predstavljen na jednom od njihovih pečata, struktura za koju se veruje da je ostatak Jerusalimskog hrama, i model po kome su napravljeni brojni templarski hramovi u Evropi, kao što je Temple Church u Londonu.

Sem u Palestini, red se borio i u Španiji i u ponovnom osvajanju Portugala. Date su im dodatni posedi i zamkovi u graničnim područjima. U jednom trenutku su nasledili i kraljevstvo Aragon, zajedno sa drugim vojnim redovima. Njihov uticaj u Evropi je bio jako veliki tako da naprimer, zahvaljujući kontaktu Templara sa muslimanskim istokom, Evropljani su se vratili starom rimskom običaju brijanja brade dok je preko hiljadu arapskih reči ušlo u evropske jezike.


Bankarstvo

Po prestanku Krstaških ratova, red Templara je prerastao u Evropi u red bankara koji su bili oličenje zelenaštva. Pa ipak, blago doneto sa Istoka činilo ih je vrlo moćnim: neretko su se kod ovog reda zaduživali Jovan bez Zemlje, Huan iz Navare, Šarl Anžujski, engleski kralj Edvard I (založio čak i krunski nakit), Rober d Artoa dok je Luj VII za finansijskog savetnika imao Templara – blagajnika riznice. Pružali su i druge finansijske usluge, kao što su trgovina menicama, izdavanje vrednosnih pisama koja su se mogla unovčiti bilo gde u evropi, izdavanje zajmova i drugo.

Kamata na pozajmljenu sumu nije bila mala i kretala se od 11 do 15% što je izazvalo netrpeljivost dužnika. Tako već Filip Lepi počinje sa progonima ovog reda da bi zvanično poslednjeg majstora ovog reda Žaka de Molea spalio kao jeretika 1314. godine. Na taj način Filip je bio pošteđen vraćanja dugova onima od kojih je najviše zazirao, dok je svu templarsku nepokretnu imovinu poklonio redu Sv. Jovana (Hospitalci, Malteški vitezovi).


Ruševine

Dva Templara gore na lomači, iz francuskog rukopisa iz petnaestog veka

Trinaestog oktobra, 1307. godine, svi Templari su bili istovremeno uhapšeni od strane agenata Filipa IV (Philippe le Bel), da bi u zatvoru bili mučeni zbog jeresi Reda. (Postoji verovanje da je ovaj akt poreklo verovanja u nesreću koju donosi petak 13.) Po jednom gledištu, Filip koji je zaplenio trezor reda i razbio njihov bankarski sistem jednostavno želio da ga lično kontroliše. Videvši sudbinu Templara, Vitezovi reda sv. Jovana od Jerusalima i Rodosa i Malte su bili takođe primorani da napuste bavljenje bankarstvom.

Mnogi kraljevi i plemstvo su podržavali Templare. Robert I kralj Škotske, (Robert the Bruce) je bio ekskomuniciran iz drugih razloga tako da se nije morao povinovati volji Pape. Iz tog razloga mnogi Templari su pobegli u Škotsku, kao i u Portugal, gde su ime reda promenili u Hristov red (veruje se da su imali učešća u prvim pomorskim otkrićima Portugalaca.) Princ Henri Moreplovac je vodio portugalski red 20 godina sve do svoje smrti.


Jeres i isprika

Ilustracija iz rukopisa iz 1350. godine aludira na optužbe Templara za sodomiju

Pod mukama, neki Templari su priznali homoseksualnost, i pripadnost zagonetnoj religiji pod imenom Bafomet. Njihove vođe su kasnije opovrgle ova priznanja, i sbog toga su pogubljeni. Neki naučnici smatraju da su priznanja lažna, što je tipično za nasilna priznanja koja je iznuđivala inkvizicija. Drugi smatraju da objašnjenje za ova priznanja leži u tajnim ritualima koji su se odigravali iza zatvorenih vrata i koji imaju poreklo u njihovom učešću u krstaškim ratovima i borbama protiv Saracena. Ti rituali uključuju i odricanje od Hrista i pljuvanje na krst tri puta, kao i analingus.

Prema nekim naučnicima, i nedavno objavljenim dokumentima iz Vatikana, namera ovih dela je bila simulacija raznih poniženja i mučenja kojima su Krstaši mogli biti podvrgnuti u slučaju zarobljavanja od strane Saracena. Prema ovom razmišljanju, Templari su bili uvežbavani kako da njihovo odricanje od hrišćanstva bude samo mislima, ali ne i srcem. Osnovni uzrok menjanja religijskih shvatanja je prodor islamskih i judaističkih učenja u doktrinu reda. Po nekim tvrdnjava verovali su u vrhovno biće koje se razlikuje od katoličke interpretacije Boga. Po nekim tvrdnjama Templari su obožavali satanu odnosno njegovo oličenje Bafometa.

Teorije zavere vezane za gašenje Templara često idu daleko preko najčešće prihvaćenih motiva, ogromnog bogatstva i političke moći. Pozicija katoličke crkve je četo opisivana kao nepravedna prema Templarima, jer je papa u to vreme bio izmanipulisan da bi pomogao progon Templara. Dr Barbara Frejl je 2001. pronašla dokumente u tajnim Vatikanskim arhivima, koji pokazuju da se papa Klement V tajno izvinuo Templarima 1314. godine.

Goreći na lomači, Žak de Mole, Veliki Majstor, je prokleo kralja Filipa i papu Klementa da izađu pred božji sud u roku od godinu dana. Papa Klement je umro samo mesec dana kasnija, a Filip IV sedam meseci kasnije. Mnogi su bili oduševljeni takvim razvojem događaja i tu priču naglašavali u svojim hronikama.


Moderni redovi i veze sa poreklom

Templari imaju veliku ulogu u ritualima i osnivanju različitih grana modernih masona. Škotski red, koji je formiran u Francuskoj u osamnaestom veku, se oslanja na Templare u mnogim ritualima. Red De Molea je još jedna masonska organizacija koja je povezada sa Templarima.

Druga grana masona , Jorkširski red, zahteva od svojih članova da budu hrišćani. I u tom redu mnogi rituali i obredi su preuzeti od Templara.

Iako neki istoričari nastoje da stave znak jednakosti između Templara i Slobodnih Zidara (masona) takva veza nikada nije potvrđena.

Ekumensko hrišćansko viteško društvo nazvano Suvereni vojni red Jerusalimskog Hrama je osnovano 1804. godine, sa podrškom Napoleona. Ovaj red je delovao na bazi tradicije srednjovekovnih Templara. To je najverovatnije moderna organizacija koja najefektivnije vraća duh starog reda, ali ne priznaje bilo kakvo direktno nasleđe. 2001. godine, Ujedinjene nacije su dale Redu Hrama specijalni kosultativni status.


Mitovi

Templari su postali okruženi legendama koje sadrže tajne i misterije. Možda i najpoznatije su one koje govore o Svetom gralu, Zavetnom kovčegu, i tajnama građenja. Neki izvori kažu da je su Templari pronašli Sveti gral i odneli ga u Škotsku 1307. Drugi izvori tvrde da su pronašli Zavetni kovčeg, sanduk u kome su se nalazili sakralni predmeti starog Izraela, uključujući Aaron's štap (Aaron je Mojsijev naslednik) i kamene ploče na kojima je Mojsije dobio Deset Božjih zapovesti.

Ovi mitovi su povezani sa dugom okupacijom Jerusalimskog hrama. Neki izvori su zabeležili da su Templari otkrili tajnu zidarskih majstora koji su napravili prvi i drugi Jerusalimski hram, kao i tajnu da je Zavetni kovčeg premešten u Etiopiju pre uništenja prvog hrama. Dalje veze prema Kovčegu i tajni starih graditelja idu ka monolitnoj Crkvi sv. Georgija u Lalibeli u Etiopiji, koja postoji i danas i čija je izgradnja neopravdano pripisana Templarima. Postoji i podzemna crkva iz istog perioda u Francuskoj. Postoje i špekulacije da su Templari preduzeli i putovanje u Ameriku pre Kolumba.

Mit o Templarima kao čuvarima i braniteljima Svetog grala je tema u filmu Indijana Džons i poslednji krstaš i novele Umberta Eka "Fukoovo klatno" (1989). Najnovije interesovanje za Templare i mitologiju vezanu za njih je pobuđeno novelom Den Brauna , Da Vinčijev kod (2003), i sličnom pričom u filmu iz 2004 , "Nacionalno blago (film)".


Veliki Majstori (Grand Masters) od 1118 do 1314
Ig de Pejen (1118-1136)
Robert de Craon (1136-1146)
Everard des Barres (1146-1149)
Bernard de Tremelay (1149-1153)
André de Montbard (1153-1156)
Bertrand de Blanchefort (1156-1169)
Philippe de Milly (1169-1171)
Odo (Eudes) de St Amand (1171-1179)
Arnaud de Toroge (1179-1184)
Gérard de Ridefort (1185-1189)
Robert de Sablé (1191-1193)
Gilbert Horal (1193-1200)
Phillipe de Plessis (1201-1208)
Guillaume de Chartres (1209-1219)
Pierre (Pedro) de Montaigu (1219-1230)
Armand de Périgord (???-1244)
Richard de Bures (1245-1247)
Guillaume de Sonnac (1247-1250)
Renaud de Vichiers (1250-1256)
Thomas Bérard (1256-1273)
Guillaume de Beaujeu (1273-1291)
Thibaud Gaudin (1291-1292)
Žak de Mole (1292-1314)


Mesta koja se vezuju uz Templare
Zamak Almurol u Portugalu
Zamak Kolosi na Kipru
Temple Church u Londonu
Hertford, Engleska u Gardijanu
Kapela Roslin u Škotskoj
Hram Mont, Palata stene (Dome of the Rock) i Izvor duša u Jerusalimu

Izvot: Wikipedia