Da li znaš da kuvaš?

- Da li znaš da kuvaš?, upitao me je dok smo sedeli na jednom od splavskih kafića i kroz staklo posmatrali Savu.
Pogledala sam ga iznenađeno. Da li je on jedan od onih kojima su žena i domaćica sinonimi, onih koji podrazumevaju da žena treba da kuva jer je to ženski posao, iako su najpoznatiji svetski kuvari muškarci? Ili od onih koji preziru da im stan i garderoba smrde na zapršku, da im se kosa oseća na kocke za supu, da nikad ne mogu da izluftiraju miris sveže pržene ribe? Šta god da je, nisam nameravala da krijem svoje navike.

- Znam ponešto da skuvam, uglavnom neke čorbe i nešto što volim. Ali ne kuvam. Samo ponekad, leti - bila sam precizna u slučaju da je to očekivao od mene.
Sad je on mene promatrao. Nije postavljao pitanja, ni otkrivao kojoj od navedene dve grupe pripada.

- Ako si danas zaboravio upitnik, drugi put ga ponesi - napravila sam drsku šalu da bih prekinula tišinu. Nisam mogla da verujem da me je već na prvom sastanku pitao takve stvari koje su bitne jedino ako se ljudi odluče da žive zajedno.

Ma, nema veze kojoj on grupi od one dve pripada. On je jedan od onih koji hoće pažljivo da ispitaju teren pre nego što se upuste, a misle da će direktnim i površnim pitanjima izvući nešto što im je potrebno za zaključak. Ide na sigurno. A to - da li kuvam sigurno je mnogo opipljivije nego to da li će nam biti lepo, da li ćemo moći da se zavolimo, da li smo uopšte stvoreni jedno za drugo.
M. Bjelovuk