PROBLEMI RATNIH VETERANA


U poslednje vreme se u javnosti vodi polemika o raznim specijalnim jedinicama koje su bile na ratištima. Jedni ih veličaju, drugi optužuju. Ali, u celoj toj priči zanemarena je jedna velika grupa ljudi koji su bili ratištima sticajem okolnosti, jer su tamo živeli ili su, na razne načine, dospeli u određene vojne i policijske jedinice. Ova priča je upravo o njima, ratnim veteranima koji su takodje žrtve ratova.

Novinar: Sanda Mandić




Pre dve godine u Novom Sadu otvoren je Centar za traumu, koji besplatno pruža pomoć ratnim veteranima, izbeglicama i svima onima koji su ratom traumatizovani. Centar i još tri psihološka savetovališta u Južnoj Srbiji – Leskovcu, Vranju i Bujanovcu – otvorili su novosadsko društvo za zaštitu mentalnog zdravlja i nemačka nevladina organizacija ’Živeti bez naoružanja’, uz finansijsku podršku nemačkog Ministarstva inostranih poslova. Za to je postojala potreba, jer se o problemima veterana kod nas uglavnom ćuti. Veterani kažu da ne znaju da li su u ratovima u kojima su učestvovali bili branitelji zemlje ili agresori, ali bez obzira na to, psihičke i materijalne posledice postoje.

Vladan Beara, psihoterapeut, koordinator Centra za traumu u Novom Sadu: „Radim sa ratnim veteranima već nekoliko godina. Veterani su neko ko je ovde nepoželjna tema, neko ko ovde nije dobrodošao, neko o kome je bolje ne pričati, neko koga se stidimo, neko prema kome osećamo čak i mržnju, možda strah. Ako bismo grubo rekli, jedan deo naše populacije ih osuđuje, ne zato što su vodili ratove, nego zato što su ih ’izgubili’ ili bukvalno izgubili, dok ih drugi deo naroda osuđuje zato što su išli tamo da ’kolju, pljačkaju, siluju, pale’ itd.“

Ratni veteran Dejan iz Vlasotinca: „Imam 30 godina. Ratni vojni invalid sam. Na Kosovu sam bio. Ranjen sam dole od kasetne bombe. Otišao sam kao rezervista... Šta vi mislite, da li je bilo u tom momentu ispravno da odeš u rat ili ne? Ja, koji sam dobio poziv - moji su drugovi otišli - nisam mogao da ne odem! Pre svega, morao sam da odem i smatram da je to ispravno. Jer, ko je taj sa strane koji će da dođe da bombarduje i da baca rakete pored moje kuće, gde su bili moje dete i supruga koja je u tom momentu bila trudna, ni kriva ni dužna da trpi tu strahotu? A ja sam otišao  da zaštitim nedužne dole. Ja nisam otišao nekog da proganjam i da ubijam. Znaš šta će svako da ti kaže? Daj, pusti ga. Taj je otišao dole da pljačka. To me najviše boli. I o tome neću da pričam.“

Ratni veteran Marjan iz Vranja: „Imam 27 godina. Učesnik sam rata ’99. na Kosovu. Ranjen sam. Pre rata sam radio kao auto-električar. Dve godine kasnije otišao sam u redovnu vojsku. Otišao sam u Niš, iz Niša u Prizren. Prizren, Prizren, Kosovo, Kosovo, znači to je to. Otišao sam mirno. Otišao sam u veselju, imao sam ispraćaj i sve što uz to ide. Tek kad se sve to posle desilo, tek tad sam sebi postavio pitanje – što se ovi ljudi vesele, jasno mi je. Ali, što sam se ja veselio... kad se sve to na kraju desilo? Bili su momenti kada je bila pucnjava, upadi, puškaranja s jedne i druge strane, s njihove, s naše. Međutim, vraćali smo se mnogo puta živi i zdravi, što se kaže, bez ogrebotina. Međutim, bilo je i trenutaka kada vratimo nekog od naših boraca ili na leđima ili na nosilima, ili ranjenog ili mrtvog. Kad se sve to završi, dođeš iz te zasede, iz te patrole u logor. U momentu se zaboravlja, jer je tu ipak veći broj vojnika. Sediš, zapališ cigaretu, malo se ogreješ, porazgovaraš sa drugovima. Tad i nemaš vremena da razmišljaš – šta ću sutra, kako ću sutra, šta ću nakon nedelju dana, mesec dana, godinu? U tim momentima kad se pripuca, samo gledaš da spasiš glavu, da se izvučeš tog momenta živ i zdrav. A šta će kasnije da bude, niko nije imao vremena da u tim momentima razmišlja o tome.“

Vladan Beara: „Sa svojom sopstvenom smrtnosti retko kad se suočite - kada neko vama drag umre, kada preživite saobraćajnu nesreću ili kad napipate čvor na dojci. Ali, to je vrlo retko. Ratni veteran se sa smrću susretao svakog dana više puta. Kaže jedan naš veteran: ’Bilo je dana kad neko kaže – Ej, bog te, danas niko od naših nije poginuo!’ To su ljudi koji su svakog dana gledali u smrt. Danas imate izbor – da li ću da idem da uradim taj intervju ili ću da ostanem kod kuće da spavam? Ali, ratni veteran ima izbor – da li da sednem na ovaj kamen ili da sednem na onaj kamen? U zavisnosti od toga na koji sednem, preživeću ili ću poginuti.“

Ratni veteran Marjan: „Ranjen sam 3. maja ’99. Bila je napadnuta naša straža. Izašao sam da spasem svoje drugove, međutim, pogođen sam u obe noge. A  4. maja ujutro transportovan sam u nišku Vojnu bolnicu. Prošao sam autoputem i video svoju zgradu. Vidiš kuću koju nisi video mesecima. Prolaziš pored nje, a ne možeš da svratiš. Ja sam tek pre jedno godinu dana stao na svoje noge, pošto sam imao jako tešku povredu. Nogu sam doneo u kesi, koja je bila sat-sat i po odvojena od mog tela. Posle su mi je u Nišu sastavljali. Na svu sreću, noga je ostala. Kakva takva, ali je moja. Tad mi nije bio problem. Bilo šta bilo, ostala je glava na ramenima. Međutim, kada vidiš svoje drugove koji se skupe za vikend da igraju fudbal, da igraju košarku, to je ipak neko druženje, a ti si vezan za te štake. Zašto sam ja morao da budem taj koji... Ali, nas je retko ko mogao da shvati. Samim tim, ne uklapaš se u onu sredinu iz koje si otišao i ponovo se u nju vratio.“

Ratni veteran Dejan: „Javnost uopšte ne zna šta mi sve preživljavamo i koliko dugo nosimo u sebi bol i tugu, a pogotovo naše porodice koje su suočene s tim. Ja bih najsrećniji bio kad bih mogao da živim kao svaki normalan čovek. O tome može samo da se mašta u trenutnoj situaciji, kad si odbačen od društva i niko te ne vidi. A kad je trebalo da odeš, otišao si...“

Vladan Beara: „Svi traumatizovani ratni veterani su i depresivni i skloni agresiji. S druge strane, svi se oni pitaju za smisao života. Svi oni kažu: ’Pa, za šta sam ja sve ovo doživeo? Pa, kakav je ovo život?’ Ratna trauma menja najdublje životne filozofije, menja nešto najdublje u ličnosti čoveka, i to je problem. Sa tim sećanjem, sa tim iskustvom teško je živeti dalje. E, a kad još imate jednu sredinu i jedno društvo koje izbegava da se time bavi, kad okreće glavu od tih ljudi, kad niko neće da prlja ruke sa njima, onda stvarno ja ne znam šta da kažem.“

Ratni veteran Dejan: „Ja nijednom nisam legao kao normalan čovek u deset sati. Nikad ne spavam. Niko te ne shvata. To je najteže u životu. Da li sam ja normalan ili su ovi nenormalni? Milion pitanja sebi postavljaš. A okolina kad te osudi, kad ti ljudi ne veruju... Ti hoćeš da kažeš da imaš probleme, oni te ne shvataju. Pogotovo kada odeš u Dom zdravlja da se obratiš za pomoć, doktor mrtav ’ladan: ’Šta, bre, hoćeš ti? Gde si ti bio u vojsci? Ti si bio dole u telećoj ili jagnjećoj brigadi!’ Ja vam pričam o onome što sam doživeo. Kao – Daj, bre, čoveče! Šta je bilo, bre? To je bilo, zajebi to. Evo ti lekčić, bensedinčić, dijazepam. To je klasika. Naučio sam celokupnu apoteku. Evo ti petice, desetke, pa popij par komada. Pa nisam ja biljka da spavam! Oni su me pretvorili u biljku! A niko neće da te sasluša. Kome se izjadati?“

Beara: „S vremena na vreme u Srbiji se desi neko masovno ubistvo, recimo, kao Čedić u Leskovcu, koji je poubijao sedmoro ljudi, a bio je ratni veteran na Kosovu. Pa onda, kad je Rovčanin u Nišu ubio troje-četvoro, opet ratni veteran itd. Mi smo imali veterana koji i dan-danas radi u policiji. On kaže: ’Sto puta mi se u toku dana desi da mi čovek, kad mu priđem da ga legitimišem, kaže: ’Beži, pandurčino!’ Meni ruka krene za pištolj i razmišljam, kako da ga ne ubijem! Treba mi velika snaga da ga ne ubijem tog trenutka.’ Ljudi uopšte ne shvataju koliko ovde među nama ima onih koji nose veliku patnju u sebi, veliki bol. Ako nećemo pomagati tim ljudima da na neki način razreše svoju traumu, da se uklope u mirnodopsko društvo, koja nam je druga opcija? Šta da radimo? Da ih prepustimo samima sebi? Ratni veterani nisu ubice, nisu životinje, nisu monstrumi. Traumatizovani ratni veterani su normalni ljudi, koji imaju teškoće da se uklope u mirnodopski život. Oni su, pre svega, nestrpljivi. Oni više ne mogu da podnesu čekanje da se stvari poprave i da krenu na bolje. To je suština. Oni imaju nisku toleranciju na frustraciju. Sve ono što mi teško podnosimo dok čekamo, oni podnose daleko teže od nas.“

Ratni veteran Marjan: „Otišao sam kod jedno četvoro-petoro ljudi, koji su mi obećali da će da me zaposle kad se budem izlečio. Jednostavno, kažu: ’Uh, što ne dodje pre mesec dana!?’ Onda ti sva ona ubeđenja da će biti bolje padaju u vodu.“

Ratni veteran Dejan: „Nemam vodu, ne plaćam struju, ionako nemamo, loša je. To mi država nije obezbedila. O čemu više ja da brinem?! Zbog čega da se brinem?!“

Ratni veteran Marjan: „Prođeš sve to i na kraju te niko ne pita gde si bio, šta si radio. Jednostavno, kao da se ništa nije desilo.“

Ratni veteran Dejan: „Zahvaljujući Centru za traumu Novi Sad, koji nas je prihvatio, koji nam je pomogao, jedan deo krize smo prevazišli. Ali, ipak je to mali pomak.“

Vladan Beara: „Mi smo odradili nekoliko predavanja u garnizonima vojske, pre svega na lokalnom terenu. Odradili smo jedno predavanje na VMA u Beogradu. Odradili smo jedno predavanje na nemačkoj Akademiji kopnenih snaga u Koplencu. Problem u vojsci je to što uskoro sledi restrukturiranje Vojske, slede neka otpuštanja. Pokretati taj um posttraumatskog stresnog poremećaja, ratne traume, u vojsci nije baš popularno, zato što mnogi procenjuju da će, ukoliko dobiju etiketu da su traumatizovani, izgubiti posao, što je donekle verovatno i tačno. Što se policije tiče, neke starešine imale su više razumevanja za pitanja ratne traume, dok su neke reagovale po principu – O, šta njima fali? Vidi kako su jaki, mogu volu rep iščupati. Mislim, to su budalaštine. Radi se o ljudima koji su bili na raznim mestima, koji su doživeli razne stvari, videli stvari o kojima mi ne možemo ni da sanjamo. Naše kolege u Hrvatskoj govore o neverovatnim podacima. Podatak iz 2000. je da je više od hiljadu i petsto ratnih veterana izvršilo samoubistvo. Ni u jednoj borbi nije valjda izginulo hiljadu i petsto hrvatskih vojnika.“

B92: Je l’ se zna kod nas koliki je broj samoubistava?

Vladan Beara: „Kod nas se ne zna ili ja za to ne znam. Možda neko zna, ali ja ne znam, iako se bavim tim problemom. Prvo, zato što kod nas ne možete dobiti podatak koliko je ljudi bilo mobilisano, bar mi ne možemo da imamo taj podatak. Drugo, ne znamo koliko je ljudi traumatizovano, zato što postoji problem kod dijagnostikovanja. Mnogi nisu dobili dijagnozu - posttraumatski stresni poremećaj, a trebalo bi da je dobiju. Oni imaju dijagnozu - anksiozno depresivni sindrom. Imaju dijagnozu – alkoholizam. Imaju dijagnozu – granični poremećaji i slično. U 90 odsto slučajeva to se svodi na dijagnostikovanje, davanje medikamenata. A, zapravo, sam psihoterapijski rad izuzetno je redak kod nas.“