Суботњи интервју Љиљана Булатовић-Медић:  Мислим да ни сенку Ратка Младића неће успети да ухапсе

Ни сенку Ратка Младића неће успети да ухапсе



У нашем интервјуу за суговорника имамо Љиљану Булатовић-Медић, ауторицу више књига о улози Ратка Младића и Радована Караџића у посљедњем босанском рату. Њени ставови изнесени у овом интервјуу ће сигурно изазвати бурне реакције, јер за њу су ова двојица осумњичених за ратне злочине у Хагу - прави српски Хероји, где се Х пише великим словом



Разговарала: Мирна Духачек



�   Госпођо Булатовић, о одбјеглом генералу Ратку Младићу и хашком оптуженику и бившем предсједнику РС Радовану Караџићу написали сте неколико књига. Због чега су Вам занимљиви као личности? И какве су биле њихове реакције на књиге које сте написали?

Прву књигу под именом �Генерал Младић� објавила сам 1996. године у септембру месецу, а до данас још три наслова (�Ореол или омча за Ратка Младића�, �О генералу Младићу и рату у БиХ� на енглеском језику и �Рапорт команданту� 2010. године). Књигу �Радован� објавила сам 2002. године, а �Завет мајке Радована Караџића� 2003. Пре тога, објавила сам десетак књига о кључним, од режима забрањеним, темама и питањима судбине српског народа на Балкану, посебно на Косову и Метохији, многе фељтоне у трагању за одговорима на дотле скриваним непознаницама из савремене историје. Иако сам по својој основној вокацији (дипломирала са деветком на одсеку светске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду) била школована за салонске теме, живот ме је односио у само средиште народног живота.



И као главни и одговорни уредник магазина за друштвена питања �Политикин свет�, објављивала сам ексклузивне текстове из сличног миљеа: са документацијом о томе шта се то и зашто се у Југославији догађају међунационални сукоби и чему то води. Тако сам постигла максимални тираж (око 100.000), али и изазивала противнике истинског професионалног новинарства да ме оптужују за којешта, или боље речено за све и свашта. У �плишаној револуцији� марта 1991. неколико новинара и глумаца тражили су по београдским трговима моју смену и � априла месеца су у томе на бруталан начин и успели, а на посебно задовољство политичког брачног пара Милошевић. Тако сам остала без посла и могућности да се бавим новинарством, професијом коју обожавам, а у Југославији почињу да се дешавају драматичне, опаке ствари које смо моји сарадници и ја предвиђали, којих смо се бојали. Свака нова тв вест о убијању, рањавању и свакојаком страдању припадника ЈНА и савезне полиције у Словенији, изазивала је дубоке емотивне потресе: братство и јединство, због којег сам учествовала и у изградњи аутопута по Словенији, који је имао име тог залуђујућег здруженог појма, сада се претворило у убиствени прогон свега што није словеначко...



Зато сам, између осталог, 01. новембра 1991. отишла са конвојем родитеља из преосталих југословенских република у Хрватску да посетимо и идентификујемо преживеле војнике и официре ЈНА, који су били под окупацијом у касарнама, у којима су до јуче служили своју војничку обавезу према домовини! У та три најдраматичнија дана у мом животу и животима преко хиљаду и две стотине несрећних путника, спознала сам дубину насталог раздора међу нашим �братским� народима.



Разумела сам да су се усташе вратиле из белосветских кампова, у којима су се деценијама после Другог светског рата обућавали да заврше неуспели покушај стварања усташке НДХ! Разумела сам да се дефинитивно спроводе планови за растурање Југославије, припремљени давно у најјачим светским центрима моћи (политичких, криминалних, банкарских, војних владара) у оквиру остварења Новог светског поретка, после необављеног посла у другом светском рату.



Потом сам, на позив високих официра ЈНА отишла крајем марта 1992. у посету прогнаној војсци из Хрватске и Словеније, у Команду Друге војне области у Сарајеву. Те дане сам описала у мојим �Исповестима�. Генерал Кукањац, па и неки његови сарадници, уверавали су ме тада да ће Босна и Херцеговина опстати као �Југославија у малом�. Нисам могла да верујем да не примећују да је џихад толико набујао, да се само чекало муслиманско референдумско проглашење независне Босне и Херцеговине, па да пукне прва пушка на српског свата!



У Сарајево сам дошла да разговарам са прогнаним војницима и официрима, са лажном надом да се усташка идеја неће прелити и у БиХ. (Тада нисам познавала Ратка Младића, који је на време упозоравао врх ЈНА на след догађаја после Словеније и Хрватске.) Сарајево је било рањено, опогањено мржњом, када сам га оставила издељеног барикадама, у прегласним звуцима хоџиних учења од зоре до поноћи, у неизвесности, која се у људима брзином муње претварала у страх. Отишла сам последњим цивилним авионом, под пратњом међународних посматрачких снага... Опет сам разумела да се пошаст растурања Југославије претвара у ширење најстрашнијих облика мржње према српском народу. Била сам несрећна због тога.



Желела сам да останем да извештавам из очигледно насталог ратног вртлога, али гле чуда, нисам имала ни једну српску редакцију, која је то желела и за коју бих то радила. За оне који нам разбијају земљу (западне медијске куће) није ми падало напамет да то чиним. Следећи пут сам дошла у ратну БиХ, и то у Хан Пијесак. Помогла сам групи елитних италијанских новинара да направе интервју са генералом Младићем. Нашла сам телефон Главног штаба ВРС и сасвим једноставно успоставила контакт баш са њим. Имала сам среће � или је у то и нека судбиска повезаност умешала прасте.



�   Када је то било?

Било је то јануара 1994. године. Од тада до данас пратим све што је у вези са улогом Ратка Младића у том несрећном рату у Босни и Херцеговини, прикупљам сву документацију, пишем и објављујем у својим књигама. Пишем о том једином великом ратном команданту Војске Републике Српске и једином ратном председнику Републике Српске др Радовану Караџићу. У њиховим дужностима је и објашњење мог интересовања за њих.



Што се тиче њихових реакција, на моје до сада објављене књиге, мислим да нису имали примедби како сам их читалачкој публици представила. Уосталом, можда је много значајније то да су готово сви читаоци имали само захвалност и похвалу што сам оставила трајне документе истине о њима, односно о коренима рата, о току рата и последицама. Тако да данас од тих наслова имам само примерке за домаћу библиотеку, а садржај сам препустила будућим историчарима на процену.

Обојица су заслужили сопствено место у српској историји, а њихова заједничка творевина са српским народом, јесте Република Српска - корен будуће самосталне Државе.

�   Скоро цијели свијет Младића и Караџића сматра највећим злочинцима с краја 20. стољећа. Ви их, пак, називате Херојима. Због чега су они, према Вама, заслужили титулу Хероја? Какви су приватно Караџић и Младић?

Бојим се да сте погрешно формулисали почетак питања. Ја бих рекла да сте подлегли намери америчке администрације да генерала Младића и др Караџића прогласи �највећим злочинцима с краја 20. стољећа� пре доказане кривице, у нелегалној институцији названој �хашки трибунал�. У тој институцији је немогуће доказати било какву истину, бар према досадашњим начином оптуживања, процесима и начину рада � о чему најбоље говоре изречене пресуде. Моја сазнања необориво доказују да су Младић и Караџић симболи борбе за достојанствен опстанак у слободи српског народа на просторима, на којима су вековни домаћини. Иначе, нисам имала прилике да се приватно дружим са господом Младићем и Караџићем, па на ово питање немам одговора.



�   Изјавили сте да је у сваком рату неко жртва, а неко злочинац. Ко је онда у прошлом рату у БиХ био злочинац?

У сваком рату народ је жртва. Из личног искуства то знам. Напатила сам се као дете у Другом светском рату да то никад не могу заборавити. Страх. Глад. Страх. Неизбрисиви бол за убијеном мајком. Знам шта је ратно сироче. У прошлом (али � да ли је прошао?) рату, �богови рата� су злочинци. Они који су одлучили да ископају ратне секире, у интересу прекрајања граница и преправљања етничког састава на тлу Балкана, у сусрет жељама твораца тзв. новог светског поретка. Они не дају да се умири крв. Они доносе пресуде које озлеђују жртве. Они граде нова упоришта за нове сукобе. Врше геноцид над истином и убијају правду.





�    Вјерујете ли да се у Сребреници догодио геноцид или ратни злочин (како је то усвојила Скупштина Србије) или је 11. јули био дан ослобођења Сребренице без цивилних жртава? Вјерујете ли да је у Сребреници убијено око 8.000 Бошњака?

Извините што ћу опет да Вас упозорим: мислим да у почетку питања није добра формулација. Скупштина Србије јесте усвојила Декларацију о Сребреници, али у њој се констатује да је извршен ратни злочин, али не и да се у Сребреници догодио геноцид. Бар не над Муслиманима, како претпостављам да подразумевате у питању. Иако сам до сада написала три књиге на ту тему (�Истинита Сребреница�, �Српске мученице из Сребренице�, �Крици и опомена�), искључиво на основу проверених докумената из свих расположивих извора, домаћих и страних, на основу бројних разговора � не могу рећи да сам власник дефинитивне истине о томе шта је претходило почетку рата у овом крају, шта се дешавало у ратним годинама пре тог 11. јула 1995. године.



На основу досадашњег увида у хиљаде страница писаних докумената, прегледаних небројених ЦД-ова и ДВД-ова, објављених књига - сматрам да су се Сребреница и Подриње 11. јула 1995. ослободили тешког зулума, где је народ годинама трпео страшне патње и злочине од силника Насера Орића и његових зулумчара. У његово време командовања и владавине на тим простором било је много цивилних жртава у Сребреници, а и самог 11. јула 1995, па и доцније.



Знам за многа описана страдања недужних цивила од самог почетка рата. Зато није чудо да се Насер Орић никада више није вратио у своје родно место Поточаре, или на место злочина � у Сребреницу! Бар ја за то не знам. На основу досадашњих проверених докумената (укључујући и хашку документацију) апсолутно немам довољно разлога да верујем да је �у Сребреници убијено око 8.000 Бошњака�. Уствари, дужност ми је да овом приликом кажем да заиста не могу да верујем да је у Сребреници убијено 8.000 Бошњака и то је само импозантна зпадна пропагандна бројка за коју нико нема ни један егзектни доказ.



У мојим књигама, у мојим научним саопштењима и излагањима стоји тек делић истине на којима се заснива овај мој став. Уосталом, зато што има приличан број занемарених књига, научних саопштења, документације постојећих института и институција за испитивање истине о страдању српског народа на Балкану, посебно у БиХ, свих ових година залажем се за организовано, јединствено непристрасно преиспитивање свих оцена, пресуда, оптужница, одлука, сведочења, везаних за појам Сребреница. Да би се жртве умириле. Да би све мајке страдалнице биле једнако поштоване и признат им бол. Да се српски народ не ставља на срамни стуб срама за дело које није учинио. Без обзира на жеље �богова рата�. Да се историја не би прекрајала у име интереса појединих актуелних политичких и верских центара.



Дакле, Сребреница вапи за једним таквим међународним ауторитетом, као што је Дик Мартин, који би храбро и доказано изнео праву истину! Без било чије интересне позадине или по диктатима �богова рата�, као што је то до сада био случај. се Ових дана покушава се да дерогира цео извештај Дика Мартина уз образложење да иза Мартина стоји интерес Пацолија да узме власт од Тачија. Зашто је потребно и ко би то требало да стоји иза борца за преиспитивање истине у Сребреници? Зар истина није сама по себи најјача и да око ње немаи нетреба бити било кавих лобија?



�   Како се сјећате Ваших сусрета са Младићем? Гдје и кад сте га упознали и када сте задњи пут имали прилику причати с њим? Јесте ли га видјели икако откако је проглашен хашким бјегунцем?

Давно је био тај јануар 1994. године и много се догађаја наројило од тада до данас, да бих се са сигурношћу сећала детаља у вези са сусретима са генералом Младићем. И последњи разговори су били пре много година. Срећа да сам све те сусрете описивала и објављивала у својим књигама, па Вашим читаоцима неће бити тешко да их нађу на интернету. А прву књигу сам по својој вољи без тражења дозволе за то од њега, објавила после објављивања хашке оптужнице � па сам и тај документ објавила, са сјајним коментаром професора др Митра Кокоља, последњег ректора Универзитета у Мостару, коме се до данас нема шта ни додати ни одузети. Међутим, признајем, промакао ми је тај податак � када је генерал Младић �проглашен хашким бегунцем�.



�   Познато је да се Караџић и Младић нису симпатисали. Шта мислите да је разлог томе и када бисте морали бирати између њих двојице, за кога мислите да је више �задужио� српски народ? Због чега?

Мислим да је неприкладно говорити о �симпатисању� таквих људи, као што су генерал Младић и др Караџић, који су од самог почетка били свесни свог посебног историјског задатка. Обојица су заслужили сопствено место у српској историји, а њихова заједничка творевина са српским народом, јесте Република Српска - корен будуће самосталне Државе.



�   Шта мислите зашто Слободан Милошевић није симпатисао ни поштовао ниједног од њих двојице? Какав је за Вас био Милошевић?

Опет Ви о симпатијама. Симпатије се чувају за неке друге односе, али што се тиче поштовања, мислим да их је Милошевић поштовао и морао да их поштује, како год то изгледало коме другачије. Што се тиче Милошевића, ја за њега нисам имала симпатија, али ни он за мене, како год су то неки тумачили другачије.



У српском народу постоји још једна дуготрајна традиција. Наш народ увек више поштује и на страни је оних који се боре и гину за свој народ � у Милошевићу нусу распознали тако нешто, као што су то јасно видели Младићу и Краџићу. Управо то народно скретање популарности са Милошевића на Крараџића и Младића био је један од узрока што њихови односи нису били тешњи и хармоничнији.



�   У неколико наврата Ви пишете о томе да су муслимани или Турци, како их називате, сами убијали свој народ. Какве доказе имате за своје тврдње?

Ово питање заслујује читав есеј и ја не бих тако олако ни примила Ваше питање, нити дала свој одговор. Ако сам (а вероватно јесам) написала тако нешто (односно, нешто што Ви у сажетку тако цитирате), за шта Ви тражите од мене �тврдње� - сигурна сам да су те �тврдње� биле последице објављених доказа. Ти докази о намерним диверзијама и масакру цивила попут �Маркала� или �улице Васе Мискина� данас су сасвим демистификовани. О њима је и Хагу сведочено а канадски генерал Роуз као диретни учесник на терену је о тим догађајима говорио више пута. Данас је сасвим јасно да су то биле диверзије муслимана над својим народом да би се свету уз снажну медијску подршку �богова рата� представили као жртве.



�   У једном интервјуу на питање шта сматрате најважнијим у свом раду, рекли сте да је то што Вам - уз два болна, наметнута изузетка - за вријеме радног ангажмана, нико никада није указао да сте рекли или написали нешто што није истина. О каквим се болним изузецима ради?

Ваљда сам то описала у мојим �Исповестима� (1995.). Било је то из оног старинског новинарског времена, када је сваки налог уредника, који нам није био сасвим у складу са личним ставом и сазнањима представљао праву драму! У овом случају, радило се о сукобу са тадашњим уредницима �Експрес политике�, где сам била новинар, везано за случај �Меморандум САНУ�.



�   Србија се покушава оградити од рата у БиХ и Младића и Караџића. Хоже ли Младић бити икада ухапшен? Знају ли власти Србије гдје се крије Младић?
Ратко Младић је, пошто смо ми срби небески народ, а за нашим генералом је расписана планетарна потјерница, у Калиновику, тачније изнад Гвозна, један облачић поврх језера које је зајазио Драго Пухало. Награду за откривање од Америке уплатити на зиро рацун свих будућих Срба!

Ако под Србијом подразумевате актуелни режим, мени се чини да он никада није тако страствено учествовао у рату у БиХ, као последњих година. Ни лук јели, ни лук мирисали, без упуштања у чињенице, без политичке зрелости и одговорности пред историјом, данашњи владари Србије дају, мислим, по налогу својих ментора, погубне оцене, доносе декларације, прогоне невине на безброј начина, патриотизам и национализам проглашавају фашизмом, учествују у догађајима у БиХ, који имају јак ослонац на корене рата у БиХ... Са властима у Србији нисам у дослуху, па им не знам намере, нити шта су заиста знали или знају или не. А што се тиче генерала Ратка Младића, мислим да ни сенку његову неће моћи да ухапсе.



�   Шта сте мислили кад сте изјавили да би �Хашки трибунал могао имати проблема� са Вама?

Свака част за познавање детаља из мојих наступа! Ваљда сам у некој прилици хтела да мало �припретим� тој страшној звери, званој �хашки трибунал�. Можда да охрабрим присутне да се не боје и покажем да мене није страх, између осталог и зато што иза мене стоје итекако значајне и међународне институције, које поштују моју борбу за истину и моја досадашња дела. Наравно, не занемарујем чињеницу да сам под отвореном присмотром специјалне полицијске јединице Тужилаштва за ратне злочине у Србији (што ми није било тешко закључити после целодневног претреса мог стана и испитивања у полицији, и то баш на велики православни празник Ваведење прошле године)... Али, не дај Боже, ниједном честитом Србину да приђе ни близу Хага.



�   Знате ли чији је генерал био Ратко Младић? Налази ли се он на платном списку бивше ЈНА или Војске РС?

Поновићу да је Ратко Младић био часни генерал Војске Републике Српске, док је рат трајао. Од 1996. године налази се на списку � потерници коју је нелегални �хашки трибунал� излепио по читавој планети. Дакле, могла бих за ту потерницу рећи да представља платни списак на коме се налази неколико хиљада оних који га више од деценије и по прогоне, да би га �испоручили� том политичком антисрпском и антиправном монструму, који се налази баш у Холандији, земљи порекла неславног батаљона из ратне Сребренице.

Мирна Духачек

Милошевић наредио да склонимо Младића
Datum: 20.01.2011 23:00
Autor: Глас Српске

БЕОГРAД - Генерал Ратко Младић никада није имао жељу да преговара о својој предаји Хашком трибуналу, а само неколико дана прије 5. октобра 2000. године Слободан Милошевић наредио му је да се више не појављује у војним објектима и јавности јер тиме "штети угледу државе и Војске", тврди генерал Небојша Павковић.

Ово је најзанимљивији дио исказа који је некадашњи начелник Генералштаба Војске СРЈ генерал Небојша Павковић дао истражном судији Другог општинског суда у Београду 21. јула 2006. године.

Генерал Павковић открио је и да је унутар Генералштаба била формирана посебна генералска комисија која је испитивала Младићево кретање.

- То је учињено одмах по усвајању Закона о сарадњи са Хагом јуна 2002. у којој су били генерали Миодраг Симић и Стаменко Николић - објаснио је Павковић у исказу судији који су јуче објавиле "Франкфуртске вести".

Павковић тврди да је Милошевић упозорио Младића септембра 2000. године на прослави на Војној академији која је тада била и сједиште Генералштаба Војске СР Југославије.

- Стајао сам у друштву Слободана Милошевића и тадашњег министра одбране Драгољуба Ојданића кад се у једном тренутку појавио Ратко Младић у цивилном оделу. Милошевић ме је упитао да ли сам га ја позвао, а ја сам одговорио: "Не." Исто је питао и Ојданића, који му је исто одговорио. После тога, Милошевић ми је рекао да одржим састанак у Генералштабу са Младићем и да му кажем да се више не појављује у јавности и у војним објектима јер то штети Војсци и држави - рекао је Павковић.

Рекао је да је затим позвао Младића и на том састанку којем је уз још неколико официра био присутан и генерал Милан Ђаковић, начелник Управе војне безбједности му пренио поруку.
Разговор

Павковић је открио да је разговор са Младићем био врло тежак.

- Знам да је био љут на мене што сам укинуо пропуснице. Колико ми је познато, ни Војска СРЈ, ни било која јединица у њеном саставу није чувала Младића - навео је Павковић, запитавши се како војне службе безбједности сада знају гдје се Младић скривао, а раније нису имали те информације.

Mrziš komšinicu? Prijavi da krije Mladića!

Akcija "Prijavite Mladića" nije (glavni) adut u potrazi za odbeglim generalom, pokazuje praksa dosadašnjih prijava, pa ostaje samo klasičan operativni rad BIA i policije, kaže ministar Rasim Ljajić.

Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić izjavio je da dojave građana na telefon Bezbednosne informativne agencije (BIA) nisu glavni adut u potrazi za haškim beguncem Ratkom Mladićem i da je Srbija najveći broj obaveza prema Tribunalu završila zahvaljujući aktivnosti svojih bezbednosnih struktura.

"Nemam podatke o broju, ali dojave nisu glavni adut u potrazi za Mladićem...Ova akcija je trebalo da predstavlja dokaz spremnosti Srbije da kreira ambijent u društvu i da izruči preostale optuženike", rekao je Ljajić za današnji "Pres".

Ljajić je rekao i da je struktura ljudi koji se javljaju zbog navodnih dojava o Mladiću veoma različit i da ima i onih koji se jave samo da bi nekom naudili.

"Desilo se da je žena u Novom Sadu prijavila da njena komšinica u stanu krije Mladića. Kad je izvršen uviđaj, videlo se da su one u lošim odnosima i da je ona želela da naudi komšinici", rekao je Ljajić za beogradski dnevnik.

On je naglasio i da Srbija ne treba da stupa u polemike sa haškim tužiocem Seržom Bramercom, jer bi u tom slučaju "unapred bila označena kao gubitnik".

"Jasno je da će se Bramercova reč više meriti nego naša. O svim njegovim sugestijama razgovaraćemo kada poseti Srbiju 21. februara. Suština nije šta ćemo i kako raditi, već da postignemo rezultat. A dokle god se Mladić i Hadžić ne nađu u Hagu, mi ćemo se suočavati sa jednom vrstom permanentnog političkog pritiska međunarodne zajednice na Srbiju", ocenio je Ljajić, koji nije želeo da procenjuje da li će se Mladić do kraja godine naći u Hagu.

Ljajić je rekao i da nema potrebe da Stranka demokratske akcije (SDA) ministra Sulejmana Ugljanina i Sandžačka demokratska partija (SDP) zajedno izađu na izbore na lokalnom nivou, ali da posle izbora njihova korektna dosadašnja saradnja može da se nastavi.

Na pitanje da prokomentariše poziv muftije Islamske zajednice u Srbiji Muamera Zukorlića na bojkot školske slave Svetog Save, Ljajić je ocenio da je reč o čistom marketingu, "pokušaju da se na svaki način bude prisutan u javnosti, jer to je deo kampanje".

"Nažalost, toga će biti sve više kako se budu približavali izbori, koji bi trebalo da budu održani naredne godine. Godinama se Sveti Sava obeležavao, niko decu nije terao da učestvuju. Sada je napravljen problem zbog izbora, a kad oni prođu, opet niko neće pokretati to pitanje", smatra Ljajić.

On je rekao i da u Sandžaku ne postoji dvovlašće, ali da postoje ozbiljni ekonomski i socijalni problemi, a da je osnovni zadatak vlasti da olakša svakodnevni život građana, umesto da se bavi trivijalnim temama.

Izvor: Mondo

Posle donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, u aprilu 2002. godine, zvanično mu je povučeno obezbeđenje i oduzete propusnice za ulazak u vojne objekte.





Haški optuženik Ratko Mladić već deset godina uspeva da zavara trag. Od 2001. godine, od kada je poslednji put javno viđen, o Mladićevom kretanju postoje, bar zvanično, samo priče iz druge ruke.

Prema iskazu njegove supruge Bosiljke Mladić, generala nema već 10 godina i ona kaže da je mrtav. Da je Mladić bio živ, bar do pre pet godina, javnost je saznala iz informacija objavljenih jesenas. Tada je rečeno da je 2006. Rade Bulatović, tadašnji šef BIA nudio pregovore sa odbeglim generalom. Već dve godine, svaka vest o potrazi za Mladićem strogo je čuvana tajna.

Sve do hapšenja Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika SRJ, generala Mladića javnost je mogla da vidi na utakmicama, venčanjima i sahranama u Beogradu. Od polovine 2001. godine pričalo se da Mladić sa armijom telohranitelja živi u Valjevu.

Tokom 2002. godine, prema nekim izvorima, general se krio na severu Crne Gore. Viđen je u ranim jutarnjim satima 24. marta 2002. godine na Topčiderskom groblju, gde je davao pomen svojoj kćerki. Hrvatska obaveštajna služba tvrdila je da je tokom 2002. godine najmanje tri puta tačno locirala kretanje Ratka Mladića u Republici Srpskoj i obaveštavala Sfor, koji je svaki put propustio da ga uhapsi.

Posle donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, u aprilu 2002. godine, haško tužilaštvo tražilo je od Srbije da uhapsi Mladića. Tada mu je zvanično povučeno obezbeđenje i oduzete propusnice za ulazak u vojne objekte. Prema nekim verzijama, posle toga Mladić je uspeo svojim kanalima da se prebaci u Čečeniju, a odatle za Irak.

Od 2003. godine u pokušaj lociranja Mladića uključila se i američka Centralna obaveštajna agencija. Desetine akcija potrage izvedene su na raznim lokacijama u Beogradu i u Srbiji.

U aprilu 2004. godine Žandarmerija je tražila Mladića u valjevskom kraju. U leto te godine, Mladić je, navodno, imao utočište u vojnom kompleksu u blizini grada Han Pijesak u istočnoj Bosni. Spekulisalo se da je u oktobru 2004. godine Mladićevo pojavljivanje bilo uzrok smrti dvojice gardista iako je zvanični nalaz bio da su se vojnici posvađali i pucali jedan u drugog.

U aprilu 2005. godine, u pokušaju hapšenja Mladića na Zlatiboru, učestvovali su čak i agenti britanske tajne službe MI-6. Podaci govore da je Mladić posle Topčidera utočište našao u novobeogradskim blokovima. U februaru 2006. godine objavljena je, a odmah zatim i demantovana vest da je Ratko Mladić uhapšen. Krajem 2010. godine ispostavilo se da je tada zapravo propuštena velika prilika da Mladić stvarno padne u šake policiji. Privedena je grupa Mladićevih jataka, a među njima i kasnije preminuli oficir Vojske RS Jovo Đogo, kao i pilot Stanko Ristić.

U oktobru 2007. godine, pretresana je kasarna u Beloj Crkvi, vojni objekti u Deligradskoj ulici u Beogradu, kao i na planini Cer. Akcija je sprovedena naredne godine i u aranđelovačkom naselju Kolonija, kao i u porodičnoj kući i pogonima fabrike „Vujić–Valjevo”, u vlasništvu braće Vujić. Mladić je tražen čak i na Palama, u kući Radovana Karadžića, bivšeg predsednika Republike Srpske, ali i u kući njegovog sina na Banovom brdu.

Za Mladićem se u Republici Srpskoj tragalo i u februaru 2009. godine, a tragalo se i u Beču. Greškom su uhapsili čoveka koji liči na njega. U poslednjim velikim akcijama, za Mladićem se bez uspeha tragalo u Košutnjaku i u Aranđelovcu.

Dorotea Čarnić

-----------------------------------------------------------

Kada se osoba proglašava mrtvom

Porodica Ratka Mladića je u maju prošle godine zatražila od suda da ga proglasi mrtvim. Krajem juna sud je odbacio zahtev porodice. Na to rešenje nije izjavljena žalba, pa je predmet postao pravosnažan.

Da li je neka nestala osoba umrla odlučuje sud u vanparničnom postupku.

– Osoba može da se oglasi mrtvom ukoliko poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti o njoj, a od njenog rođenja je prošlo 70 godina ili osoba o čijem životu u poslednjih pet godina nije bilo vesti, a okolnosti pod kojima je nestala ukazuju na to da više nije u životu – objašnjava za „Politiku” Gordana Vuković, sudija i portparol Prvog osnovnog suda.

Takođe, navodi naša sagovornica, osoba može da se proglasi mrtvom ukoliko postoje indicije da je ona nestala u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, poplavi, zemljotresu ili nekoj drugoj prirodnoj nepogodi, a da informacija o toj osobi nije bilo poslednjih šest meseci. Za mrtvu, može da se proglasi i osoba koja je nestala u toku rata i o čijem životu nije bilo informacija godinu dana od prestanka ratnih dejstava.

Izvor: Politika

Нова стратегија за хапшење

Министар полиције Ивица Дачић каже да нова стратегија за хапшење Ратка Младића и Горана Хаџића подразумева активнију улогу полиције. Оформљени тимови МУП-а и служби безбедности заједно ће трагати за бегунцима, анализирати податке и пратити особе осумњичене за скривање хашких оптуженика.

Према новој стратегији, полиција ће имати активнију улогу у потрази за хашким бегунцима Ратком Младићем и Гораном Хаџићем.
Изјава Ивице Дачића

Како сазнаје РТС, оформљени су тимови МУП-а и служби безбедности који ће заједно анализирати информације, трагати за бегунцима и пратити особе осумњичене за скривање хашких оптуженика.

У МУП-у кажу да је до сада полиција само асистирала и извршавала задатке по налогу Тужилаштва за ратне злочине, што је подразумевало претресе објеката и хапшење осумњичених. Како истичу, убудуће ће активно учествовати у лоцирању и проналажењу хашких оптуженика, што је до сада искључиво било у надлежности Безбедносно-информативне агенције.

У том циљу, број полицајаца је већ повећан за 50 одсто у безбедносном сектору који ће се бавити само проверама и потрагом за хашким оптуженицима.

"У склопу свих тих истрага, МУП и полиција се баве праћењем и надзором комуникација оних лица за које се сумња да можда помажу скривање хашких бегунаца", каже министар унутрашљих послова Ивица Дачић.

У извештају Савету безбедности, Брамерц оцењује да Младић и Хаџић неће бити ухапшени ако се не побољша сарадња Београда и Хага и када је реч о мрежи помагача.

РТС сазнаје да ће особе за које се сумња да помажу скривање хашких оптуженика убудуће бити третиране као припадници организованог криминала.

"Сигурно да Брамерц није задовољан што преостала двојица бегунаца нису ухапшена, али сам, са друге стране, сигуран и да су многе водеће земље Европе и света добро упознате са оним шта Србија чини и да, заиста, не помаже никоме у сакривању", истиче Дачић.

Тужилац Брамерц затражио је од српских власти нови и, како је рекао, знатно строжији приступ у потрази за бегунцима. Од Владе тражи да спремност изражену речима преведе у конкретна дела и видљиве резултате.

kakvi pajaci 

Држава не верује Младићима

Новац заплењен приликом претреса стана породице Младић, не припада њима, већ је намењен финансирању скривања Ратка Младића, тврди држава. Супруга и син најпознатијег хашког бегунца кажу да то није доказано и да је заплена незаконита.

Држава сматра да породици Ратка Младића не треба да врати 14.540 евра које је полиција запленила током претреса њиховог стана, јер верује да то није новац Босе и Дарка Младића, већ да је прикупљен за финансирање скривања хашког бегунца.
Изјава адвоката Милоша Шаљића

Представник државе се није појавио на почетку суђења по тужби Младићевих супруге и сина, али је у писаном одговору јавно правобранилаштво навело да Младићи немају право да туже државу, јер новац није њихов.

Адвокат породице Младић је, истовремено, поновио да је полиција незаконито и мимо наредбе истражног судије Већа за ратне злочине током претреса стана Младића на Бановом Брду одузела 14.540 евра.

"Полиција је мимо наредбе истражног судије, којом је децидирано наведен њен задатак, од Младићеве породице запленила новац. У наредби се наводи да је задатак полиције да изврши претрес у циљу проналажења трагова, лекова, медицинске документације и других ствари које би упутиле на скривање Младића, а не да одузима новац", указао је адвокат Милош Шаљић, на почетку суђења у Првом основном суду у Београду.

Босиљка и Дарко Младић тужили су државу због, како тврде, незаконите заплене 14.540 евра одузетих током више полицијских акција, јер сматрају да новац није могао да буде одузет, пошто против њих није покренут никакав поступак, и да је држава требало да докаже да су паре намењене за финансирање Младићевог скривања.

Шаљић је на данашњем рочишту суду приложио потврде о одузимању новца, које гласе на Босиљку и Дарка Младића, за које је навео да су довољан доказ да је новац њихов. Од Босиљке је одузето 1.940 евра, а од Дарка 12.600.

Суд је држави оставио рок од месец дана да се изјасни на поднете доказе - потврде и наредбу истражног судије. Следећи претрес заказан је за 7. септембар, када би представник јавног правобранилаштва у име држве требало да се изјасни о наводима тужбе.

Znimljivo, kao i one price: "ko zna gde je a i da li je uopste ziv" 

Ne krije se vise. Na neciju zalost, na neciju radost, ali tako je. Da ne bi dulirali teme, neka ova ostane "neostecena" raznoraznim izjavama i kao svojevrstan dokumenat i istorijat jednog perioda.


Pozdrav svim ucesnicima i hvala na doprinosu.
Zivi bili.