Термин Рат на Косову и Метохији или Косовски оружани сукоб означава два паралелна оружана сукоба на Косову и Метохији у задњој половини деведесетих година двадесетог века. То су били:

1996.–`99: Сукоби албанских тероростичких герилаца из тзв. ОВК, Југословенских снага безбедности и цивила. Борба између војске СРЈ и герилаца. Циљ ОВК је независно Косово и Метохија.
1999.: НАТО агресија на СРЈ: бомбардовање војних и цивилних циљева на Косову,Метохији и широм СРЈ.
По многима, овај рат је наставак и део ратова, који су довели до распада бивше Југославије, за које се веровало да су окончани Дејтонским споразумом.

Позадина сукоба

Иако су Албанци још за време постојања бивше СФРЈ захтевали већу самосталност, први озбиљнији окршаји су се одиграли у периоду 1987-91. године Неки од најзначајнијих тренутака, како у новијој историји Србије, тако и у успону Слободана Милошевића, тадашњег председника председништва СР Србије, догодили су се 1989. године. Најпре је на прослави 600 година Косовске битке 28. јуна Милошевић на Гази Местану одржао један од највећих митинга у историји државе пред око милион људи [1]. Затим су уследили и уставни амандмани, којим је СР Србија повратила надлежности одузеде федералним уставом из 1974. године. Овај устав је аутономним покрајинама Војводини и Косову гарантовао положај сличан као и осталим републикама чланицама СФРЈ, иако то није званично потврђено. 80-их су ове две покрајине имале засебна места у председништву. Укидање ових привилегија најпре је изазвало протест косовских Албанаца, а потом, кад је почео распад СФРЈ, први пут је захтевана независност. Српска полиција је угушила ове протесте.

Борбе ОВК и српских снага

Готово непримећено у медијима, рат на Косову је отпочео 1996. године, сукобима албанских герилаца из ОВК, који су финансирани од стране албанске дијаспоре и југословенске полиције. Наредне, 1997. године, нападнуте су и касарне Војске Југославије. И поред интервенције, број чланова ОВК се константно повећавао, а сукоби у медијима били окарактерисани као прави рат. Почетком 1998. године, међународна заједница, пре свих САД и ЕУ су захтевале да се на Косово доведе верификаторска мисија, или мање међународне снаге. Владајућа коалиција у Србији је организовала референдум 23. априла 1998. године и након кампање у којој је било немогуће чути супротан став, са 95% гласова је одлучено да стране снаге не дођу на Косово. Ипак, како се ситуација погоршавала, у октобру, под првом претњом бомбардовања од стране НАТО пакта, Милошевић је одобрио верификаторску мисију ОЕБСа. Ипак, Југославији су САД и ЕУ увели нове међународне санкције (оно што је познато широј јавности као "Друге санкције", док се под "првим" подразумевају санкције УН-а 1991-95), које су без обзира на окончање сукоба наредне године укинуте тек након одласка Милошевића са власти крајем 2000. године.

На српској страни борили су се и страни добровољци, међу њима и око 40 Јевреја

Преговори у Рамбујеу и масакр у Рачку

И поред попуштања југословенске стране, НАТО, а пре свих САД, које су латентно подржавале ОВК су крајем 1998. године распоредили око СРЈ велике ваздушне снаге, а повећана је и борбена готовост других војних видова. Највећи број авиона био је распоређен у америчким базама у Италији, пре свега у Авијану. У Јадранско море је упловио известан број носача авиона и подморница, пре свега америчких и француских. Како су се сукоби на Косову наставили, Контакт група је организовала мировне преговоре у дворцу Рамбује, близу Париза, у фебруару 1999. године. У почетку је југословенска страна била ближе потписивању понуђеног документа, који је захтевао распоређивање мањег броја снага УН-а на Косову уз присуство југословенских снага. Албанци су одмах одбацили предлог. Међутим, после неколико дана, Милошевић је, према неким наводима, лично забранио потписивање понуђеног документа, правдајући то суверенитетом и територијалним интегритетом. У једној изјави, док је присуствовала преговорима, тадашњи амерички државни секретар, Мадлен Олбрајт, изјавила је да би било најбоље да обе стране потпишу документ, али уколико се деси да нико не потпише, Контакт група би извршила притисак. "Међутим", додала је, "уколико Албанци не потпишу, а Срби то учине, ми (САД) ћемо им укинути финансијску помоћ. Уколико се деси обрнуто, ми ћемо бомбардовати Југославију". Већ је тада постало јасно да је интервенција ограничена на покрајину искључена, те да је известан напад на целу земљу. Повод за саму акцију је стигао 15. фебруара 1999., када су српске специјалне снаге побиле известан број људи у цивилној опреми у селу Рачак. До данас, званичан став Србије јесте да су то били маскирани припадници ОВК, међутим чланови верификаторске мисије ОЕБС-а су известили да је то био акт етничког чишћења. Новонасталу ситуацију, искористили су америчке дипломате, пре свих Мадлен Олбрајт, која је извршила успешан притисак на вођу албанске делегације- Хашима Тачија- албанска делегација је потписала предлог споразума. Почетком марта, мисија ОЕБС-а се повукла са Косова, најављујући тиме да се међународна заједница и дефинитивно одлучила за ратну опцију како би решила питање статуса покрајине. 22. марта, велики број страних медија је почео да извештава како је војна акција сасвим извесна. Наредни дан, 23. март, био је посебно драматичан. Амерички изасланик за Балкан, Ричард Холбрук, дошао је у Београд како би наводно "убедио Милошевића да пристане на предлог из Рамбујеа". [3] Детаљи састанка су до данас непоуздани и контроверзни. Холбрук је у једном интервјуу изјавио да је Милошевић својим хладнокрвним ставом изазивао рат, говорећи да је то већ "готова ствар", те да он није имао другог избора него да напусти земљу и да знак америчким и НАТО снагама за акцију. Војни аналитичари, пак, тврде да је ова посета била плод медијске манипулације, те да је Холбрук практично дошао да Милошевића обавести да је одлука већ донешена. Те вечери, премијер Југославије, Момир Булатовић је објавио непосредну опасност од ратног стања. Генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана одобрио је нападе.[4] Наредни дан цивилно становништво целе земље је провело у ишчекивању напада.

НАТО бомбардовање СРЈ 1999.

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године и део је косовског рата 1996.-1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања босанских Срба у операција "Намерна сила" 1995 и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

НАТО је 24. марта 1999. године у 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ. Савезна влада је одмах увела ванредно и ратно стање. Црна Гора је неколико дана касније објавила да ово стање на њеној територији не постоји, јер до озбиљнијих ратних дејстава у тој републици није ни дошло. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири и други објекти. НАТО снаге су током бомбардовања користиле муницију са осиромашеним уранијумом[5][6], као и касетне бомбе[7][8]. Поред тога, ово је био и први рат у коме је коришћен стелт-бомбардер тада најновије генерације, Б-2, који је полетао директно из базе у САД, наоружан сателитски навођеним бомбама или ракетама. Наводно су управо бомбардери овог типа погодили зграде РТС-а и кинеске амбасаде у Београду.

Почетком јуна, Милошевић је изненада отпочео нове, дотада најсложеније преговоре. Технички, нови предлог је настао као плод разговора финског председника, Мартија Ахтисарија и руског представника, Виктора Черномидрина. Предлог су у Београд донели њих двојица и амерички дипломата, Строб Талбот. Убрзо, он је верификован на седници Г8, као и на седници југословенског парламента. Текст је прослеђен војним делегацијама НАТО-а и ВЈ, који су у Куманову, у НАТО-овом кампу преговарале око детаља споразума.

Напади су обустављени 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. СБ УН је донео резолуцију 1244, чија суштина је у томе да Косово и Метохија остају у саставу СРЈ (данас Србије), али и да државна администрација престаје да има утицај на покрајину.

Косовски рат представља први рат који су немачке оружане снаге водиле од завршетка Другог светског рата.

Изненађење је настало 12. јуна, када су се на Ковову најпре и то у великом броју нашле руске снаге, иако је договором било јасно предвиђено да оне чини симболичан део међународних снага, тј. да НАТО буде војни предводник мировне мисије. Договором НАТО-а и Русије, ове снаге су временом редуковане, да би се касније у потпуности повукле из покрајине.

Последице

Економски експерти из Групе-17 проценили су штету на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен.

НАТО је приликом бомбардовања Србије користио муницију са осиромашеним уранијумом, као и касетне бомбе. На територију Србије је бачено око 1000 касетних бомби на 219 локација на површини од 23 хиљаде km2. Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.


Извор: Википедија