Rat iz 1812.

Rat iz 1812., američko-britanski sukob proistekao iz težnje SAD da preuzme primat u pomorskoj trgovini od Velike Britanije na teritoriji Severne Amerike. SAD su želele da iskoriste rat velikih sila u Evropi (Napoleonovi ratovi) i zauzetost Velike Britanije i Francuske u tom sukobu.

Uvod u rat

Da bi ojačali blokadu francuskih luka, Britanija je ukrcala svoje vojnike na američke i druge brodove i izvršila pretragu tovara, pod izgovorom da traga za britanskim dezerterima. SAD su uzvratile donošenjem Zakona o embargu (1807. Kako nisu imale jasano određen pravac daljeg delovalja, SAD su nakon embarga najpre uvele blaže metode ekonomskoke prinude (zakon o prekidu odnosa s Velikom Britanijom i Francuskom), a onda su 1810. otvorile svoju trgovinu obećavajući, međutim prijateljsku neutralnost onoj sili koja bi uklonila svoja ograničenja za američku trgovinu. Napoleon je iskoristio ovu ponudu (iako je u stvarnosti još uvek zaplenjivao američke brodove), i početkom 1811. SAD su ponovo proglasile prekid veza sa Velikom Britanijom.

Ne uspevši da postignu ciljeve mirnim putem, SAD su počele da se okreću ka ratu. Plašeći se američkih napada, Britanci u Kanadi su od 1807. snadbevali i organizovali Indijance na granicama SAD-a. To je pružilo Amerikancima još jedan osnov za žalbe i ubedilo ih da Velika Britanija neće poštovati američke brodove i mornare ukoliko ih na to ne natera američki napad na Kanadu.

Ratni jastrebovi, grupa mladih ljudi u Kongresu, počela je da od 1810. vrši pritisak da se povede rat, ne bi li se spasla nacionalna čast i prisilila Britanija da poštuje američka pomorska prava. Njihov vođ je bio mladi Henri Klej iz Kentakija. Ovo zalaganje za rat naišlo je na oodlučan otpor federalista, koji su želeli da nastave da trguju opravdano verujući da će američka trgovina biti u još gorem položaju ako se objavi rat. Osim toga, oni su se više plašili Napoleonovih ambicija no što su mrzeli svog starog kolonijalnog neprijatelja, Veliku Britaniju.

Rat

Na kraju juna 1812, demokratski republikanci, predvođeni sa zapada i juga zemlje, dobili su dovoljno glasova za rat. Ironijom sudbine, dva dana pre no što su SAD objavile rat, britanska vlada je obznanila u Londonu da će povući ranije naredbe vlade; u Sjedinjenim Državama se za ovu vest nije znalo nekoliko nedenja.

Opozicija federalista se nastavila i tokom rata. Mnogi iz Nove Engleske nisu hteli da pruže podršku ratnim naporima, a mnogi su čak snadbevali Britance u Kanadi. Decembra 1814, na Hartfordskom skupu, prestavnici Nove Engleske su rapravljali o mogućnostima krajnje akcije, čak o mogućem otcepljenju, i prihvatili su listu predloženih ustavnih amandmana čiji je cilj bio ograničavanje moći Juga.

Američka ratna strategija je bila da se Kanada napadne, osvoji i iskoristi kao zalog da se od Velike Britanije iznude usupci na moru. Mnogi su pogrešno mislili da će se Kanada lako osvojiti. Čak i oni koji su se zalagali za rat bili su spremni da priznaju kako SAD nemaju mnogo šanse na moru. Mala američka ratna mornarica bila je zasenjena velikom britanskom vojnom pomorskom silom.

U prvoj godini rata britanska javnost je bila zaprepašćena, a američka iznenađena pobedama SAD nad britanskim fregatama u pojedinačnim okrašajima brodova - pobedom Ustava nad Ratnikom, Sjedinjenih Država nad Makedoncem i Ustava nad Javom. Ovo je podiglo moral američkom narodu, ali do leta 1813. britanski brodovi su postavljali čvrstu blokadu oko američke obale i sve do kraja rata su uspešno kontrolisale američku trgovinu. Američki gusarski brodovi su, međutim, još uvek izmicali i do kraja rata su zauzimali britanske trgovačke brodove.
 
General major Isak Brok je vešto sprečio američku invaziju Kanade, ali njegova smrt je predstavljala težak gubitak za Britance

Napad na Kanadu je doživeo strahovit neuspeh. Posle svih napora u toku 1812. i 1813. samo se malo zadrlo u britansku teritoriju. Do kraja 1813. SAD su bile suočene s čvstom blokadom oko svojih obala i s izgledom na jako pojačanje britanskih vojnih snaga. Kako je u proleće 1814. Napoleonova moć slomljena, Britanija je imala spremne brodove i vojsku kako da ih prebaci u Ameriku. Godine 1814. više se nije postavljalo pitanje američkog osvajanja Kanade radi iznuđivanje promene britanske pomorske politike; tada su SAD bile u opasnosti da budu poražene i rasparčane. One su, kao i pri kupovini Luizijane, uspele da izbegnu takvu sudbinu zahvaljujući, isto toliko slučaju koliko i dobrom upravljanju.

U avgustu je izgedalo da je za SAD sve izgubljeno. Posle iskrcavanja u zalivu Česepik britanske jedinice su potukle Amerikance u Bladensburgu, ušle u Vašington i zapalile javne zgrade, uključujući i Belu kuću. S poljuljanom trgovinom, zemlja je bankrotirala i više nije mogla da pokrije kamate za državni dug. U državama Nove Engleske govorilo se o otcepljenju od Unije, a iskusna britanska vojska se spremala da napadne sever i jug zemlje.

Iznenadni preokret je bio tako značajan da se Amerikancima činilo da je u pitanju pravo čudo. U septembru su Britanci napustili Vašington i oprobali odbranu Baltimora. Ona se čvrsto držala. Britanski komandujući general Robert Ros je poginuo u jednom okršaju i, uprkos bombardovanjima britanske ratne mornarice, tvrđava Mek Henri je odolela napadima i pružila nadahnuće za pesmu koja je na kraju postala američka nacionalna himna. Britanska vojska je odlučila da ne napada i povukla se u zaliv.

U istom mesecu, septembra 1814, 10.000 britanskih vojnika je napredovalo na jug duž jezera Šamplen. Izgledalo je da ih ništa ne može da zaustaviti, ali u pomorskoj bici u zalivu Platsburg na jezeru Šamplen američka flota je do nogu poltukla britansku. Tada je britanska vojska, plašeći se mogućnosti da njena linija veze bude presečena, prekinula napad i povukla se u Kanadu.

Poraz Britanaca je bio presudan, jer su u Ganu britanski i američki zastupnici raspravljali o uslovima mira. Britanci su odugovlačili nadajući se i očekujući da će se vesti o velikim pobedama naterati Amerikance da učine velike teritorijalne ustupke u mirovnom ugovoru. Kada je u Evropu stigla vest o britanskom povlačenju, ona je doprinela da vlada skolopi mir koji je 24. decembra 1814. potpisan u Ganu. Mir nije doneo veće promene, ali je njime okončan rat. Glavni razlog za borbu nestao završetkom ratovanja u Evropi.

Iako je rat bio završen, predstojala je još jedna velika i važna bitka. Nije bilo načina da Britanci zaustave svoju vojsku koja je već bila okupljena za napad na Nju Orleans. Britanci nisu uspeli da brzo napadnu nakon prvog iskrcavanja u blizini grada u decembru, i kada su 8, januara najzad napali, pred njima su bili utvrđeni američki položaji i vojska kojom je dobro komandovao general major Endru Džekson. Kako su Britanci napadali preko brisanog prostora, kosila ih je američka paljba. Dok su se povukli, ukupan broj njihovih žrtava se popeo na preko 2000. Amerikanci su izgubili nešto više od sedamdesetoro ljudi. Poginuo je britanski komandant, Velingtonov zet Edvard Pakenem. SAD su se proglasile za pobednika u ovom ratu.

Izvor: Wikipedia