FELJTON: Raspad Jugoslavije iz ugla švedskih medija

Reporteri iz udobnih hotelskih soba

Piše: Erik Vijk
Prevod: Milosav Popadić

Ratovi u senci raspada Jugoslavije koji su počeli punom žestinom u jesen 1991, ne tako daleko od geografskog centra Evrope, bili su, bar dosad, možda najšokantniji događaj koji je doživela posleratna generacija. Sem toga, taj rat su vodili rođaci mnogobrojnih novopečenih Šveđana, od onih koji su došli trbuhom za kruhom do onih koji su stigli kao izbeglice i prognanici. Moglo bi se s pravom očekivati da ovi četvorogodišnji surovi građanski ratovi 1991-9995, posle kojih je usledio krhki mir, kao i onaj kratkotrajni, ali intenzivni vazdušni osvajački rat za Kosovo 1999 - izazovu veoma temeljitu i angažovanu debatu u švedskim medijima.

To se nije dogodilo. Orlovska perspektiva trebalo bi da uzme u obzir da je decenija koju su obeležili M. Tačer (Thatcher), R. Regan (Reagan), a u izvesnoj meri i K. O. Felt (Feldt) i K. Bilt (Bildt), redukovala levicu i međunarodnu solidarnost na paralizovanu olupinu. Trebalo je da prođu skoro pune dve godine ratovanja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pa da dođe do debate u švedskim vodećim medijima - i to u vidu meta-debate o tome zašto se ne raspravlja o ovim ratovima. Zatim se čekalo još dve godine na debatu o samim tim ratovima - nekoliko meseci pred zaključenja mira, ali je i ta razmena mišljenja imala osrednji obim u poređenju sa nekim normalnim kulturnim ili političkim blaćenjem.

Debata o ratovima u bivšoj Jugoslaviji bila je polarizovana na dva tabora. U jednom od njih dominiralo je pet-šest propisno unisonih publicista novinara, a u drugom samo dva (!) učesnika koji su, uz to, bili i nezavisni jedan od drugoga; njima su samo povremeno priskakali u pomoć slučajni pojedinci.

Ako se pogledaju pojedini članci (koji dakle nisu izazvali replike), frontovi su se rano formirali. Istoričar i publicista Peter Englund izveštavao je iz ratom zahvaćene Hrvatske nekoliko meseci nakon izbijanja rata. On je u Edžpressenu, 29. decembra 1991, konačno formulisao debatnu tezu jednog od polova. On kaže, ne precizirajući, da su "koreni konflikta mnogostrani i veoma komplikovani", ali rezolutno tvrdi: "Rat kao takav vrlo je jednostavan. JNA kojom dominiraju Srbi i četnici - srpska gerila - krenuli su u direktnu agresiju protiv secesionističke Hrvatske, prvenstveno pod izgovorom da pruži zaštitu ugroženoj srpskoj manjini u Hrvatskoj. Ta ugroženost, međutim, nikad nije ni postojala, bila je to uglavnom vrtoglava slika sazdana od zlih uspomena iz Drugog svetskog rata".

Sva raspoloživa literatura govori da su sukobi Srba i Hrvata u Hrvatskoj trajali više od godinu dana, sa zlostavljanjem, otpuštanjem sa posla, ubistvima i masakrima. Niži položaj Srba markiran je već u prvom članu novog hrvatskog ustava koji glasi: "Hrvatska je država Hrvata."

Čini se da je Englund već ogrezao u hrvatskoj perspektivi u kojoj se nalazi: "jedna mala zemlja, sa 4,7 miliona stanovnika, koja se sprema da se očajno bori za opstanak". Razumljivo je da jedan ratni izveštač oslobođen ratnog arhiva bude dirnut ratnim razaranjima i da privremeno dopusti srcu da dominira nad umom. Pa ipak, iznenađuje da jedan istoričar koji govori o kompleksnosti, pa čak i reporter koji se brzo vraća u svoju udobnu hotelsku sobu, potpuno zaboravlja da postoje živi ljudi sa komplikovanim motivima i s onu stranu vatrene linije. Ne, sve što on vidi jeste to da se "na jednoj strani nalaze profesionalni vojnici i svi potrebni resursi, a na drugoj jedan čvrsto rešen, ali slabo naoružan narod koji se brani svim raspoloživim sredstvima".

Englund je već otpisao pretpostavku da bi i srpska strana mogla da se posmatra kao branitelj (jedne ugrožene manjine) kao "vrtoglavu sliku", što nije potkrepljeno faktima.
Nastavak sutra
   

Izvor: Glas Javnosti

Koji narodi imaju pravo na samoopredeljenje?

Piše: Erik Vijk
Prevod: Milosav Popadić

Novinar i urednik "Kvdlls Posten/Edžpressen" Per Svenson (Svensson) poslao je priličan broj reportaža iz rata u Hrvatskoj i s početka rata u BiH - koje su sakupljene u knjizi "Hem till kriget" (Kući u rat, Bonnier Alba, 1992), gde se Svensonova novinarska ljubopitljivost često bori sa njegovom polemičkom potrebom da objašnjava. Ta knjiga je pravi "švedski sto" olako skrpljenih savremenih i istorijskih pogleda na konflikt. Svenson podvlači: "Rat je kaljuga optužbi, protivoptužbi, glasina, poluistina, laži, nesporazuma, platituda, preterivanja, precenjivanja, potcenjivanja, propagandnih trikova, mitova i krvi.

Ali nema, naravno, nikakvog razloga da se sumnja da i Hrvati vrše ratne zločine... Da zločini koje su srpski dobrovoljci počinili u Hrvatskoj i, u trenutku dok ovo pišem, u Bosni, kako kvantitativno tako i kvalitativno, daleko prevazilaze hrvatske prestupe u tom pogledu, ne menja na stvari ništa. Jedan koncentracioni logor nema težinu deset ubistava. Moral nije stvar matematike".

Uprkos ovom filozofskom oprezu, Svensonovi zaključci su jednoznačni. Velikosrpske snage su hulje i lopuže u ovoj drami. "U savezu sa političkim režimom u Beogradu, JNA u Hrvatskoj i srpska vojska u BiH vode agresivni i osvajački rat".

Budući da kvantitet prestupa, prema navedenim Svensonovim rečima, ne može da bude prihvatljiva osnova za zauzimanje stava, mora da postoji nešto drugo što jednu stranu u građanskom ratu obeležava kao napadača, a drugu kao žrtvu. To drugo - koje se ističe, a još češće samo podrazumeva - jeste da Hrvatska, kao i BiH kasnije, ima puno zakonsko pravo da se otcepi od jugoslovenske države po starim administrativnim granicama između republika. Svaki pokušaj da se spreči ovo otcepljenje, kao i svaki pokušaj ispravljanja graničnih linija predstavlja neisprovociranu agresiju. Osnovni princip na kome se ovaj stav zasniva jeste pravo naroda na samoopredeljenje.

Postoje brojna otvorena fundamentalna pitanja za ovakav stav. Ali Svenson i njegovi istomišljenici nikad ne postavljaju ta pitanja niti, pak, u toku svih ratnih godina daju odgovore na njih kad ta pitanja postave njihovi oponenti. Koji narodi imaju pravo na samoopredeljenje - ako Hrvati u Jugoslaviji imaju to pravo, zašto se Srbima u Hrvatskoj ili Srbima i Hrvatima u BiH to pravo uskraćuje? U kojoj meri je komadanje jedne zemlje pozitivno pravo? Mogu li o tome da odlučuju sami secesionisti ili je to stvar celokupnog stanovništva koje se nalazi na teritoriji ranije države? Ako dođe do otcepljenja, zašto su stare administrativne granice koje su se zasnivale na privremenoj ravnoteži sila jedino moguće?

Kompleksnost koju Per Svenson priznaje mogla bi da se nazove kompleksnošću slagalice. Jedan od njegovih zaključaka glasi: "Kad se rat vodio na hrvatskom tlu, Hrvati su vodili pravedan odbrambeni rat; kad se rat proširio na BiH, uloga Hrvata postala je složenija, mnogo šta ukazuje da su se ovde Hrvati od žrtve prometnuli u stub moći". Jednom se opravdava žrtva, drugi put stub moći. Ovo daje privid složenosti, a u stvari nije ništa drugo do ređanje izolovanih iskaza, bez uspostavljene pa i naznačene povezanosti, tako da je njihova eksplikativna vrednost ravna nuli. Obratite pažnju, njegovi iskazi imaju karakter moralnih apsoluta - "pravedan", "žrtva". Problematična retorika dolazi do izražaja u Svensonovim tekstovima.

Ako je Per Svenson predstavnik probošnjačke strane u švedskoj debati o ratovima na Balkanu, Seren Somelius (Scren Sommelius), pisac i urednik kulturne strane u "Helsingborg Dagbladu", jedan je od onih koji su dosledno nastojali da komplikuju sliku. Otprilike u isto vreme sa Svensonovom knjigom izašla je njegova knjiga "Sista resen till Jugoslavien" (Poslednje putovanje u Jugoslaviju, Karlssons, 1992).

Slično Svensonu, Somelius posmatra konflikt iz raznih perspektiva, ali on je posetio više delova Jugoslavije i naglašava društvene i ekonomske realnosti na način koji se znatno razlikuje od Svensonovog. Somelius pokušava da pokaže kako "delići slagalice stoje u uzajamnoj vezi i utiču jedan na drugi", ne redukujući razumevanje na neku pojednostavljenu formulu.

On može ovako da rezonuje: "Tokom sedamdesetih godina drastično rastu ekonomski problemi u jednoj krizi koja se ubrzano razvija. Sve više se cepa vodeća komunistička partija na devet rivalskih samostalnih komunističkih partija... Republike međusobno smanjuju trgovinsku razmenu. Na taj način brzo se raspada zajednička jugoslovenska privreda na delove. Istovremeno međunarodna zajednica deluje i deli republike na različite interesne sfere. Nemačka, Austrija i Italija snažno se angažuju oko otcepljenja Slovenije i Hrvatske.

U Srbiji se žestoko protive sve jačoj saradnji Slovenije i Hrvatske upravo sa zemljama koje su učestvovale u okupaciji Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata. Krajem osamdesetih godina javljaju se militantni nacionalistički pokreti na raznim stranama Jugoslavije... Današnji sukobi i ratovi su konfrontacija između autoritarnih i ekspanzionističkih nacionalnih ideologija..."
Nastavlja se


Izvor: Glas Javnosti

Kako su Srbi kompromitovali  svoje interese

Piše: Erik Vijk
Prevod: Milosav Popadić

Sudeći po Svensonovim rečima, moglo bi se zaključiti da je Somelius zagriženi komunista i manje ili više svestan ambasador ekspanzivnog nacionalizma. To apsolutno nije istina. To se vidi i iz recenzije Someliusove knjige u "Dagens Nyheter" (30. jun 1992), u kojoj Kjel Magnuson (Kjell Magnusson) sa Univerziteta Upsala prihvata tezu da nije reč o "dubokom konfliktu među narodima".

"Odgovornost leži na političarima koji su cinično raspalili nacionalistička raspoloženja i mržnju među ljudima koji su, uprkos svemu, živeli zajedno u nekoj vrsti sloge. U krajnjoj liniji, rat je posledica ekonomske krize koja je pogodila Jugoslaviju tokom osamdesetih godina, koju komunističke vođe i njihovi naslednici nisu uspeli da reše".

Magnuson je u jednom intervjuu za "Dagens Nyheter" (10. jul 1992) razradio svoje gledište. Tu daje dokaz o složenom stavu koji je tuđ pristalicama crno-bele slike kakvu zastupaju probošnjački učesnici u debati: "Postoje i legitimni srpski interesi, pa nije nimalo čudno da i Srbi, kao Hrvati i Slovenci, žele da formiraju svoju državu. Tragično je to što je srpsko vođstvo svojim postupcima potpuno kompromitovalo te svoje interese i gurnulo zemlju u katastrofu".

U članku u "Dagens Nyheter" (31. januar 1993) Magnuson još jednom daje dokaz da njegov složeni stav nipošto ne znači zatvaranje očiju pred srpskim prestupima ili pravdanje tih prestupa, već samo da se produbi i razvije razumevanje toga konflikta.

"Srpsko nasilje u Bosni izaziva opravdano gnušanje i oni koji su počinili ratne zločine moraju da odgovaraju. Istovremeno, agresivnost Miloševićevog režima baca u senku suštinu problema. Ma koliko to može da bude bolno, mora se shvatiti da pretvaranje Jugoslavije u nacionalne države gotovo da uopšte nije moglo da se provede u život bez štete po neku od strana. Danas je to Bosna, drugi put to može da bude Makedonija. U toj perspektivi treba posmatrati međunarodne intervencije".

U jesen 1992. probošnjački zastupnik Maćej Zaremba i Soren Somelius objavljuju po jedan članak u "Dagens Nyheter" (13. oktobar, odnosno 4. novembar) u kojima protestuju što švedske vlasti masovno otkazuju gostoprimstvo albanskim izbeglicama. To što se Somelius zadržava na sopstvenim zapažanjima, a Zaremba na bezobzirnosti švedskih političara i vlasti ja pripisujem razlikama u osnovnim ideološkim stavovima ovih novinara.

Četvorogodišnji ratovi u Hrvatskoj i Bosni dali su povoda za jedan-jedini apel u švedskoj štampi. Bio je to kratak tekst u "Dagens Nyheter" (19. januar 1993) u kojem se u uvodu ističe: "Sada se sa stidom osvrćemo na ravnodušnost i pasivnost ranijih generacija kada su nacisti vršili genocid nad Jevrejima i Ciganima. Ista pasivnost vladala je i 1992. kada je vršen pokolj nad muslimanskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini."

Apel ima samo jedan zahtev: "ozbiljno upozorenje vladi Švedske: Služite se svim sredstvima koja su vam na raspolaganju da utičete na vlade Srbije, Hrvatske i Zapadne Evrope da se zaustavi ovaj genocid".

Apel je zauzeo jednostran stav u korist Bošnjaka i nekritički je preneo podatke bosanske muslimanske vlade o stotinama hiljada mrtvih - cifra koja je u to vreme petostruko ili desetostruko preterana. Trideset i troje radnika na polju kulture i politike potpisalo je taj apel, od Jorana Palma (Gcran Palm), preko Hansa Alfredsona (Hans Alfredson), Marije-Peije Boetius (Maria Pia Boltius), Suzane Osten (Suyanne Otsne) do Arne Ruta (Arne Ruth), Marit Paulsen (Marit Paulsen), Larsa Jilenstena (Lars Gullensten) i Andersa Vijkmana (Ander Wijkman).

Možda je simptomatično to što taj apel nije izazvao nikakvu javnu debatu i što se nijedan od potpisnika nije ponovo javio dok je trajao konflikt u Bosni. Zanimljivo je ipak objašnjenje Mikaela Hankoka, u jednom drugom prilogu ("Expressen", 19. april 1993) zašto je intervencija neophodna: "Protiv agresivnog nacionalizma moramo po svaku cenu da se borimo. Da nije nemačka desnica izašla u susret hrvatskim nacionalistima, možda je konflikt mogao lakše da se reši".

Intervencionisti - probošnjački pol debate - samo su u izuzetnim prilikama govorili o hrvatskom nacionalizmu, nikad o bošnjačkom, ali pre i iznad svega oni su odbacivali svaki pokušaj da se govori o nemačkom ili nekom drugom nejugoslovenskom udelu u grehu, kao nemoralan i prosrpski pokušaj da se ponovo mešaju karte.
Nastavlja se

Izvor: Glas Javnosti