23. октобар 2014. 22:07·



Afera zbog koje je smenjen Aleksandar Ranković bila isfabrikovana. Vojnotehnička komisija konstatovala da postoje mikrofoni, ali su bili van funkcije

Malo je onih koji ne znaju ko je bio Aleksandar Ranković. Kažu da je prisluškivao sve – od kurira do Josipa Broza Tita. A da li je bilo baš tako i da li je afera koja je promenila tok istorije SFRJ, a u čijem centru je bio tadašnji prvi čovek jugoslovenskih i srpskih službi bezbednosti, bila iskonstruisana – otkrivaju autori knjige „Slučaj Ranković iz Arhiva KOS“.

Pokušali smo da na osnovu dostupnog materijala utvrdimo da li je uopšte bilo prisluškivanja, zbog koga je Ranković smenjen, ali i da obradimo kakav je bio politički ambijent pre Brionskog plenuma 1966, na kome je doneta odluka ne samo o njegovoj političkoj sudbini, već i o smeni nekih njegovih saradnika – kaže, za „Novosti“, Svetko Kovač. – Takođe smo se bavili time šta se događalo posle tog Četvrtog plenuma CK SKJ i na šta je sve odluka o Rankovićevoj smeni uticala.

Autori su izneli potpuno nove dokaze o tome šta se zaista zbilo i kako je napravljena afera prisluškivanja.

- Opšte je poznato da su 16. juna formirane Vojnotehnička komisija na čelu sa generalom Ivanom Miškovićem i Državno-partijska komisija kojom je rukovodio Krsta Crvenkovski, a da je pre nje još jedna komisija proveravala da li u Titovim rezidencijama postoje prislušni uređaji. I pre nas se govorilo o tome, ali nije bilo dokumenata koji to potvrđuju. Kroz istraživanje došli smo do podataka kada se prisluškivalo sa Titovim znanjem, a kada po odobrenju državnog vrha. Taj materijal je zloupotrebljen da se prikaže da je Ranković prisluškivao Tita.

Mnogi misle da je Vojnotehnička komisija doprinela Rankovićevoj smeni. Ona je, otkriveno je u knjizi, samo konstatovala da postoje mikrofoni. Ali, nisu bili u funkciji.

- Iz toga se ne može zaključiti da je Ranković prisluškivao Tita. Taj izveštaj, međutim, nije pročitan. Crvenkovski je podneo proizvoljni usmeni izveštaj, a onda je komisija SIV dala proizvoljne ocene da je Ranković spremao državni udar bez ijednog argumenta. Čak je i izveštaj saveznog tužioca bio više politička ocena, nego pravni akt – sa dokazima. To su bile proizvoljne ocene. Ranković nikada nije razmišljao o državnom udaru, niti o preuzimanju vlasti – tvrdi Kovač. – To smo u knjizi argumentovano pokazali. Slepo je verovao Titu i bio odan i njemu i partiji. I sam je posle smene priznao da je kasno shvatio da je bio u zabludi.

Afera Ranković je, po mišljenju autora, uvertira u razbijanje Jugoslavije. Posle plenuma, dogodile su se 1968. demonstracije na Kosovu, pa „hrvatsko proleće“, pa Ustav iz 1974, a 1991. i raspad Jugoslavije.

Posle Brionskog plenuma Jugoslavija je napukla, a onda je totalno razbijena 1991. godine. Možda bi sudbina Jugoslavije bila drugačija da je ostao Ranković. Možda bi raspad bio odložen – kaže Svetko Kovač.

Autori knjige navode i da su Tito i Ranković poslednji put bili na istoj strani na dramatičnoj sednici Izvršnog komiteta 1962. godine, na kojoj se raspravljalo o opstanku Jugoslavije. Zdušno su se zalagali da se Jugoslavija očuva i da se ne ide u promene koje su predstavnici Slovenije i Hrvatske tražili. Nekoliko događaja kasnije uticalo je da Tito promeni mišljenje i odnos prema Rankoviću.

Leka do poslednjeg trenutka nije verovao da će ga Tito smeniti. Smatrao je da su njegove reakcije prolazne i da to nije njegov konačni stav. Tito je, međutim, otkrivaju autori, još u decembru 1965. godine rekao Dobrici Ćosiću da se plaši frakcija Aleksandra Rankovića i Edvarda Kardelja.

- Kada ga je nešto kasnije Ranković pozvao u Dobanovce i rekao da ima problema u odnosu sa Titom, Ćosić je prećutao da je obavešten o tome. Ranković je posle par meseci ponovo pozvao Ćosića i rekao da su ti problemi prevaziđeni i da je sve u redu. Ako je prisluškivao Tita, Kardelja i ostale, kako je moguće da nije znao šta mu se sprema?! To je jedan od argumenata da nije učestvovao u prisluškivanju.

Ranković je u to vreme imao mnogo pristalica i u narodu, i u vlasti. U Srbiji su ga doživljavali kao svog predstavnika u federaciji, kao čoveka koji zastupa njihove interese.

Bio je popularan u Udbi, dugo je bio šef te službe – kaže Kovač. – Tito se najviše plašio službe kada je procenjivao šta da uradi. Zato je ona prva bila na udaru. Došlo je kadrovskih lomova, kako bi se paralisala da ne zaštiti Rankovića. Tito se, takođe, plašio srpskih komunista. Kako će oni reagovati. Oni, međutim, nisu reagovali uopšte. Obećane su im funkcije. Petar Stambolić, koji je uvek bio u senci Rankovića, jedva je dočekao da bude oštar u osudama. Dobrica Ćosić se lomio. Lično je bio ubeđen da Ranković nije kriv, ali na kraju je bio pasivan.

Autori knjige ističu da je Tito izuzetno cenio Rankovića. Bili su kumovi. Ranković je njega cenio još više. Niko nije verovao da može pasti senka na to prijateljstvo. Ipak, posle abolicije nikada se više nisu videli, niti razgovarali.

(Novosti)

100000 ljudi na sahrani...

šta ima Srbijanac da traži u srpskoj politici.

Rankovic je dobio na popularnosti vise kao simbol neke skrajnutosti srpskog naroda u SFRJ. Ono kao skrajnuti smo mi, pa je skajnut i nas covek na najvisoj funkciji. Inace on je bio 100% projugoslovenski politicar, ili tako makar tvrde istoricari i poznavaoci materije. Rankovic je zglajznuo posto su ga prilikom posete SSSR predstavili kao Titovog naslednika. To je kod komunistickih lidera uvek bio znak za uzbunu, npr Sloba je gurnuo na led onog lika Kundaka krajem osamdesetih iz istog razloga. Inace mislim da je Rankovicu namesteno bas iz tog razloga, al verovatno su centri moci u Hrvatskoj i Sloveniji zeleli da preduprede eventualni dolazak Srbina na celo federacije.
Sto se tice Jugoslavije, to smo valjda rezimirali da smo se zajebali sto smo uopste pravili drzavu sa Hrvatima, tako da ja nesto i ne zalim sto je Jugoslavija propala, al naravno zalim sto smo bili na repu dogadjaja i cekali da se raspad desi u trenutku koji nam je najmanje odgovarao, tj pad Rusije i dizanje Nemacke i Turske.
Cenim i da je vreme da prestanemo da kukamo za Jugoslavijom. Probalo se 2 puta i 2 puta najebalo. Valjda je dosta bilo.

На хрватској википедији пише да је био ортодоксни великосрбин.

Svako vidi ono sto hoce...

Evo siptari se zale na uefu...mi se zalimo...a svetski mediji pisu da smo mi nagradjeni...

Sizofrenija...

A onda ce ljudi da shvate i da je Rankovic bio prevarant... 

На енглеској Википедији пише практично исто о Ранковићу, као и да је његова политика "основа за националистичку агенду Слободана Милошевића".  

http://en.wikipedia.org/wiki/Aleksandar_Rankovi%C4%87

 

Многи не капирају да је управо енглеска Википедија више идеолошки индоктринисана и пристрасна, од оних "националних", јер се највише чита и јер њу највише гледају људи из целог света, што утиче на мишљење и ставове људи из целог света. То пре свега говорим за историју Југославије и Балкана. На енглеској Википедији као аутори постављених текстова углавном доминирају или Хрвати, који су ту привилеговани, или странци који ту штите ове прве, зато што прича коју ту причају Хрвати (па и Шиптари) се уклапа у западну политику према Балкану и служи као морално-историјско оправдање западних интервенција овде. Уколико би неко и покушавао да убаци неки текст, ма колико добро подржан референцама или валидном литературом, то бива моментално брисано и бива враћен стари текст.

Многи гледају само главну страну Википедије, али их мрзи да кликну на talk или View history.

Ту се може видети како се, на разним темама блокирају они, који се усуде да противрече идеолошкој агенди привилегованих постављача, а на другој се може видети ко су ти постављачи текстова.

Иначе, велик број чланака на Википедији на енглеском из историје Југославије и Балкана, постављају свега пар људи, под називима Director или PRODUCER, који су Хрвати. Сви они и не крију своју пристрасност, као и западни чланови. Свако од њих има своју страну на Википедији.

Уосталом, и ја сам хтео да дам допринос на енглеској Википедији, нарочито на теми која се тиче другог светског рата и четника. Наравно, упркос томе што сам дао одговарајућу страну литературу као референцу, све је то брисано, а враћани су стари постови, који су тешко идеолошки обојени.

Моментално се у расправу укључио Director из Сплита, за којег бих рекао да није једна особа (већ највероватније читав тим људи-активиста који постују под једним псеудонимом), јер скоро аутоматски реагује у било које доба дана и ноћи да би спречио промену текста, као и његови западни покровитељи. Чак је почео да ме вређа, и то на хрватском. После га је одменио неки његов ортак, лик из Холандије-FkpCascais који је од мене тражио да подржим своје тврдње валидном литературом, што сам уосталом прво и урадио.

После је исти тврдио да се ту ради о примарним изворима, а он је тражио секундарне. Кад сам му дао секундарне изворе, тражио је доказ да су ти секундарни извори подржани од академске заједнице и да имају peer review.

Кад сам им коначно и то показао, онда ми је речено да већ ионако постоји званично утврђена историја и утврђени извори подржани од релевантних историчара.

А шта је за то време стајало као релевантни извор за твдње на званичној страни?
Књига економисте и Хрвата Јозе Томашевића о четницима, која чини 90% извора за све тврдње у чланку, књига од американца Коена који је зубар и још једног хрватског аутора и активисте који пише на енглеском. Осим Томашевића, сви ови остали извори литературе су настали током ратова деведесетих, и мотивисани су тим ратовима. За то време се не дозвољавају дела и сведочења америчких и британских аутора, који су били сами сведоци дешавања о којима се говоре.

Такође уз списак литературе на званичној страни, су стајали исечци из хрватских новина и чак интервју Боре Чорбе..

Дакле, узалудан посао, ту човек може само изгубити време и живце.

Сврха чланака на енглеској Википедији о историји Југославије имају за циљ да наводе и припреме читаоца за оправданост садашње западне и хрватске политике нарочито према Србима, да се оправда војна интервенција НАТО-а.

На Википедији постоје привилеговани кланови, а најпривилегованији су Хрвати, чија прича највише належе на воденицу западне политике на Балкану.

Колико су чланци на енглеској Википедији о Југославији прохрватски, се може видети на темама које се не тичу Срба, као на пример Фојбе масакри Италијана и њихово етничко чишћење из Далмације од хрватских партизана:

http://en.wikipedia.org/wiki/Foibe_killings

А као што се може видети, уместо да се прича о убијањима Италијана, више од трећине чланка је посвећено италијанизацији Далмације и италијанским ратним злочинима, чиме се наводи читалац да су ти масакри и етничка чишћења била у ствари праведни бес и освета, над Италијанима-фашистима.
Па се онда и то релативизује, тврдећи да су југословенски комунисти у ствари хтели да елиминишу све идеолошке противнике, што поред италијанских фашиста укључује и хрватске антикомунисте (јер хрватских фашиста није било јелте). Ниједном Итлаијану није дозвољено ништа да напише на тој теми, или да пружи некакву другачију перспективу.

Дакле, Википедија је стварно добра ради најосновнијих података, али су чланци нарочито о историји Балкана и екс Југославије тешко обојени идеолошким и националним агендама неколицине привилегованих постављача, који могу да раде шта им се прохте. Сви остали, ма колико професионално или неутрално писали неће бити у прилици да ништа допринесу. Додуше, ту и тамо се нађе чланак који је стварно неутралан и који се труди да прикаже историјске догађаје из различитих перспектива и извора.

Али, не треба имати превише илузија ни о српској Википедији(која је иначе јако лошег квалитета), где такође оно што пише у чланку зависи од идеолошких трипова и склоности постављача и модератора текста.

2014. и ми још тупимо о Ранковићу

Pa jeste....on je jako promenio svoju politiku posle toga...Milosevic...