"...[b]Rangiranje pravoslavnih crkava[/b]
02/04/2009 | VIA

Pitanje diptiha

 

Medju ne tako malobrojnim pitanjima o kojima u pravoslavlju nema saglasja je i redosled pominjanja pojedinačnih crkava i njihovih poglavara. Na liturgijama koje služe sveštenici toga nema, oni u glasnoj molitvi pominju nadležnog episkopa i poglava svoje crkve. Kada služe episkopi, oni spominju svoga prvojerarha.

No, kada liturgiji predstoji ili je prisutan sam poglavar, tada toga ima bar u dva maha, u takozvanoj doksologiji, pomenu se imenom svi poglavari odredjenim redosledom. To je znak medjusobnog jedinstva i sledovanja iste tradicije. Jedno je pravoslavlje, pojedine crkve nisu posebne, sem u jurisdikcijomskom pogledu. Dakle, ne savez, unija, konfederacija crkava, već „jedna, sveta, saborna i apostolska“, u kojoj je na neki način „sedište“, duhovni centar, u Konstatingradu-Novome Rimu, za Srbe Carigradu.

Diptihe koriste crkve već 1700 godina. Ima ih raznih. Oni koji sadrže poglavare, pokazuju sa kim je neka crkva u zajedništvu. Druge vrste diptiha sadržavale su spiskove živih i umrlih za koje se vernici moli. Na Zapadu su to bili „libri vivorum et mortuorum“. U brojnima su i imena svetitelja, Bogorodice takodje, kojima se moli za posredništvo k Bogu. Oni koji sadrže redosled crkava imaju svoju osnovu u vaseljenskim saborima koji su utvrdili značaj crkvenih katedri, držeći se toga koji administrativni uticaj imaju za rimsku imperiju. Crkva je oduvek poštovala od države odredjenu teritorijalnu podelu, uzimajući takodje u obzir da li je neki od apostola u kom od gradova boravio i time postavio temelj vere.

Pitanje redosleda pravoslavnih crkava ovih dana ponovo je aktualizovano. Novoizabrani ruski patrijarh Kiril, nastavljajući tradiciju svoga prethodnika, u „Nedelju pravoslavlja“ (8. marta), posetio grčko poslanstvo u Moskvi. Ovaj prijem, kome prisustvuju predstavnici mnogobrojnih crkava, jedan je od važnijih godišnjih dogadjaja ruske prestonice. Patrijarh je u dugom obraćanju obavestio da će što pre otpočeti sa kanonskim posetama svim pravoslavnim crkvama, „po redosledu diptiha“. Time je dao na znanje svojim grčkim domaćinima, Atina treba da dosta vremena sačeka, pre nje patrijarh treba da poseti deset drugih crkava. Kada ih sve obidje, mogao bi da poseti anglikance, koji su ga već pozvali, Vatikan, Svetski savet crkava, takodje i pravoslavlju bliske monofizitske crkve Jermena, Kopta i drugih.

Kako postoje bar dva diptiha, jedan praktikovan od Carigrada (Fanara), drugi od Moskve, ne očekuje da ruska crkva ne primeni svoj, iako on nije prihvatljiv. Ovim ovo pitanje ponovo dobija na značaju. Nerazumevanje da takav problem uopšte postoji, da se dosad nije pokušalo da se reši, iskazuje se ne toliko u crkvenoj javnosti, koja problema gotovo nije svesna, već medju teolozima. Oni smatraju da ova teme nije toliko nerešiva da se najzad ne pokrene i postigne saglasje. Ove godine će se posle duge pauze sastati predkomisija za pripremu svepravoslavnog sabora, na poziv Carigrada, ona neće ovo pitanje da uključi u razmatranje. To, do sada, medjutim niko nije zatražio.

 

Do petog mesta u diptihu nema nesaglasja. Prva pozicija je hiljadu godina, bez osporavanja, pripadala Rimu. Od vremena tzv. “Velikog raskola“, medjusobne anateme Istoka i Zapada (1054), Rim se više uopšte na Istoku ne pominje u diptihu. Carigrad kao središte vizantijske i hrišćanske imperije, „Novi Rim“ je od tada na Istoku, u pravoslavlju, prvi. Ima pravo da saziva sabore, da posreduje i arbitrira. Slede ga stari centri rimskog carstva i vere - Aleksandrija, Antiohija, Jerusalim. Tu je kraj spisku drevnih crkava. Peto mesto je dato u kasnom srednjem veku Moskvi kada je tu uspostavljena patrijaršija, dozvolom Carigrada.

U carigradskom diptihu, koji jedini treba da je važeći za pravoslavlje, šesto mesto pripada Beogradskoj patrijaršiji, odnosno, kako se uobičajilo reći, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i njenom prvojerarhu. U zvaničnom spisku Fanara stavlja se „Eklisia tis Servias“ (Crkva Srbije). Slede crkve Rumunije, Bugarske i Gruzije. To je molitveni red devet patrijaršija. On se nastavlja, po carigradskom redosledu, sa još sedam crkava koje nemaju rang patrijaršije, već autokefalne arhiepiskopije ili mitropolije: Kipar, Grčka, Albanija, Poljska, Češko-Slovačka, Finska i Estonija. Ovaj sled poštuju gotovo u potpunosti sve pravoslavne crkve jelinskog identiteta: aleksandrijska, antiohijska, jerusalimska, kiparska, albanska.

Moskovska patrijaršija, dovoljno ne uvažava duhovni autoritet Carigrada, iza svog petog mesta izostavlja SPC, stavljajući tu gruzijsku crkvu, a iza nje, na sedmom mestu srpsku. Carigrad pak gruziskoj daje poslednje deveto mesto, dakle ne samo iza srpske, već i nakom rumunske i bugarske crkve.

Redosled striktno vodi računa o vremenu sticanja crkvene nezavisnosti, autokefalije. To je potpuno jasno i ekzaktno merilo. Nakon Prvog svetskog rata, nastale su nove države, izmedju njih i kraljevina Jugoslavija, isprva kao zajednica Srba, Hrvata, i Slovenaca. Rumunija i Bugarska su već postojale, tada dobijaju drugačije granice. Carigradska patrijaršija svečanim dokumentom – tomosom, prvo daje Beogradu status patrijaršije, sa teritorijom koja obuhvata celokupnu kraljevinu, kao i Srbe oko Temišvara i Budima. Takodje tomosom i Bukurešt, gotovo u isto vreme, dobija patrijaršijski rang.. Time je odredjen i red u diptihu, posle Moskve, mora se pominjati Beograd. Sofija je morala još dugo da počeka, njenu autokefaliju je Carigrad priznao tek 1954. godine.

Gruzija pak, iako je njena crkva jedna od najstarijih, u 18. veku je nedobrovoljno pripojena ruskoj, njome je upravljao egzarh imenovan od Petrograda. U vreme velikih previranja 1917. vraća joj se nezavisnost, ali ne u sadejstvu sa Carigradom, kao što bi se moralo činiti, već samo od strane Rusa. To u kanonskom pravoslavnom pravu nije dovoljno. Carigrad je tek 1993. priznao gruzijskoj crkvi status autokefalne i izdao joj odgovarajući svečani tomos o tome. Dvojica patrijaraha, Vartolomej i Ilija Drugi, ovim povodom su se tada sastali u oba sedišta. Gruzijcima je saopšteno i napisano da su po redosledu poslednja patrijaršija, deveta, jer joj je zadnjoj prihvaćen taj status. Nijedna crkva u budućnosti neće dobiti rang patrijaršije. U Moskvi se na ovo nije obraćala pažnja, Tbilisiju je dato umesto devetog, šesto mesto, tako je ostalo do danas.

 

U pravoslavlju, osim nejasnoća oko mesta srpske i gruzijske crkve u diptihu, ima i drugih neusaglašenosti. Nema saglasja ni oko toga koliko uopšte ima pravoslavnih crkava koje treba pominjati i uključiti u spisak (grčki: katalog). Carigrad pominje 16 crkava, dve poslednje su po ovome Finska i Estonija. Grčki, atinski, diptih ove dve crkve u svom katalogu uopšte nema. SPC, ako je suditi po zvaničnom sajtu, iz nepoznatih razloga stavlja gruzijsku crkvu pre rumunske i bugarske, navodeći 13 pomesnih crkava, (razumljivo) bez finske, estonske, američke. Većina savremenih ruskih diptiha, medju 16 „pomesnih crkava“, na kraju stavlja i tri sporne: američku, japansku i kinesku. Američka je doduše u statusu „tolerisane autokefalije“, pošto sama bira svoj episkopat i poglavara, ne tražeći da to potvrdi ma ko drugi. Japanci medjutim nikako ne mogu biti pominjani, oni imaju samo ograničenu autonomiju u okviru Moskovske patrijaršije, dok kineskog savremenog pravoslavlja takoreći uopšte nema.

Gruzijski diptih navodi 14 crkava, kao poslednju Pravoslavnu crkvu Amerike (OCA). Stavljene su finska, ukrajinska i japanska crkva na spisak, ali kao „autonomne“. Albanski katalog Srbiju stavlja ispravno na šesto mesto, Gruziju na deveto, sadrži opšepriznatih 13 crkava.

Ne iznenadjuje sporenje oko toga da li su crkve Finske, Estonije, Amerike, Japana i Kine autokefalne, tj. potpuno samostalne, ili tek autonomne. Oko OCA i nema polemike, iako je kao samostalna tretirana zvanično samo retko. Carigrad sa njom ima korektne kontakte ali ne želi da je uzdigne, smatra da na američkom kontinentu samo njegov egzarh može da bude središte okupljanja i organizovanja pravoslavlja. Finska crkva formalno nije samostalna, iako joj to niko ne bi osporio. Ona sama iznosi da je toliko mala i bez dubokog istorijskog korena, da joj je jedinstvo sa Fanarom sasvim prihvatljivo. Medjutim, Estonija je kamen smutnje u pravoslavlju, izvor konflikata i zategnutosti izmedju Carigrada i Moskve. U jednom trenutku su na kratko vreme zbog ove zemlje dve patrijaršije prekinule odnose. Problem je do danas nerešen. Da neko na bogosluženju u diptihu pomene estonsku crkvu, moskovski predstavnik bi protestno odmah izašao.

Sada je prilika da se dvojica patrijaraha, carigradski Vartolomej i moskovski Kiril, na predstojećem susretu, verovatno još ove godine, prvo dogovore o katalogu problema izmedju njih, ali i u pravoslavlju. Medju njima treba da se nadje i pitanje diptiha, tim pre što je ono, u odnosu na brojna druga, uz dobru volju i poštovanje činjenica, lako rešivo. Na zadovoljstvo takodje Beograda i Tbilisija.

 

Živica Tucić
(Pečat, 3.4.09)...".

Sajt:

http://www.sv-jelisaveta.org.rs/analysis_alone.php?ArticleId=%20596