Сусрет или сукоб?


Када ступамо у разговор са неким поставља се разложно питање зашто то чинимо:
- из радозналости?
- из жеље за упознавањем оног ,,другог''?
- из жеље да начинимо промену у свом животу?
- из жеље да потврдимо себе, свој его?
- из жеље да уз помоћ оног ,,другог'' разрешимо неки проблем?
- из љубави према оном ,,другом''?
- ...

Оооо да, има пуно разлога зашто ступамо у разговор са оним ,,другим''.
Било би лепо када би сваки разговор представљао истински сусрет са другим човеком, када би нас водио упознавању тог човека (и његовог света, његових мисли, чежњи, осећања, снова, нада...).
Али да ли је то тако?
Имам утисак (чисто субјективан доживљај, па као такав не имплицирам да је тачан; искрено, волео бих да у потпуности грешим, да ме утисак вара) да се већина разговора не води са истинском жељом да се друга личност сусретне и упозна, већ да представљају сучељавање, суочавање, супростављање, а у још горој варијанти, то представља истински сукоб са ,,другим'', конфронтацију.

Ако у разговор са другим човеком улазимо са тежњом да тог другог (и његово мишљење,становиште) ниподаштавамо, аутоматски негирамо (дакле приступамо са a priori ставом, без истинског интересовања да ишта од другог сазнамо), ако без икакве накнадне провере, све што он каже одбацујемо, тиме онемогућавамо иоле нормалан дијалог и приде пропуштамо прилику за сусрет са другим човеком.

Мислим да се од сваког саговорника, од сваког човека може нешто научити (и о том човеку и о себи, о самој вештини разговора...), наравно, под условом да желимо нешто да научимо.
Изузетно је занимљиво видети себе кроз призму оног другог и видети како нас онај други види, доживљава и онда накнадно промислити шта је са нама учинио наш поглед на свет, наш став, мишљење, да ли нешто треба мењати, да ли ваља ускладити теорију и праксу (начин живота). Често нам исказ оног другог може послужити као иницијална каписла за интроспекцију.
А као што сви знамо, учење је перманентан процес, тако да ваља искористити прилику да и од других понешто научимо.

Ако одлучимо да наш разговор представља сусрет, то ће нам дати могућност да уочимо сличности са ставовима оног другог, као и разлике које имамо са ставовима оног другог.
Рецимо да аналогију са овим могу да нађем у контрастивној анализи која се бави сличностима и разликама граматичких система 2 језика. А предуслов за квалитетну контрастивну анализу се налази у тачној, прецизној идентификацији и опису граматичких система који се пореде.
Што би значило да ако не познајемо оног ,,другог'' нећемо бити у стању да извршимо анализу, да извршимо поређење својих и ,,туђих'' ставова, што би значило да ако заиста трагамо за истином, ако тежимо да јој се што више приближимо, да се са њом сјединимо, онда је неопходно да будемо отворени за сусрет, дијалог, упознавање.

И ако би се све овако поставило, онда би требало да буде лако водити разговор са другим људима...
Али...
Понекад су разлике огромне, понекад увиђамо сличности са оним ,,другим'', али због суштинских неслагања (Хм, системска разлика? Крајња философска неусаглашеност? Цивилизацијски јаз? Све ово може да буде, али мислим да је крајње исходиште свих ових питања у одсуству љубави за оног другог, недостатак жеље да се у оном другом препозна слободно људско биће, да се препозна онај ближњи, који има могућност да мисли и исказује своје мишљење...Али превасходно окамењеност срца, које је отврднуло за оног ,,другог'', за ближњег. Сви ми живимо на истој планети, сви смо ми 1 заједница (без обзира што већина нас то одбија да прихвати), па ако желимо да остваримо саживот онда је неопходно да боље упознамо 1 друге) радије улазимо у сукоб са њим, или у сучељавање са њим (блажа, мекша варијанта).

Сукоб је у разговору добро избећи, јер нас он неће довести до истине, неће нас довести до нове спознаје. Он доводи до обезличења другог човека, негирања другог човека.
Мислим да сучељавање ставова, огледање, оставља простора да нам се онај ,,други'' ипак мало приближи и престане да буде туђин, непријатељ, већ да постане неко кога на неком нивоу ипак упознајемо (направићу опет 1 трапав пример: крсташи и муслимани су се у крсташким ратовима сукобили, лили крв и замрзели су се ужасно, али када су почели да живе на истој територији, почели су да руше оне предрасуде које су имали 1 о другима, почели су да се сучељавају не само на бојном пољу, већ и у свакодневном животу, почели су да тргују, склапају сумњива савезништва, да преговарају, венчавају се, размењују искуства, знања... и тако су почели да се упознају...), али да суштински не доводи до правог дијалога, до жеље за саживотом са другим човеком.
Често је крајње јалов покушај када у разговору (мислим на варијанту када заиста желимо да се сусретно са другим човеком, када желимо да га упознамо и учимо) покушавамо да превазиђемо све суштинске разлике које нас деле, јер понекад смо сувише дубоко укопани у нашим ставовима, практично смо тако утврђени у свом мишљењу (замислите себе као 1 добро грађено утврђење, са извежбаном посадом и гомилом намерница за дуготрајну опсаду) да то представља кочницу за успешан дијалог.
Када сам већ кренуо са овим сликовитим описивањем стања човека, можда би било боље да уместо утврђености у ставовима, будемо укорењени у ставовима.
Па у чему је разлика?
У томе што биљка када је укорењена оставља могућност да се на њу нешто накалеми. Нешто, не баш свашта, потребна је ипак нека сродност.
Ово не значи да сваку биљку можете да ишчупате и пресадите где хоћете, не, укорењеност доживљавам као свест о свом идентитету, као свест да је истина само 1 (а да се разликују доживљаји те истине), да она није релативна, већ да је апсолутна и као таква крајње искључива (2+2=4; неће зарад љубави према другоме, нити ради жеље за компромисом постати 5,3,6...са истином нема погађања)

Мислим да предуслов за разговор треба да буде истинско уважавање личности свог саговорника (не да уважавање буде само реторичка фраза, да се сведе на варијанту - пустићу га да каже шта мисли, а онда ћу да га ,,покопам'' својом лавином).
За разговор је потребно бар двоје људи који су спремни, вољни да другога саслушају, чују и промисле о речима саговорника.
У супротном то ће водити сучељавању или сукобу.

У разговору не морају да учествују истомишљеници, али неки предуслови су нужни, неко заједничко основно полазиште је неопходно.
За танго је потребно двоје, за разговор је потребно бар двоје који желе да се сусретну, упознају...

Сукоб је уништавајући, сучељавање је неконструктивно (но ипак боље од сукоба), сусрет је идеалан.
Мада знамо да у овом свету има мало идеалног.




Не претендујем да сам добро отворио ову тему, али мислим да сам ставио зрнце које ће други људи моћи да унапреде, допуне, преосмисле, поправе, да их покрене да они промисле, да се досете и истини се ближе приближе...

Odličan post.
Ovom forumu fali pravog dijaloga, a malo je ljudi koji imaju volje i strpljena za to. A i oni su se povukli pred besmislenim prepucavanjima koja pre ili kasnije (uglavnom pre), zahvate svaku temu i prerastu u prozivke, vređanje ismejavanje.
Ljudi jednostavno ne žele da upoznaju druge, nešto nauče i prošire vidike. Uglavnom dolaze sa ciljem da nahrane ego, da se svakodnevno utvrđuju u svojim verovanjima i da propovedaju.