Радомир Константиновић 1928-2011 :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

О српском нацизму

Српски нацизам није „импорт“ из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке, односно основног противречја његовог које је противречје између вечно-племенског као ирационалног и превасходно емпиричко-рационалистичког његовог става, противног свакој ирационалности, па и овој на коју позива њим самим овековечени дух племена. Против-мистички (до чистог атеизма апсолутног Дана), дух паланке овде неизбежно бива суочаван са позивом на мистицизам, и с немогућношћу својом да мистицизам прихвати. Зло српског нацизма је и зло овог противиечја, а пропаст његова је, измеду осталог, у немогућности духа паланке да прихвати мистицизам “расе”.

Нацизам у том смислу јесте, у сфери српског духа паланке, немогућност овог духа да, остајући скроз емпиричко-рационалистички, буде истовремено и мистички “расан”, веран свом вечно-племенском идеалу, ономе миту о племену који се претворио у племенски мит немогућношћу да буде противстављен историји и поновљен. Мистицизам српског нацизма је”крсташк”, ратнички, у стилу “одбране” Христа од марксистичког Анти-христа, мистицизам Димитрија Љотића који је своје квислиншке фаланге хтео да види и прикаже као фаланге среедњовековних свећеника Христа. Међутим, тај мистицизам (савршено туђ духу паланке) није битан ни издалека као мистицизам вечно-племенског, “расног”, који је у самом корену српског нацизма као крајњег израза српског национализма па и духа паланке који, у покушају повратка духу племена, неизбежно јесте и овај дух национализма.

Ако је својим теистичким мистицизмом српски нацизам битно противречан духу паланке (долазећи, уосталом, и у противречје са национал-социјализмом тим покушајем успостављања верског фанатзма), он је овим мистицизмом вечно-племенског, “расног”, сасвим на путањи духа паланке окренутог таутологији вечно-свога, само-поседујућег духа који се, самим поседовањем, затвара у круг према свему што је изван њега и што је, зато, опако-тудинско (и непријатељско, јер је туде). Ма колико да је реч о “самосвојности” српског духа (на који се српски нацизам, у свом вазалству Хитлеровом национал-социјализму, позивао) превасходно реч у служби гебелсовске пропаганде којом је он своје вазалство покушавао да представи као израз народног духа па, тиме, и као легитимни израз његове воље, ова идеја о самосвојности је старија од српског нацизма и аутентична аутентичношћу неаутентичног духа паланке као тражиоца те исте самосвојности, а у сукобу са историјом и са неизбежношћу “светске” судбине.

Зло до кога је српски нацизам неизбежно долазио на макрокосмичкој равни јесте зло овог сукоба са историјом, зло од покушаја историјске регресије, линијом насилног повратка у ван-временост прошлости, а на микрокосмичкој равни (на равни духа који долази до изражаја кроз нужно индивидуално искуство) ово зло је, када је аутентичан израз, стихијно-подсвесни покушај његов да се у себи преобрази: битно ирационално, зло је овде техника којом се покушава да превазиђе непобедиви и неразрешиви сукоб између вечно-племенског (“расног”) као ирационалног и коренског рационализма емиричког духа паланке. Оно мора да буде језик овога духа неспособног за измирење са вечно-ирационалним у који пада дух обоговљеног племена дух који је једино могућ као дух тамног вилајета, као дух Ноћи, јер нужно ирационалан, на самом рубу ништавила, као што је ирационалан дух само-својности као дух апсолутног идентитета, у његовој ирационалнаој ван-историчности. Зло је једини могући језик верника вилајета који, истављен као вечност свему историјски-временом, може да буде једино тамни вилајет (вилајет таме); сваки други језик, а пре свега језик говора (или говор језика) посвећен расветљењу, прожет временом и покретом, интелигенцијом која је интелигенција духа посвећеног одређеном циљу, духа радње и подузетности, у дубоком је противречју са овим тамним вилајетом. Као ирационалан (обећање ништавила ако не и само ништавило), овај тамни вилајет (таман у својој “вечности”, изван покрета и времена(, јесте непомирљив са језиком, и утолико је помирљивији са злом.

(...)Глас вечно-племенског је “унутрашњи глас” који је неизговорљив, један Језик идеално-немогуће ослобођен од Говора, од појединачно-временско-артикулишућег и од ма какве рационалности, глас а не језик, и не реч; основно противречје духа и духа вечно-племенског је противречје између овога ”унутрашњег гласа” и језика, противречје неизбежне воље за изразом као неизбежне појединачно-временске-артикулишуће воље која, и кад се окреће против себе, остаје оно што јесте, онако као што и свест, побуњена против себе, остаје свест. Непреводљивост овог ”унутрашњег гласа” вечно-племенског на језик јесте, само по себи, зло или пра-зло сваког зла као тамне свести о непомирљивости ван-језичког (јер ван-временског, вечног) племена и свести (као битно ”конкретне”, појединачне свести) која покушава да постане свест племена, покушајем који није друго него упознавање немогућности апсолутног само-насиља свести, или упознавање немогућности свести ништавила. Зло је немоћ, и немирење са том немоћи, свести да постане ван-свесна свест, да из става мита о племену пређе у свест племенског мита, осуђена увек на мит о племену самим тим што је изван њега, што је свест о ономе ”изван”, што не може да продре у њега.

- Отуда је сваки покушај стварања ексклузивне националне уметности, оне која би изразила непосредно овај мит, завршавао у опредмећењу, тако да је ово свесно тражење не-свесно расног претварало субјект тога не-свесно ”расног” у објект, у предмет. Удес онога сликарства против кога је писао Богдан Поповић (Прва југословенска уметничка изложба, Српски књижевни гласник, бр 6, 1904), тврдећи да је ”једно шире обележје нашега сликасртва и наше уметности уопште... наш обичај да позајмљујемо предмете за уметничку обраду из своје историјске прошлости.” Јуначке народне песме старијег времена, наша старија и новија историја и гусле, дају још једнако предмете за творевину наших уметника: наша је уметност ”патриотска” – није само удес једног уметничког ”стила” или једне ”неразвијене” културе, већ је изазван и овом дубљом коби: да овај не-говорећи унутрашњи глас, кад покушава да се искаже, нужно себе објетивира, своди на предмет, и тим опредмећењем уништава.Опомена Милана Шевића (поводом исте изложбе у Летопису Матице српске, књ. 228, 1904) да ”бити националан предметом још не значи бити националан”, ма колико да је разложна, не може да се супротстави овој манији опредмећивања изазваној нагоном да се митско-ирационално помири са изразом, да се из става о племену пређе у став свести племенског мита: постоји једна неизмерна литература без духа и значаја, мртво слово отуђеног духа, који је нашао своју смрт у овом неизбежном опредмећивању без-предметног, ван-предметног.-

Розенбергов став, у књизи Мит XX века: ”Уисто време у скрханим душама оних који су преживели пале ратнике, онај мит крви, за који су хероји умирали, био је обновљен, продубљен, схваћен и доживљен до његових крајњих огранака. Тај унутрашњи глас захтева, данас, да мит крви и мит душе, раса и ја, народ и личност, крв и част, тај мит сам, апсолутно сам и без компромиса мора да прожме цео живот, да га носи и да га предодређује” – јесте нужни став сваког духа апсолутно окренутог вечно-племенском над-ја, па и духа паланке који је, такође, окренут тражењу овога обоговљеног над-ја одсутно-племенског (одсутног и немогућег и зато обоговљеног). Коб ”унутрашњег гласа” о коме говори Розенберг, позивајући да се све прожме њиме (тоталитаристички: апсолутно, без компормиса), јесте коб ирационалности овог племена чији вилајет мора да буде у Ноћи, односно мора да буде тамни вилајет јер је недостижан свести и језику и јер им се противи (нађен управо у том противљењу и, на неки начин, чак ”форма” тог противљења свести), јер остаје тим више један мит о племенском што је (судбински) мање живи племенски мит (дакле мора бити мит о племенском миту јер ије сам тај мит).

Управо та нужност зла као неизрецивости унутрашњег гласа на који позива Розенберг, као његова непреводљивост на језик речи и зато унућеност на језик насиља (снага насиља расте са немоћи артикулације), открива нужност нацизма у духу паланке, макар и као његову крајњу, противречну нужност којом се додирује сама немогућност овога духа најизразитије, најтрагичније (и најкрвавије). Нема службе ”само-својности” родно-племенског која је помирљива са ма каквом личношћу и, тако, са ма каквом свешћу, па саобразно томе нема овакве службе која потенцијално не садржи и могућност не само национализма већ и нацизма. Српски нацизам је могућ као и сваки други нацизам. Он није дело ”туђинства” или, како се то уобичајено каже, ”одрођавања”: ако он заиста јесте одрођавање, он је то као одрођавање (отуђење) обоговљеног рода, ова (у пракси) неверност роду путем апсолутне верности њему, ове верности која родни вилајет претвара у ирационално-вечни тамни вилајет, у његову неисказљиво-неприхватљиву Ноћ непомирљиву са Даном вилајета, односно са живом његовом стварношћу. Идеја о томе да је нацизам туђ духу паланке, јесте идеја којом јасно проговара управо сам тај дух као непомирљив са егзистенцијом сопственог зла, али и као овај дух који одбија зло љубави, или љубав зла, онако како одбија свако отварање, веран начелу затворености свуда па и у простору емоционалности. Као што нема и не може да буде злог херојства и херојског зла, и као што је за овај дух појам о трагичном увек везан за појам о узвишеном (утолико више што он у трагедији види само начин жртвовања за заједницу, за ”више” циљеве, и што је, сам, дубоко анти-трагичан), тако је љубав само љубав: она је затворена у себи, увек са собом подударна као што је и идеално племе, коме тежи дух паланке (тежњом која је у основи сваког њеног доживљаја), изван сваког начела противречја као начела отварања. Уколико је дух паланке дух немогућности, противречан себи, утолико он нужно одбија сваку помисао опротивречју, па и ову мисао о противречју љубави или противречју зла. Као што љубав може да роди само љубав, тако се и зло рађа само из зла. Нема, не може да буде за овај дух, у његовом стремљењу затворености, зле љубави: њега обузима ”свети гнев” и на сам помен такве љубави као на чисто ”скрнављење” љубави. У том смислу, он остаје савршено доследан себи кад одбија могућност не само нетрпељиво-националистичког већ и нацистичког зла и неверности ”роду” управо по линији ове апсолутне верности која апсолутизује род и том апсолутизацијом се управо отуђује од њега, осуђена на све изразе овог отуђења које подразумева покушај појединачне свести да се преобрази у ”свест” обоговљеног племена, односно у не-свест, напором који је увек (и кад се не изражава крвавим оргијама( негде између религијске обредне игре и распаљеног еротизма јер је увек покушај својеврсног ”очишћења” појединца од свега племена ”недостојног” у њему, односно од саме свести коју ”свест” племена без свести (као општост без свести) захтева. Племе, обоговљено верношћу њему, јесте јемство отуђења фетишизацијом његовом, као што је то својствено сваком фетишизму у коме је мотив верности првенствено значајан мотив. Забуна у коју овде пада дух паланке, који је неверан у име апсолутне (и апсолутизоване) верности, јесте забуна пред противречјем њему непојмљивим, објективног и субјективног издајства чији субјект може да буде, али не мора, и субјект ове апслутне љубави као апсолутног зла према свести. Чак, изгледа, овај објективни издајник је утолико мање то у себи, за себе, уколико је то више објективно, јер величина његовог отуђења сразмерно расте величини његове не-свести о том отуђењу, немогућности увида у њега, немогућности која је равна немогућности прихватања дијалектике ствари па и дијалектике ”верности” која води апслутном и злу у име њега (као самога зла и ”изрецивог” једино, у његовој ван-језичности, ”језиком” зла).

Када се српски нацизам позива на косовски мит, мокушавајући да у њему види основу свога улажења у Розенбергов ”нови мит” национал-социјализма и,чак, кад проналази истоветности у главним одликама косовског мита и ”новог мита” (тако, на пример, један од идеолога нацистичког Збора Димитрија Љотића, Дамјан Ковачевић, у чланку Национални мит, Српски народ, Божић 1942, каже да су ”главне одлике новог националног мита и нашег старог Косовског мита истоветне. Зар принцип воћства новог мита није исто што и светитељство наших краљева? Предност духовних вредности над материјалним шта је друго до небеско опредељење Косовског мита? А зар херојство и пожртвовање Косовског мита није исто као и херојство верника у нови мит?”), онда је то недвосмислено унакажавање косовског мита, прљаво трговање с њим на путу у нацистички логор ”Нове Европе”. Али, и без Розенберга и нацизма, па чак и у рационалном немирењу са Розенбергом, свака апсолутизација сваког мита (па и косовског мита) води нетрпељивом национализму па и крајњој његовој консеквенцији, нацизму, тако да би се могло говорити о својеврсном против-розенберговском розенберговству као потенцијалној могућности и пре и после Розенберга, јер води овом ”унутрашњем гласу” племена, његовој неартикулисаности, сукобу са свешћу (временском и историчном) па, тако, и злу овог сукоба као пра-злу сваког зла. Постајући извор и облик племенског над-ја, ирационално-мистичка над-стварност, сваки мит, без обзира на свој рационални садржај (па тако и косовски мит), постаје извор и облик зла, отуђујући се од самог себе сопственом апсолутизацијом.

Конфузна и недоречена, на одломке (по новинама) разбијена поетика српског нацизма, а такође и став његов према језику, ово недвосмислено потврђују.

(Из завршних белешки О српском нацизму)

http://www.e-novine.com/drustvo/52433-srpskom-nacizmu.html