Radnici kragujevačke Zastave ubrzano uče italijanski i pakuju kofere za put u "Fijat"

Sinjor Ljubinko i sinjora Stana

Sa još 13 kolega sklapaće u matičnoj zemlji "punto". Naučili su dovoljno da se u tuđem gradu ne izgube, kažu broj telefona, naruče specijalitete i raspitaju se gde je prva bolnica

Već dvadesetak dana "Zastavini" radnici, odabrani za odlazak u "Fijat" uče osnove italijanskog jezika. Razvrstani u tri grupe, po iskustvu, stručnoj spremi i kvalifikacijama, svakog dana odlaze, posle rada u fabrici, na obuku u Gradski dom gde im instruktori "otvaraju" vidike čitajući prve stranice udžbenika italijanskog. Ekspresni kurs pohađaju oni koji će u Italiji sklapati automobile "fijat punto", koji će srpska fabrika praviti pod imenom "zastava 10". Škola, kažu polaznici, nije laka ni prvacima, a kamoli onima koji su odavno zašli u četvrtu deceniju. Davno je "Zastava" bila "mlada" fabrika.
      

Lepo je u "Zastavi"

Polaznici ekspresnog kursa italijanskog jezika "prošli" su i test kod psihologa. Neobično im je bilo što ih pitaju koja je njihova loša osobina. Stana je emotivna, Zoran neodlučan... Stani smeta i kada loše pišu o "Zastavi".
- Kad god nešto kritikuju, stave moju sliku od pre koju godinu. Nije u "Zastavi" tako crno - kaže kroz smeh.
      
   
   

- Naučili smo toliko da možemo da se snađemo u nepoznatom gradu a da se pritom ne izgubimo. Umemo na italijanskom da pozovemo na večeru, da budemo kulturni u restoranu, i ako zatreba da pitamo gde je bolnica - kaže Zoran Đorđević, automehaničar, koji je u klupu dojurio direktno iz proizvodnje. Đorđević "gura" 41. godinu i broji petnaest godina staža u fabrici. U dušu poznaje "juga", a radio je, kaže i na "Zastavinim" kabrioletima. Baš onakvim kakav je svojevremeno kupio Božidar Đelić, bivši ministar finansija.

Stana Soldatović je jedna od retkih dama koja je na spisku za Italiju. Pitali je i italijanski novinari šta očekuje od posla sa "Fijatom".
- Ništa neće preko noći. Fabrika mi je sve. Zato verujem da je ovo dobar posao. Pa, cela Šumadija je nekada živela od nas. Izvozili smo u Egipat i Ameriku - kaže.

Stanu je Zoran pozvao na "čistom" italijanskom jeziku na večeru kući "na Dedinje". Biće tamo kapućina, roze vina, pice, tortelina. Sinjor Zoran lepo pozvao koleginicu, a sinjora Stana isto tako pristala uz stidljivo "si" (da).
- Bravisimo - kaže profesorka Ivana Živanović.

Kolege kažu da je Zoranu lako. Zna francuski, a on je sličan italijanskom. Dragiša je najbolji u brojanju, Ljubinko zna sve što ima veze sa prvom pomoći...
- Nije loše - kaže zavarivač Zoran Simić, poznat po tome što je mesecima radio na sanaciji fabrike posle bombardovanja. Ne seća se kada je poslednji put bio na bolovanju. Ne pominje rad na minus pet kada u fabrici nije bilo grejanja, a posao je trebalo da se završi. Ako bude vremena, svratiće, kaže, i u Avijano.

U prvoj grupi "ekspresnog italijanskog" petnaest je kvalifikovanih radnika iz proizvodnje. Posle njih dolaze oni sa višom školom, a u poslednjem terminu uveče oni sa fakultetom. Rukovodioci.
- Najbolji smo - u glas govore - i otkrivaju tajnu da su "proglasili interno takmičenje" u učenju jezika. Smehom i šalama razbijaju tremu, jer nije mala stvar otići u drugu zemlju. Još ne znaju u koji će grad otići. Torino, Breša, Sicilija, neizvesno je... Ima "Fijat" fabrika na sve strane.


Izvor: Glas Javnosti \ B. Kuljanin