Академик Веселин Ђуретић

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ ЈОШ НИЈЕ ЗАВРШЕН - МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА О БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ ПОКАЗУЈЕ СЕ КАО НЕМИНОВНОСТ

Србофобија на основу фикције о "великосрпској хегемонији" - у функцији политике разбијања Југославије и Српства.
За проблемско-историјску анализу која следи, битне су неке, за све југословенске народе одређујуће чињенице: да сви они припадају јединственом етно-језичком и културно-историјском бићу, да су међусобно сроднији него, на пр. Немци, Италијани, Французи, Мађари, Румуни, Бугари, Грци, Албанци, да је њихово вековно растакање у оквирима несловенских империја било мученичко и да је оно учинило да њихово биће није било спојено у органску целину, као што је то био случај са италијанским Ризорђиментом и немачким Бизмаркизмом. Непобитна је чињеница и да је српском револуцијом из 1804. г. био отворен процес, не само српског него и јужнословенског уједињавања, да је овај покрет захватио не само православне Србе, него и Србе католике Дубровника и Далмације, Западне Херцеговине и Славоније. Објединитељски процес је био продубљен и отелотворен после Балканских ратова 1912. и Првог светског рата 1914-1918.г. Непобитна је и чињеница да је победничка Србија заједно са Црном Гором, свом општем објединитељском циљу била подредила своје уско националне интересе, те да је прва Југославија била над-национално, односно југо-национално отелотворење овог општег циља.
Све потоње приче о "великосрпској хегемонији" и "српском националном угњетавању" производи су "десне" и "леве" пропаганде и анти-српских и анти-југословенских снага, као што су сви потоњи неспоразуми и сукоби ових сродних народа, укључујући ту и Други светски рат, били узроковани том пропагандом. Њен производ је био и грађански рат 1991-1999.г, који је довео до разбијања Југославије.
Грађански и верски рат 1991-1995.г. и НАТО агресија против српског народа 1999. г. фрагменти су велике стратегије која је Србе одбацивала јер су као народ били и главна окосница југословенске државе и православна препрека на путу према Истоку. Велики пројектанти историје одавно су полазили и од једне темељне историјске чињенице, да су на Балкану Срби после Хелена и Римљана најутемељенији, односно да су они аутентична етно-језичка и културно-историјска основа свих јужнословенских народа, о чему говори њихово богато народно културно-уметничко наслеђе, које се наслања и на прастаре митове и легенде и које се спаја и са историјским контраверзама око појмова: Срби, Сораби, Расијани, Илири,Морлаци, Раци, Венети, Рутени, Хрвати, Склавини, Словини. Потврђују то и многи европски путописци и научници. Под наведеним именима Србе је видео и аустријски канцелар Јохан Христоф Бастерштајн у 18 веку, и то на просторима целог Балкана, у својој Панонији, у Трансилванији. Руски научник А.М.Селишчев, налази у Албанији око 90% словенских топонима. Чињеница је, да је из Срба изведено неколико данашњих нација, те да су оне, одвајајући се од стабла, остајале без аутентичних народносних упоришта. Њихово насилно преверавање водило је или идентификовању са окупационом силом, односно однарођавању или су отргнуте гране настављале живот под влашћу тих сила, одржавајући се и развијајући се као неки клерикалистички ентитети. На однародњавање највише је утицао њихов горњи слој, који је био компрадорски мост на том путу. Од потпуног однародњавања Словенце је спасило њихово село; и исламизовани Срби су захаљујући селу сачувани од потпуне турцизације; село је очувало и Србе католике, све до друге половине XИX века, када су постали основа прозелитске кроатизације. Мађаризација Срба, Хрвата и Словенаца била је комплетнија јер се развијала на добро организованој католичкој подлози, која је одбацивала словенски идентитет. Највише су Срби, и из њих изведени национи, уграђивани у етничке основе Аустро-Угарске и Османске империје, у ком су "сендвичу" постепено нестајали и као народ; из ког су "сендвича" после стварања прве Југословенске државе били произведени конвертитски ресентимани, који су се у свом србофобству потврђивали све до наших дана. И грађански и верски рат 1991-1995. г. био је, углавном, експериментални полигон тог Фројдовског "синдорома малих разлика".
Конвертитски ресентимани су се светили Србима за њихову битну улогу у рушењу њихових верских и цивилизацијских матица. Између два светска рата, током Другог светског рата и у време Титове диктатуре, против Срба се "уротила", на овој конверидској основи, милитаризована Ватиканско - прозелитска стратегија и на социјално-револуционарним пројекцијама одређена коминтерновско-стаљинистичка политика, и то стање је потрајало све до Горбачовљевско-Јељциновског демократског отварања, које је у суштини било анархистичког карактера. Ватикан је настојао да покатоличи (и похрвати) њихов преостали део, Совјетска Држава је Србе одбацивала да би уклонила "контра-револуционарно" (Руско-белогардејско) упориште, које су Срби били прихватили у своје оквире. Потом је непријатељски однос према Србима формиран на основу пропаганде, која се преко Коминтерновских и Титовско-хрватских канала, ширила по целом свету.
У грађанском рату 1991-1995.г. и НАТО агресији 1999. г., у суштини свих идеолошких и политичких мотивација и анти-српских сепаратиста и агресора, налазиле су се овако посејане пропагандне фиксације. Код духовно неутемељених народа, какви су били сви свежи конвертити, ова пропаганда се огледала као потиснута "историјска свест", па су на тој полу-духовној подлози улоге историјских личности преузимали митови и легенде, највише они које је стварала социјално-револуционарна пропаганда. Ова подлога, будући без аутентичних културних темеља, спремно је преузимала туђе, углавном српско наслеђе, бранећи га као своје, и то стање је потрајало све док преузето није прерасло у конвертитску "историјску свест".
Гране отргнуте од комплементарног јужнословенског, односно Српског стабла, доказивале су се на анти-материнској основи. Када Туђаман и Месић, Изетбеговић и Ганић, Тачи и Ругова, када македонски ВМРО-вци изражавају своје анти-југословенске циљеве сви они као у некој "пачјој школи" сричу старе стеротипе о "новој појави старог великосрпског баука" и ради борбе против "злих Срба" прихватају сва савезништва, чак и она која су била узрочник њиховог вековног однарођавања и чији су процес управо Срби били прекинули. Своју одбојност према кохезивном југословенском народу бране подвалама о "српској економској експлоатацији", иако у периоду заједничког живота ових економских разлога није било, док су се сви политички разлози сводили на казнене мере против противника заједничке државе. Ове разбијачке изговоре најуверљивије обеснажује чињеница да је, између два светска рата, у Словенији било изграђено 403, у Хрватској 635, а у ужој Србији 428 индустријских објеката, иако је Србија била територијално највећа и у рату потпуно опустошена. С друге стране, хрватски официри су у, од свих оклеветаној "велико - српској војсци", добијали много веће привилегије од српских официра.
Фикције о стварности су одређивале, не само унутрашње национално-политичке односе, него и односе света према Југославији. Данас се показује да је српско слободарско жртвовање у XX веку било узалудност, док се политика народа, отргнутог из не-словенских оквира њиховом заслугом, показује као национални прагматизам. Узалудни смисао, међутим, има и ово добитништво - у огледању према глобалистичким визијама.
Тријумф је на југословенској политичкој сцени доживљавала пропаганда мешајући рационализам и ирационализам датих позиција. Она је од уског клерикалистичког слоја одређивала и анти-српско понашање Словенаца, иако је овај народ био неко Српско "историјско мезимче", иако он никада није био полуга неке анти-српске политике, иако су Словенци у XX веку после Срба највише страдали. Иако су они у Југославији објективно имали према Србима економско експлоататорску позицију. Њихово анти-југословенство је најирационалније јер је уперено против спасоносног оквира самоодржања. Словеначки национални покрет у Другом светском рату је био, као и српско-југословенски, национални концепт ђенерала Михаиловића са својом етнички заснованом националном и државно-федералном платформом који је у Словенији имао широко упориште, које су надвладале само Титовске мистификације југословенства као неке нове социјално-револуционарне платформе, и то у завршници рата - у игри са спољним фактором. С'тога је словеначко партјско-политичка улога у разбијању СФРЈ била ирационалнија од свих других.
Ирационализам других југословенских сепаратизама имао је своје конституенте изразито антисрпског и антиправославног карактера.
Хрвати су се од краја 19. века убрзано ширили преко штокарских Срба - католика, као ударна песница ватиканске прозелитске стратегије према православном истоку, када је вршено не само преверавање и однарођавање (похрвачење) Срба него и однарођавање, односно хрватизовање Словенаца, Чеха, Словака, Немаца итд. Овако настали Хрвати су између два светска рата, користећи се српским југословенством, а под видом борбе против "српског хегемонистичког режима", окретали против Срба не само несловенске мањине него и "сиве зоне" српског етникума, потом су ове друге стали својатати, у првом реду Буњевце, муслимане, Шокце. Павелићев режим је своју "ударну" улогу против Срба изразио и на геноцидан начин, убивши око милион Срба. И оно што су Хрвати радили и у Титово доба, када је пропагандистичким путем од света био сакриван овај геноцид, када су убице преведене на страну победника и тиме створени услови за њихово враћање на место злочина, је било сакривено од света. Овако наслеђе сепаратисти су разбијачки операционализовали 80-тих и 90-тих година 20. века.

Ирационализам Албанаца и Шиптара био је од свих рационалнији, јер се развијао у складу са Велико-албанском, анти-српском, анти-југословенском и анти-словенском стратегијом прокламованој на Призренској лиги 1878 године и систематски вођеној све до 1999. године. Остваривана је, прво у ситуацији српског ропства под Турцима, потом (између два светска рата) у ситуацији српског заноса југословенством, затим (током Другог светског рата) уз помоћ Мусолинијевих и Хитлерових окупационих снага, напокон (у време Титове диктатуре) у условима политичког система потпуне српске обесправљености, чија је политика омогућавала и страшна насиља над Србима Косова и Метохије и насељавање ове области Албанцима из Албаније. После рата су Шиптарима на руку ишли и други југословенски сепаратизми, највише хрватски, у мањој мери словеначки и македонски. Подршка Муслиманима је била заснована на исламским резонима.
У другом светском рату Шиптари су имали улогу хрватског "јужног фронта" против Срба. Покушај да то дуду и 1991-1995. није успео, јер су се тада њихове вође плашиле силовитог српског покрета, односно евентуалне српске реакције на дуг период обесправљености, у коме је шиптарско србофобство доминирало. И у титовским и у пост-титовским временима Шиптари су уживали подршку не само хрватске и муслиманске, него и словеначке политичке бирократије, а уживали су је и у рату 1991-1995. Тада је код великог дела народа био потиснут словенски сентиментализам, толико да су културно-историјски разлози узмицали пред краткотрајним политичким коњуктурама. Независност у суженом оквиру потпуне зависности од околине апсолутизована је до самодовољности. Када је Београд уставно реинтегрисао своје покрајине у државно-политички оквир Србије, обичан човек није знао да се тиме стаје на пут завереничкој Титовој политици отргнућа ове области од Србије. Обичан човек у Словенији није знао да је тиме био ревидиран србофобски Устав из 1974. године, који је две покрајине Србије надређивао њиховој матичној републици, дајући им чак могућност да блокирају њено нормално функционисање.
Најирационалније је било муслиманско политичко огледање у XX веку, док је историјски разлог лежао у одсуству оне српске националне политике која би колапс Турске на Балкану искористила ради њихове "европеизације", односно ради окретања отргнуте гране свом комплементарном српском културно-историјском стаблу. Није било ни српске религиозне политике, која је била затворена у оквире православља, стога за сво српство фатална, јер је била пропуштена историјска прилика да се око богате културно-историјске основе окупе сународници сва "три верска закона". Тако су српски муслимани остајући без старог упоришта са којим су били везани по верској линији, препуштани балканским национално-политичким мегаломанствима, политичким коњуктурама и чаршијским политикама. Између два светска рата нашли су неко лабаво уточиште у оквиру југословенства и у том оквиру трпели све сепаратистичке ударе свих анти-српских огледања против југословенства. У току Другог светског рата прихватио их је искључиви Павелићев шовинизам, "награђујући их" као "цвијеће хрватског народа", да би и њих и преко њих Босну и Херцеговину својатао као "хрватску земљу" и то без икаквог основа, јер су се и сви владари БиХ одређивали као Срби, чак се тако одређивао и једини католик међу њима-Стјепан Томашевић. Да су БиХ својатали без икаквих права показивао је и сам "отац Хрвата" Анте Старчевић, признајући да "стари Хрвати не постоје", односно да "постоје различити народи којима је удахнут дух хрватства". Муслиманско геноцидно огледање према Србима означило је почетак процеса њиховог одвајања од родног етничког стабла и отворило процес њихове хрватизације, који би, да се хрватско-фашистичко огледање завршило колапсом, био за њих фаталан а муслимани би били примерено кажњени, и српском осветом и плаћањем велике ратне одштете. Такву евентуалност онемогућила је титовско-хрватска политика која их је превела на страну победника, али ни тада нису били смештени у неку мирну етничку луку, него су били поново гурнути на распеће: између југословенства, националне неопредељености и српства; све док титовска национална симетрија ратних порока није створила услове за њихов нови коалициони наступ са Хрватима - против Срба. У прво време се тај наступ огледао у партијској политици, у култури и њеном информативном изразу - систематски следећи смер "хрватизације", али је напоредо текао и процес њихове верске хомогенизације, који је породио клерикалистичку политику која их је удаљавала од Хрвата. У "Исламској декларацији" Алије Изетбеговића тај смер је био јасно изражен, али на не-европски начин, који је муслимане отргао и од словенског круга, у чијем су оквиру једино били могући њихови новонастали "национално-бошначки" експерименти. После Титове смрти на снази је било њихово коалиционо огледање са Хрватима, Шиптарима ("Албанцима"), Словенцима, чак и Македонцима и Црногорцима. У таквој их је позицији затекао рат 1991. у Хрватској, и 1992. у БиХ, када су, подстакнути међународним признањем Хрватске и Словеније, и они били упућени на самостално огледање у БиХ као независној држави. Тако је међународно признање ове области, по својој структури "Југославије у Малом" показивало да и Запад и Исток о југословенској ситуацији суде на основу пропагандистичких обмана, или, када се ради о неким германским и ватиканским круговима, да се користи прилика за остваривање раније зацртаног циља: разбијање Југославије, као оквира у коме су православни Срби имали кохезиону улогу.
Запад је уз помоћ историјски полуписмене и слуганске руске политике неметнуо стаљинистичке односе титовске баласт у политичким кухињама "шпенглеровске Европе" био трансформисан у оне стереотипе који чине "реалност" малог хомо идеологицуса.
Рат су испровоцирали инострани планери југословенске деструкције уз употребу србофобских сепаратиста
Почетком 90-тих година XX века био је исровоциран грађански и верски рат у функцији уништења српске окоснице Југославије. Иза се налазила западна стратегија уперена и против Совјетског Савеза и против руског и српског правосуђа. Ватикан је постајао њен мозак.
Остварењем првог циља точак историје објективно се враћао на прве две деценије XX-тог века, на пред-југословенско доба, с том разликом што су сада неке етичке посебности имале новонационални смисао; све су тежиле независном државном одређењу, на према суседима искључив начин, што је иностраним калкулантима давало бесплатно "погонско гориво". Предњачио је хрватски сепаратизам, као и у хитлеровско доба, спреман да против православних Срба служи сваком господару. Шиптарски, тзв. албански, имао је јасније државне циљеве изграђене у патолошкој вишевековној србофобији. Муслимански сепаратизам је био клерикалистичког карактера а Словеначки је имао само партијско-бирократски смисао на подлози регионалистичке свести; користио се заведеном људском пучином.
Остваривањем другог, у суштини анти-руског циља западне стратегије, било је омогућило разбијањем СССР, односно одстрајивањем совјетске идеолошке кохезије државе и друштва, која је била социјална замена за традиционалну руску кохезију. Остваривано је то преко компромитације комунистичког поретка, после чега се широм отварао простор духовне пустоте, захвативши углавном словенске православне национе. Сви други су, свијени око својих сужених традиционалних основа, ново стање горбачовљевско-јелциновски дароване им државне независности, искористили за регионално национално конституисање путем обнове својих религиозних постулата. Разарање СССР давало је велику тежину балканском простору, као "плац - друму" према Истоку, отварајући проблем Срба као проблем "стварног" или "потенцијалног" упоришта Русије.
У великом вакууму који је настао са разарањем СФРЈ једини су Срби остали и без националних и без стратегијских упоришта. Показало се да је њихов национализам био конкретан само у борбеним ослободилачким подухватима, какви су били балкански ратови и Први светски рат, какво је било национално-ослободилачко ангажовање таком Другог светског рата, док је у мирним временима био разводњен са два општа "медијума": између два светска рата идејом југословенства, којој су највише Срби били одани, у титовско доба идејом комунизма, коју су Срби следили, прво као "идеологију нове Русије", затим као оквир неког новог југословенског јединства, напокон преко свог, политички устоличеног лумпер-пролетерског и лумпер-сељачког слоја, који је у стању анационалности и интернационалистичких фикција, најверније служио Титовој политици, политици која је у име "нове Русије" и "пролетерског интернационализма", иза леђа партизанских бораца, углавном српског састава, свима наметнула неприродне федералистичке међе Југославије; и анти-етничке и анти-цивилизацијске поделе српског етничког простора. У име интернационализма наметнута је анти-интернационалистичка Југославија, у чије су темеље били уграђени сви они елементи деструкције који су били производи и франковачко-устачких, и ВМР-овских и великоалбанских пројекција, као и деструкција "левих" организација ("хрватско-комунистичких", "албанско-комунистичких", "црногорско-комунистичких").

То стање националне разводњености доста је одликовало и пост-титовске српске предводнике, на челу са Слободаном Милошевићем. Ови југословенски и левичарски занесењаци нису препознали велики глобални политички обрт с краја 80-их и почетка 90-их година XX века. Док је са зидина Кремља црвена петокрака одлазила попут "звезде падалице", у Београду је "красила" чак и некадашњи краљевски двор. Српски једноумници нису добро препознали ни југословенске национално-политичке процесе, чији су се уско-национални протагонисти спретно оријентисали према глобалним променама. Милошевић није знао ни разграничити јасно два опонентска крила његовој политици: једно, храватско, које је било изразито сепаратистичко, уперено против сваке Југославије, које је и наступало са старим србофобством, користећи се ватиканским, немачким и исламским упориштима. Друго опонетско крило чинили су новонационални политиканти, умногоме бивши Срби, за које је "десна" и "лева" пропаганда била реално историјско упориште. Овакви су и у Титовој Југославији, иако углавном неетничкој и анти-историјској творевини, која је животарила на политици националних симетрија несиметричног, видели реално решење. Овакви су веровали у приче о "великосрпској хегемонији", и поред бројних показатеља да су Срби своје српство одувек подређивали југословенству. Када је, деценијама угњетавани и протеривани српски народ Косова и Метохије, преплавио улице Београда, молећи правду, вапећи за спасењем, Хрвати, Муслимани нису саосећали са његовим мукама.Саосећања није било чак ни у званичној Словенији, иако је она имала посебне моралне разлоге да Србима узврати макар за спасоносно доброчинство из 1941 година. Код многих су партијско-бирократски нагони надмашивали културно-историјску свест. Када су Срби после уклањања титовског политичког, слуганског баласта из Београда, Титограда и Новог Сада најавили "поход на Љубљану", њени титовци и идеолошке дресуре су у томе видели зле освајачке намере, тако да је сваки Србин, од сељака до научника, знао да се преко вољене Љубљане тражи помоћ да би се уразумили "домаћи туђини" у Загребу, Приштини и Сарајеву, да би се дозвала словеначка и свесловенска солидарност.
Тада је постало јасно да су све српске муке пропагандистичким путем биле сакривене од света. Обманути свет није знао да се српска жртва може сагледати у континуитету, у историји хода по мукама, у историји која је у XX веку прогутала око 4 милиона Срба. Поново су велики манипулатори овај несрећни народ оклеветали, проглашавајући га за виновнике нове несреће других и то оних који су га на узди туђинских политика вековима убијали. Српска "суза није имала родитеља" ни на Западу ни на Истоку; Запад је остваривао своје циљеве помоћу југословенских сепаратиста; прво је то урадила "немачка Европа", потом англосаксонско-јеврејска Америка. Русија је била у рукама кратковидих идеологизатора, који су, одбацујући комунистичку боју преко ноћи, рушили како своју велику државу, тако и традиционалну свест о српском русофилству. Јељцин је тада на Милошевићев режим гледао као на потпору његовим љутим противницима Зјугановљевим комунистима, за шта је у многоме био крив и званични Београд, јер је дуго задржао старе комунистичке симболе, обележавао годишњице АВНОЈ-а и Титове рођендане. Очитавала се још једна иронија српске историје: док су сепаратисти рушили заједничку државу као комунистичку творевину, док су странци наметали комунистичке федералне границе, као међе нових држава, званичници Савезне Републике Југославије су бранили АВНОЈ-евске границе, иако су оне биле највише анти-српске. Ова збуњујћа ситуација погодовала је само перфидним играчима, да Србима припишу "неке задње намере". Ситуација је, код бирократије нових синтетичких национа, показивала калкулантски титоизам који је био упориште "историјских сазнања" на нивоу комунистичког периода.
Када су не-српски сепаратисти испровоцирали грађански рат у Федералној Хрватској 1991. и Федералној БиХ 1992. године, у првом плану свих јуришника биле су старе пропагандистичке представе о Србима, које су биле доминантне и на Западу и на Истоку. Само су германски кругови и Ватикан реално сагледавали ситуацију и користили је ради разбијања Југославије. У овоме је улогу "ударног одреда" имала Словенија у рукама државних прагматиста без националне и интелектуалне ширине, без интегралистичких визија будућности; без сагледавања оних етно-културних постулата Европске заједнице који омогућавају опстанак само широких културно-комплементарних етничких целина. Закулисани играчи су, полазећи од чињенице да су и после свега српско-словеначки односи остали историјски непомућени, испровоцирали напад словеначких војних формација на ненаоружане војнике ЈНА (уствари на српску децу), очигледно да би се ископао јаз између два блиска народа. Калкуланти су користили медотологију сличну оној која је католичке Србе одвајала од њиховог етничког стабла и потом их у процесу брато-убилачког сукобљавања подвргавала хрватизацији; увек уз употребу искључивог конвертитског доказивања против матице.
Грађански и верски рат 1941 - 1945. био је у суштини полигон "виво експеримента" у функцији фрагментације блиских јужнословенских народа и њихових земаља. У његовом току Хрвати су још више удаљавани и од Срба и од Словенства, чак су, наслањајући се на аријевске митове, своје исходишта почели тражити у неким пећинама древне Персије и малоазијске Хетитске државе. Удаљавани су од православних Срба не само Срби католици западне Херцеговине и делова Славоније, који су већ били клеро-идеолошки отргнути од аутентичне културне основе, него и Далматинци и Дубровчани чија је традиција неразлучива од српске, чији се народносни континуитет изражавао и преко појмова "стара вира-нова вира". Ратно удаљавање Словенаца од Срба и југословенства није било интензивирано, јер је нова словеначка држава одмах стала изван зоне сукобљавања. Да није било кратковидог експонирања на самом почетку (које још чека Брантовску молбу за опроштај) био би то историјски подвиг словеначких првака; и увод у нове, непосредоване односе два народа, који би се кад тад завршили новим јединством. И македонско одвајање од Срба и југословенства је било завршено формирањем посебне Македонске државе, али је овде планове спољних калкуланата и домаћих туђина покварио албански чинилац који је односе Срба и Македонаца ревитализовао у виду солидарности против заједничког непријатеља, али не до краја, јер је иза кулиса деловао ватикански чинилац, упорно настојећи да "македонску православну цркву" заувек отргне од њеног свесрпског црквеног олтара. У БиХ су велики калкуланти доживели највећи колапс. Прво им није успела хрватско-муслиманска антисрпска солидарност, јер је она муслимане водила у хрватску мрежу, али је успело муслиманско удаљавање од југословенства. Није успела ни коалициона завера из 1991-1993. због српског отпора и српске победе. Потом је Туђманов перфидни напад на партнере (1993/1994. године), до којег је дошло из страха да ће Срби приграбити већи комад БиХ, покварио и Павелићеву игру са муслиманима као "цвијећем хрватског народа", па су за свагда отишле наде да ће се загребачке пургерске даме китити овим "цвијећем". Туђманов напад на партнере покварио је и Титову послератну политику, ону која је муслимане накратко издвајала из српства и хрватства, да би их преко фиктивног југословенства припремала за ново ангажовање на хрватској линији, што се и десило крајем 80-их и почетком 90-их година. То је трајало само док и муслимани нису пожелели да имају своју државу. Исламску државу у хришћанској Европи!

Преседан уперен против Версајског и Јалтског међународног субјективитета Југославије враћа позиције њених народа на почетак XX века
Грађанским и верским ратом у Југославији 1991-1999. године био је остварен основни циљ домаћих и спољних разбијача. Њихове старе пројекције су крајем 80-их и са почетка 90-их година биле верификоване у процесу сукобљавања сродних народа, онда када су фројдовски "нарцизми малих разлика" широм отварали врата спољним калкулантима. Ирационална мржња према Србима постајала је идеологија заслепљености, јача и од материјалних упоришта политике. Њени водећи барјактари били су Туђманови бојовници, међу којима су били најсировији тек кроатизовани Срби католици из Западне Херцеговине. Туђмановско бежање од словенских исходишта подсећало је на Павелићево, компрадорско. Док су Словенци затварани у плитко море, док је српска Бока преграђивана Превлаком, егзотично разуђене обале и острва Јадрана биле су отворене за све трговце осим сродничких. "Српски црнац" био је обавио свој посао за Хрвате и требало га је помоћу Ватиканске Европе бацити на сметлиште историје; на рад је долазио слугански трговац - да подарену му прћију прода у бесцење.


Западни политички чиниоци, уз несвесно учествовање Јељцинове Русије, остваривали су фрагментацију Југославије и у њој српских земаља на основу конверитске искључивости; све је обједињавало пропагандистичко наслеђе у центру којег је био "стари" и "нови" "великосрпски баук". Признавајући југословенске комунистичке границе за државе стари планери деструкције су знали шта раде; искористили су велику прилику - дар регионалистичких национално-синтетичких мозгова. Светски медији су у југословенским сепаратистима видели "жртве српске хегемоније", док су у српској одбрани Југославије налазили "намеру за очување државног оквира националног угњетавања". Пропагандистичким подвалама удаљени сродни народи представљани су као несродни: упоришта опредељења према југословенском етникуму налажено је, не у културно-историјској целовитости, него у "производима" колективистичких дресура - на фону неке "социјалистичке будућности". Многи су наседали пропагандним представама које су Србе сводиле не само на оквире Републике Србије него и на онај који је предходио балканским ратовима 1912-1913. године. Шеф Стејт департмента Џемс Бејкер је Србији, која није хтела да прихвати отргнуће својих земаља у Хрватској, БиХ и Македонији, претио свођењем на пред-кумановксе границе. Исто су понављали и председник Клинтон и Бејкерови наследници В.Кристофер, М.Олбрајт и Р.Холбрук. Народ, који је аустријски канцелар Батерштајн у XВИИИ веку видео на просторима читавог Балкана и делова Југоисточне Европе, као и многи други умни људи Европе, затварали су у оквире једног од његових нуклеуса. На сличан начин је резоновао и руски министар Андреј Козирјев, човек којег су Руси назвали "наш министар њихових иностраних дела", који је лажи о "српској агресији" "доказивао" и у оптужбама Срба као криваца за Први светски рат. Народ који је у XX веку три пута био жртва агресија и геноциа!!! Резонујући на основу пропагандистичких подела, многи су овом народу претили исто онако како су му претили Хитлер и Павелић, хрватски и албански екстремисти; онако како су му претили стаљинистички коминтерновци. Шпленглеровске сени поново су опомињале Запад, док је Русија са слашћу испијала нову "кока-количарску идеологију".
А Београд, у рукама ограничених идеологизатора, још није знао да пружи прави одговор на подвале које су стизале са свих страна. Милошевић је и даље истурао схватања изведена из сужених конкретних представа ситуације. Да не би оснажио утисак о српској агресивности, режим је своје српство сводио у сужене титовске оквире; и Црногорци су за њега били посебна национална категорија, чак и пошто је народ ове "српске Спарте" гласно певао "Црна Гора и Србија то је једна фамилија". Такво стање бирократских духова је потрајало све док западни Срби у Српским Крајинама и БиХ нису пружили отпор нападачима, после чега су и званична резоновања излазила из АВНОЈ-ских оквира и стала тражити неку самосталност и за ове невољнике. Изабран је погрешан пут, одмах је постало очигледно да је Београд, прихватајући кооперативност са странцима, ступао са њима у преговоре, иако су они од почетка показивали непознавање ситуације, због чега су вршили насиље над њом. Уместо да умножени део свог народа пусте да сам своју победу доведе до краја, званични Београд га је у томе спречавао. Због такве његове политике је "реалан" посао и амерички -топуз - дипломата Ричард Холбрук, па је у својој самоуверености малодушној Европи поручивао да ће јој показати "како се то ради".
Грађански рат у Југославији завршили су насилнички они који су га насилничким путем били и испровоцирали. Срби Републике Српске Крајине натерани су у егзил, по други пут у XX веку - од истих непријатеља, чак су и они, као браниоци својих домова, проглашени за изазиваче рата. Срби Босне и Херцеговине, чија је снага била таква да их није било могуће победити без неког европског рата, су помоћу америчко- НАТО-вске песнице сатерани у Дејтон.
У Дејтону, у окриљу војне базе је обновљена хрватско-муслиманска спрега. Пут до српског пораза после победе омогућила је западна спрега са Јелциновом Русијом у коју су несрећни Срби још гајили наде. И у Дејтону су и Запад и Русија полазили од пропагандистичких представа да су југословенски народи међусобно различити и да је њихово државно раздвајање конструктивно решење противречности, иако су они умногоме подстакли и апсолутизовали ове неспоразуме до расних искључивости.
Дејтонским мировним уговором угашен је пожар рата, не путем конструктивног превазилажења противречности него помоћу насилничке "дипломатије". Протерани крајишки Срби били су препуштени злој судбини, БиХ Срби су сабијени у непуних 49% територије (од око 73% колико им је катастарски припадало). Муслиманске жеље да буду господари целокупне БиХ сведене су на "резервате", само су БиХ Хрвати широм наслоњени на умногоме хрватизовану Далмацију и Славонију. Од њих присвојена Далмација добила је широки српски појас у Босанској Крајини и "питома жупа Конвали" - цветна башта средњевековне српске аристократије одвојена је од природног залеђа, од српске Херцеговине. Све је то урађено у име нове Европе! Потоње ревизије, у функцији унитаризације БиХ, исправљале су намете провоцирањем нових сукоба.
"Мелтинг-пот" Америка и интегрална Европа наметнули су у Југославији анти-амерички и анти-европски модел, без сазнања да их води свест која је супротна оној која је предходила стварању Југословенске државе 1918. године. Те године, Версајским мировним уговором, велики људи Европе и Америке су помогли да се српске победе уграде у заједницу која је имала више етно-језичких и културно-историјских услова за интегрализам од Немачке, Италије, и многих других европских држава. Срби су овом циљу били подредили своје уско-националне интересе, иако су били у прилици да их остваре на основу етничких представа које је изразио и Лондонски уговор из 1915. година - када је извршено разграничење Срба и Италијана, који су једини на том подручју живели. Хрватска је још клијала у главама католичких фратара.
Западно-источна пропагандистичка свест с' почетка 90-их, игнорисала је и Јалтски мировни уговор из 1945. године, који је у односу на Версајски, а посматран из европског интеграционог угла, био ретроградан, јер је фактички (са искључењем Словеније) верификовао комитерновске новонационалне одреднице, делећи српски народ на више регионалистичких области. Од широког изласка на Јадранско море одвајао је не само Федералну Србију него и Федералну Словенију и БиХ. Тада су и Черчилова В.Британија и Рузвелтова Америка за основу својих југословенских решења прихватиле производе комунистичког "социјалног инжењерства" и његових сепаратистчких "лабораторија" на југословенском тлу. Јалта је наметнула Федералну Југославију и без етно-језичких и без културно-историјских резона; Тито је, у име пролетерског интернационализма, потурио велико-хрватски концепт који је био југословенска унутрашња деструкција. На тој основи се потом, у време потоње диктатуре, "кувало" њено разбијање.
Крајем XX века тзв. Међународна заједница је била у позицији да из грађанског рата 1991-1995. године извуче поуке и поруке за темељну реконструкцију и реорганизацију Југославије, али само преко претходно утемељене демистификације титовског периода - као велике обмане и Запада и Истока. Могла је да следи или амерички или европски интегрални модел, да комплементарном духовном јединству југословенских народа подреди све регионалиситичке "самобитности", односно све производе неприродних социјално-револуционарних експеримената. Да одбаци сва, у суштини алхемичарска изворишта синтетичких национа, испуњених клеристичким набојима, насталим у мешетарским кухињама. Могла је да ради оно што је очигледно намерно пропустио да уради Тито, да националне противречности, продубљене у још једном грађанском рату, "расплете" конструктивном реорганизацијом и обједињавањем сродних народа, та да организује њихово брзо прихватање у шири европски оквир, где би се вештачке поделе огледале према вишим културним и цивилизацијским вредностима, и где би оне под таквим утицајима биле сведене око оног што југословенске народе најбоље репрезентује у свету. Други пут изласка из ратних омраза могао је бити темељна реорганизација Југославије на европским принципима национа, односно њена подела на оним етничким основама које имају своје потпуне и самобитне културно-историјске резоне. Посматрана у ужем етничком смислу, оваква подела је давала право на солидне националне индивидуалитете само Србима, Хрватима и Словенцима.
Запад је пошао путем који су били трасирали "десни" и "леви" непријатељи Југославије, па је у Дејтону само насилно угасио ратни пожар, уз наметање сепаратистичких тежњи као неких нових решења, чиме је био отворен пут да се он поново разбукта. Потоњи анти-српски намети на Косову и Метохији показали су изразиту планомерност ове анти-српске политике, њен континуитет од Другог светског рата, од рата у коме су Шиптари и Албанци захваљујући Титу били пребачени из квислиншких у партизанске редове, уз игнорисање њихових предходних злочина над Србима. Будући да они ни тада нису препознали ову спасоносну руку, подигли су устанак против спасилаца, па је у тој области од 1944 до 1945. морала бити уведена војна управа. Међутим, и то им је опростио србомрзац Тито, јер је он, упорно следећи своју велико-хрватску идеју уз употребу велико-албанске стратегије као потпоре, Шиптарима дао аутономна права и омогућио им да иста и апсолутизују до степена сепаратизма, и да тиме припреме терен за разбијачко експонирање при крају XX века, када је ова стара ударна песница осмалијске анти-европске политике била награђена на рачун народа који је вековима чувао Европу од тих насртаја. Уследила је политика систематског уништавања српских културних споменика - једног од изворишта хуманизма, али то је била "немачка Европа" и зона "Паx Америцана".
Разбијање Југославије отворило је српско питање у драматичном облику и поставило проблем неисплаћених старих и нових ратних репарација Србима и Словенцима
На крају XX века у име визија "глобализације" света игнорисани су међународно правни уговори којима је био установљен и обновљен југословенски, међународно признати државни субјективитет. Направљен је посебни, који односе народа развијене државе враћа на време које је претходило њеном стварању. Дејтонска решења умногоме су произилазила из процеса санатизације Србије, па су означила расплет који је објективно био још једно насиље и над датиум околностима и над природно-историјским процесима. Наметнуте су државне поделе које су драматично отвориле српско питање.


У процесу сатанизације Срба, за агресора је била проглашена жртва три агресије у XX веку; сви предводници овог народа нашли су се на Хашком стубу срама, пред Међународним кривичним судом за суђење злочинима почињеним у претходној Југославији. Први је допао тамнице председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић, потом и сви његови сарадници, жестоко је оптужен и председник Републике Српске др Радован Караџић и генерал Ратко Младић са сарадницима, напокон и председник Републике Српске Крајине Милан Мартић. Окривљени су људи који су спречили да њихов народ буде затечен на спавању и поклан, као што се то са њима збило 1941. године, када је стотине хиљада Срба, на зверски начин уморено. Оптужени из хрватских и муслиманских редова били друго-разредни; Туђман је дочекао природну смрт, а Изетбеговић је мирно испијао кафу у Сарајеву, иако су они били покретачи сукоба - на репу "западне политике". Анти-српске инкриминације објективно су погађале читав српски народ. Потом су, после завршетка још једне драме на Косову и Метохији уследиле нове оптужбе Срба, док су шиптарски и албански предводници злочина, по карактеру слични онима из османлијских времена, дуго остављани на миру. "Миротворци" су се бојали "мира" који су сами донели, албански лобисти су водили политику у Америчком конгрес и европским политичким канцеларијама, купујући и људе и партије нарко-дилерима. Америка је српском крвљу и мукама морала да надокнади и петро-доларске рачуне исламском свету.
Историја на нивоу процеса дугог трајања показивала је да је основни циљ био да се преко неосноване сатанизације Срба потисну и забораве геноцидни злочини, почињени над овим народом, током Првог и Другог светског рата - када је на различите начине било уморено око 4 милиона Срба - углавном од дедова и очева хрватских и муслиманских покретача рата 1991-1995.године. Други разлог за оптужбе био је да се оправдају злочини НАТО агресије из 1999. године, односно да се избегне плаћање ратне одштете за њих. У том склопу треба посматрати суђење Милошевићу као кључном адуту у политици пребацивања одговорности са агресора на жртву, али је одбрана оптуженог умногоме помрсила рачуне јер се више говорило о Србима као недужној жртви него као о "агресорима".
Када је стање српске пометње почело да одлази у страну, показало се да су инкриминације против Срба безразложне и када је у питању и Први и Други светски рат, будући да су и Хрвати и Муслимани захваљујући душевности и доброчинству Срба избегли одговорност за анти-српско и анти-савезничко ангажовање у овим ратовима, без плаћања огромних ратних репарација Србима, јер су били преведени на страну победника, чак су њиховим официрима пре тога предводницима аустро-угарских војних армада давали и примат у напредовању. И потоње економске мотивације злочина над Србима су без основа, јер статистике показују да Србија између два светска рата није доживела ни југословенски просек у свом развоју. И у Другом светском рату, Хрвати и Муслимани, суграђани од многих међународно признате Независне Државе Хрватске, која је била објавила рат и САД, државе чије су снаге учествовале на страни хитлероваца, какве су биле " Ханџар дивизија" у БиХ И " Скендер-бег дивизија" на Косову И Метохији, какав је био И "хрватски одред"који се борио и против Руса на источном фронту. Државе - убице преко милион својих српских суграђана, чији су Хрвати путем Титових обмана савезника преведени у оквир Демократске Федеративне Југославије, поново без казне и без плаћања ратне одштете. Као што је после рата 1991-1995. путем сатанизације Срба било створено психолошко тло за комадање овог народа, тако је и после рата 1941-1945. на крилима ратне пропаганде против "великосрпске хегемоније" било формирано психолошко тло, које је "Титову Југославију" учинило опште прихватљивим "компромисом" у политику савезничког опредељења према будућности, "компромисом" на рачун српских жртава, који је био сличан Дејтонском.
Титовским обманама Стаљина и Комитерне, које су за многе биле прихватљиве јер су почивале на распрострањеним стаљинистичким представама о Србији, био је запљуснут не само СССР него, преко њега, и западно јавно мнење и западне политичке канцеларије. С тога ни западни учесници антихитлеровске коалиције нису приметили подвалу која је остваривана преко националне симетрије,"порока", у којој су хрватски и муслимански екстремисти (усташе) постајали "симетрични" српским националистима (четницима). То је био про-западни југословенски покрет, у коме су учествовали и Словенци и мањи делови припрадника других народа, под заставом југословенске војске у отаџбини. С тога се савезничко прихватање "Титовог покрета" (партизанског) показивало као конструктивно јер многи ни на Западу ни на Истоку нису знали да је он све до пред крај рата био углавном српски, осим у Словенијии; (Черчил је средином 1944. године био обрадован када је од Тита чуо да међу партизанима има доста и Срба!!!). Југословенски је постао онда када је било очигледно да ће муслимани и Хрвати бити кажњени за своје про-нацистичко ангажовање и за геноцид над Србима.
У знаку политике "компромиса", снагом Черчиловог угледа и његовог утицаја на оболелог америчког председника Рузвелта, рођена је "нова Југославија", у ствари творевина у складу са предходним великохрватским плановима. Обавивши многе послове за све, уз огромне жртве, "српски црнац" је одбациван од свих, да би убрзо потом доживео и нова обесправљења. Нарочито на Косову и Метохији, тој српској колевци из које су спас у бегству нашле стотине хиљада Срба. Њихове древне цркве и манистири дошли су под удар "дивљих звери".
Посебно је био индикативан однос према ратним репарацијама, италијанским и немачким. Док је трећина италијанских била плаћена у разним машинама, две трећине у износу од 800 милиона долара биле су употребљене за куповину италијанске имовине, односно територија у Далмацији и Истри, које су после рата припале ФНРЈ; дакле, не Хрватској, него онима који су оштећени, Србима и Словенцима. Немачка овај свој дуг још није платила пружајући различите изговоре. Ради се о огромној суми од 388 милијарди и 85 милиона долара, у данашњој вредности, а пострадала страна су у око 95% случајева Срби. Током разговора Тито - Брант и потоњим разговорима 1972-1973, Бон је одобрио кредит од милијарду ДЕМ Југославији, да би му ускоро, на волшебан начин била прикључена клаузула - да може бити употребљен и за обештећење жртава нацизма. Трговина српском крвљу била је очигледно инспирисана са самог политичког врха. Тужно је и трагично што су овакве изговоре озбиљно узимали у обзир и неки званичници СРЈ, односно њене наследнице Србија и Црна Гора, слажући се, да су поменутим споразумон, односи са Немачком потпуно регулисани. То што су после рата1991-1995 не Срби, него синови и унуци српских убица из предходних ратова, покренули одштетне захтеве према Савезној Републици Југославији за овај рат, треба посматрати као покушај да се сакрију и стари злочини над Србима, као изворишту новог рата и да се одговорност са агресора, у сва три рата, пребаци на жртву и тиме избегне плаћање ратних дугова. Управо ова чињеница, свим српским злочинима у рату 1991-1995, којих је било - али у одмаздама, укључујући и оне из "команде одговорности", даје олакшавајућу околност - јер се ради о злочинима над Србима у континуитету, док је српски одговор на њих освета која има тежину универзалног природног права на самоодржавање.
Данас је тзв.Међународна заједница на потезу да исправи велики промашај, јер је тешко и помислити да ратне репарације из Другог светског рата могу припасти наследници најекстремније учеснице у њему, Независној Држави Хрватској, коју је Туђамнов режим истицао као историјску и идеолошко-политичку подлогу. Исто тако је нелогично да изнуђени "дисконтинуитет" Југославије буде разлог за немачко одбијање, јер је Демократска наследница нацистичког Трећег Рајха обавезна не само да изврши своје обавезе него и да помогне српској жртви да буде обештећена за злочине њених експонената, у првом реду НДХ, који су бар стоструко већи од хитлеровских. То је обавеза две наследнице хрватске државе, Република Хрватска и Муслиманско-хрватска федерација; ако не може онда је то дуг покровитеља, утолико више, што су се под његовом заставом, против савезника бориле хрватске муслиматске војне формације: "Ханџар-дивизије", "Скендер бег" И хрватска легија (код Стаљинграда). Може се очекивати да ће и нова Русија тражити обештећење од Хрватске.
Срби и Словенци део овог италијанског дуга могу опростити, враћајући Риму бар она насеља и крајеве који су били изразито италијански, у северном делу јадранског приморја; Срби, због чињенице да су од усташког, хрватско-муслиманских злочина италијански војници спасли на стотине хиљада њихових сународника на свом окупационом подручју; Словенци - због благог карактера италијанске окупације(1).


Тзв.Међународна заједница, чини се, има само два излаза из ситуације коју је сама проузроковала: први је да присили окупационе сила да саме плате свој део дуга из Другог светског рата онима који су били њихове жртве, и то, када се ради о Италији, у имовинским правима Србима у Далмацији и Словенцима у Истри. Ова права не могу бити предмет сукцесије него ратне одштете, јер су жртве окупације биле две словеначке области (Љубљанска и приморска) и више српских (северна Далмација, Босанска Крајина, Херцеговина, Црна Гора, Санџак, Косово и Метохија и западна Македонија). Када се ради о Немачкој, за очекивати је да огромна средства уложе у развој, са хитлеровске стране пострадалих српских крајева.
Ако Хрвати прихвате Италијански начин враћања дуга, Срби могу бити обештећени враћањем територија Републике Српске Крајине, које су јој силом одузете, проширене и на друге, већински српске области у Славонији, наравно и поред оног што им припада на мору у складу са сукцесијом на мору(2) и италијанским репарационим одредбама. Ако се прихвати принцип српско-етничког подручја, у ширем смислу треба очекивати да ће од загребачких мегаломана бити отргнута и цела Далмација и потом као посебна јединица бити укључена у српску односно у југословенску зону, или пак, с обзиром на нове могућности, организована као посебна регија у Европској Унији.
У случају да се врати у свој српски културно-историјски оквир Срби ће бити упућени да одмах измене и своју сужену црквену политику, да на тој основи прихвате екуменистички процес, да свој народ одреде етнички у оквиру три вероисповести.
Нема ни историјске, ни етничке ни политичке логике да на Јадрану буду господари они који на то имају најмање права, као што нема разлога да Срби, после Јевреја, највеће жртве нацистичких злочина, једини буду необештећени. Богата Немачка ту обавезу може извршити и без склапања мировног Уговора, билатералним Уговорима, као што је то урадила и у неким другим случајевима.
Тзв.Међународна заједница је пред историјским изазовима: или ће крећући једним од наведених путева, заказати посебну међународну мировну конференцију о Југославији, која ће преиспитати и пронаћи решења европског карактера, или ће дозволити, да анти-српски и анти-етнички намети прерасту у "палестински" (као Српски) синдром у Европи. Грађански и верски рат у Југославији окончан је на не-европски начин, у ситуацији коју се одређивале пропагандистичке обмане; поново су, као и после 1945. године биле наметнуте пројекције које одлажу завршетак Другог светског рата, јер нису одстрањене многе још више институционализоване верско-националне противречности које су биле узрочници свих драма од 1941-1999. године.
Напомене:
(1) У овим односима постоји једна необична олакшавајућа околност за Србе, а додатно отежавајућа за Хрвате. Водеће под "комунистичком заставом" велико-хрватску политику, Хрват Ј. Б. Тито је, са својим партизанима у Немачкој И Италијанској окупационој зони систематски нападао окупационе снаге И тиме провоцирао страшне одмазде над Србима. Својим схватањем "револуционарног рата" више је повређивао Србе него што је осујећивао Немце И Италијане. Мање је познато да је исти, не ретко, лажним извештајима Коминтерни И Стаљину, хрватско-усташке геноцидне погроме над Србима приписивао окупаторима; накада је душевним Италијанима приписивао И усташке јаме у које су Срби И живи бацани. Није ли то разлог И за посебне захтеве Италијана према Хрватима.
(2) Далмација у етничком смислу близу 90% српска ( Срба католика И Срба православаца) није била у оквиру Хрватске. Споразум Цветковић-Мачек из 1939 (два пијанца) никада није верификован у Скупштини Краљевине Југославије. АВНОЈ-евске границе никада, док је трајао рат, нису биле повучене; на овом илегалном скупу су одређене само федералне јединице.

Hvala za tekst rado cu ovo procitati