Udavače, ma svaka vama čast krive smo mi što smo ih pustile

IZ ŽENSKOG UGLA

I šta je prokomentarisao? - pitala sam pošto sam upoznala njenog druga o kojem je neprestano pričala.
- Ma, sviđaš mu se. Rekao mi je da mu se dopada što nisi udavača.
E, super. Od svih kvaliteta i kvalifikacija, od trivijalnih sitnica do životno bitnih stvari, njemu se dopalo što nisam udavača!
I onda tek počnem da obraćam pažnju na taj fenomen.
- Da je htela da radi, ne bi se udala - komentarišu muškarci bez zadrške.
- Brak nije muška priroda, samo žene tome teže.
- Nikad me ne bi oženio da već nije imao bračno iskustvo. Bilo je muškaraca koji su me mnogo više voleli, ali oni se jednostavno nisu usuđivali da me zaprose.
I valjda je tu ključ. Vama, muškarcima, udavače su neophodne. One odrade za vas ono za šta vi nemate herca. To, navodno, "hvatanje na bebu", "uterivanje u brak zbog roditelja" i ostali mamci koje vi treba da zagrizete kao stvoreni su za somove koji ionako ne znaju šta će od svog života.
- Sećaš se Ivane iz srednje? Uvek je bila totalno strejt. Uredno godina za godinom, pa čim je završila faks, počela je da radi i odmah se udala.
Sve se niže. Nikad nisam sebi uspela da sredim život tako da sve ide glatko, da od mene svi dobiju ono što očekuju. I dok se vrtim u Bermudskom trouglu svojih nedoumica "Mislim da mi ovaj posao ipak više odgovara" (iako te svi ubeđuju da muškarci mnogo više vole profesorke), "Tako bih da odem u Buenos Ajres", "Taj poslić bi bio odskočna daska", "Sad bih da naučim salsu", "Samo da završim i ovaj kurs španskog", "A onda od jeseni magistratura", ili...
Udavače, ma svaka vama čast! Dok se ja tako vrtim oko svoje ose, vi ste se već udale, izrodile dvoje dece, i već razmišljate kakvo letovanje mužu da tražite, kojim nameštajem da ga ucenite, pa vi ste mu žene, imate pravo na malo komfora, što ne nađe drugi posao, ko mu kriv. I dok sam se okrenula, pa neke od vas su se već razvele, razmišljaju o boljoj prilici. Ili, nadoknađuju propušteno. Ali, glavna misija je ispunjena, pa deca su najvažnija, pričaju mi, to je samo posao, što se nerviraš, ne mogu da se stavim u tu situaciju i da razmišljam kako to ide od upoznavanja...
Ma, udavače, svaka vama čast! Vi ste na vreme raskrinkale bajkovita ubeđenja o pravoj ljubavi i vašoj polovini, shvatili ste da to, jednostavno, kao i svaki posao (hej, nisam rekla prljavi) treba odraditi. A to ipak samo zavisi od žena. Muškarci su suviše izgubljeni da bi imali jasnu predstavu o tome šta hoće, a još manje razvijenu sposobnost dobrog izbora. One koje to nisu razumele ispadaju. A igra se nastavlja.
Milica Bjelovuk

IZ MUŠKOG UGLA

Posle letnje euforije, na čijem početku mi je "slučajno" prosula sladoled na majicu, radost iz mog srca pretila je da predstojeći mrgudni novembar pretvori u maj. Iako se sve ranije smrkavalo, kad god bi se videli, oko nas se širio miris divlje narandže. Buka, težak vazduh, predug spisak obaveza i sve češći pogledi prema vunenom džemperu nisu uspeli da utišaju huk mora iz velikih školjki koje bi uvek iznova zaprepašćivale konobare u retkim beogradskim kasnojesenjim baštama. Osim miholjskog sunca, zimu u našim srcima odbijala je vera da ćemo ulazak Srbije u EU dočekati uz nekoliko nestašnih pubertetlija pod tremom maslina, učeći ih da je sklad bonace i bistrog neba najlepši prizor u univerzumu.
Kad je pao prvi sneg, otkrili su se pravi tragovi i namere. Realno upoznavanje ogolilo nam je karaktere i navike. Čarlijanje južnih vetrova zamenila je izbezumljujuća košava. U novogodišnjoj noći je konačno izgovorila "Oženi me" i zatreptala trepavicama brzinom kolibrijevih krila. Bunio sam se što izgovara moj tekst i bespotrebno ubrzava dramaturgiju naše romanse. Nervozno me je gurala urlajući "Naći ću nekog ko hoće". Kao da je to nešto što se može pronaći posle nekoliko upornih obilazaka tržnih centara. I koliko "to" košta i šta će "to" neko hteti.
Februarski crni sneg na beogradskim ulicama podsetio me je da su maestral i školjke tek puki predah od neprekidnog životnog takmičenja u kojem si delom pobednica - ako se udaš. Manje je bitno za koga i pod kakvim okolnostima. Ispred malih familijarnih i komšijskih pozornica retko kad se čuje aplauz. Uzdah malograđanskog sarkazma je mnogo češći. Ubitačniji u provinciji. Kako u srce smestiti makar zrno sreće i naći emotivni mir kada na 26. rođendanu neudate devojke neprestano slušaju kako bi bilo lepo da se skrase i dogodine u ovo vreme da budu u blagoslovenom stanju... S kim da se skrase? Od čega da izdržavaju dete?... Posle nekoliko godina kako se cifra 30 vrtoglavo približava, standardi padaju, a komentari okoline su sve agresivniji. Svi podsećaju na tetka Lepu koja se tako nećkala pa ostala sama. Niko da kaže kako se tetka Lepa ludo zabavljala u moskovskim ledenim noćima i na krstarenjima po Karibima. Ne! U njenom familijarno-komšijskom dosijeu piše - ostala neudata.
Aleksandar Nikolić

*Ma, udavače, svaka vama čast! Vi ste na vreme raskrinkale bajkovita ubeđenja o pravoj ljubavi i vašoj polovini, shvatili ste da to, jednostavno, kao i svaki posao (hej, nisam rekla prljavi) treba odraditi. A to ipak samo zavisi od žena. Muškarci su suviše izgubljeni da bi imali jasnu predstavu o tome šta hoće, a još manje razvijenu sposobnost dobrog izbora. One koje to nisu razumele ispadaju. A igra se nastavlja.*
Zaboravljas da postoji RAZLOG zasto su neki muskarci prepusteni drugim *udavacama*! Ima primeraka muskog roda(u velikom broju,dovoljnim za predizborne mitinge po celoj drzavi) zbog koji je bolja opcija sacekati i rizikovati sta ce pisati u dosijeu.