Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 13. Jun 2024, 09:17:10
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Putujuci apostol Vojtila  (Pročitano 7189 puta)
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Putevi pomirenja

Piše: Ana Petrović

U TRENUTKU slavlja, papa je dosta oštro zahtevao "reciprocitet" druge strane - poštovanje prava hrišćanskih vernika u arapskim zemljama - naglašavajući da te slobode u nekim islamskim zemljama "nažalost, nema".

Grandiozna džamija pred vatikanskim pragom pre svega je simbol i "moralna" pobeda islama u njegovom drugom svetskom talasu. Suštinsku, veliku ulogu ima Islamski centar u njenom sastavu, sa školom i ogromnom bibliotekom.

Šta je onda prevagnulo da papa, posle decenijskih polemika i protivljenja, "pristane" na otvaranje Islamskog centra pred dverima crkve svetog Petra?

To svakako nisu (samo), javno proklamovani, ekumenski razlozi. U centru islamske pobede je njegova narasla snaga poslednjih decenija.

Papa se nije ustručavao da, nakon otvaranja rimske džamije, primajući učesnike međunarodnog skupa o muslimanskom i hrišćanskom integralizmu, porekne i samo postojanje muslimanskog fundamentalizma, "krsteći" sve njegove pojavne oblike - integralizmom.

U svojoj dugoročnoj strategiji, Vatikan nastoji da obezbedi sopstveni uticaj "u okolini Hristovog groba", ali i na azijskom kontinentu. S tim ciljem je Jovan Pavle Drugi uspostavio diplomatske odnose i potpisao sporazume sa Izraelom. Poboljšao je odnose sa jevrejskom verskom zajednicom, ali je istovremeno radio na uspostavljanju i učvršćavanju odnosa sa "umerenim" islamskim zemljama.

PAŽLJIVIM balansiranjem odnosa sa judaizmom i islamom, pazeći da ne povredi ni jedne ni druge, ali ni katoličke vernike preteranim iskoracima, papa Jovan Pavle Drugi uspeo je da na kraju drugog milenijuma obezbedi svoj trijumfalni odlazak na Hristov grob, ali i da pokrene inicijativu sa velikim izgledima na uspeh - da se Jerusalimu dodeli specijalni status sa garancijama međunarodne zajednice.

Na pravoslavni Đurđevdan 2001. godine, papa Jovan Pavle Drugi je, kao prvi poglavar Rimokatoličke crkve u istoriji, posetio jedno muslimansko svetilište - džamiju Omejada u Damasku. U prisustvu državnih zvaničnika i velikog muftije Sirije, on je i tom prilikom govorio o velikom međusobnom oproštaju "za sva ona vremena u kojima su muslimani i hrišćani vređali jedni druge", naglasivši da "moramo tražiti oprost od Svemoćnog".

Prva poseta jednog pape Bosni i Hercegovini i "najsevernijem muslimanskom gradu na svetu" ostvarena je 12. aprila 1997. tri godine posle prve najave, posle više odlaganja, koja su osujetila žarku želju Jovana Pavla Drugog da u misiji božjeg izaslanika donese u Sarajevo maslinovu grančicu.

Činjenica da je do papine posete Sarajevu došlo čak godinu i po dna nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma govori da su bezbednosni rizici bili samo jedna strana medalje, a da su prevagnuli oni spoljnopolitički.

AKO se izuzmu primedbe kako bi papa, da je onda došao, "indirektno" priznao Republiku Srpsku, ostaju suštinski rizici tog čina, čijim je zagovornicima vreme dalo za pravo.

Pretpostavljalo se, naime, da je Sarajevo velika zamka za ambicioznog pontifeksa i njegov cilj da doprinese uspostavljanju mira i harmonije među različitim konfesijama u Bosni, jer je u ratnim uslovima bilo nemoguće sačuvati neutralnost.

To se naročito odnosilo na odnos prema pravoslavnim Srbima i njihovoj Crkvi, s obzirom na to da papa smatra svojom glavnom misijom likvidaciju hrišćanskog raskola. Papina podrška katoličanstvu, u trenutku kad je ono za Srbe u Bosni imalo znak jednakosti sa hrvatskim nacionalizmom i ustaštvom, i Izetbegoviću, koji je napadno instrumentalizovao ovu posetu kao potvrdu teze o Sarajevu kao oazi mira i tolerancije, bila bi u tom trenutku klip u točkove celom konceptu hrišćanskog ujedinjenja.

Tako je mudri Vojtila izbegao klopku, ali je istovremeno izgubio šansu da pruži tako snažan dokaz svoje mirotvoračke politike kakav je rizikovanje sopstvenog života.

Mada je aspekt "donošenja" mira otpao, značaj papine misije je u njegovom učvršćavanju, pre svega radi održavanja tada rovite muslimansko-hrvatske federacije.

U međuvremenu se vatikanska diplomatija potrudila da otkloni nesporazum sa bosanskim Srbima, više u svetovnim nego religijskim relacijama. Ispostavilo se, naime, da Srpska pravoslavna crkva nije s oduševljenjem prihvatila poljubac mira koji joj je papa uputio prilikom prve posete Zagrebu, dok je papski nuncije u Sarajevu uspostavio kontakte sa rukovodstvom na Palama.

Ti "supertajni" pregovori našli su se na stranicama italijanske štampe i Sveta Stolica je morla da prizna da je delegacija bosanskih Srba primljena u Vatikanu.

PAPSKI PRTLJAG

NA tlu bivše SFRJ, vatikansko-zapadnoevropsko-američka politika dovela je do Pirove pobede, koju su svi strpljivo pretvarali u trijumf, čija metafora treba da bude multikonfesionalna, multikulturna Bosna i Hercegovina. Zato je papa u svom prtljagu za Sarajevo doneo darove za sve četiri verske zajednice u BiH - katoličku, pravoslavnu, islamsku i jevrejsku - pored moralne podrške i pohvala, i novčane nagrade (po 50.000 dolara) njihovim humanitarnim organizacijama.

Koliki je značaj vrhovni poglavar katoličanstva pridavao ovom regionu, svedoči detalj iz njegovog dijaloga sa američkim presednikom Klintonom, koji ga je prilikom njihovog poslednjeg susreta pitao odakle da počnu razgovor.

- Počnimo sa Bosnom! - odgovorio je papa, a na kraju uputio zahtev tadašnjem šefu svetske supersile:

- Dvadeseti vek je počeo ratom u Sarajevu. Gospodine predsedniče, vi ne smete da dozvolite da se dvadeseti vek završi ratom u Sarajevu!
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Nezahvalnost otcepljenih

Piše: Ana Petrović

NE bi se moglo reći da su prvi predsednik države Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović i njegovi najbliži saradnici pokazali zahvalnost papi za ova zalaganja. Pa, ipak, Slovenija se, kao jedna od bivših jugoslovenskih republika kojoj je Vatikan odlučujuće pomogao u otcepljenju od SFRJ i dobijanju međunarodnog priznanja, pokazala - najnezahvalnijom.
Mada ustavno sekularna, slovenačka država je u svoj nastanak ugradila velike zasluge Katoličke crkve, kako zemaljske tako i centrale u Vatikanu, ali sve vreme pokušava da izbegne "dospele račune", izražene u zahtevima za nacionalizaciju i uređenje odnosa koje bi Katoličkoj crkvi obezbedilo i svojevrsno partnerstvo u vlasti.
S tim obrazloženjem, Slovenija je odbila potpisivanje konkordata sa Svetom Stolicom, koji bi za Katoličku crkvu predstavljao garanciju za ispunjavanje odista krupnih zahteva, od imovinskih (vraćanje krupnih poseda, naročito pod šumama, koji bi, prema procenama, učinili KC u Sloveniji "najvećim veleposednikom u Evropi") do - političkih.
U slučaju potpisivanja konkordata, trebalo bi prevazići ustavnu prepreku odvojenosti crkve i države, a to stavlja vlast u LJubljani pred veliko iskušenje, jer je svesna značaja dobrih odnosa sa Vatikanom za međunarodnu poziciju Slovenije.
I većina drugih evropskih država koje su se posle pada Berlinskog zida "demokratizovale" izbegle su da Rimokatoličkoj crkvi vrate imovinu nacionalizovanu dolaskom "komunista" na vlast, ali je u Sloveniji eksplicitnije nego igde rečeno ne samo da je tu imovinu Crkva stekla izrabljujući narod, nego i da je vraćanje poseda Crkvi pravno nemoguće: faktički vlasnik tih imanja, prema katoličkim kanonima, bio bi Vatikan, kao što je slučaj sa svim katoličkim crkvama u svetu, a u Sloveniji je Ustavom zabranjeno stranim pravnim i fizičkim licima posedovanje slovenačke zemlje.
PRILIKOM prve posete pape Sloveniji, 1996. godine, koju je LJubljana dugo odbijala i izbegavala, on je podsetio državni vrh da je Vatikan bio prvi koji je priznao Sloveniju, ali i izrazio veliki interes za ta "profana" pitanja, čime je izazvao bes u slovenačkoj javnosti.
I opštepoznata kasnija papina zalaganja u Evropi za secesionističke jugo-republike, i objavljivanje podataka o supertajnom sporazumu kojim je papa od američkog predsednika Regana još 1982. godine dobio podršku za otcepljenje Slovenije i Hrvatske iz SFRJ - nisu pobudila Slovence na zahvalnice papi, poput onih koje je obilato dobijao od Hrvata. Čak je i sama poseta pape Sloveniji odgađana više puta, a vernički narod, mediji i državne institucije nisu ispoljili ni približno oduševljenje njegovim dolaskom, kakvo inače prati papina hodočašća po svetu.
Papa je prešao preko uvredljivih primedbi - od onih kako će njegova poseta Sloveniju mnogo koštati (i cenkanja ko će to da plati) do odbijanja specijalnih jedinica slovenačke policije da obezbeđuju papin boravak (zbog malih plata!) - i čak proslavio sedamdeset šesti rođendan u Postojni.
Pa ipak, uz laskava priznanja domaćinu za dostignuti nivo demokratije, papa je upozorio Sloveniju da "jednu totalitarnu ideologiju ne zameni drugom".
U reprezentativnoj vili Karađorđevića na Brdu kod Kranja, predsednik Milan Kučan je oficijelno zahvalio papi što je prvi priznao slovenačku državu, ocenjujući kako je "taj čvrsti diplomatski korak Svete Stolice bolje od drugih zemalja prepoznao znak vremena".
O TOME koliko je sam Vatikan "kreirao" taj "znak" mnogo je pisano, a u jugoslovenskom slučaju lepo se vidi u prekompoziciji episkopskih konferencija, biskupija i parohija Katoličke crkve u bivšoj SFRJ, koja je bila potpuno završena još pre nego što je iko dirnuo u njene unutrašnje granice. Kada je trenutak došao, država je raskomadana, a u katoličkoj crkvi je opet bilo "sve na svom mestu".
Pet pravoslavnih balkanskih zemalja su, u kontekstu premošćavanja hrišćanskog raskola, bile među prioritetima vatikanske politike. Ponovno ujedinjenje hrišćana ostalo je opsesija je pape Jovana Pavla Drugog i on je do poslednjih snaga činio sve da prokrči put ka svim pravoslavnim prestonicama.
Usledile su neočekivano brze posete pravoslavnim državama, najpre Grčkoj, a onda i Bugarskoj, gde se Bugarska pravoslavna crkva bavi sama sobom, pošto ima dva patrijarha (jedan kanonski, a drugi "državni").
Papa se odlučio da ode u Atinu bez obzira na protivljenje Grčke pravoslavne crkve, koja je odbila da mu "ponudi pravoslavno grčko tlo". Bio je to prvi put u istoriji papinih putovanja da ne poljubi tlo zemlje domaćina. Pragmatični Jovan Pavle Drugi prešao je preko "bratskih" uvreda i posetu okarakterisao kao doprinos "razumevanju i jedinstvu među hrišćanima".

POSETA GRČKOJ
PAPINA molba za oproštaj grehova zbog krstaških zločina prema Carigradu, ali i za "prošle i sadašnje situacije u kojima su se sinovi i kćeri Katoličke crkve svojim delovanjem ili propustom ogrešili o pravoslavnu braću i sestre" naišla je na dobar odjek i kod protivnika ove posete. Čak je i arhiepiskop Htistodul, koji se u vreme papine posete Grčkoj obreo u Moskvi, ocenio da ta poseta ima "pozitivne rezultate". Ali je njegov tamošnji domaćin, ruski patrijarh Aleksij Drugi, ocenio kako papino izvinjenje treba "staviti u određeni kontekst" i sačekati da bude potvrđeno delima. Aleksij i Hristodul su, pri tom, izdali zajedničko saopštenje u kojem su osudili prozelitizam, imajući na umu predstojeću posetu pape Ukrajini.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Samo Srbi krivi

Piše: Ana Petrović

U NAJVIŠIM crkvenim krugovima postavljeno je ozbiljno pitanje nije li papa postao prepreka jedinstvu hrišćana. Na vanrednoj skupštini u Rimu, pre četiri godine, mnogi kardinali su ocenili da je za deblokiranje dijaloga između Rimokatoličke i ostalih hrišćanskih crkava neophodno da se Jovan Pavle II odrekne svog "papskog primata" i svoje "monarhističke vlasti". Na ekumenskom teološkom skupu u LJubljani, nadbiskup France Perko je, u okviru dileme da li je papa prepreka jedinstvu hrišćana, rekao da je nemoguće odgovoriti sa "da" ili "ne", ali je dao dosta nedvosmislen odgovor konstatacijom:
- Papina služba je po našem shvatanju Hristovo poslanje, a način njenog izvođenja bio je i još uvek je prepreka jedinstva među hrišćanima umesto da ih povezuje.

(Ne)skriveni interesi Svete Stolice i katoličanstva u regionu Balkana su u poslednjoj deceniji prošlog veka doveli do "tektonskih" poremećaja i rata, kome je sveti otac dao "legitimitet", kao kategoriji "pravednog rata".
Nije potrebno zavirivati u tajne vatikanske arhive da bi se shvatila uloga pape i Svete Stolice u razbijanju SFR Jugoslavije - na oba plana: pastoralnom i državničkom.
Odnos Svete Stolice prema jugoslovenskoj krizi u dužem periodu pre rušenja SFR Jugoslavije izražavan je manje ili više eksplicitno kroz javne istupe pape Jovana Pavla II, njegovih najbližih saradnika, ali i u vatikanskim medijima, posebno u emisijama Radio Vatikana. On se jasno ogledao najpre u "priznanju" autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, zatim, u podršci albanskom separatističkom pokretu na Kosovu i Metohiji, a najeksplicitnije u direktnom uključivanju Rimokatoličke crkve u pripreme za otcepljenja jugoslovenskih republika Hrvatske i Slovenije.
SASVIM otvoreno, Vatikan je postao zastupnik i unutrašnjih razbijačkih snaga u SFR Jugoslaviji i njihove međunarodne podrške. Kombinovani su papini državno-pastoralni istupi (posete pojedinim zemljama, a, pre svega, susednim Mađarskoj i Albaniji, molitve, obraćanje vernicima i katoličkoj javnosti) sa papskim dokumentima i diplomatskim pritiscima na evropske institucije i pojedine zemlje, da se podrže slovenačka i hrvatska secesionistička nastojanja.
Nisu mnogo skrivane ni oružane pripreme za secesiju, odnosno, medijske obmane i "prepariranje" svetske javnosti. Znatno pre rušenja Jugoslavije, tadašnja Biskupska konferencija Jugoslavije uputila je poslanicu svim katoličkim biskupijama sveta, u kojoj je za sve što će se dogoditi okrivila isključivo - Srbe. To je postalo opredeljenje cele Katoličke crkve.
Neposredno pred izbijanje sukoba u Sloveniji, iz Svete Stolice je dato na znanje da je Biskupska konferencija Jugoslavije obavestila papu o "okupaciji Republike Slovenije od strane jugoslovenskih snaga".
Odmah po izbijanju slovenačkog "oslobodilačkog rata", papa je (29. juna 1991.) uputio pismo tadašnjem saveznom premijeru Anti Markoviću, tražeći "najodlučnije" od Saveznog izvršnog veća "prestanak korišćenja sile i stvaranje uslova koji bi omogućili obnovu dijaloga".
Prilikom posete Mađarskoj, a, zapravo, prevashodno katolicima iz Hrvatske koji su došli da ga vide u Pečuju, papa je izrazio snažnu podršku "legitimnim težnjama hrvatskog naroda" i obnovio poziv "međunarodnoj zajednici" da mu u tome pomogne.
USLEDILA je, 27. avgusta 1991, papina poruka tadašnjem predsedniku SFRJ Stipi Mesiću i evropskom komesaru Van den Bruku sa zahtevom da se "ubrza proces reorganizacije Jugoslavije", s pozivom na VIII poglavlje Helsinške povelje i "priznavanje prava naroda na samoopredeljenje".
Sveta Stolica je zatim pojačala pritiske na međunarodne faktore da se "što pre postigne međunarodni konsenzus oko priznavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije".
U svojoj podršci otcepljenju Slovenije i Hrvatske od SFRJ, Vatikan je još početkom septembra 1991. tražio od KEBS da se interveniše protiv "srpskih agresora" u Hrvatskoj, jer se "na hrvatskim ratištima ne radi samo o opstanku jednog naroda, nego čitave civilizovane Evrope".
Sa razbuktavanjem rata u Bosni i Hercegovini, Državni sekretarijat Vatikana je objavio da papa "podstiče svaku vrstu mešanja u zaustavljanju ovog užasnog rata", a sekretar Anđelo Sodano je izjavio: "Treba silom razoružati ruku koja ubija! Započeti, uz dozvolu OUN, s angažovanjem trupa NATO i zemalja Evropske unije, 'humani rat', kojim će ta zločinačka ruka biti identifikovana i zaustavljena."

OSVETA
BEZ obzira na primarno načelo Drugog koncila o "nemoralnosti rata", vatikanski zvaničnici su izvukli u prvi plan njegov stav o "dopustivosti odbrambenog rata". Pa, ipak, papin poverljivi i diskretni diplomata Vinćenco Palja i tada je naglašavao da su "jedini ratovi koji su dozvoljeni oni koji se vode protiv siromaštva, nejednakosti i ljudske ravnodušnosti".
Papa je lično, u obraćanju "svetu" sa prozora svoga kabineta, 8. marta 1993, rekao: "Pred Bogom tražimo osvetu" za "agresorski rat u Bosni". Zatim je uputio "opomenu" da se ratno dejstvo zaustavi "ako je potrebno i silom", pozivajući se na "načelo humanitarnog mešanja".Svojom tezom o "pravednom ratu", papa je iznenadio teologe i oni su pokrenuli diskusiju, "staru gotovo koliko i hrišćanstvo", o tome da li crkva (može da) opravdava rat. I da li pravda i mir mogu da se ostvare primenom sile.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Promena mirovne etike

Piše Ana PETROVIĆ

POZIVAJUĆI se na papino energično odbacivanje ideje o vojnom angažovanju u ratu u Persijskom zalivu 1991. godine, teolozi su postavili pitanje da li se pod utiskom ratnih zbivanja u Bosni menja mirovna etika. Utoliko pre što je neposredno nakon papinih "ohrabrujućih" izjava, hrvatski kardinal Franjo Kuharić tvrdio da Hrvatska "oslobađa" svoje teritorije i da to radi "s punim pravom".
Sa NATO agresijom devetnaest katoličko-protestantskih zemalja na (pretežno) pravoslavnu SR Jugoslaviju, iz Vatikana su počeli da "duvaju sasvim drugi vetrovi". Dugoročna vizura i sveobuhvatno sagledavanje stanja i perspektive, a, pre svega, uloga vrhovnog moralnog autoriteta, opredelili su papu Jovana Pavla Drugog da se nađe među prvima koji su nakon obrušavanja NATO projektila na našu zemlju zahtevali od članica NATO da se bombardovanje obustavi i da šansa pregovorima, uz poštovanje "svih ljudskih prava".
Prvo vatikansko saopštenje, u kome je oštro osuđena agresija, dato je odmah 24. marta. Vatikanska diplomatija već 27. marta je obznanila da radi intenzivno na zaustavljanju "rata u Jugoslaviji", a prvog aprila stigao je u Beograd ministar inostranih poslova Svete Stolice, monsinjor Žan-Luj Toran. Primili su ga i tadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević i patrijarh srpski Pavle, koji je na papinu poruku odgovorio izjavom zahvalnosti "na njegovoj mirovnoj inicijativi za prestanak bombardovanja NATO snaga za vreme uskršnjih praznika, pokrenutoj kod svih važnih činilaca Severnoatlantske alijanse".
PAPINI više puta ponovljeni apeli za okončanje "sukoba" nisu davali rezultate. Američki predsednik Klinton oglušio se o papinu molbu da NATO barem za (katolički) Uskrs prekine bombardovanje Jugoslavije.
Ubrzo po NATO agresiji na SR Jugoslaviju, papa je pozvao generalnog sekretara UN Kofija Anana u Vatikan na razgovor o situaciji na Kosovu i Metohiji, i tražio da "zakoni i institucije nadglasaju buku oružja". Anan je stigao tek pred kraj rata, a papa je u razgovorima naglasio, kako je i zvanično saopšteno u Vatikanu, da bi "bilo korisno da, pod okriljem UN, okončanje neprijateljstva bude praćeno istovremenim povratkom izbeglica na Kosovo, uz pomoć međunarodnih mirovnih snaga, koje bi sve strane prihvatile".
Kad je u pitanju zalaganje za mirno rešavanje situacije na Kosovu i Metohiji, autoritet Jovana Pavla II stavljen je na probu i u okviru same Katoličke crkve. Nemačka biskupska konferencija je (i) u ovom slučaju dezavuisala papu i izrazila lojalnost svom šefu države i Severnoatlantskom paktu, pa je, kako je izjavio biskup Karl Leman (sa kojim je papa inače imao raznorazne razmirice), podržala njihovu agresiju na Jugoslaviju, tvrdeći da se u ovom slučaju "brane ljudska prava, koja se ne smeju gaziti u ime međunarodnog prava".
Sa druge strane, predsednik Katoličke biskupske konferencije u Evropskoj uniji, biskup Jozef Homajer, ocenio je da intervencija NATO predstavlja "težak poraz za hrišćanske crkve", pitajući da li su one učinile "sve što je bilo potrebno i moguće u traženju pravednog mira".
Mnogi biskupi iz Evrope i sveta, naročito iz Latinske Amerike, pridružili su se papinim zahtevima da "oružje zaćuti" i izrazili žaljenje zbog njegovog neuspeha. Ugledni stari kardinal, jedini preostali "kreator" Drugog vatikanskog koncila, Jozef Racinger, izjavio je da su "mogućnosti uticaja pape na kosovski sukob vrlo male".
Nije ni čudo, s obzirom na to da je Vatikan, u složenoj kosovskometohijskoj problematici, decenijama igrao na kartu Albanaca, što se može objasniti, s jedne strane, nastojanjem da se oslabi "komunistička" SFR Jugoslavija, a sa druge, da se poboljšaju odnosi sa islamskom internacionalom.
I onda kad se borio za međunarodno priznavanje Hrvatske i Slovenije, i kasnije, kad je pledirao za međunarodnu vojnu intervenciju protiv Srba u Bosni i Hercegovini, papa je nalazio za shodno da o tome progovori i u - Albaniji.
Te njegove posete su u albanskoj javnosti ocenjivane kao demonstracija odlučnosti Vatikana da doprinese ujedinjenju svih Albanaca. Potpuno van konteksta i papinih govora i tadašnje situacije (1991. godine), albanski predsednik Sali Beriša je u vreme njegove posete optužio Srbiju da "priprema krvoproliće na Kosovu". Papina poseta Albaniji, 25. aprila 1993. godine, kao prvoj balkanskoj zemlji, iako ona ima samo 15 odsto katolika - znatno manje nego Hrvatska i Slovenija, koje su ga i ranije zvale u posetu - u "neutralnim" krugovima je ocenjena kao demonstracija odlučnosti Vatikana da doprinese ujedinjenju svih Albanaca. NJegovoj poseti Albanci su dali svenacionalni značaj. Kosmetski "Bujku" pisao je kako "Albanija i svi Albanci sveta dočekuju papu Jovana Pavla II", i da su Albanci, masovno, sa Kosova i Metohije, iz Makedonije i Crne Gore i drugih krajeva" otišli "papi u susret, da ih papa blagoslovi". Na Kosovu i Metohiji je tada, inače, živelo oko 60.000 Albanaca katolika.
U Skadar, na "poklonjenje" papi, otišli su i predstavnici albanskih političkih partija, udruženja i organizacija, među njima i Ibrahim Rugova i Bujar Bukoši, "predsednik vlade republike Kosova". Ovu delegaciju primio je predsednik Skupštine Albanije Pjetr Arnbori, koji im je rekao:
- Nikada nismo bili podeljeni oko pitanja Kosova i Albanaca na svojoj zemlji u bivšoj Jugoslaviji.

ASOCIJACIJE
PAPA je tada dao izjavu da se odlučio da ode u posetu "ne samo katoličkim vernicima, već čitavom svetlom albanskom narodu, koji ima više konfesija i živi pod različitim administracijama."
Ova izjava je nekim analitičarima pobudila asocijacije na takozvanu jadransku konfederaciju iz Drugog svetskog rata, sastavljenu od Nezavisne Države Hrvatske, Crne Gore i Albanije, pa je postavljano pitanje smisla ovog papinog "hodoščašća".
Drugi su se podsetili izjave Hose Marije Gonzalesa Ruisa: - Ovaj papa je dobar glumac i dobro igra ulogu svete osobe - ljubi zemlju, maše rukama i grli decu - i sve to radi iskreno, jer misli da je to evanđeoski i apostolski, a, u stvari, je kušnja đavolova
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Tito u Vatikanu

Piše: Ana Petrović

RAZUME se da je papa bio svestan opasnosti po regionalnu i evropsku bezbednost ako bi se udovoljilo secesionističkim aspiracijama kosmetskih Albanaca. Stoga su i njegovi zahtevi za obustavljanje bombardovanja Jugoslavije, uz snažnu podršku njenim civilnim žrtvama, koja je izražena slanjem u Beograd visoke diplomatske delegacije i ostankom papskog nuncija sve vreme rata u našem glavnom gradu - značili mnogo više od humanističke poruke koja se od svetog oca očekuje u ovakvim (ne)prilikama.
Pa, ipak, bilo je nemalo iznenađenje što prilikom posete pape Rumuniji, njegove prve posete jednoj pravoslavnoj državi, ni pravoslavni patrijarh ni katolički vrhovni pastir nisu nedvosmisleno osudili bombardovanje i zatražili da se ono prekine.
U iščekivanju takvog poteza, sve što je u zajedničkom apelu objavljeno zazvučalo je u najmanju ruku nedovoljno. Ako se izuzmu izrazi solidarnosti i kvalifikacija "žrtve ubilačkog bombardovanja", ostale glavne sintagme govore o poistovećivanju (odgovornosti) agresora i žrtve. Papa i patrijarh Teoktist su, naime, govorili o "konfliktnim stranama" i pozvali ih da "reše svoje razlike" u skladu sa važećim konvencijama i da "polože oružje".
Za razumevanje svih tih poteza potrebno je poznavati ukupost složenih odnosa između Jugoslavije i Svete Stolice pre i od dolaska pape Jovana Pavla Drugog na njeno čelo.
Na osnovama Drugog vatikanskog koncila, došlo je do uspostavljanja kontakta i međudržavnih odnosa (SFR) Jugoslavije i Svete Stolice posle Drugog svetskog rata. Nakon potpisivanja Protokola o uspostavljanju diplomatskih odnosa, 1966. godine, u Vatikanu je Josip Broz Tito posetio papu Pavla Šestog.
USLEDILE su posete predsednika državnog predsedništva Cvijetina Mijatovića, a onda i premijera Branka Mikulića papi Jovanu Pavlu Drugom, uz aktuelizovanje ranijeg poziva da papa poseti Jugoslaviju, koji je više puta zvanično obnavljan.
Poziv je "sa zadovoljstvom" prihvaćen, ali je stalno odlagan, s obrazloženjem da će do posete doći "kada za to budu sazreli uslovi", odnosno kad to "obe strane utvrde".
Ti uslovi nikada nisu bili do kraja precizirani, ali je sa jugoslovenske strane kao preduslov navođeno da papa mora da najpre dođe u Jasenovac i da se pokloni tamošnjim žrtvama fašizma i time prizna krivicu Rimokatoličke crkve za te zločine (ne samo) u Hrvatskoj.
Između Beograda i Vatikana se decenijama isprečio duh Alojzija Stepinca, kardinala i zagrebačkog nadbiskupa iz Drugog svetskog rata, kojem su jugoslovenske vlasti sudile za nasilno pokrštavanje srpskog življa i za kolaboraciju sa ustašama i Nezavisnom Državom Hrvatskom, a Rimokatolička crkva ga slavila kao mučenika, da bi ga na kraju papa proglasio za sveca.
Ponašanje vrha Katoličke crkve u Hrvatskoj najviše je remetilo odnose SFR Jugoslavije i Vatikana i otežavalo nameravani dolazak pape. Kardinal Kuharić obnavljao je crkveni poziv papi kao predsednik Biskupske konferencije Jugoslavije, a istovremeno je u kontaktima sa Svetom Stolicom tražio podršku u pripremama za rušenje zajedničke države.
Ispostavilo se da je sa otcepljenjem Hrvatske (Slovenije, BiH i Makedonije) nestalo najvećih prepreka sa strane ovdašnje Rimokatoličke crkve, ali su ostali složeni odnosi sa Srpskom pravoslavnom crkvom, zbog poznatih stavova Vatikana i Rimokatoličke crkve prema stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, u Drugom svetskom ratu i ratovima u Hrvatskoj i BiH 1992-1995.
SVE to nije se mnogo odrazilo na međudržavne odnose. Diplomatski odnosi Beograda i Vatikana nisu bili prekinuti nakon rušenja SFR Jugoslavije. Posle opoziva ondašnjeg jugoslovenskog ambasadora Ivice Maštruka (inače, od svih ambasadora "druge" Jugoslavije pri Svetoj Stolici nijedan nije bio Srbin) januara 1992. godine, Vatikan je ostavio u Beogradu svog nuncija, monsinjora Gabrijela Montalva (inače dekana diplomatske akademije Vatikana), koji je bio doajen diplomatskog kora u nas, u vreme dok je zbog sankcija u Beogradu ostalo malo ambasadora.
Sveta Stolica je bila zainteresovana da SR Jugoslavija odmah pošalje u Vatikan svog otpravnika poslova, ali je naša vlast sačekala punu normalizaciju diplomatskih odnosa. Taj trenutak su obe strane iskoristile i došlo je do kurioziteta u diplomatskoj praksi: agreman za našeg ambasadora Dojčila Maslovarića dat je za samo jedanaest dana. Činjenica da je papa u tom trenutku bio u Latinskoj Americi pokazuje koliko je Sveta Stolica bila zainteresovana za normalizaciju odnosa.
Bila je to kruna intenzivnih kontakata između Beograda i Vatikana, u okviru kojih je papa primio tadašnje šefove jugoslovenske diplomatije Vladislava Jovanovića i Milana Milutinovića, a prilikom zvanične posete jugoslovenskog predsednika Dobrice Ćosića Rimu njegovi saradnici su imali i razgovore u Vatikanu.

IZNENAĐENJE
PRVE signale izvesne promene stava i želje za poboljšanjem odnosa nakon 1991. godine Sveta Stolica je poslala odlučnim zalaganjem u Ujedinjenim nacijama za ukidanje ekonomskih sankcija SR Jugoslaviji, u proleće 1994.
To je izazvalo prilično iznenađenje, pre svega u italijanskoj javnosti. Zazvučalo je kao "senzacionalni zaokret", nepuna dva meseca nakon poslednjeg poziva pape zapadu da obuzda "agresora" u BiH "svim sredstvima".
Vatikanski mediji su "obrazložili" da se radi o "humanitarnom kontinuitetu" papine politike prema primeni sankcija, koja se obnavlja još od reagovanja na slučaj kažnjavanja Poljske (za vreme generala Jaruzelskog), preko Kube i Libije, do Iraka i Haitija.
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Istočna politika Vatikana

PIŠE: ANA PETROVIĆ

PAPA je prestao sa prizivanjem "humanitarne vojne intevencije", a generalno se zalagao za ljudska prava civila i protiv zločina. Mada Vatikan nije javno osudio zločine protiv srpskih civila u hrvatskoj operaciji "Oluja", on je bio protiv te akcije. Javni protesti zvaničnika Katoličke crkve u Hrvatskoj i BiH, i zagrebačkog nadbiskupa kardinala Kuharića i banjalučkog biskupa Komarice, protiv zločina prema srpskom narodu bili su mogući samo u skladu sa takvim stavom Vatikana.
Zvaničnici Vatikana kažu da je papa američkom predsedniku Klintonu lično govorio da treba ukinuti sankcije SR Jugoslaviji. Sam Vatikan je u nekoliko navrata poslao značajnu humanitarnu pomoć našoj zemlji.
I pored kontinuiteta međudržavnih odnosa, ima mnogo toga u odnosima Srbije i Crne Gore i Svete Stolice što će morati da se postavi na nove osnove. Pre svega, diplomatski odnosi dveju zemalja ponovo su uspostavljeni Protokolom iz 1966. godine, na osnovu stanja koje je bilo bitno drugačije nego danas.
To se naročito odnosi na Rimokatoličku crkvu u Hrvatskoj. Verski deo interesa Vatikana u našoj zemlji je njenim odlaskom bitno promenjen. S jedne strane, neuporedivo je manja katolička dijeceza, a sa druge je porastao značaj ovog prostora sa dominantnom Srpskom pravoslavnom crkvom, važnom za ekumensku i "istočnu" politiku pape Jovana Pavla II.
Iz tih okolnosti proističu i državni interesi. Teritorijalno, SR Jugoslavija, odnosno danas Srbija i Crna Gora, postala je još isturenija ka "predziđu kršćanstva", i Svetoj Stolici nije nevažno da održava pune diplomatske odnose sa našom zemljom. Sa druge strane, u ovoj geopolitičkoj konstelaciji gube se najznačajnije prepreke koje su otežavale dobrosusedske odnose.
ZA našu državu, kao i za sve zemlje, veoma su važni puni diplomatski odnosi sa specifičnom državom Vatikan, duhovnim (neki kažu i administrativnim!) centrom katoličanstva, zemljom koja je uticajan moralno-politički faktor u svetu.
Pitanje kada će papa doći u Beograd, s obzirom na stav Srpske pravoslavne crkve, ostalo je u nasleđe novoj diplomatiji, nakon demokratskih promena. Papu su posetili ne samo ministri spoljnih poslova, već i predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora Svetozar Marović, i to dva puta, u junu 2003, i oktobra 2004. NJegove najave da će pozvati papu da poseti našu zemlju i izjava u Vatikanu kojom je izrazio nadu da će se "u odnosima između Katoličke i Pravoslavne crkve naći način da se organizuje ta poseta" izazvale su pretežno negativna reagovanja (podržali su ga njegov ministar za ljudska prava Rasim LJajić i vođa nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve Mihail). Zamerke su bile da o tom potezu nije obavestio ni Savet ministara niti se dogovorio sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ni Vladom Srbije.
Sam patrijarh Pavle, koji je pre toga bio u poseti kod pape, pa se moglo očekivati u najmanju ruku izostanak njegovog protivljenja, reagovo je negativno, možda i zbog toga što se tada nalazio u Moskvi, sa državnom delegacijom Srbije, koju je predvodio predsednik Boris Tadić. Bez diplomatskog uvijanja, patrijarh Pavle je na konferenciji za štampu u Moskvi izjavio:
- Poseta pape Jovana Pavla Drugog Srbiji je nepoželjna i Sveti sinod je doneo odluku o tome.
SADA, kad je papina smrt skinula sa dnevnog reda to pitanje, ostaje da vreme pokaže koliko će takva odluka Srpske pravoslavne crkve uticati na odnose Srbije i Crne Gore sa Vatikanom pod novim vođstvom.
Papina hodočašća su bila najvažnija poluga ostvarivanja njegove politike i uticaja. Sistematski planirana i sprovođena, izuzetno dobro pripremana i organizovana, ona su bila usmerena na sve mesne crkve, gde postoji i "jedan jedini" katolik, na svim kontinentima. Na njima je papa jačao Rimokatoličku crkvu iznutra, pridobijao lokalne biskupe za rimsku centralu, razvijao ekumenske odnose sa Hristovim sledbenicima svih "varijanti", ali i sa nehrišćanima, nastojeći da za Rimokatoličku crkvu pridobije nove vernike.
Poslednju deceniju svog pontifikata Jovan Pavle II je intenzivirao svoje i aktivnosti Rimokatoličke crkve prema Aziji, najmnogoljudnijem kontinentu sa proporcionalno najmanjim brojem hrišćana. Sredinom 1995. godine papa je izjavio da "Aziju očekuje naveštanje reči Božje".
Prema vatikanskim informacijama, koje su plasirane u zapadnim medijima, "azijski hrišćani nikad nisu bili u težoj situaciji nego danas". Potencirano je da su progoni vernika neregistrovanih religija intenzivirani u "komunističkoj" Kini i Vijetnamu, da su hrišćani u Indoneziji (gde inače čine samo dva odsto stanovništva) uvučeni u kriminal i socijalne nemire koji su eskalirali u zemlji zahvaćenoj krizom.


KINESKI ZID
GLAVNO mesto u vatikanskim prozelitskim akcijama prema Aziji zauzima Tajvan, gde Katolička crkva ima oko 300.000 vernika. Tajvan je, inače, postao kamen spoticanja između Vatikana i Pekinga, pošto je Sveta Stolica, uz Makedoniju, jedina evropska zemlja koja je uspostavila diplomatske odnose sa Tajvanom, ali ne i sa Kinom (Makedonija ih je kasnije raskinula).
Odnos Pekinga i Vatikana primer je mešanja međudržavnih i religijskih interesa i odnosa. Pošto je pao i "kubanski zid", Kina je ostala najdosledniji i najotporniji bedem političkom uticaju Rimokatoličke crkve kroz "hristijanizaciju".
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Nedostižna - Rusija

Piše: Ana Petrović

MEĐU onim zemljama koje su papi, i pored želje za posetom, ostale nedostižne, pored (pretežno budističke) Kine i islamskih Iraka i Tunisa je - Rusija.
Za Vatikan je bio i ostao prioritetan odnos i sa smanjenom ruskom državom i Ruskom pravoslavnom crkvom. U samoj Rusiji, interesi Crkve i države u odnosima sa Vatikanom su - disharmonični. Uoči raspada SSSR, papa se sastao i sa njegovim tadašnjim šefom Mihailom Gorbačovim i sa budućim predsednikom Ruske Federacije Borisom Jeljcinom. Od obojice je dobio poziv da poseti njihovu državu.
Taj poziv papa, međutim, ne može da ostvari bez saglasnosti Ruske pravoslavne crkve, sa kojom su odnosi Vatikana u isto vreme - pogoršani. Objašnjenje za to dao je jedan sveštenik Ruske pravoslavne crkve, jeromonah Ilarion:
- Vatikan sledi logiku pobede Zapada, kojom je okončan hladni rat, očekujući da se poraz države plati u ljudskim dušama.
Iz svih zemalja bivšeg "istočnog bloka" stižu optužbe pravoslavaca da tamošnje rimokatoličke crkve, ohrabrene iz Vatikana, tretiraju njihove prostore, oslabljene decenijama komunističke vladavine, kao "terra missionis", da stvaraju crkvene strukture paralelne postojećim pravoslavnim, da pridobijaju i kršćavaju potomke bivših pravoslavaca i da podstiču unijaćenje. Formiraju se rimokatoličke eparhije i tamo gde nema vernika, odvode siromašni mladići na školovanje i vraćaju preobraćeni. Papa je imenovao biskupe ne obaveštavajući o tome svog pravoslavnog kolegu u Moskvi.
PATRIJARH moskovski i cele Rusije Aleksej II obrazlagao je svoje odbijanje da se susretne sa papom Jovanom Pavlom II time da "još uvek nemamo potreban stepen razumevanja u vezi sa problemima i načinima za njihovo rešavanje", među kojima je kao dva najvažnija naveo odnos Vatikana prema pravoslavnim vernicima u zapadnoj Ukrajini i rimokatolički prozelitizam u Rusiji.
Interesi Vatikana i Kremlja bili su suprotstavljeni na pitanju rata u Bosni i Hercegovini i papinog zahteva da se vojno interveniše protiv Srba, da se razoruža "agresor". Tadašnji ruski premijer Černomirdin je u razgovoru sa papom, 29. januara 1994. godine, odlučno rekao da to ne dolazi u obzir i da se bosanska kriza mora rešavati isključivo mirnim putem.
Bilo je to pravo razočaranje za papu, naviklog na "dobar fluid" sa Gorbačovim i Jeljcinom, pa ni u razgovorima o bilateralniim odnosima nije mogao da nađe "zajednički jezik" sa Černomirdinom. Dogovorili su se jedino da dve države razmene diplomatske predstavnike na najvišem nivou, u skladu sa normalnim diplomatskim odnosima koji su uspostavljeni u proleće 1990. godine.
Černomirdin nije obnovio poziv papi da dođe u Moskvu, s obzirom na to da su odnosi Svete Stolice i Ruske pravoslavne crkve dospeli na najniži nivo od Drugog vatikanskog koncila. Predstavnici Ruske pravoslavne crkve tvrdili su da je, nakon uspešnih odnosa sa papama Jovanom DŽDŽIII i Pavlom VI, sa dolaskom Karola Vojtile na rimski presto svetog Petra počela silazna linija u odnosima sa Vatikanom. Papin pokušaj da osnuje episkopalne strukture Rimokatoličke crkve na teritoriji Rusije RPC doživljava kao "protivmisiju u sopstvenoj misiji", a posebno je brinu "nekontrolisani upadi" različitih katoličkih monaških redova.
Zahvaljujući kooperativnosti prethodnog ruskog predsednika Jeljcina, koji je popustio pred sinhronizovanim državno-religijskim pritiscima Vašingtona i Vatikana, stvoreni su zakonski uslovi za dalje jačanje Katoličke crkve u pravoslavnoj Rusiji. To je istovremeno pogoršalo odnose Rimokatoličke i Ruske pravoslavne crkve, koja je na unutrašnjem planu bila uspela da se izbori za "povlašćeniji" status.
GRUZIJA je druga pravoslavna država koju je papa posetio (nakon Rumunije), 1999. godine, na povratku sa višednevnog boravka u Indiji. Učinio je to i pored protivljenja patrijarha Alekseja II, a na poziv predsednika Republike Eduarda Ševardnadzea. Gruzijska pravoslavna crkva nije prihvatila predsednikovo obrazloženje da će ovom posetom zemlja dobiti na ugledu u svetu, pa je pripremila papi "kontradoček". Sveštenici ove gotovo u potpunosti pravoslavne zemlje su pred papin dolazak u Tbilisiju na javnim mestima služili moleban protiv "katoličke najezde", a za "spas pravoslavlja".
Gruzijski patrijarh Ilija II zabranio je sveštenicima i vernicima da prisustvuju misi koju je papa služio na jednom manjem stadionu, ali je lično prisustvovao papinoj poseti jednoj pravoslavnoj crkvi, gde su zajedno zapalili sveću za mir kavkaskih naroda i uputili zajednički poziv narodima regiona da žive u miru.
Tako je ova poseta pape u Gruziji ispala najteža za njegovog pontifikata, a, shvaćena kao svojevrsna "proba jedinstva hrišćana na pragu trećeg milenijuma", pokazala je svu dubinu podele među Hristovim sledbenicima.



POKAJNIČKI dokument "Mea madžima culpa" ("Moj najveći greh") odnosi se na sedam najvećih grehova, koji su počinjeni u Rimokatoličkoj crkvi ili u njeno ime, i za koje je papa želeo da se katolici pokaju na kraju drugog milenijuma hrišćanstva, kako oni ne bi opterećivali budućnost.
Analitičari su odmah uočili manjkavost ovog dokumenta, koja mu je oduzela pravo na epitet ključnog momenta na razmeđi milenijuma. Jer, u ovom dokumentu kajanje je zatraženo s ciljem pomirenja sa svim hrišćanima, Jevrejima i muslimanima, ali "nema ni kajanja ni pomirenja s onima koji ne veruju" (u jednog Boga).
To je krupno odstupanje od duha Drugog vatikanskog koncila, koji je pre tri i po decenije prihvatio i one koji ne veruju, a papa Jovan Pavle II, i sam kreator mnogih koncilskih odluka, odlučio se na korak unazad.
(KRAJ)
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 13. Jun 2024, 09:17:10
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.099 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.