U Dubrovniku nismo doživeli nijednu neprijatnost - ni u restoranima, ni u taksiju, ni na Stradunu, a Srbi nas namagarčiše - prvo su nam pokazali pogrešan put, a onda nam ovčetinu prodali kao mlado jagnje

U Trebinje stižemo u poslepodnevnim satima. Sunce nemilosrdno prži kao da smo na moru. Dubrovnik je u zaleđu, pa se u Dučićevom gradu oseća miris velike, slane vode i dalmatinske lavande. Odmah bežimo u najdublji trebinjski hlad - u čuvenu baštu hotela „Pod platanima“. Leti je ovo mesto kraj zidina starog grada nezaobilazno. Krošnje stoletnih platana jedini su spas od nesnosne pripeke.
Vraćali smo se tog dana iz Dubrovniku. Nismo nameravali da previše „kvarimo“ slike nezaboravne lepote gosparskog grada, pa smo pažljivo odabrali mesta gde ćemo se u „našoj“ Hercegovini zaustavljati. Da ne bude mnogo lepota za jedan dan. I nju treba uzimati dozirano.

Nismo iz Dubrovnika krenuli ranije samo da bismo uhvatili dan za kraj, već da, negde uz put, svratimo na čuvenu hercegovačku janjetinu. Ovde se ona priprema s mirišljavim planinskim travama i nigde na svetu nema takav ukus. Voda nam već ide na usta. Posle osveženja pod platanima, krećemo ka bregu Crkvina, da vidimo trebinjsku Gračanicu, crkvu u koju su, pre koju godinu, iz Amerike prenete mošti pesnika Jovana Dučića. Kažu nam da se do zadužbine Radmile i Branka Tupanjca stiže za desetak minuta.

Ipak, prinuđeni smo da jednog starca pitamo kako da najbrže stignemo gore. On nas, kasnije se uveramo, šalje u sasvim drugom pravcu. Procenjujemo da se radi o okorelom komunisti kome se pri pomeni crkve i boga diže kosa na glavi. Sitna pakost pričinala mu je, izgleda, veliko zadovoljstvo. Ma, dobro, podneli smo tu „žrtvu“, ljudima treba činiti.

Tupanjci zaista nisu žalili blaga. Blista Nova Gračanica na hercegovačkom suncu. Plato oko nje pretvoren je u rajsko odmorište. Sve je kao „pod viskom“. Dučićevi zemni ostaci pokopani su u podu crkve. Kandilo na tom mestu neprestano gori. Ko god uđe u crkvu, pokloni se poeti dalekih gora i čežnjivih žena.

Odozgo, s Crkvine, puca pogled na Trebinjsku zaravan. Trebišnjica kao na dlanu i čuveni mostovi na njoj zidani od belog mramora. Dominira stadion FK „Leotar“, a vidik zatvaraju visovi golih hercegovačkih planina. Blešte daleke bele stene, iako sunce već zahodi za hajdučke gore.
Red je na janjetinu. Pitamo jednog trebinjskog konobara gde na putu za Herceg Novi ima krčma sa ovim specijalitetom.

- Đerajte jedno desetak kilometara, nai’ćete na selo Tuli, tu je mehana „Stara ‘ercegovačka kuća“. Ima dobre janjetine...

Zaustavljamo se na rečeno mesto i smeštamo u hlad lepo uređene drumske kafane. U starinskom je stilu i sve obećava dobru gozbu.

- Oćete li janjetinu s ražnja ili ispod sača - pita nas konobar i na sto spušta litrenjak belog vina iz podruma „Anđelić“.
- S ražnja - meračimo mi.
- O’ma stiže, po’itaću.
Malo podalje sede dva šumara. Iz drugog dela kafane neki meštani im naručuju piće.
- A, Pajo oće da šverca drva, pa bi da se dodvori. Neće, Pajo, orle suri, ovo moć da prođe vako udžaba - dovikuju šumari.
- Pobogu, Srbine, pa, zar je ovo jagnjetina. Ovo je bila ovca teška šezdeset kila, najmanje - razočarani smo krupnim komadina pečenja
- Ih, ovca, pa ođe nema tol’ke ovce. Ovo je bilo janje od šesnaest kila, očiju mi.
- Nemoj se kleti, Srbine, izgubićeš oči, a ovu jagnjetinu posluži kad sina budeš ženio. Anđeliću poruči da mu je vino dobro...
Dok se vozimo ka Herceg Novom, prisećamo se kako u Dubrovniku nismo doživeli ni jednu neprijatnost - ni u restoranima, ni u taksiju, ni na Stradunu, a Srbi nas namagarčiše. Ja, ko će koga, ako ne svoj svoga.

Oj, Trebinje, Trebinje, kad me vidiš...

izvor: gdestinacija