Vodenim arterijama kroz srce Rusije (1)

Moskva za početnike

Krstarenje Volgom, kanalima i jezerima od Moskve do Sankt Peterburga, turistički je hit, za koji se ove godine traži "karta više"

Prosečnog smrtnika na Zapadu decenijama su plašili "crvenom opasnošću" koja dopire iza misteriozne i zastrašujuće "gvozdene zavese". Onda se, negde sredinom šezdesetih godina prošlog veka, Norman Džuison dosetio da od svega napravi tipično američku filmsku komediju - "Rusi dolaze", po romanu Natanijela Benčlija. Zaradio je milione i sve obrnuo na šalu, još mnogo pre pada Berlinskog zida. Danas, Amerikanci i drugi zapadnjaci više ne strahuju od "crvene opasnosti", ni pretećeg "ruskog medveda". Naprotiv, pohrlili su poslednjih godina u buljucima da bi svojim očima videli pravo lice Rusije i doživeli novi šok - od bogatstva istorije, arhitekture, duhovnosti, tradicije i beskrajnih prostranstava u zemlji nezalazećeg sunca. Među tim, kasno probuđenim nevernim Tomama, našli su se nedavno i autori ovog teksta, zaplovivši na 1.800 kilometara dugom vodenom putu od Moskve do Sankt Peterburga turističkim brodom "Kronštadt". Tura je evropski i srpski hit ovoga leta, za koju se traži "karta više". Po sletanju u Moskvu, dočekuje nas pljusak.

Tri sata do hotela
Od aerodroma, do luke na reci Moskvi, gde je ukotvljen naš brod-hotel, putujemo tri sata. Saobraćajni špicevi u Moskvi su za izluđivanje. Tekovina "zapadne civilizacije".

- Tako je svaki dan, nikad ne možeš da predvidiš koliko je vremena potrebno da negde stigneš - kaže Beograđanka Mira Milutinović, koja koordinira sve aktivnosti na brodu i planira izlete.

Konačno, stižemo na odredište. Dočekuju nas mornari, koji unose prtljag u unapred raspoređene kabine. O svemu brine i sve nadgleda menadžer "Kronštadta", opet naš čovek, Nijaz Rastoder, rođeni Baranin, naturalizovani Beograđanin. Piće za dobrodošlicu, večera, a potom zabava po izboru: pijano bar "Neva", bar "Volga" s muzikom za igru ili gluvarenje uz piće u barovima "Ladoga" i "Onjega. Onda se odnekud pojavljuje naš "treći čovek", Predrag Rajković, koji u Moskvi vodi prestižni restoran "Boemi". Doneo čovek pečenu jagnjetinu, navodno iz Dagestana, barene paprike na srpski način, makedonska vina da počasti zemljake. Čak se i nebo razvedrilo posle večernjeg pljuska.
Sutradan smo popadali na nos. Panoramsko razgledanje grada, od Starog Arbata do nekadašnjih Lenjinovih gora. "Ovde se nekad sve zvalo po Lenjinu", kaže naš vodič Valerija. Od milja smo je odmah prozvali Valja, jer njen srpski, sa blagim ruskim akcentom, zvuči kao poezija i milozvučna melodija. Obilazimo prelepi hram Hrista Spasitelja, koji je Staljin porušio sa namerom da tu, nadomak Kremlja, sagradi neko monumentalno zdanje u slavu komunizma. Ali, u rupi ostaloj posle miniranja hrama, neprestano se pojavljivala voda, kao da zemlja plače za porušenom svetinjom. Onda su popustili prirodi i izgradili gradski bazen. U poslednjoj deceniji prošlog veka ruski narod je dobrovoljnim prilozima skupio pare i sagrađen je novi hram, "stariji" od prethodnog. Ni rublja nije uložena iz državnog budžeta! Sledi poseta muzeju Borodinske bitke, šetnja Crvenim trgom... Pored zgrade MIP-a, Univerziteta Lomonosov i hotela "Ukrajina", moskovsku panoramu krasi još nekoliko visokih zgrada sa tornjevima, poput Empajr stejt bildinga u NJujorku. Valja nam objašnjava da su to stambeni objekti, popularni u Rusiji, gde cena kvadratnog metra košta i do četiri hiljade evra a, zavisno od lokacije, i više. Surovo i nehumano. Osnovana 1147. godine od kneza Jurija Dolgorukog, Moskva danas ima više od trinaest miliona stanovnika i prostire se na više od 1.000 kvadratnih kilometara. Najbolji način da čovek stigne na željeno mesto je besprekorno čist metro, kojim se Moskovljani posebno ponose.

Drugi dan provodimo u razgledanju manastirskog kompleksa u Sergejevom Posadu, bivšem Zagorsku, duhovnom centru Rusije, sedamdesetak kilometara severoistočno od Moskve. Temelje manastira i crkve Svete Tojice, pred kojima zastaje dah, udario je 1337. godine monah Sergej, kojem se pripisuje zasluga za ujedinjenje zavađenih ruskih kneževa pred istorijsku Kulikovsku bitku 1380. godine protiv Mongola. Pored mnoštva suvenira, tu možete kupiti i bočicu vode, za koju tvrde da ima lekovita dejstva. Po podne odlazimo u detaljno razgledanje Kremlja. U hramu Svetog Arhanđela Mihaila Valja nam skreće pažnju na freske sa likovima Sv. Save, Sv. cara Lazara i Sv. Simeona, kao rane tragove duhovnih veza Rusa i Srba. Predveče, kolena klecaju od slatkog umora, a disk moždane memorije postaje pretesan da bi pohranio sve impresije. Pitamo se kako li je tek Amerikancima koji, pored Danaca i Grka, sa nama dele brod. Kako li se tek oni, sa svojim skromnim poimanjem istorije i siromaštvom tradicije, osećaju pred ovim vekovnim, monumentalnim zdanjima i spomenicima pravoslavne arhitekture?

Pravac Sankt Peterburg
- Ovo nisam mogla ni da sanjam - kaže zadivljeno Tea, mlada učiteljica iz NJujorka.
Konačno, isplovljavamo iz moskovske luke, uz zvuke mornarskog marša, 127 kilometra dugim kanalom do Volge. Kanal je izgradio Staljin 1937. godine, da bi povezao grad na severu sa Baltičkim, i na jugu sa Kaspijskim morem. Samo do ulaska u Volgu, čeka nas jedanaest prevodnica i osam hidrocentrala. Moskovski kanal je, pored svih gulaga, svojevrsni spomenik Staljinove upornosti i istrajnosti, u koji su, kažu, pored betona i čelika, ugrađene i tone ljudskih kostiju. U deset uveče još je dan. Uhvatili smo poslednje trenutke "belih noći". Pored nas, usred nepreglednih šuma borova i breza, dremljivo promiču mala, slikovita ruska sela, kao usnuli galebovi na obali reke. Tu čovek odjednom shvati zašto Rusi selo zovu derevna - nema nijedne kuće koja nije od drveta. I kapci srećnih, ali umornih putnika, konačno opuštenih na gornjoj palubi, sami se sklapaju. Ne pomaže ni kurvazije, ni maligani. Vreme je za pražnjenje memorije.
Tekst i foto: V. Radović, J. Vukelić

Izvor: Glas Javnosti
Sutra: Kako smo "otkrili" Mladića

....istina 

Petrograd, Venecija severa

Sankt Peterburg često porede sa Venecijom, zbog brojnih kanala i mostova, a pesnik Josif Brodski je govorio da dva grada imaju i iste mirise i izmaglice. Sagradio ga je Petar Veliki 1703. godine, a samo nakratko, u Prvom svetskom ratu, bio je preimenovan u Petrograd. Ali, do našeg konačnog cilja, put nas vodi u jezero Onjega, na čijim severnim obodima se načičkalo čak 1.650 ostrva. Glavna turistička atrakcija je ostrvce Kiži, sa crkvom Preobraženja iz 1714. godine. Crkva je jedinstveni dragulj arhitekture, ima 22 kupole i sagrađena je bez ijednog eksera ili metalnog predmeta.

Kažu da je graditelj, izvesni Nester, po završenom poslu, bacio sekiru i dleto u jezero, rekavši da više nikad niko neće sagraditi sličnu crkvu. I nije. Tu je i muzej arhitekture na otvorenom, sa tipičnim drvenim kućama u karelijskom stilu, mlinom, pomoćnim zgradama i predmetima koji su nekad služili za održavanje golog života. Na ostrvu danas živi tek oko 20 ljudi, koji se zimi snabdevaju helikopterom iz prestonice Karelije, Petrozavodska. Kompleks je 1993. stavljen na listu svetske kulturne baštine Uneska.

Rekom Svir iz Onjege prelazimo u jezero Ladoga, a odatle Nevom do Sankt Peterburga. Usput, u selu Verhnjije Mandrogi svraćamo na piknik i razgledanje muzeja votke. U Sankt Peterburg uplovljavamo u zoru. Smešten na 45 ostrva, ispresecan sa 65 kanala i povezan sa 342 mosta, grad je pravi praznik za oči. Dok uplovljavamo, čovek ne može da ne pomisli na onih 900 svitanja u Drugom svetskom ratu, dok je tadašnji Lenjingrad bio pod nemačkom opsadom. Više od milion ljudi je izginulo u odbrani grada ili poumiralo od gladi. Ali, na delti Neve u Baltik, danas se raskrilila petomilionska lepotica severa, koja ničim ne zaostaje za Venecijom.

Krstarica "Aurora", sa koje su ispaljene prve salve kao znak za početak Oktobarske revolucije, stoji ukotvljena nedaleko od vile u kojoj je bio revolucionarni štab boljševika. Vila je, kažu, pripadala poznatoj balerini koja je u isto vreme bila i careva ljubavnica. Sa malog balkona, nalik onom na Palati Venecija u Rimu, odakle je Musolini palio mase, Lenjin je pozivao izgladnele Ruse na revoluciju, gledajući na Zimski dvorac. Tu je danas Muzej političke istorije Rusije. Ali, ceo Sankt Peterburg je, u stvari, veliki grad-muzej, krcat istorijom, tradicijom i kulturnim znamenitostima. U Petropavlovskoj tvrđavi su, svako u svoje vreme, robijali Dostojevski, Gorki i Trocki.
      
SAN PETRA VELIKOG

Šetajući Nevskim prospektom, glavnom gradskom arterijom i trgovinskim centrom, čovek može samo da nasluti veličinu sna Petra Velikog da evropeizuje tadašnju zaostalu Rusiju. Sankt Peterburg je živi svedok ovaploćenja tog sna. Kazanjska Saborna crkva, Isaijevska crkva, Petropavlovska tvrđava, manastir Smolna, Admiralitet, brojni spomenici, nekadašnji Zimski dvorac, današnji Ermitaž sa više od tri miliona eksponata... Moždana memorija opet postaje pretesna.      
   
   



Možete popiti piće u kafani iz koje je Puškin otišao na svoj fatalni dvoboj, ili baciti pogled na nekadašnji hotel "Ingiltera" gde se, navodno, obesio Jesenjin. Spomenik Dostojevskom zamišljeno gleda na njegovu omiljenu Vladimirovsku crkvu, koja se trenutno renovira, ali tek retki turisti zastanu ispred zgrade gde je živeo i pisao "Braću Karamazove". U St. Peterburgu čovek počne da brka pojmove, strane sveta, imena crkava, vreme i ljude. Prosto je nemoguće apsorbovati sve viđeno i doživljeno.

Posebna atrakcija je vožnja kanalima. U jednočasovnoj turi vidimo dečaka kako nam maše sa mosta. Onda primećujemo da on, kao pravi maratonac, stalno trči pored nas duž kanala, da bi nas sačekao na sledećem mostu. Na kraju, reče da se zove Maksim i ima dvanaest godina. Ako tako nastavi, biće šampion.

Pred dvorcem Katarine Velike u Carskom selu, današnjem Puškinu, poznatom po čuvenoj ćilibarskoj sobi, staje pamet. Nemci su, u vreme opsade Lenjingrada, tu smestili svoj štab i opustošili sve što nije sklonjeno, ali stvari se polako vraćaju na svoje mesto. U Peterhofu, letnjem dvorcu Petra Velikog, sa brojnim vodoskocima, kaskadama i fontanama, koje izlaze direktno na Baltik, čovek ima utisak da je u Versaju. "Ipak je morala da se desi revolucija! " - reče neko iz naše grupe, gledajući svu tu raskoš na jednoj i bedu na drugoj strani.

Kraj priče. Nemoguće je sažeti sve utiske u tri novinske reportaže, a ne potkusuriti sebe i čitaoca. Slikamo se za "nezaborav" na palubi "Kronštada" i razilazimo. Veći deo grupe leti direktno za Beograd, a nas nekolicina vozom za Moskvu, pa dalje. Stigli smo pre njih. Zbog kvara na Jatovom avionu, sedeli su na aerodromu trideset sati. A, voz dotrajao, pretpotopski, ali guta kilometre. U hodniku samovar koji se loži na drva. Negde pred Moskvom, naša hostesa, Irina Jevgenjevna, nudi nas čajem. Spasiba, Irina. I doviđenja Rusijo.
Tekst i foto: J. Vukelić, V. Radović

Izvor: Glas Javnosti