Срби су непоправљиви левичари упркос вишедеценијском искуству са истима. Дакле, наивни. Све осим овог, очигледно десничарског, закључка доказано је бројним истраживањима јавног мњења спроведеним што пре, што после 5. октобра, када је у Србији срушен Милошевић, највећи левичарски владар после Тита. И после свега, ево, колико сутра, Србија ће поново добити левичарску власт. Владу левице коју подржавају, сада и званично, највећи српски капиталисти. Из тог противприродног блуда очекује се рођење социјалне правде.

То што 60 година комунизма и социјализма Србима није успело да избије левичарске идеје из главе такође се може објаснити резултатима неких истраживања. Срби, наиме, нису баш нормални левичари. А нису нормалнији ни као десничари.

Највећу левичарски странку у Србији, Демократску странку, гласачи, како показују истраживања, најмање доживљавају као левичарску. Скоро је двоструко више оних који ДС перципирају као десничарску, него као левичарску странку.

Титулу највећих левичара у Србији носе социјалисти. Замало, па нормално. Да није тога што највећи број присталица Социјалистичке партије Србије свој глас овој странци даје пре свега због чврсте националне политике која их највише приближава десници, а много мање због њихових левичарских стремљења.

Гласачи странака које се на српској политичкој сцени декларишу као левица, можда апсурдно, више се залажу за приватну својину од гласача деснице. За десницу, па чак и ону екстремну, каквом се сматра Српска радикална странка, показале су досадашње анализе изборних резултата, гласају већином заговорници државне и друштвене својине. Тај феномен објашњен нам је кроз причу о транзиционим добитницима и транзиционим губитницима.

Е, са тако помереним осећајем за лево и десно стигли смо до још једне левичарске владе. Оне коју подржава највећи капиталиста у Србији чије касирке у самопослугама служе као синоним за експлоатацију јефтине радне снаге. Оне која је сиромашним пензионерима обећала новац који се једино може одузети од сиромашних радника. Оне која је обећала и Европску унију и Косово. Оне која се бори против опште приватизације и ради на истој. Оне која није могла бити направљена док није договорено да буде социјалне правде.

Левица, то наглашавају посебно левичари, није више што је била. Од оног дана када су левичари схватили да за државу благостања треба пуно пара. Како је капитализам већ дуже време „место” са највише пара, тако је он проглашен идеалним системом за изградњу левичарског сна о једнакости. Најдаље, кажу, што се стигло у томе је Шведска. За већину Срба Шведска је, као што знамо, парадигма за место на коме може да се живи супер од социјалне помоћи. Ма, рај.

У Европској унији, за коју српски левичари кажу да нема алтернативе, исто што европски левичари тврде за капитализам, на власти је углавном десница. Скоро све најразвијеније европске земље, које су до пре десетак година имале левичаре на власти, вратиле су се десници.

Европска десница, а не левица, пресудно је утицала на то да Србија добије левичарску владу. Проевропску владу. Владу која је по вољи најбогатијих Срба и најбогатијих европских земаља. Владу социјалне правде.

Како оно беше у утопији – сви да раде колико могу и сви да добију колико им треба. А једнима увек треба више него другима. Чак и да схвате.

Драгана Матовић

Извор Политика