Na početku su putevi, perfektnog kvaliteta, kako magistralni tako i lokalni i planinski. Putovanja iz mesta u mesto, i ako nisu na "koridorima", prilično su jednostavna i najkraća moguća, za razliku od nas gde se, recimo, od Paraćina do Kraljeva, pedesetak kilometara vazdušne linije, putuje letnji dan do podne.



Zvalo se to - "Noga pomirenja". Baš tako, sa aspekta ovog vremena i ovih generacija, potpuno blesavo. Poznih osamdesetih već se bilo zakuvalo u bivšoj eseferjot, na verbalnom planu, doduše, ali zakuvalo. Neki tamo ljudi iz ljubljanske Mladine, koji su za to doba i tadašnje navike i previše talasali, pozvali su neke ljude iz beogradskog NON-a, koji su na srpski način bili sve nego poslušni, na malofudbalski turnir gorepomenutog imena.

To je do prošlomesečnog vakta bio poslednji boravak u Sloveniji moje malenkosti, začinjen svim onim što vole mladi, i sportom, i takmičarskim adrenalinom, i na kraju krajeva - bančenjem koje ume sve drugo, i lepo i ružno, potpuno da zaseni. Dvadeset godina kasnije, mnogo manje mlad nego onomad, te nemerljivo više imun na iznenađenja, krenuo sam na "produženi vikend" u deželu, u isto vreme i prepun predrasuda i sa praznim hard-diskom za gomilu impresija.

"Predrasude" ovde nemaju nikakvu lošu konotaciju, čak suprotno: neko ko je prevalio četiri životne i dve profesionalne banke, obično kreće od kuće sa previše predznanja. Elem, bio sam potpuno siguran da su neke razlike u kulturi življenja, prisutne još pre dve decenije, zbog sticaja raznih "okolnosti" i tamo i ovde, sada neuporedivo veće. Dalje, ni najmanje nisam sumnjao u gostoljubivost domaćina, najpre, što nisam baštinio takva iskustva, a zatim, nisam u Sloveniji služio vojsku, što možda objašnjava i ono prvo. I konačno, moje "predrasude" nedvojbeno govore da su neke notorno lične sličnosti između Srba i Slovenaca neuporedivo veće nego razlike.

Put nas je prvo naneo na Belu krajinu, kako joj i ime kaže, pograničnu regiju Slovenije prema Hrvatskoj. Prostor koji je malo ko sa ovih prostora, i u ona bratska doba, imao priliku ili iskoristio mogućnost izbora da poseti. Osim privrednika koji su i tada bili upućeni na obližnje Novo Mesto (Dolenjska) zbog nekoliko industrijskih giganata tamo lociranih, obični ljudi odavde tamo su bili samo u tranzitu, na putu ka planinama ili primorju. Zvanično, Belu krajinu čine tri opštine: Črnomelj, Metlika i Semič sve skupa sa nekih 25 hiljada žitelja. "Reljefno" mnogo liči na Šumadiju, moglo bi se, sa onako uprošćeno nategnutom analogijom, reći da su i žitelji Šumadincima slični. Sebe zovu Krajncima (a ne Krajišnicima), svesni su da se od lepog krajolika ne živi, ali i da se od onih koji bi to da vide može i te kako ućariti.

Prirodna bogatstva tamo su pod zaštitom države, čuj države, čak i Evropske unije, što podrazumeva i kad manju, kad veću podršku iz evropskih fondova. Regiju krasi i najduža slovenska "rivijera", reka Kupa (Kolpa), čija je obala 50-ak kilometara duža od one morske koja pripada Sloveniji. Ima i lovišta, skijališta (za one manje zahtevne), staništa (nekih retkih vrsta), ali su ipak Krajnci posebno, pre i posle svega ponosni na - vino. Neizbežno i neminovno, i kao glavni, i kao prateći turistički sadržaj. Vinogradarstvo i vinarstvo je pasija, možda i jača od one rakijske u Šumadiji, nema tu kuće koja "za sebe" ne napravi 500-600 litara, svako selo sebe brenduje na taj način što vino pravljeno samo nekoliko kilometara dalje ne želi ni da proba. Bela krajina ima i svetskog prvaka u proizvodnji predikata (slatka vina), ima i najveći vinski sajam u Sloveniji, tri sorte sa zaštićenim geografskim poreklom, čokote svugde gde mogu da rode. I vinsku klet (podrum) pri zemljoradničkoj zadruzi u Metliki, kapaciteta više miliona litara, kompletno smeštenom pod zemljom.

E, tu dolazimo do prve velike razlike u odnosu na Šumadiju - vino se u Beloj krajini, naravno, i prodaje, ali je njegova bitnija funkcija da prodaje sve drugo. Krčma (mali motel) u selu Drašići koju u restauriranoj kući staroj 250 godina drži porodica Simonić, eklatantan je primer za to. Gostima je, naime, omogućeno da za boravka popiju vina koliko god mogu, kad god hoće. I to samoposluživanjem iz fingiranog bureta, crevom povezanim sa cisternom, sa dve pipe - za crno i belo. Ne bi taj džabaluk možda ni bio tako ekskluzivan, da nije sasvim dovoljno profitabilan. Selo Drašići, naime, nalazi se na ne baš pristupačnoj lokaciji, do same krčme dolazi se putem koji na više mesta ne dozvoljava mimoilaženje dva vozila, gde autobus izgleda kao slon u staklari.


Ipak, Soseska Zidanica, kako se objekat zvanično zove, pretežno je puna, dolaze ljudi iz svih delova Slovenije, a nalazi se i u gotovo svim turističkim paketima obilaska ove regije. Podjednako je domaćih i stranaca, kaže nam gazda, uz napomenu da nas iz Srbije ne smatra za strance. Zašto, pa tako, prosto - ne smatra. Krajnska črnina i belokrajnac koji tamo teku u potocima, proizvodnja su 65 lokalnih domaćinstava i vina nikad dosad nije nestalo, niti će, tvrdi Stane Simonić. Laik za vino, kao što je vaš reporter, može samo da prenese lično iskustvo - ono belo, makar, pitko je kao voda i što je možda i bitnije - ne hvata. Da li zbog jagnjetine, raspoloženja, prirode i vazduha ili kvaliteta vina, prestaje da bude bitno.

Postaje i ostaje bitno što je u Beloj krajini razvoj tzv. seoskog turizma, gledano iz našeg ugla, doveden do maksimuma. Od korišćenja prirodnih i ljudskih resursa, do organizacije ovih drugih i čuvanja onih prvih. Nismo mogli da vidimo ama baš nijedno nesređeno dvorište, kućespratnicu bez fasade i prozore bez cveća. Muškatle "svih boja" su krajinski zaštitni znak, cveća ima svugde, negovanog, trave sa ljudskim rukopisom, takođe. Slovenci k'o Slovenci - verovatno bi bio masovni srpski komentar, išaran i ironijom i blagom zavišću. Da to i nije baš tako, svedoči i činjenica da se Belokrajnci ponose svojom multietničnošću, pogranični kakvi jesu, bili su to i u neka davnija vremena.

A kao (zaštićeni) svedok iste postoji i Uskočka kuća (Šokčev dvor) u selu Žunići, bukvalno 500 metara od granice sa Hrvatskom. Drvena kuća sa visoko ograđenim dvorištem, sa ostavama i prostorijama za stoku u parteru, te sobama na etažu koji je dostupan stepenicama iz dvorišta. Zdanje koje u mnogo čemu podseća na kuće iz vremena Zone Zamfirove, inače zaštićeno kao spomenik kulture i deo (takođe zaštićenog) Nacionalnog parka, u stvari je sačuvana i restaurirana kuća doseljenika iz dorečja reke Bojane, pravoslavne vere i srpske nacionalnosti koji su se tu sklonili od turske odmazde pre nekih 200 i kusur godina. U zamenu za imanja bili su graničari, potomci iz Žunića, Radojičića i još nekoliko sela i danas su jedan od faktora što se u Krajini priča "modifikovan" slovenački i što ama baš svi žitelji skroz razumeju i solidno pričaju, kako sami kažu, srpskohrvatski jezik. Od (pred)istorije valjda i lokalni vic: šta fali Srbiji i Sloveniji da tesnije sarađuju? Tunel ispod Hrvatske!

Slovenija je, neumoljiv je utisak posle četvorodnevnog novinarskog blic-kriga, uređena zemlja. Namerno kažem zemlja jer kao "džomba" u Evropskoj uniji i pogranična u istoj, već odavno je morala da postane normalna država. Šta je pisac time hteo da kaže, a da nije opšte mesto, da je sve tako zato što su Slovenci radni, disciplinovani i pitomi. Dalje i jasnije od stereotipa ide opšta slika, sa svim pojedinačnim sličicama.

Na početku su putevi, perfektnog kvaliteta, kako magistralni tako i lokalni i planinski. Putovanja iz mesta u mesto, i ako nisu na "koridorima", prilično su jednostavna i najkraća moguća, za razliku od nas gde se, recimo, od Paraćina do Kraljeva, pedesetak kilometara vazdušne linije, putuje letnji dan do podne. Sa mrežom putokaza koja isključuje neupućene i gde se svaka greška u skretanju, bezmalo bez ikakve štete, kompenzuje posle desetak minuta vožnje. Uz puteve najprirodnije ide njihova neposredna okolina: ako je boravak od četiri dana u Sloveniji, od toga makar pola provedenih na točkovima neki uzorak: ukupno četiri (4) najlon kese viđene su tamo gde im nije mesto. Ona "kultura" življenja tu je transparentna, ali "vidi" se ista i po ponašanju osoblja po hotelima, restoranima, prodavnicama, prolaznika na ulici.

Od ksenofobije koju Slovenci "osećaju" prema Srbima ni traga. Lako je njima kad žive lepo i bogato, verovatno bi bilo uprošćeno objašnjenje sa ove strane. Slovenci sigurno žive bolje od nas iako ćete od običnih ljudi na ulici čuti kako je bilo još bolje "pre Unije". Konstatacija se, naravno, odnosi na ona vremena kad je Unija stipendirala mladu državu, a sad kad je država odrasla, jel'te, kao svaki bivši stipendista ima neke obaveze. Govorom brojki, prosečne plate u Sloveniji su nešto više od 1200 evra, bruto. Kako su tamo porezi i doprinosi nešto veći, prosečni Slovenac kući nosi oko 600 evra, s tim što je minimalac 540. Brojke ne govore o standardu koji imponuje, ali koliko mi je ekonomski um dozvolio da shvatim, ne odnose se na porodične "manufakture" (gorepomenute i slične), kojih je u Sloveniji mnogo, i sve više.

Kako god, očigledno, nije sve u plati, već i u kvalitetu življenja i sigurnosti.

Slovenci su, samo svojom zaslugom, solidarno umreženi na sve moguće načine: i regionalno, i strukovno, i sindikalno, i lokalno (mesno). Nivoi i načini zaštite običnih građana, kako od države tako i od poslodavaca, višeslojni su i teško probojni. Troškovi života su snošljivi, kao i u nas, teže i skuplje je u većim gradovima. Za razliku od nas, u njih se ne hrli jer se uslovi za ugodan i urbani život stvaraju unaokolo.
Kao što unaokolo na putu ka alpskoj Sloveniji podatak da je Slovenija jedina zemlja u EU koja je povećala svoj "zeleni fond", ne mora pre da se zna jer se vidi. Krošnje deluju ko nacrtane, "sigurno oni imaju službu koja to potkresuje i šminka", prokomentarisao je jedan kolega. Radovi na putu, a mnogo ih je, saobraćaj usporavaju minimalno, i "ljudska" i elektronska signalizacija efikasne su zato što ih vozači bez izuzetka poštuju. I sve što tako vidiš, pa po prokletstvu posla i napišeš, ne može a da se ne namesti na ono - "lošem Srbinu je sve tuđe bolje".

"Tuđi" Bovec, opet pogranično mesto, ali prema Italiji (u Sloveniji je pola teritorije pogranično, reče jedan od naših domaćina), može biti poznatija lokacija onima iz Srbije koji sad imaju preko 30 godina, a i pre 20 su skijali ili bar to nameravali. Skijaški centar "Kanin", odmah iznad, fifti-fifti je u vlasništvu slovenačke i italijanske strane, neki vrhovi pod snegom pokazuju i šta je ovde osnovna privredna grana. Ali i da se "sodelovanje z naravo" tu ne iscrpljuje. Za našeg boravka tamo održavalo se neko međunarodno takmičenje u ekstremnom biciklizmu ili tako nekako, stotinak učesnika koji treba da se po suvom spuštaju niz strmoglave ski-terene, plus članovi njihove logistike, familije i medijske pratnje, puta sedam dana boravka - dosta.

Ono što je za Bovec karakteristično osim skijanja svakako je rafting na reci Soči, znatno kraćoj od Tare, ali podjednako divljoj, sa adekvatno divljim obalama. Kao i svaki rafting (tako kažu), i ovaj na Soči ima svoju turističku i ekstrem varijantu. Za ovu normalnu, koju bi nam jedino i dozvolili, uslov je da potpišete izjavu kojom, osim primljene informacije o tome gde ste i šta ćete, potpisujete i da ste psihički i fizički spremni za tako nešto, te da umete da plivate. Izjava je, verovatno smatraju organizatori, "višenamenska": da kolebljivce natera da odustanu, da drčne malo omekša i na kraju, a možda i pre svega - da za neugodnosti koje može prirediti majka priroda, ili turisti sebi samima, organizator ne snosi odgovornost.

Soča je bila na jednom od najnižih mogućih nivoa. U septembru je inače tako, stene koje po četiri-pet metara štrče iz vode na proleće su ispod nje. Deonica od osam kilometara koju smo prešli za sat i petnaestak minuta, u doba najveće i najbrže reke, prelazi se za duplo manje vremena. Te i još neke informacije dobili smo od skipera, momka koji onim velikim uzdužnim veslom na kraju čamca, u stvari, određuje u kom pravcu idemo i sprečava da u nešto opasno udarimo. Najkraće - koji je odgovoran za bezbednost turista željnih adrenalina.

Što se pomenute izlučevine tiče, vaš reporter zamalo je bio pomalo razočaran, kao većina iz grupe srpskih novinara. Nivo i brzina reke učinili su svoje, kostimografija gde u čamac od svojih stvari unosite samo kupaće gaće (kostim), možda je izazvala i prevelika očekivanja. Video i foto tehnika ne trpe tu količinu vode, te su snimatelji i fotografi bili prinuđeni da krenu pre ostalih, i na steni ispred poslednjeg brzaka deonice, gde su se u grozd načičkali, odrade svoj posao. Ekipa Statusa je zahvaljujući Olympus-u, odnosno aparatu funkcionalnom na tri metra ispod površine vode, bila spremna na sve (vidi sliku), ali je njen novinarski deo "sve" i dobio.

Našem skiperu Roku nije bilo jasno kad je naše "video kolege" video na pomenutoj steni, odmah nakon što smo mu ih identifikovali, potpuno ravnim glasom upitao nas je - hoćete da im napravimo neko akcijo, da imaju šta slikati? Muški deo posade (a posada si čim uđeš u čamac, bez obzira na angažman u njemu, samodisciplinu i koliko uopšte radiš za zajedničku stvar-čamac) prepotentno je zagraktao potvrdno i samo desetak metara dalje, na tri različita načina, naprosto odleteo sa čamca. Dno koje je nekoliko sekundi ranije skoro češalo dno čamca, u trenutku kad nas je Rok bukvalno lansirao, bilo je najmanje tri-četiri metra ispod. Zanimljivo, ali ne i slučajno - ženska polovina posade ostala je u čamcu, na svojim mestima, više iznenađena viđenim u neposrednoj blizini, nego uplašena za svoju bezbednost. "Slikari" su dobili svoje, nas trojica iz čamca takođe. Naknadna pamet bila je možda još uzbudljivija. Saznali smo da nismo bili izloženi nikakvom riziku zato što je voda na tom mestu duboka pet metara i zato što je najbliža stena mestu "udesa" dalje od tri metra. Fascinantno, ali ni približno kao situacija kad skiper na visokom vodostaju, pošto veslačima kaže da učvrste nožne (jedine) vezove, čamac sa svom posadom i sobom provuče kroz vodu i okrene za 360 stepeni. Nismo videli, na reč smo, posle onog šta je s nama uradio, odmah poverovali.

I zaputili se u obližnju (a u Sloveniji je sve obližnje, kaže naš drugi domaćin) Novu Goricu, koja je takođe pogranična, takođe prema Italiji, ali joj je klima mnogo pitomija. Primorska je regija Slovenije kojoj Gorica (kako joj se zove italijanska sestra preko) pripada. Nova Gorica je, uostalom i u principu, odavno Monte Karlo čitavog okruženja, mesto gde svakodnevno na hiljade turista i avanturista raznih vrsta iskušava svoju sreću, kockanjem ili kurvanjem. Ili u oba. Srećna okolnost za Novu Goricu koja joj turističku sezonu proširuje tek na 365(6) dana godišnje, aktuelni je italijanski zakon o kockanju, toliko rigidan da ga verovatno ni oni najklerikalniji ne bi smislili. Kockarnice kao da ne postoje, Nova Gorica je odmah preko, valuta je ista, granice nema.

Slično je bilo i u socijalističkoj Jugoslaviji, slično kažemo, ali i tad je Gorica u smislu zakonskih "izuzeća" imala poseban tretman, kao produktivna fabrika deviza. Sada je to dignuto na mnogo viši nivo, onaj koji očekuje današnji, bez kocke isfrustrirani Italijan, ili ma ko od onih koji tu traže sreću ili gase nesreću.
Hotel-kazino "Perla", kako se i zvanično zove, jedan je od dvaju najvećih zdanja u Novoj Gorici koja pružaju "skoro" kompletnu uslugu. "Skoro" ovde znači da lečenje seksualnih frustracija nije više deo "aranžmana", a možda nikad nije ni bilo. Još u berićetnim '80-im kad sam sa honorarom u džepu putovao u Trst na obnovu garderobe i kad sam iz Rovinja sa letovanja najmanje dva puta obilazio isto mesto (glavni grad Italije, tri slova: Trs), ispredale su se priče o razvratnoj Gorici, ali ni od kog ko je tamo bio nisam čuo svedočenje. Dve ulice ispod, rekao mi je jedan taksista kad sam, dok su se ostale kolege bavile po hotelskom kasinu, pokušao da reporterski prokljuvim i to lice Gorice, pa što da ne, da zapišem nešto što sam i video svojim očima.

Ekskluziva mi se raspala dovoljno brzo da, ne oduzimajući od noći za odmor, imam vremena da spiskam neku crkavicu u kazinu. Na 50-ak metara od nekih ženskih objekata (toliko sam taman video), isti objekti su ušli u luksuzna vozila na koja su sekund-dve pre bila naslonjena. I toliko. Kakvi crveni fenjeri, kakve reporterske priče, kakvi bakrači. Ovo je 21. vek, pa valjda ništa nije isto. Ili ni pre nije bilo kako se pripovedalo.

Kockarnica u "Perli", inače, izgleda skoro savršeno u "stilskom" i koloritnom kičeraju koji su valjda neizbežni za takva mesta. Podatak da u isto vreme, što za automatima (kojih je hiljadu i po), što za stolovima u suterenu ili na prvom spratu može da se kocka blizu dve hiljade ljudi, govori možda i previše. Sve je učinjeno za pristup različitim socijalnim strukturama, "ruka" na automatima ide od 20 centi do dva evra, i na ruletu i blek-džeku sa samo dva evra možete okušati sreću. Sve propratno je perfektna konfekcija - i krupijei, i kelnerice, i švedski sto u mini restoranu, i hostese, i diskretno obezbeđenje. Nažalost, i "prostorije" za pušenje, metar širine, po dva dužine i visine, plastično-providne, sa nosivošću do četiri osobe, kako piše na šiber-vratima koja se automatski zatvaraju. Da se zna koji je porok najsmrtonosniji.

Slovenija je posle Lipica, i samo ručka u Postojni, ostala iza nas. Samo ručka, jer ni odlični putevi, ni upozorenja vodiča, pa ni čovečija ribica, a uostalom ni noć koja nam je ničim izazvana zapretila, nisu uvažili naš mentalitet da kasnimo a da to ne želimo, i da želimo a da na tome ne radimo.

Domaćini su nam rekli - doviđenja u Beogradu, u Guči, na Egzitu. Neki stidljivo - u Evropskoj uniji.

Delovalo je iskreno, mada je nama više izgledalo kao podilaženje baš sad pomenutom mentalitetu.

Izvor: Krstarica