Pustinjska lisica

Najmanja lisica na svetu poznata nam je pod jedinstvenim imenom pustinjska lisica. Živi na severu Afrike, u vreloj Sahari. Ova pripadnica roda pasa toliko je mala da najkrupniji mužjaci teže svega kilogram i po, a ženke ne više od 800 grama. Ono po čemu je pustinjska lisica poznata jeste činjenica da je to jedina vrsta lisice koja može da se pripitomi.

Majušna pustinjska lisica je veoma spretna i otporna na surove uslove života. U stanju je da u toku života ne okusi ni kap vode. Jedina tečnost koja joj je u Sahari uvek na raspolaganju potiče iz retkog rastinja, mesa i jaja, gmizavaca i ptica kojima se hrani. Posle sumraka, kad vrelina umine, ogladnela lija kreće u lov. Iako je društvena životinja, kad lovi, najčešće je sama. Dok vreba plen, samo joj oči svetle u mraku. Uvijena u svoj dugi topli rep od guste dlake, može satima da čeka žrtvu, uprkos hladnim saharskim noćima. Njene kratke noge sa širokim šapama prekrivenim gustom dlakom prilagođene su kretanju kroz pesak. Ogromne uši, dugačke i po 15 centimetara, najviše joj pomažu pri lovu. Zahvaljujući njima, može da pronađe gmizavce koji se kreću duboko ukopani u pustinjski pesak. I pored toga što je vešt lovac, lisica često ostane bez ulova. Zato, kao i njeni rođaci psi, višak hrane zakopava.

U toku dana uši pustinjske lisice služe kao klima-uređaj uz pomoć kojeg ispušta suvišnu toplotu iz tela. Ova životinja se u dnevnim časovima odmara i krije od sunca u svojoj jami ukopanoj u tle. Njen dom najčešće se nalazi ispod polusasušenog žbunja, čije korenje vezuje rastresito pustinjsko zemljište, ne dozvoljavajući dugačkim tunelima lisičijeg doma da se obruše. U jami, pored para pustinjskih lisica, obično žive i njihovi mladunci i potomci iz nekoliko prethodnih generacija, koji pomažu roditeljima u odgajanju mladih.

Izvor: Krstarica