Pravo na neobaveštenost

Sa svih nas strana zatrpavaju gomilom informacija kojima se kljukamo od jutra do mraka. Od nas se zahteva da budemo uvek obavešteni, uvek u toku. Najveći deo toga je obično, neupotrebljivo smeće koje ne služi ničemu izuzev sluđivanju ljudi i zagađenju mentalne sredine.

Potreba da ostanemo u toku je rasipanje energije i vremena. Cilj je, uostalom, neostvariv. Uvek će biti nečega što nam izmiče, nečega što ne uspevamo da dostignemo i sustignemo.

Uvek će se prozvoditi više informativnog đubreta nego što smo u stanju da progutamo a kamoli da provarimo.

Informacija smenjuje informaciju u sve suludijem i besmislenijem ritmu. Što nas sa više stvari obasipaju, to svaka od njih pojedinačno beznadežnije gubi na težini i značenju.

Umesto da idemo u dubinu, rasplinjavamo se u širinu, klizeći po porvršini.

Umesto smisaone celine, susrećemo se sa rasaprčanim krhotinama koje se u nas zarivaju kao geleri.

Istaknimo stoga svoje pravo na neobaveštenost. To pravo već spada u elementarnu samoodbranu.

Nismo dužni da pratimo ono što nam nameću. Niti da trpamo u sebe sve ono što nam poturaju.

Recimo ne preobaveštenosti. Recimo ne rasplinjavanju.

Usredsredimo se na ono što nam je zaista važno i zaista bitno.

Izvor: [Iza Ogledala]