Пуковник Бајо Станишић, војничка легенда четничког отпора окупатору и комунистичком беспућу, погинуо је у Острогу, опсадиран од Пете црногорске бригаде, 21. октобра 1943. године, по капитулацији Италије и уласку њемачке војске у Црну Гору. Пуковник Бајо Станишић рођен је у Винићима 1890. године. Основну школу завршио је у Барама Шумановића, а подофицирску школу завршио је на Цетињу 1907. године. У Првом и Другом балканском рату био је командир Винићке чете. Рањен је на Скадру 29. октобра 1912. године. У Првом светском рату је официр, па је 1916. године интерниран у швапски логор Болдогасон у ком је провео све до пада Ћесарије 1918. године. Примљен је у југословенску краљевску војску, па је службовао у Београду, Марибору, Билећи, Требињу...

ПРОЗРЕО КОМУНИСТЕ

У Билећи је командир Подофицирске академије. Чин пуковника добио је 1940. године. Командант је 38. пука који је једини у априлском рату 1941. године напредовао код Скадра у војним операцијама. У тадашњем судару тевтонског и српског мача само мач команданта 38. пука Југословенске краљевске војске пуковника Баја Станишића није се понашао капитулантски. Устанак против окупатора 12. јула 1941. године затекао га је као устаника у Црној Гори. Био је и члан Врховног штаба устаничке војске. Због крвавог комунистичког терора и ликвидација свих угледних људи за које су компартијски стратези сматрали да неће пристанути да и они воде у грађански рат, пуковник Бајо Станишић је протестно напустио Врховни штаб устаничке војске и са Бјелопавлићима формирао четничку формацију чији је био командант. Када су компартијски џелати убили чувеног борца за социјалну правду Слободана Марушића, тада је Бају Станишићу постало јасно куда комунисти воде устаничку народну енергију и определио се за борбу противу окупатора, да не изда једино што се могло издати: Отаџбину, краља и веру, што су компартијски комесари убијали у српском роду тих злокобних дана 1941. године.

БАЈО СТАНИШИЋ СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ

Четнички штаб за Црну Гору, с Бајом Станишићем и Блажом Ђукановићем на челу, склонио се у Острошки манастир. Уз њих је било тридесетак војника, одакле су намеравали да командују четничким операцијама по Црној Гори, којом су све јаче овладавале партизанске у офанзиви снаге. Сматрајући да је у Острогу сигуран, пуковник Станишић није око себе задржао већи број војника.
Врховни партизански штаб дао је задатак Петој пролетерској црногорској бригади да опсадира и ликвидира Врховну четничку команду у Црној Гори, па је она заобишла Никшић, тајно и неопажена, и стигла тринаестог октобра, изненада, испод Острога. После првих размењених метака партизана и малобројних опсадираних четника у тој братотучкој зори Бајо Станишић се повукао у Горњи острошки манастир, пречицом, узбрдицом стрмом, кроз грабову шуму. У журби, пуковник Станишић није ни послао курире да јави за партизански напад, надајући се да ће му стићи појачање од четничког челника Јакова Јововића, чим овај чује да је нападнута четничка Врховна команда у Острогу.
Међутим, Јаков Јововић није пожурио да помогне ђенералу Ђукановићу и пуковнику Станишићу, а партизани су, жестоком ватром, притисли четничку Врховну команду, пришавши под сам Горњи Острог. Четници нису имали могућност да се одрже. Горњи Острог је тучен чак и артиљеријом. И данас се налази ђуле које није експлодирало близу Кивота Светог Василија Острошког. Острошке греде, суре и високе, штитиле су опсадиране четнике са свих страна осим с доње стране Манастира, коме су партизани били пришли на стотину метара. Партизани и четници су били толико близу да су гласно разговарали. Игуман манастира Острог молио се у Кивоту Светог Василија Острошког.
Да четницима не стигне појачање од Никшића или Даниловграда, партизани су оставили једну чету на Крсцу, а другу су распоредили на прилазима код Даниловграда, а све остале снаге су устремили на Острог. Њемачки дивизион је неколико пута тукао далекометним хаубицама Острог, а онда је пожурио пут Даниловграда. Три дана је трајала борба Бајових четника с партизанима. Четвртог дана, командант и комесар, челници Пете пролетерске црногорске бригаде, почели су преговоре са врхом Врховне команде четничке у опсади, предлажући четницима предају. Казали су четницима да им не може стићи у помоћ, а да ће залуду сви изгинути. У име четника преговарао је адвокат Бојовић, код кога је Блажо Јовановић био адвокатски приправник, пре рата. Четницима је дата часна комунистичка реч да им животи неће бити угрожени, а да ће им поштено судити легални суд после рата. Ђенерал Блажо Ђукановић је био склон да поверује Блажу Јовановићу. Преговори су потрајали. Петога дана у безизлазу, четници око ђенерала Ђукановића одлучују да се предају комунистима на часну реч.

САМОУБИСТВА СТАНИШИЋЕВИХ СИНОВАЦА

"Ја се на уже комунистичке часне речи не спуштам!", рекао је пуковник Бајо Станишић, уз кога су била три млада синовца: Милинко од деветнаест година, Борислав-Боро од двадесет две и Војин - Војо од двадесет шест година.
Младићи Боро и Војо су братанићи, а Милинко им је био нешто даљи рођак.
Пуковника Станишића, који није имао деце, најљуће је мучила невоља што га младићи нису хтели послушати да се предају партизанима. Узалуд их је наговарао и молио.
"Стриче Бајо, остајемо с тобом!", казали су одлучно младићи.
Када је пуковник Станишић командовао младићима да га послушају, чуо је од свог најмлађег синовца:
"Стрико Бајо, први пут нећу послушати твоје наређење. Остајем с тобом!"
Исто су му казали синовци Војин и Борислав: "Ни ми, стриче Бајо, нећемо да те за ово послушамо!"
На то им врлетни стриц Бајо рече: "Бог и Свети Василије острошки, највећи владар црногорски, ако тако желе, нека вам буде, соколови моји!"
Сви су се испоздрављали с пуковником Станишићем, и пошли комунистима на предају, а Бајо са синовцима Милинком, Бором и Војом остао је у Горњем манастиру. Предате око ђенерала Ђукановића су повезали телефонском жицом одмах на излазу из Горњег манастира. Видевши да се није предао пуковник Бајо Станишић, партизани су предате четнике свели крај монашке школе изнад Доњег манастира и све их у једну крв помешали немилосно, брзо заборавивши дату часну комунистичку реч.
Затрпани су земљом и камењем.
Касније су на њиховом стратишту комунисти начинили клозет.
Џиновског стаса, пуковник Бајо Станишић је гледао кроз прозорчић висове изнад Дреновштице и узимао жељу од свијета. Његови синовци Милинко, Боро и Војо извршили су самоубиства последњим мецима.
"НА ОСТРОШКЕ ГРЕДЕ ДВИЈЕ..."
Растостас пуковник Станишић се истави испред партизанских нишанџија и довикну:
"Добро нишаните, да видим какви сте стрелци!"
Један рафал га само крзну, па пуковник Станишић запрети:
"Не мрцвари, него мушки гађај велику мету!"
Други рафал га избуши преко широких прси и сниза га низ стену чађаву од свећа и пушчаног барута. И док је у вечни сан утањао, пуковник Станишић је само три пута јекнуо за три у смрт добровољно пошла синовца, који га нису хтели оставити самог. Чим је погинуо пуковник Бајо Станишић, партизани су притрчали са пуцњавом и песмом над мртву људину. Пуковник Станишић је оставио написану молбу:
"Молим противника да ми не мрцвари тело".
Бацили су га у јарости низ острошке литице комесар Драгиша Ивановић је умотрио три младића којима се крв сливала низ слепоочнице, а млади Милинко се са столичице још није био срушио. Наредио је да их све закопају као што су запрашили предате око ђенерала Блажа Ђукановића.
Игумана нису устрелили. Право чудо острошко. Игуман се уз пуцњаву и крв молио Богу. Молио се игуман и док су скојевски грлатићи певали: "На острошке греде двије/Бајова се чапра вије!"
Ту језиву партизанушу појаљку молећи игуман није чуо док је она здрмавала околину Острога и Црну Гору. Све јачи ветар односио је громку вику победника и јунака у јуришима на браћу, комшије, рођаке, кумове, очеве и највећу светињу Кивот Светог Василија Острошког, хучећи све студеније и гласније. Певак о кожи Бајовој на гредама Острога певали су потом Црном Гором сви: партизани и четници, ударници социјализма. Имао сам само пет година када сам чуо први пут певку о Бајовој кожи, само у том времену нисам знао ког се Баја кожа вила на гредама Острога. Ту страшну партизанску заставу сам видео много касније, како се вије на свим институцијама АВНОЈ-а - те најмасовније гробнице мога рода, у коју су сахрањена бројна поколења и у коју још и данас тону српски нараштаји.
И Бог зна колико ће још нараштаја потонути у гробницу страшнију од Јасеновца у коју су скљукана идеолошким маљем поколења жртвована зарад страшне обмане српског рода.


Лист "Погледи"