Nikon Coolpix P2 - test

Nikon, večiti rival Canona, (posebno u našoj zemlji gde su drugi proizvođači znatno manje zastupljeni, pogotovo u višim klasama), već niz godina usavršava liniju point&shoot aparata koja je veoma omiljena, posebno među mladima i drugim manje iskusnim korisnicima. Jednostavnost rukovanja, bolje mogućnosti izoštravanja u slabim svetlosnim uslovima (vrlo bitno za žurke) nego kod sličnih modela ljutog konkurenta, kod njih prevladavaju nad činjenicom da nemaju mogućnost ručnog podešavanja parametara snimanja.

Poslednja u tom nizu je P serija, sada već ozbiljnijih džepnih modela od 8 i 5 megapiksela. Ovaj drugi, sa oznakom P2, našem tržištu će biti veoma interesantan zbog dopadljivog dizajna, lakog korišćenja, mnoštva mogućnosti i povoljne cene. Mnogima će biti značajna i mogućnost bežičnog transfera snimljenog materijala na računar ili printer (WiFi), i to već za nekoliko sekundi nakon svakog snimka, što može biti i zabavno.


Međutim, pretežno metalno telo, kvalitetna izrada i lepi plavi finiš sigurno će svakome zapasti za oko. Po težini spada među najlakše, dimenzijama među najmanje, ali ne i najtanje. To se meni lično sviđa, jer se zato desnom rukom može stabilno držati, što je važno za precizno kadriranje i očuvanje maksimalne mirnoće ruke u trenutku okidanja. Objektiv je raspona zuma 3,5 x, što odgovara uobičajenim vrednostima 36-126mm u 35 mm formatu. Blic je relativno blizu optičke ose objektiva, pa je efekat crvenih očiju neminovan. Međutim, napredak čini svoje i Nikon P2 ih automatski prepoznaje i u priličnoj meri poništava (mapira) još pre upisa na karticu. Ta radnja primetno povećava minimalno vreme između dva snimka (jasno, jer obrada duže traje), ali čekanje se isplati.

Ne tako davno, korisnici su se radovali kada novi model ima ekran 1,8 umesto 1,5 inča, a danas je ogromnih 2,5 inča gotovo standard. I pored njega, na P2 mesta za desni palac ima dovoljno. Rezolucija iznosi skromnih 110. 000 tačaka, ali je mu je slika u celini kvalitetna. Zamerku upućujem zum kontroli realizovanoj u 10 koraka pomoću tastera, što je manje precizan način, a i brža je nego što bi trebalo, pa zahteva određeno navikavanje. Optičkog tražila nema, ali to već postaje trend u ovoj klasi, a i da postoji, bilo bi malo i neprecizno, pa bi ga retko ko koristio. Sa ovako velikim ekranom kadriranje je lako i sigurno, a još je preciznije kada uključimo grid rešetku na LCD -u. Mada je korisna, mogla bi da bude malo manje upadljiva.

Sa gornje strane je glavni mode-dial, nešto manji nego što bi bilo idealno, a i položaji mu se relativno lako menjaju, pa je potrebna pažnja da se ne bi dešavalo nehotično okretanje. Tu su još samo okidač i dugme za uključenje/isključenje, a sa leve strane mali mikrofon. Ovde lepo možemo videti mali, ali vrlo vredan grip koji doprinosti stabilnom držanju.

U eri bežičhih komunikacija, za WiFi prenos fajlova pretpostavljam da će kod novih modela postati standard. Predajnik se kod P2 nalazi sa desne strane, svoj rad signalizira plavičastim svetlom, ali pripazite na činjenicu da podosta crpi bateriju. Ona se dobija u pakovanju i savremenog je, Litijum-jon tipa. Dok ne instalirate WiFi, tu je brzi USB 2.0 protokol za prenos.

Zbog minijaturizacije, navoj za stativ je pomeren izvan ose objektiva, a činjenica da je plastičan uz natpis made in Indonesia doprinosi povoljnoj ceni P2, a ne utiče nepovoljno na kvalitet celokupne izrade.

Meniji P2 nude više opcija nego što pretpostavljate, a osim već spomenutog bežičnog transfera slika, evo još nekih:

-izbor više načina merenja svetla, uključujući poznato Matrix i spot

-jedinstveni BBS (best shoot selector) mod, gde aparat sam od nekoliko snimaka istog kadra bira onaj koji je najmanje stresen usled lošeg fokusa ili pomeraja u toku snimanja

-jedinstvena D-lighting funkcija pomoću koje izvlačimo detalje iz delova slike koji su u senci ili su podeksponirani (posebno korisno kod ovakvih aparata, zbog limitiranog dinamičkog raspona uzrokovanim malim dimenzijama senzora)

-jedan vrlo poželjan manuelni mod, prioritet blende

-softverska redukcija crvenih očiju unutar aparata

-precizan White-balance, nekoliko predefinisanih vrednosti i mogućnost custom položaja (manuelno određivanje balansa belog, za slučaj specifičnih svetlosnih uslova)

-bracketing ekspozicije ili White-balance-a

-ukupno 16 raznih scenskih modova, što pokriva praktično sve moguće ambijentalne situacije i uslove snimanja

-redukcija šuma koja se po želji može isključiti

-sva setovanja mogu se pamtiti u dva kompleta, za dva korisnika sa drugačijim željama itd.

Manje iskusnima će se posebno svideti odluka Nikonovih inženjera da je prilikom korišćenja bilo koje funkcije u okviru menija moguće pritiskom na dugme "?" dobiti njeno osnovno objašnjenje. Kako savladavate razne opcije i mogućnosti, sve ćete ga manje koristiti.

Performanse i brzina rada su u okviru klase. P2 ima 16 Mb unutrašnje memorije, što je dovoljno samo za probu, pa će Vam kartica od najmanje 256 Mb biti neophodna.

Snimanje filmova je u najvećoj rezoluciji 640x480 sa 30 slika u sekundi, a posebna vrednost je što je i elektronski stabilizovano, kao kod digitalnih kamera.

Kvalitet fotografija je solidan, boje su prirodne i, što će se mnogima dopasti, nisu tako jarke kao kod Canona. Oštrina je dobra po celom formatu (i u uglovima), a šuma ima prilično malo, čak i na višim ISO područjima, što je posledica prilično velikog senzora za ovu klasu i dobre unutrašnje obrade. Kome oštrina ili zasićenje boja nije dovoljno, može ih, kao i kontrast, dodati u meniju. Međutim, bolje je kasnije to uraditi u nekom programu za obradu slika, jer obrada u aparatu uvek ostavlja više neželjenih posledica nego kasniji post-procesing. Hromatskih aberacija nema skoro uopšte (zahvaljujući ED elementima u objektivu), a od distorzija slike primetio sam samo lagano barrel izobličenje na širokom uglu. Prelazak sa jednog na drugi snimak, uvećanje i skrolovanje je prilično brzo što je znak snage procesora ugrađenog u P2.

Vrlo simpatičan aparat po povoljnoj ceni. Svi, pa i džepni modeli, iz dana u dan su sve jači pa sa lakoćom uspevaju ono što su pre godinu-dve mogli samo oni napredniji, a o razlici u ceni između njih da i ne govorim. Moram priznati da je Nikon Coolpix P2 sveukupno prevazišao moja očekivanja i siguran sam da će i kod budućih kupaca izazvati takav utisak. Tehnologija digitalaca napreduje krupnim koracima i ovo je za to još jedan, i to vrlo ubedljiv dokaz.

Nebojša Milanović