Princip hendikepa...to je zanimljivo...

Када је у својој 22 години добила дијагнозу биполарног афективног поремећаја са којим се, уз помоћ лекова и психотерапије, бори већ десет година Ана Д. није знала да јој болест може представљати препреку да буде квалитетан родитељ. Она се данас налази пред једном од најтежих дилема у животу – да ли да се оствари у улози мајке и каква је шанса да њена дијагноза буде уписана у здравствени картон њеног детета. Лекари су је упознали са статистиком која говори о процентима вероватноће да роди здраво дете, али за Ану родитељство није синоним за процентни рачун.

– Ја нећу родити стотину малишана већ једно, а то дете ће бити болесно или здраво. И сама идеја о трудноћи ме плаши, јер стрепим да друго стање не погорша моје „стање”. Не знам да ли ће мој муж моћи да изађе у сусрет потребама детета и сам носи терет родитељства ако ја не будем могла. Не знам како да пресечем тај гордијев чвор – искрена је Ана.

Професор др Мирослава Јашовић-Гашић, неуропсихијатар и саветник за научноистраживачки рад Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, каже да се у својој четрдесетогодишњој каријери више пута суочила са питањем пацијента – да ли треба да буде родитељ и истиче да је то једна од најтежих дилема која се поставља пред лекара.

– У психијатрији не постоје једначине које говоре да ли ће родитељи са менталним сметњама добити здраво или болесно дете – баш као што нема гаранције да ће двоје ментално здравих родитеља добити здраво потомство. Иако се сматра да наслеђе игра велику улогу када су у питању велики душевни поремећаји, као што су шизофренија, биполарни афективни поремећај, аутизам и хиперкинетички синдром, на развој личности и болести значајан утицај имају и фактори средине. Није свеједно да ли дете одраста у хладној и нестимулативној средини или расте окружено емоцијама и пажњом, јер љубав и сигурност представљају камен темељац менталног здравља. Ми смо у обавези да пацијента упознамо са ризицима који постоје, али морамо да нагласимо да ти ризици представљају само статистичку вероватноћу, а не прогнозу и извесност да ће се болест јавити – објашњава др Мирослава Јашовић-Гашић.

А статистика говори следеће – ако је један родитељ оболео од биполарног афективног поремећаја, вероватноћа да ће дете добити овај поремећај креће се од пет до 20 одсто, а ако су оба родитеља болесна, шанса да ће дете добити ову дијагнозу износи од 50 до 70 одсто. Када је шизофренија у питању – ако је један родитељ оболео, вероватноћа да ће дете оболети креће се од 13 до 50 одсто, а ако су оба родитеља болесна, шанса да ће дете добити исту дијагнозу „иде” и до 50 одсто. Али, све су то само проценти који у појединачном случају значе све или не значе ништа – истиче наша саговорница.

Она наглашава да гени родитеља могу довести само до карактерних измена код потомака, а не и до појаве саме болести и додаје да генетска предиспозиција такође значи да болест не мора да се испољи у првом, већ у другом или трећем колену. Психијатријске болести чине део наследног пакета – баш као што боју очију можемо наследити од родитеља, али и од баке, деке, тетке или ујне, тако и гене за менталне поремећаје можемо наследити од родитеља и рођака. 

Професор др Мирослава Јашовић-Гашић истиче да је трудноћа синоним за велику хормоналну буру и код особа које су предиспониране може бити окидач за настанак неких психијатријских поремећаја и додаје:

– Стручњаци Америчког националног савеза за менталне болести саветују да месец дана пре трудноће мајка престане да узима медикаментну терапију и кажу да пауза у узимању лекова у трајању од пар месеци не може битно да погорша психичко стање труднице. Прво тромесечје трудноће је најосетљивији период за развој плода, јер се тада формирају органи – већ у другом триместру могу се узимати лекови под надзором лекара. Такође се саветује да се током трудноће узимају лекови који су у употреби најмање двадесет година, јер се поуздано знају сва њихова нежељена дејства. Лекари су, међутим, приметили да се код многих непсихотичних поремећаја (анксиозних и паничних стања и депресије) симптоми у трудноћи губе. Као да се природа побринула да будућу мајку доведе и у ментално „благословено” стање за време тих девет месеци – закључује наша саговорница.

Извор:Политика

Daj o sizofreniji nesto...

Inace...kad sam ja ucio skolu...ne znam da li je to i danas slucaj...bilo je da se stecene osobine ne nasledjuju...

Tako...da...zapita se covek svasta tu...

Pa i u ovom tekstu imaš malo o šizofreniji.

Ne znam šta želiš u vezi šizofrenije? Ako ti trebaju osnovne karakteristike bolesti, to sigurno neću postaviti, jer su tema istraživanja, a ne svaka bolest posebno. Osim ako se ne pojavi neka nova.

Eto, tvoja šizofrenija se prenosi genetski, pogotovo u Finskoj. Mnogo si ti sumnjičav. 

Covece pa daj ta istrazivanja...

Da se otklone sve sumnje...

To je zanimljiva bolest...narocito ona sakrivena...

Nedavno istraživanje osiguravajuće kompanije za ljubimce Petplan pokazalo da su psi najčešći ljubimci u Velikoj Britaniji, ali da su njihovi vlasnici marljivi i društveni. Vlasnici mačaka generalno su sramežljivi, usamljeni i neuredni.

Vlasnici kunića su kreativni, povučeni i rastreseni, piše Dejli mejl.

Vlasnici pasa i zečeva opisali su sebe kao ranoranioce, a vlasnici mačaka kao noćne ptice. Među ispitanicima je najpopularnija životinja pas, kojeg ima 77 posto vlasnika ljubimaca. 21 posto ispitanika činili su vlasnici mačaka, a dva posto zečeva.

Svaki učesnik trebalo je da sebe opiše u tri reči. Više od polovine vlasnika pasa opisalo se rečju "marljiv", trećina ih se izjasnila društvenim i logičnim, a petina urednim.

21 posto vlasnika mačka izjasnio se kao introvertno, a 20 posto opisalo je sebe kao neuredne. 56 posto vlasnika kunića smatra se kreativnima, trećina povučenima, a 16 posto rastresenima.

Izvor:B92

Америчко истраживање показало је да што је више људи укључено у одлучивање, то су веће шансе да буде донета погрешна одлука.

Тиме је потврђена стара изрека која каже да „Сто бабица - килаво беба“, наводе научници који истичу да су мање групе подобније за доношење исправних, адекватнијих одлука.

Према писању лондонског Телеграфа, истраживачи са Универзитета „Принстон“ открили су да „колективна интелигенција“, или „мудрост маса“ није тако ефикасна као што се досад веровало.

Амерички стручњаци, чија је студија објављена у Аналима британског Краљевског друштва, користили су симулације да би установили како величина групе утиче на способност одлучивања.

Испоставило се да што више људи учествује у процесу одлучивања, то су већи изгледи да исход буде лош.

Вођа истраживања, еволутивни биолог, проф Ијан Кузен, истакао је да су мање групе, састављене од пет до 20 појединаца, најподобније за доношење правих одлука.

Наиме, такви скупови могу најбоље да сагледају информације - како оне које су свима познате, тако и оне које поседује само део учесника, на основу којих ће донети одлуку.

Извор:РТС

Здравље је угрожено и када време проводимо са особама које су биле изложене стресу, упозоравају немачки стручњаци. Без обзира на то да ли је реч о партнеру, пријатељу или потпуном странцу, наше тело лучи хормон кортизол.

Попут грипа, стрес може да се пренесе са особе на особу, тврде стручњаци Планковог института при Универзитету у Дрездену. Студија коју су спровели показала је да боравак у близини особе која је под стресом, без обзира на то да ли је реч о партнеру, пријатељу или потпуном странцу, може учинити да наше тело лучи хормон кортизол, пише портал Care2.com.

За потребе студије, неки учесници су били суочени са сложеним менталним задацима и интервјуима.



Остали су присуствовали тестирању и једино је требало да оцењују успешност оних који су на тесту.

Само пет одсто испитаника остали су мирни док су решавали тестове, што је, на изненађење стручњака, тешко падало и онима који су их посматрали и анализирали.

Четрдесет одсто оних који су знали особу која је радила тест пријављивали су висок ниво стреса, док је међу онима који се не познају постотак узбуђених пао на 10 одсто.

Истраживачи наглашавају да је узрујаност бележена код „посматрача“ и када нису били у просторији за тестирање, већ су посматрали кроз стакло или гледали видео-снимак теста.

„То значи да чак и телевизијски програм људи у невољи може да пренесе стрес на гледаоце. Стрес има висок степен заразности“, истакла је Вероника Енгерт, чланица ауторског тима студије.

Истраживачи посебно наглашавају да повремена изложеност стресним ситуацијама није толико штетна, али да је хроничан стрес погубан.

„Хормонски одговор на стресну ситуацију има еволутивну сврху. Када сте у опасности, желите да вам тело одговори повећаним нивоом кортизола“, објаснила је др Енглерт, истакавши да дуг период повишеног хормона стреса никако није добар.

Због тога стручњаци Планковог института упозоравају на опасност хроничне изложености стресу који прелази са колега или укућана.

Извор:РТС

Научно истраживање показује да људи, бирајући између суочавања са властитим мислима и умерног струјног удара - бирају струјни удар?!

Психолози са универзитета у Вирџинији и Харварда направили су низ експеримената када су ставили људе у просторију у којој су били 15 минута сами и нису морали ништа да раде, већ само да мисле.

Многи су после рекли како тај доживљај није био угодан, а већина је приметила и да им је било тешко да се сконцентришу.

Кад им је допуштено да се размишљањем баве у топлини дома, испитаници су открили да им се још теже концентрисати и да је задовољство знатно мање него код оних актера у испитивању који су добили неки задатак, попут слушања музике или читања књиге.

У једном експерименту учесници су подвргнути шоку 9-волтне батерије, што је упоредиво са ударом статичког електрицитета, а три четвртине је рекло да би платили да то не доживе поново.

Али, кад су остављени сами у просторији са својим мислима, 67 одсто мушкараца и 25 одсто жена добровољно су се подвргли електричном шоку?!

Један мушкарац, чији су подаци изостављени из студије, тресао се од удара струје 190 пута у 15 минута!

"Изгледа се да већина људи радије ради нешто - него ништа, чак и ако је то негативно", објавили су истраживачи у часопису "Наука".


Извор:Вестионлајн