Nesto o strahu od smrti.

Rano ustajanje pre izlaska sunca i vraćanje s posla po mraku kod mnogih izaziva letargiju i depresiju koje mogu dovesti do ozbiljnih poremećaja

Troje od deset ljudi zimi odlazi na posao pre nego što sunce izađe, a vraćaju se nakon što padne mrak. Ta situacija može izazvati ozbiljne probleme s mentalnim zdravljem upozorili su iz britanskog dobrotvornog Centra za istraživanje mentalnih bolesti.

Istraživanje je sprovedeno na 2000 Britanaca, a polovina njih je izrazila zabrinutost i što na poslu nemaju dnevnog svetla.

Dani bez sunca mogu izazvati letargiju i depresiju koje lako mogu rezultovati sezonskim afektivnim poremećajem, saopštili su iz centra.

Reč je o sezonskom poremećaju koji se obično javlja u jesen i zimi, a prolazi u proleće i leto. Oslikava ga manjak volje, energije, loše raspoloženje, manjak želje za druženjem s ljudima, iritabilnost, nemogućnost uživanja u stvarima koje inače zadovoljavaju, slabija želja za seksom i veći apetit.

“Procenjuje se da se svake godine izgubi oko milion radnih sati zbog bolovanja uzrokovanih sezonskim afektivnim poremećajem. Na to utiču i moderne kulture ručanja na poslu uz kompjuter, a rukovodstva kompanija bi trebalo da ozbiljno razmisle koliko prirodno svetlo utiče na dobro mentalno zdravlje i osiguraju zaposlenima pauze za ručak i dovoljno dnevnog svetla”, izjavila je dr Lora Davidson.

Izvor:B92

---

Јес' вала.

Редовне ноћне море код деце могу бити рани знак упозорења за психотичне поремећаје, упозоравају британски научници.

Стручни часопис "Слееп" пише како већина деце има ноћне море, али је потребно обратити пажњу ако је реч о појави која траје годинама, пише Дејли мејл.

Подаци прикупљени од 6.800 деце до 12 година показују и како је додатно повећан ризик за психотичне поремећаје уочен код деце која су за време ноћних мора вриштала и неконтролисано ударала удовима.

Најчешћи психотични поремећаји код ове деце биле су халуцинације и осећај како им неко контролише мисли.

Близу 37% деце укључене у истраживање је имало ноћне море које су се понављале у вишегодишњем раздобљу.

Научници са Унивезитета Ворик су израчунали како је присутност ноћних мора код деце до 12 година повезана са 3,5 пута већим ризиком за психотичне поремећаје.

Овај ризик је био још двоструко већи код деце која су имала редовне ноћне море.

Извор:Б92

Пре око пет година, паметни, образовани 26-годишњи мушкарац из Марока почео је да осећа како његово тело пролази кроз физичку трансформацију.

Када је упознао Јана Дирка Блума, холандског психијатра на Психијатријском институту Парнасиа у Хагу, пожалио се да му на рукама расту длаке (видео их је он, али не и лекари), да му вилица постаје "чвршћа" и да је приметио ранице у устима које је приписао присуству великих очњака, које додуше, није видео током истраге.

После неколико претрага на интернету постао је апсолутно убеђен да ће се претворити у вука.

Упркос сумњама о његовим способностима успостављања дијагнозе и научној рационалности, нико није могао да га убеди да за његово стање постоје и друга објашњења.

У психијатријској литератури, када пацијент себе види као вукодлака, добија дијагнозу клиничке ликантропије, или ликоманије.

Пошто је овај поремећај "екстремно редак", није добио довољно пажње од научника и и даље је недовољно схваћен.

Блум је недавно почео да се бави извођењем опширног истраживања историјских докумената и медицинских база података на више говорних подручја како би пронашао случајеве ликантропије између 1850. и 2012.

Иако анализа објављена овог месеца у журналу History of Psychiaty само открива 13 случајева који задовољавају дефиницију "клиничке ликантропије", рад прати еволуцију болести и нуди детаљан опис симптома, лечење и различите теорије о њеним узроцима.

Ликантропијом у смислу могућности да човек може да се претвори у вуколико створење након излагања "месечевим утицајим" или узимањем "напитака", учествовањем у ритуалима, вишесу се бавили мистици Средњег века.

Према раду, у Француској је забележено 30.000 случајева вукодлаштва током инквизиције између 1520. и 1630. од којих су многе окончане на екстремно суров начин.

Наравно, ова снажна веровања повећавала су шансу да се јаве и клинички случајеви. Иначе, строга клиничка дијагноза клиничке ликантропије заснива се на изјави пацијента да се претвара у вука, али је због религијских притисака било и разних погрешних интерпретација у историји.

Међутим, чак и у Средњем веку било је случајева "правог" лечења, уместо бацања "демонских чини".

Примитивна здравствена нега препоручивала је "дијету, сложене лекове, топле купке, прочишћавање организма, повраћање и пуштање крви до тренутка губљења свести", а многи лекари су ликантропију сматрали видом меланхолије (болест настала услед вишка "црне жучи").

Павле Никејски класификује је као врсту маније.

Занимљиво је да је чак у 7. веку грчки византијски лекар Павле Егински повезивао ликантропију са поремећајима мозга, услед "епилепсије, хуморалне патологије и употребе халуциногених дрога".

До 1800. лекари су коначно почели да је посматрају мало шире и дефинисали је као "делузију".

Блум је открио и неколико детаљних извештаја о пацијентима из овог доба од којих један описује човека који је 1852. доспео у француску душевну болницу тврдећи да већ живи као вук.

Како би то демонстрирао, прстима је ширио усне, како би показао "вучије зубе", којих наравно није било и жалио се да има шапе и тело прекривено дугом длаком.

Такође, објаснио је да у том тренутку може да једе само сирово месо, а када су му га понудили, одбио је да једе тврдећи да није довољно труло.

Такође је захтевао да га одведу у шуму и убију, али је на послетку умро у болници у агонији и потпуној неухрањености.

Али шта заправо покреће ову чудну делузију?

Постоји више теорија:

У психоанализи, делузија везана за вукодлаштво види се као нека врста "нерешених интрапсихичких конфликата или стварне трауме" која води "изражавању примитивних инстинкта Ида" како би се избегло "осећање кривице".

Неки психоаналитичари сумњају да је реч о тескоби и конфузији које се догађају током пубертета приликом стварне физичке трансформације, а која пробуди "примитивно изражавање сексуалних и агресивних порива".

Други стручњаци ликантропију виде као "озбиљан облик деперсонализације", психолошку поремећеност у којој особа улази у стање магновења слично сну у ком више нису у свом телу и над њим немају никакву контролу.
Можда и најфасцинантије објашњење овог феномена даје еволуциона историја.


Наиме, Ајслер (1969) нуди еволуционо објашњење указујући на одређене паралеле са нашим прецима биљоједима који су онда када су били приморани да једу месо, себе доживљавали као имитаторе вукова, или чак можда призивали њихове духове обучени у крзна.

Као што указују Јунис и Мосли (2009), примитивни човек можда се веч прерушавао у животиње у тренуцима опасности, а можда је та идеја (или архетип, како је називају аутори повезујући теорију са Јунгом) преживела у уму модерног човека где лежи успавана док је не пробуде по живот опасне околности.

Као и већина модерних психијатријских болести, лечење обично подразумева давање коктела психотропских лекова.

Међутим, лекови обично не могу да постигну пуну, па чак ни делимичну ремисију, стоји у Блумовом раду.

Иако је Блумов поменути пацијент Мароканац био пуштен после шест месеци лечења, касније се вратио у болницу.

"Други пут је остао свега неколико недеља. Од тада је стабилан и функционише мање или више независно, иако мислим да тренутно није запослен", рекао је Блум за Pacific Standard.

Пошто се делузије често догађају заједо са другим симптомима који указују на конвенционалне дијагнозе попут шизофреније и биполарног поремећаја, Блум примећује да постоји велика могућност да лекари занемарују описивање клиничке ликантропије, а да је слично било и у прошлости.

Иако делује да нема потребе да се ликантропија одвоји од других много распрострањенијих менталних болести, Блум верује да би то било корисно, нарочито у случају пацијената попут његовог, који пате од телесних халуцинација и чине да престану да се идентификују са својим телом.

Та врста дисфункционалности повезана је са "специфичним областима у мозгу и њиховим функцијама" више, него било која друга делузија и дозвољава циљани план лечења.

Извор:Б92

Bravo Laki ...samo stavljaj...

Јесам ли детектовао извесну дозу сарказма у вашем посту, гос'н Иницио? 

Нисам никада чуо за ликантропију, па сам хтео да поделим, текст је занимљив, бар мени.

Samo stavljaj da ima sta da se cita...daj nesto o sizofreniji...

Много је лепши живот кад се човек не оптерећује тиме шта ће други мислити о њему и да ли ће уопште мислити о њему.

Сујета је потреба за доказивањем сопствене више вредности.
Сви су људи мање-више сујетни. Битан је начин на који су сујетни.
Кад човек може да задовољи сујету на време и на реалан начин, може да се развија нормално.
Када не може, када га нека ситуација или стечени или научени образци понашања гурају у осећај ниже вредности, онда мора да се доказује.


Сујета се испољава на милион начина - неки су друштвено позитивни и пожељни, углавном нису.
Најгори начини су они где сујета захтева креирање илузија јако удаљених од реалности да би се прикрио јаз између стварности где се због нечега осећа нижа вредност, и потребе да се осећа виша вредност по сваку цену.


Параноја је постизање сопствене важности кроз илузију о постојању завере уперене против те особе. Клинички параноична особа је опасна по околину јер може да умисли да је нападнута и да узврати прекомерном силом.
Параноичан начин мишљења је и потреба да се увек буде у праву.

Сујета се испољава и као потреба да се у другима види само лоше, а игнорише оно што је добро. Сујета је и огорчење и разочараност у људе - тако се гради своја виша вредност у односу на друге тиме што се њихова вредност спушта.

Хронично незадовољство је сујета. Таква особа може бити незадовољна и разочарана људима око себе ( нису вредни те особе... ) или може бити незадовољна собом јер задаје себи превисоке циљеве сматрајуће себе вреднијом него што јесте.
 

Надменост, супериорност и гордост ( нарцизам ) су очигледно сујета- вештачко заузимање вишег положаја у односу на друге.

Садо-мазохизам је сујета јер путем садизма и мазохизма ми тражимо пажњу других, њихову љубав, желимо да им будемо важни, да их контролишемо окупирајући њихове мисли нама... Претерана брига за некога је садизам, а има за циљ контролу те особе и потврђивање своје доброте ( "стално бринем о некоме").

Сујета је потреба да се човек доказује - превеликом кућом, скупим колима, маркираним оделима, скупљим накитом него што може да приушти, чашћавањем у кафани кад нема леба да једе.... то је потреба да се створи илузија о сопственој већој вредности кроз матерјално поседовање.

Сујета је потреба да се виша вредност постигне тако што ће неко бити члан одређених група којима се реално не додељује виша вредност - нпр. национализам је облик сујете, предрасуде и стеротипи такође - на пример омаловажавање људи из других група то јест нечланова (друга раса, народност, врста музике, ниво образовања, стил облачења, место порекла...) Такође, ове национал шовинистичке особе су веома подложне ласкању ( изабрани народ, праведан народ, најпаметнији, најлепши... ), а што је доказ њихове сујете.

Трачарање је сујета.

Митоманија је сујета.

Борба против ауторитета и правила је такође сујета, јер “за мене не важи оно што важи за друге, ја сам изнад правила.”

 

Бес или гнев без да је неко физички нападнут је сујетна реакција на то кад нам нека особа или ситуација угрожава осећање више вредности.

Самосажаљење је пребацивање одговорности за сопствене неуспехе на околности, чиме се фиктивно задржава виша вредност.

Хвалисавци су очигледно сујетни људи који желе да створе илузију о сопственој вишој вредности.


Од друштвено прихватљивих начина испољавања сујете - сујета је и чест мотив за постизање славе - на пример кроз потребу да се буде познати научник, музичар, књижевник, спортиста, политичар, филмска звезда, слављени херој.
Сујета је и кад је неко добрица - кад је "добар" према неком јер тако постиже бољу слику о себи, а не зато што му је стало до тог неког.

 

Сујета је генерално филтер који изврће стварност и ствара илузије које човеку помажу да очува осећање више вредности. То је уско повезано са нарцизмом (ја сам лепши, паметнији од других...)


Сујетни људи траже љубав других и њихову пажњу и дивљење. Пажњу и дивљење можемо привући било негативним елементима било позитивним (професионални успеси нпр... ). Када смо били мали имали смо пажњу, дивљење и љубав читавог нашег света – наших родитеља – а ако као одрасли људи тражимо те ствари ван круга наших најближих значи да нечим нисмо задовољни

 

Ауторитативан шеф је сујетан – "Ништа не може без мене, ако мене нема све ће пропасти“. Други се понижавају а он се велича.

Зашто су људи сујетни?

Зато што им је потребно да осећају да су изнад других, зато што им треба пажње и љубави других.
Они који имају у својим домовима пажњу и љубав немају потребе да то траже код других. Људи нису строго одређени да буду или сујетни или не – сви ми понекад уживамо у пажњи коју нам други поклањају, свакоме од нас с времена на време прија осећање да смо по нечему изнад других.

Аутизам и игнорисање других људи је сујета. Други људи се не доживљавају као стварни.


Схизофренија је веровање у сопствену посебност тако што се измишљају везе тамо где их нема - чест случај је умишљање посебног односа са Богом, онда на пример веровање у то да сопствене мисли могу имати неке магијске последице у стварном свету, па веровање у скривене поруке неких мистичних сила- нпр. у речима које други кажу, или у текстовима песама то јест у избору песама или у спам-емаил-овима и слично. Клинички схизофренична особа изгради свој сопствени свет у коме све има неко друго сакривено значење и у коме је та особа на неки начин специјална. 
Да ли сте гледали филм "Јованка Орлеанка", сцена у којој Дастин Хофман пита заточену Милу Јововић за порекло мача? 
               
Схизофренични облици понасања су и уопште веровање у магију и сви облици сујеверја.



Завист је последица идеје да неко други има вишу вредност због нечега што поседује.
Љубомора је угрожена виша вредност идејом да партнер можда за неког другог мисли да има вишу вредност.

Сујета се испољава кроз образце понашања који се наслеђују то јест уче од родитеља и околине и стичу изборима које правимо у животу. Тамо где су људи од детињства учени да уважавају друге, њихове жеље и личност других - тамо нема места сујети.

По хришћанству сујета је велики грех.  Сви смо ми исти – један је Бог који је вечан и изнад нас а ми сви, били најсиромашнији или најбогатији, смо исти јер смо пролазни и сами себи смо најважнији на овом свету и желимо да будемо срећни са онима које волимо, а само сујетна особа жели да и другима буде најважнија и не жели да буде срећна већ жели да буде важна и изнад других, жели да буде вечна и непролазна и изнад других као што је Бог. Они који имају свој мир у кући и складне односе са ближњима углавном нису сујетни јер такве особе увиђају да имају оно што је најважније и ништа на свету им није и не може бити прече од тога.

А питање је да ли је човеку потребно да живи у илузијама сујете. Ниједан човек није савршен. Неко је мало развијенији у једној области живота, неко у некој другој. Не значи да сутра или следеће године неће бити обрнуто.
Поента одрицања од сујете није убијање амбиције и жеље за успехом, поента је не радити нешто да би се човек доказивао пред другима, него да би живео боље и себе остварио.

---

Није о шизофренији, али има један део где се и шизофренија помиње. Занимљив текстић. 

 

Ефекат Ромеа и Јулије

Ефекат Ромеа и Јулије представља појаву да привлачност између двеју особа расте, ако постоји противљење породица њиховој вези и тежња да се они раздвоје. То значи да ако родитељи отворено крену да бране нечију везу, тада се двоје младих још више заљубе једно у друго. Млади људи, а посебно тинејџери, имају потребну за независношћу и слободом, и стога одбијају да им неко намеће правила. Међутим, треба имати у виду, да заљубљивање, као резултат овог ефекта, није хир и глума, већ се двоје младих одистински више заљубе једно у друго. Зато родитељи, немојте да ризикујете и отворено показујете своју нетрпељивост према другој страни.

Ефекат постматрача

Ефекат посматрача указује на појаву да што што је већи број људи који посматра неку несрећу, мања је вероватноћа да ће неко притећи у помоћ. Што је већи број присутних посматрача, мање ће људи бити спремно да помогне, јер ће сви да мисле да ће неко други да прискочи. Овај ефекат је прилично познат у науци. Стога када приметите да је некоме потребна помоћ, немојте да чекате да још неко реагује.

Ефекат киселог грожђа

Ефекат описује тенденцију да када нам је нешто тешко доступно, онда то мање и желимо да постигнемо. Привлачнији су нам циљеви за које знамо да можемо да их остваримо. Прилично је чест, мада га људи често нису свесни.

Пигмалион ефекат

Пигмалион ефекат се другачије назива и ефекат аутосугестије. Предрасуде и очекивања од неке особе се, на крају, заиста и остваре. На пример, предрасуде наставника, често утичу на успех деце. Што се више деца хвале као успешна и паметна, она заиста и буду таква. Наравно, дешава се и обрнуто. Експеримени вршени међу америчким основцима, на пример, су доказали, да ако се деца просечне интелигенције, хвале као она са натпросечном, она с временом, почну да показују натпросечне резултате.

Зеигарник ефекат

Људи су више склони да памте недовршене догађаје или активности на којима су стали до пола. Када нека активност није завршена, онда се у људима ствара напетост, која узрокује да им те активности боље остану у сећању. Студенти, који често прекидају учење невезаним акивностима, као што је играње игрица, боље памте. Овај трик често користе  серије, које се често прекидају код најзанимљивијих сцена.

Хало ефекат

Чешће познат као ефекат првог утиска, хало ефекат објашњава појаву да људи често доносе суд о нечијем карактеру на основу свеопштог (првог) утиска. Зато често сматрамо да особе које пријатно изгледају, или су лепо обучене, имају добар карактер, иако ове две ствари реално немају везе.

Ефекат публике

Људско понашање често зависи и од присутне публике, иако је та публика пасивна. Овај ефекат се увек мора узимати у обзир приликом експеримената. Људи се другачије понашају у зависности од тога да ли су сами, међу непознатим особама, познаницима, мушкарцима, женама или слично. На пример, мушкарцима се мења понашање ако се у присуству налазе привлачне жене, радници се другачије понашају када шеф није ту и слично. Следећи пут када не можете да објасните своје понашање на неком догађају, присетите се ко је све био присутан. Можда је то довољно објашњење.