Voleti nekoga je dar, veština koja se uči celog života. Stručnjaci tvrde da “ljubavni časovi” počinju rođenjem, kada beba kroz majčine zagrljaje, dodire i poljupce uči šta znači biti voljen. Deca između treće i šeste godine počinju da uzvraćaju ljubav, a do 12. godine upoznaju ljubav sklapajući prijateljstva. U adolescenciji, kada počne zanimanje za suprotan pol, javljaju se i prve emocije i želje za intimnošću. Iako izgleda jednostavno i kao nešto što se svakome događa, nije tako, tvrde stručnjaci. Razlike i pojedinačna iskustva vrlo su važni za kasnije shvatanje ljubavi. Veština prepoznavanja sitnih znakova, malih ljubavnih signala se uči, dolazi sa vremenom, sa njom se ne rađamo. Isto važi i za senizibilitet, ispoljavanje emocija i sposobnost da volimo svim srcem.
Svaka nova ljubav, kažu stručnjaci, dublja je i zrelija, a statistika govori da promenimo, u proseku 10-20 partnera dok se za nekog trajnije ne vežemo.
Većina ljudi smatra da ne traži ljubav, već da se ona sama događa. I to je još jedna velika zabluda o ljubavi, kažu stručnjaci. “Potraga za komadićem koji nedostaje” nije svesna, niti planirana. Niko od nas nema spisak karakteristika koje bi potencijalni partner trebalo da zadovolji. Ipak, privlačnost koja kasnije prelazi u dublje emocije događa se zbog određenih hemijskih procesa u mozgu. Njen intenzitet zavisi od nivoa hormona, a uslovljena je i mnogim drugim faktorima. Ali, ako se sve to ne događa slučajno, kako onda toliko ljudi ne uspeva da pronađe ljubav, bez obzira na obrazovanje, inteligenciju i spremnost i želju da voli?
Antropolog Dejvid Givens napisao je knjigu na temu “Kako privlačimo i kako nas privlače”, u kojoj tvrdi da je tzv. “hemija” koja spoja ljude veoma predvidiva stvar. Ukoliko izanaliziramo potrebe koje se kriju duboko u nama, kaže dr Givens, kao što je, na primer, potreba da budemo dominantni, zaštićeni ili strasno voljeni, veoma je lako predvideti ko će nam se dopasti. Drugim rečima, “radar” skriven u nama, “skenira” ljude i traži u njima specifične karakteristike koje će zadovoljiti naše emocionalne potrebe. Ko ne ume da ih definiše, veoma teško će pronaći ljubav, kažu stručnjaci.
Kada uspemo da lociramo “metu”, hemija “odrađuje” posao.
Ljubavni signali stižu u određeni deo mozga, a sve se manifestuje mimikom, izrazima lica, gestovima koje ne možemo da kontrolišemo... To je ono što stručnjaci nazivaju “faza zaljubljenosti”, koju porede sa “nekom vrstom ludila”, magnovenja u kojem nismo potpuno svoji. Ne vidimo jasno, osećamo jače, svaki doživljaj primamo kroz prizmu ljubavi prema voljenoj osobi. Neverbalna komunikacija lako nas odaje i gotovo ne postoji način da sakrijemo ono što osećamo. Pogled stalno skreće u smeru osobe u koju smo zaljubljeni, prijatelji nam više nisu zanimljivi kao ranije, ne želimo da ih viđamo, želimo samo da budemo sa NjOM ili NjIM. Koncentracija slabi, a optimizam raste. Sve je lepše, intenzivnije, inspirativnije...
Ipak, tu je i najveća opasnost, kažu stručnjaci, jer ljubav uglavnom stigne pre nego što nekoga zaista upoznamo. Može da se desi da prođu meseci pre nego što upoznamo nečije istinske stavove, želje, navike... A, tada je već kasno. Već volimo i sebi smo prilično iskomplikovali život ukoliko se ispotavi da nismo bili u pravu i da je slika voljene osobe koju imamo u glavi, daleko od realne.
Dokazano je da se zaljubljujemo u muškarce, odnosno žene, one osobe koje u dovoljnoj meri liče na našu predstavu o “idealnom”, tačnije kada uočimo dovoljno veliku sličnost sa onim što tražimo od ljubavi. Zbog toga se i kaže da je zaljubljenost zasnovana na nesvesnoj projekciji. Stručnjaci tvrde da zaljubljenost nije osećanje svojstveno svima. Mogu se zaljubiti samo one osobe koje imaju izgrađenu predstavu o “pravom” ili “idealnom” partneru. Iako se, možda, čini da se zaljubljujemo uvek u različite osobe, sistem mora da postoji. A taj sistem mnogi psiholozi koriste kako bi analizirali onoga ko se zaljubljuje, jer on krije mnogo podataka o ličnosti. Ljudi se često zaljubljuju u ono što bi i sami želeli da budu, nekada u osobe potpuno suprotnog karaktera. U svakom slučaju, stručnjaci tvrde da smo onog trenutka kada postanemo svesni razloga zbog kojih se zaljubljujemo i volimo, korak bliže emocionalnom sazrevanju.
Osećanje prave ljubavi pretpostavlja da volimo drugu osobu zbog onoga što ona zaista jeste. Nema “filmova” u glavi, nerealnih želja i očekivanja. Volimo stvarno, pravu osobu, sa svim njenim manama i vrlinama.
Ipak, i pored svih informacija i istraživanja, ljubav je nemoguće shvatiti i u potpunosti objasniti. To nije pošlo za rukom ni naučnicima, ni pesnicima. Ona je veoma komplikovana, jer je kombinacija toliko faktora. Uči se godinama, razvija decenijama, a ponekad umire u sekundi... Zato je i toliko posebna.

TAJNA PRIVLAČNOSTI
Australijski naučnici tvrde da tajna privlačnosti leži u genima imunog sistema koji nasleđujemo od roditelja. Dakle, prema telesnom mirisu i izgledu žene, muškarac podsvesno dobija informacije koje govore hoće li zajedničko dete biti otporno na bolesti. Dobrovoljci su odgovarali na pitanja o svom ljubavnom životu, a praćene su varijacije u njihovim genima za koje se sa sigurnošću zna da utiču na imunološki sistem. Što su geni bili različitiji to je veća sposobnost te osobe da se odupre bolesti. Takođe, smatraju da genetski sastav određuje koliko će žena biti privlačna suprotnom polu, kao i da se najčešće privlače partneri čiji je miris dijametralno suprotan. To je, kažu biolozi, nekada služilo da se izbegnu veze partnera koji su u srodstvu.

LJUBAVNE HEMIKALIJE
Prva faza ljubavi je žudnja, kada su polni hormoni testosteron i estrogen na visokom nivou. Druga faza je privlačnost, odnosno zaljubljenost kada je nivo hormona, takođe, drugačiji. To može da izazove gubitak apetita ili pojačanu želju za hranom, nesanicu ili pojačano znojenje. Značajnu ulogu u ovoj fazi igraju hormoni dopamin, adrenalin i serotonin (jedna od najvažnijih “ljubavnih hemikalija” koja nas dovodi u privremeno ludilo).
Treća faza, faza privrženosti ili ljubavi je period jakih, stabilnih emocija, koje dvoje ljudi “teraju” da budu zajedno. U ovoj fazi najznačajniji je hormon oksitocin. Oslobađa ga hipotalamus, i on, između ostalog, podstiče lučenje mleka kod majki i stvara čvrstu vezu sa detetom, ali je i snažna “ljubavna hemikalija”. Oslobađa se tokom orgazma i stvara jaku vezu između ljubavnika svakog puta kada su intimni. Zbog toga i postoji teorija po kojoj su ljubavne veze sa više seksa čvršće i stabilnije.
Ipak, biohemijski efekat ne traje zauvek. Već posle godinu dana nivo hormona vraća se na normalu, a primat preuzimaju emocije, koje se vremenom menjaju i učvršćuju.



Izvor: Novosti

Kad se samo setim svojih zaljubljivanja, pa nisam mogla da jedem, spavam, nista nisam cula sta mi neko govori - a u glavi samo On i On 
To zaljubljivanje je kod mene stavrno bilo opsesija i drago mi je sto sam uspela da ga ukrotim i da se ne zaljubljujem vise kao krelac.



Ja sam se uvek zaljubljivala u veze zivce i impulsivce od sebe, nikada u nekoga sa suprotnim karakterom. Ti usporeni i flegmaticni su me uvek nervirali. Primetila sam da sam ja jako smirena kad sam pored nekog zivcanog, a i jako mi je smesno to njegovo nerviranje.

@oblachak ...svaka cast na temama 

Dopamin i serotonin nisu hormoni. 

hvala

Jedino sa ovim mogu da se slozim...

Jeste, jeste, ljubav umire u sekundi jedino ako te autobus pregazi u sekundi 

Ja sam psihopata kad volim nekoga, mislim da sam mnogo mirnija i stabilnija kad nemam vezu .

axaxaxa, kad su tebe iznervirali