• prema pretpostavkama stručnjaka za mentalno zdravlje 10-17% ljudi koji traže stručnu psihološku ili psihijtarisjku pomoć  u podlozi svojih psihičkih teškoća imaju tzv. Nerazrešene ili neodtugovane gubitke (worden, 2002). To ne znači da kod svake od tih osoba gubici pretstavljaju direktan uzrok psihičkih i/ili telesnih smetnji.
gubici mogu da deluju i posredno, odnosno da ne budu direktan ili jedini uzrok pojavljivanja različitih reakcija poput distresa, patnje, fizičkih i psihičkih zdravstvenih tegoba i sl. – gubici udruženi sa drugim činiocima (konstitucionalni, karakteristike ličnosti, drugi stresni i traumatski događaji, socialni uticaji) – multifaktorsko delovanje. U praksi je neretko teško razlučiti šta je tačno izazvalo određenu reakciju i vrlo često je nemoguće postaviti jasne kauzalne veze.
• tendencija da se gubici tretiraju kao tabu teme – ako se o njima ne razgovara,
da li će se na njih zaboraviti?
• šta znači prihvatanje gubitka? Kako ćemo znati da je neko „naučio da živi“ sa nekim gubitkom, a da on nema „razararjući“ efekat? Prihvatanje gubitka i njegova integracija u celokupno prethodno životno iskustvo – kada prisećanje na umrlu osobu ili razgovor o njoj više nema toliko „razarajuće“ dejstvo i ne izaziva toliko intenzivne reakcije kao u periodu kada je još bio „svež“.
•   česta pojava opšte „umrtvljenosti“ nakon gubitaka – posledica potiskivanja – potiskivanje je masivan mehanizam odbrane, ne potiskuje se samo gubitak i reakcije na njega + dugotrajne negativne posledice.

Karakteristike različitih vrsta gubitaka

• univerzalnost gubitaka – jedna od retkih pojava po kojima su svi ljudi
apsolutno jednaki. Ne postoji osoba koja nije izgubila nekog/nešto što joj je izuzetno važno ili kojoj se to neće dogoditi. Univerzalnost stvara iluziju da svi sve znamo o gubicima i o karakteristikama procesa tugovanja.
• ne postojanje mesta, institucije u kojoj se vrši podučavanje o gubicima. Da li  bi za to u stvari postojala potreba? Pitanje prevencije komplikovanog ili na bilo koji način otežanog tugovanja.
s druge strane, ljudi se međusobno vrlo razlikuju po tome koliko su gubitaka u životu doživeli, od kada ih gubici prate u životu, da li su ih na adekvatan način odtugovali, kakve su reakcije imali, na koji način prethodni gubici utiču na „nove“ . . .
• izjednačavanje gubitaka samo sa smrću je pogrešno! Šta sve spada u gubitke: separacije, selidbe, promena mesta stanovanja, radnog mesta, zanimanja, gubitak kuće, grada, domovine, slobode, ideala, uverenja, nade, detinjstva. . .
• česta pojava u literaturi iz ovog područja – smrt kao prototip svih gubitaka – razlozi: apsolutna nepovratnost, karakteristike gubitaka i procesa tugovanja su najupadljivije i najdramatičnije upravo na primerima koji su vezani za smrt, smrt je „najteže“ racionalizovati i postoji najviše empirijskih istraživanja o smrti – drugi tipovi gubitaka su se manje istraživali.
• sličnosti i razlike među gubicima nastalih zbog smrti i drugih vrsta gubitaka - Massey (1998) – istraživanje – medicinske sestre koje su ostale bez posla
ispoljavaju slične reakcije kao osobe koje su izgubile blisku osobu: neverica, početno stanje šoka, anksioznost, krivica, ljutnja, različiti telesni simptomi, idealizacija izgubljenog radnog mesta, razna izbegavajuća ponašanja. . .

Svrstavanje gubitaka u grupe prema različitim kriterijumima

Postoji više mogućih kriterijuma na osnovu kojih je moguće izvršiti klasifikaciju:

1. koga ili šta smo izgubili? – ovaj kriterijum nije dovoljno jasan i precizan, jer smrt jedne te iste osobe predstavlja različitu vrstu gubitaka za različite ljude, zbog postojanja različitih odnosa, uloga i sl. Ako je xy npr. Izgubio oca, smrt iste te osobe za druge znači nešto sasvim drugačije: isti taj muškarac je nekom bio sin, nekom brat, trećoj osobi šef, četvrtoj najbolji prijatelj itd.

2. prirodni gubici/gubici izazvani ljudskim faktorom – ni ovaj kriterijum nije dovoljno precizan i jasan:
• prirodni ili „prirodni“ – npr. : zbog bolesti – konotacija reči „prirodno“ – izjednačavanje sa „normalno“, „uobičajeno“ – da li je „prirodno“ da petogodišnja devojčica umre zbog leukemije?
• izazvani ljudskim faktorom: ubistvo, samoubistvo, razne katastrofe koje čovek izaziva . . .

3. očekivani ili iznenadni gubici – oni koji su se desili nakon dugotrajne bolesti,
nasuprot onih koji su posledica npr. Saobraćajne nesreće. Naravno, i tu se postavlja pitanje da li je osoba koja je u svojoj 30-oj godini dobila dijagnozu raka i bolovala nekoliko meseci umrla očekivan ili neočekivano – da li se smrt u tim godinama može smatrati očekivanom, bez obzira na trajanje bolesti?
   
4. razvojni/akcidentni – razvojni – univerazlanost – tranzitorne životne faze. Prirodan životni ciklus podrazumeva konstantne promene – stalni, „neophodni“ gubici, obavezan deo života – očekivanost, „prirodnost“
• akcidentni – uzorkovani raznim stresni i traumatski stresni događaji (mogu
biti predvidivi i nepredvidivi)
• šta otežava prihvatanje neočekivanih gubitaka i započinjanje tugovanja u tim slučajevima? – šok
• trauma nužno podrazumeva gubitak, gubitak ne podrazumeva nužno traumu.
• traumatski događaj: najčešće izučavane varijable:  iznenadnost i nasilnost – istraživanje kaltmana i bonana (kaltman, bonnano, 2001) – uzorak: tugujući koji su preživeli smrt supružnika zbog ubistva, suicida, nesreće (nasilna smrt) ili zbog iznendane smrti druge vrste. Rezultati: varijabla „nasilnost smrti“ povezana sa jačinom i trajanjem simptoma ptsp-a i depresije, kod varijable „iznenadnost smrti“ takva povezanost nije postojala. Zaključak: kod reakcija na gubitak veća je uloga načina kako je smrt nastupila (nasilno ili ne) od vremenske dimenzije (iznenadnost).

tabela 1: gubici zbog stresnih i traumatskih događaja

socijalni odnosi (tj. gubitak ljudi)          „apstraktne stvari“ (simbolički gubici)     materijalne vrednosti
prijatelj (npr. zbog svađe)                                            samopouzdanje                                               novčanik
intimna veza                                                     osobe kakva je nakada bila                                        torba
susedstvo (selidba, odvajanje od roditelja)                               ideali                                              automobil
kolege sa posla (otkaz na poslu)                                        povlastica/pravo                                       kuća/stan
različiti ljudi iz naših života (zbog razvoda, smrti . . . )   nada, očekivanje, vera u budućnost                  nešto tuđe

Objektivnost ovih kriterijuma – njihova kompleksnost, višesmislenost, međusobna isprepletenost – ne postojanje recepata za rad sa posebnihm vrstama gubitaka prema ovim kriterijumima! – opasnost od „tehnicističkog“ pristupa ljudima – mnogo važnije za oporavak: subjektivan doživljaj osobe pripadnosti određenim kategorimama!
• za potrebe teorije i istraživanja potrebne su kategorije i podele – spoznajni metodološki i didaktički razlozi – u praktičnom radu je jako važno poznavanje, ali je mnogo važnija fleksibilnost, izbegavati ukalupljivanje.
• da li se gubici mogu upoređivati po težini?
• gubici sami po sebi ne sadrže oznaku svoje objektivne težine, neopravdano ih  je po tom kriterijumu rangirati. U literaturi se spominju dva izuzetka: gubitak deteta – kao najtraumatičniji događaj u životu roditelja. Da li je moguće poptuno se oporaviti od smrti deteta? Ako je odgovor „ne“ – kakvu poruku takav odgovor šalje roditeljima koji su izgubili dete? – „ne vredi se ni truditi u pokušajima prevladavanja gubitka, jer je on u suštini nesavladiv! “ – vrlo štetna poruka.
drugi izuzetak: smrt roditelja u dečijoj dobi – direktan napad na detetovu egzistenciju, jer je malo dete doslovno u potpunosti zavisno od svog roditelja – kako u fizičkom (zadovoljavanje osnovnih fizičkih potreba, zaštita i sl. ), tako i u psihološkom smislu.

Neprepoznati gubici

• ne privalče (dovoljnu) pažnju okoline – tugujući ne dobijaju potrebnu podršku. Osim toga, neke gubitke ni sami tugujući ne prepoznaju kao gubitke ili im ne pridaju dovoljno važnosti. A nevolja je to, što su ti gubici ipak stvarni i poseduju karakteristike kao i svi ostali, prepoznati gubici. Ovakvi gubici predstavljaju plodno tlo za razvoj komplikovanog tugovanja.
• Parkes navodi tri razloga zašto na ljude sa neprepoznatim gubicima treba obratiti posebnu pažnju:
1. njihovo telesno i duševno zdravlje mogu biti ugroženi
2. oni retko privlače pažnju institucija ili grupa ljudi koje prirodno neguju tugujuće
3. o njima se često saznaje iz poverljivih podataka koji se skrivaju pred rugim ljudima

Teškoća kod ovih vrsta gubitaka je u tome što su oni po svemu isti kao i svi ostali gubici, osim po tome što tugujući ne dobijaju, a često ni ne traže nikakvu podršku i pomoć, ili ih dobijaju u jako maloj količini.

• prema Parkesu gubici mogu ostati neprepoznati:
1. zbog toga što ih samo tugujući skrivaju
2. zato što ih ljudi koji pružaju podršku prikazuju na neprikladan način ili ih skrivaju
3. zato što se događaju postepeno

1. Skriveni gubici

Gubici postaju skrivenima na jedan od tri načina: a) kada je reč o gubitku osobe ili odnosa koji smo skrivali od javnosti; b) kada je gubitak povezan sa osećanjem stida ili neadekvatnosti i c) jer tugujući i/ili njegova okolina ne priznaju ili umanjuju važnost gubitka i potrebe za oporavkom od njega

a)gubitak osobe/odnosa koji je skriven od očiju javnosti

Primer sa vanbračnim odnosom – gubitak ljubavnog partnera.
Teškoće sa kojima se mora izaći na kraj u takvoj situaciji:
• način saznavanja da je partner umro – često okrutno
• (javno) pokazivanje reakcija na gubitak
• učestvovanje na ritualima
• izvori podrške – ograničeni
• osećanje krivice – npr. : utisak kažnjenosti
• pristup materijalnim stvarima pokojnika – nedostatak opipljivih uspomena
• stručna podrška i pomoć – strah od osude i indiskrecije

Još primera za ovakvu vrstu gubitaka . . .

b) gubitak koji je povezan sa osećanjem stida ili neadekvatnosti

• ova osećanja mogu nastati iz različitih razloga: zbog načina nastupanja
smrti, zbog osećanja krivice iz različitih razloga. . .
• neprijatna osećanja „teraju“ tugujućeg da prikriva svoje reakcije
• posebna situacija: kada se suicid uvrstava u ovu grupu – npr. : kada tugujući zbog religioznih ili nekih drugih uverenja smatra da je greh i sramota okončati vlastiti život ili zato što tugujući oseća da nije dovoljno voleo samoubicu, da mu nije davao dovoljno podrške, jer nije uspeo da prepozna nameru i da spreči čin . . .

drugi primeri ovih vrsta gubitaka. . .

c)nepriznavanje ili umanjivanje važnosti gubitka i potrebe za oporavkom od njega

•zašto: strah i anksioznost zbog reakcija drugih ako pokažemo da nam je gubitak teško pao;
- pomagačka zanimanja ili ljudi zapolseni u raznim interventnim službama – oni često sebe smatraju na neki način „neranjivim“, smatraju da uvek moraju da budu snažni, da sve moraju da podnesu. Međutim, zbog karakteristika svog posla takve osobe su često izložene sekundarnoj traumatizaciji, ne prorađuju svakodnevnu izloženost raznim traumatskim i stresnim iskustvima – „supermen sindrom“. Situacija postaje još složenija kada oni dožive i neki lični gubitak.
- zbog gubitka za koji sredina ne očekuje intenzivne i dugotrajne reakcije tugovanja. Npr. Nekom umre baka koja je imala 90 godina, okolina smatra da je reč o sasvim očekivanoj i „normalnoj“ smrti i iznenađuju se što unuka ima izrazito intenzivne reakcije na gubitak.
- ponekad nakon nekih gubitaka neki ljudi sumnjaju da imaju „pravo da tuguju“, jer se njima samima ili zajednici čini da nije reč o gubitku ili je taj gubitak beznačajan.
zbog negiranja i potiskivanja ovi gubici često izazivaju vrlo dugotrajne reakcije koje poseduju tendenciju da se razviju u komplikovano tugovanje.

d) razvojni gubici

• skrivenost proizlazi iz njihove univerzalnosti
• često im se ne posvećuje dovoljna pažnja, zbog očekivanosti, „normalnosti“ –
ni sami tugujući, ni njihova okolina
primer: odlazak odraslog sina/ćerke iz roditeljske kuće – „sindrom praznog gnezda“ – roditelji često taje svoje burnije reakcije – strah od osude, nerazumevanja.
• često se zanemaruje da i mladi ljudi koji napuštaju roditeljski dom mogu imati
reakcije tugovanja.
drugi primeri. . .

2. Gubici koje prikrivaju ili neprikladno prikazuju ljudi koji pružaju podršku

• kada tzv. Prirodni pomagači skrivaju gubitak ili iskrivljuju odnosno taje neke činjenice o gubitku.
primer: majka koja ne govori svojoj deci da njihov otac boluje od smrtonosne bolesti – želja je da se oni zaštite od bola – majka sasvim sigurno postupa iz najbolje namere, ali ona svojim postupcima ne može da zaštiti dete od realnosti – otac će da umre.
• rezultat – tugujući (koji dosta dugo ni ne znaju da su tugujući) bivaju uskraćeni za podršku i pomoć koja im je potrebna
• gubitak u jednom trenutku ipak postaje očit, prevara se otkriva – višestruke
teškoće tugujuće osobe: zakasnelo suočavanje sa gubitkom, izostajanje pripreme, suočavanje se činjenicom da su ih bliske osobe lagale. . .

3. Gubici koji se događaju postepeno

• posledice takvih gubitaka se često zanemaruju, umanjuju
primer: gubici raznih telesnih, kognitivnih i dr. Funkcija usled nekih fizičkih oboljenja, poput diabeta, progresivne mišićne distrofije. . .
• teškoće u samom prepoznavanju da je reč o gubitku
• kako naučiti živeti sa takvim gubicima?

---

Da li gubici moraju biti teški?  DA!

Nekoliko razloga: ostali smo bez necega/nekoga što/ko nam je bilo/bio jako važno/važan.; osecamo se samima, ostavljenim, napuštenim; cesto se osecamo prevarenim od strane umrle osobe - cesta (iracionalna) ideja: ta osoba nas je ostavila, a nije tražila naš pristanak na to. Osecamo se izneverenim, jer je nestao ne brinuci se o tome šta ce biti sa nama, jer se nije borio, jer nije dovoljno pazio na sebe kako bi ostao živ zbog nas - cest zakljucak: nije nas dovoljno voleo. Postajemo zaokupljeni vlastitom smrtnošcu - vrlo zastrašujuce i neugodno.

Drugi razlozi zbog kojih su gubici jako teški:

1. Jedan gubitak uvek uključuje više gubitaka

Gubitkom jedne osobe (stvari ili apstraktne vrednosti) odjednom doživljavamo mnogo gubitaka.

Primeri:
Smrt bake - ne gubimo samo baku, nego njenom smrcu gubimo i npr.: prijateljicu, osobu koja nas razume, kojoj možemo da poverimo tajne, savetovatelja, podršku, izvor životne mudrosti, zaštitu, osobu koja je brinula o nama, koja nas je poducavala, bezuslovno volela….

Smrt supruga/supruge: seksualni partner, zaštita od roditelja, prijatelj, osoba od poverenja, osoba sa kojom sam delila odgovornost, zaštitnik, osoba koja pruža osecanje sigurnosti, osoba za zabavu, materijalna sigurnost, društveni status, porodica kao celina, drugi roditelj deci…

Po nekim autorima, jedan gubitak cesto predstavlja uzrok nekog drugog gubitka. Cook i saradnici u svom modelu prirodnih gubitaka govore o tome kako jedan gubitak cesto izaziva drugi, ovaj treci itd. Svaki novi gubitak jaca intenzitet ožalošcenosti. Sekundrani, tercijalni … gubici mogu biti uzrok npr. bracnih razmirica, razvoda braka posle smrti deteta itd. Primarni gubitak (smrt deteta) izaziva sekundarni gubitak (promene u odnosima sa partnerom), što uzrokuje tercijalni gubitak - razvod - aditivni faktor ožalošcenosti zbog višestrukih i medusobno povezanih gubitaka.
Oporavak od višestrukih gubitaka (bilo da su povezani ili ne) je naravno teži proces.

2. Gubitak
Nakon gubitka postoji prirodna tendencija da se razmišlja o buducim potencijalnim ili ocekivanim gubicima - pesimizam u pogledu buducnosti. Strepnje, nesigurnost…


3. Sadašnji gubitak ''priziva'' prošle gubitke

Oporaviti se od gubitka ne znaci zaboraviti na gubitak, kao da se on nikada nije ni desio. Pamcenje gubitka, ma koliko ono bolno, ima svoju adaptivnu funkciju - u odredenim trenucima može da pomogne u tome da izbegnemo ili sprecimo neki buduci gubitak ili da adekvatnije reagujemo na njega.
Oporavak od gubitka je završen kada naucimo da živimo sa njim, a da nam on ne ometa naše svakodnevno funkcionisanje. Cesto se dešava da "dolazak" novog gubitka privremeno "probudi" stare gubitke, pocinjemo i njih življe da se secamo, da ponovo burnije reagujemo… Objašnjenja: novi gubitak je slican starim gubicima (npr. po sadržaju, nacinu, mestu, intenzitetu emocionalne veze sa izgubljenim objektom/osobom…) i/ili tugujuci još nije završio proces tugovanja, tj. stare gubitke još uvek nije integrisao u svoje životno iskusto na adekvatan nacin.

4. Životne situacije u sebi istovremeno sadrže gubitke i određenu dobit

Svaki gubitak može da sadrži i odredenu dobit - što cesto nije lako prihvatiti, jer se kao sekundarne reakcije javljaju krivica, osuda ili strah od sankcija okoline, osecanje stida …

5. Gubici ruše temeljne životne pretpostavke

Parkes: gubici ruše naše temeljne životne pretpostavke o svetu i o sebi. Pretpostavke o svakodnevnom životu su narušene, cesto je neophodno menjati svakodnevne navike i - na generalnom nivou - nacin života. Poznati svet se odjednom cini nepoznatim i nepredvidivim, više se ne možemo oslanjati na neke navike i prinicipe koje smo do tada uzimali zdravo za gotovo i tretirali ih kao aksiome. Neke automatske misli na koje smo se oslanjali više nisu funkcionalne, gubimo povrenje i u naš unutrašnji svet. Osecamo da smo izgubljeni, nesigurni - kriza smisla. Univerzalana potreba za traženjem smisla, za pronalaženjem odgovora na pitanja, narocito na pitanje "zašto?", pridavanjem znacenja koja se baziraju na racionalnim i logicnim kauzalnim vezama. Gubitak podloge: svet više nije bezbedno, sigurno mesto, nemoguce je predvideti dešavanje, gubitak osecaja kontrole, utisak da spoljašnja dešavanja vladaju nama, a mi ne možemo da vladamo svojim životom…

Reakcije na gubitak

Društvena i kulturalna uslovljenost ispoljavanja reakcija na gubitak - nepisana pravila, manje-više opšte prihvacene norme i ocekivanja. Implicitne dozvole i zabrane za iskazivanje pojedinih osecanja ili za nacin njihove manifestacije… Npr. u tzv. maco kulturama tuga se smatra gotovo sramotnom emocijom - ocekivanje da tugujuci budu jaki, a ne slabi i nemocni, odnosno tužni. Osim ovog društvenog makronivoa, razlike se osecaju i na razlicitim mikornivoima - lokalna subkultura, familija, porodica, a i svaka osoba za sebe zasebna kulturalna jedinka. Iako kroskulturalna i antropološka istraživanja ukazuju na poneke univerzalne karakteristike koje su uocljive u reakcijama na gubitak, interindividualni varijabilitet je jako širok!
Jedna od prvih sveobuhvatnih studija o reakcijama na gubitak - 1944. Erich Lindemann - veliki požar u nocnom klubu u Bostonu - 500 poginulih. Autori su vršili krizne intervencije sa porodicama koje su izgubli bližnje, uocene su manje-više univerzalne reakcije, koje se smatraju uobicajenim, ocekivanim, "normalnim". Lindemann navodi sledece karakteristicne reakcije:

- Razlicite telesne reakcije,
- Zaokupljenost mislima i slikama o pokojniku,
- Osecanje krivice povezano sa pokojnikom ili sa okolnostima koje su izazvale smrt,
- Agresivne, neprijateljske reakcije,
- Nemogucnost funkcionisanja kao u periodu pre gubitka,
- Tendencija tugujucih da pokazuju osobine pokojnika u svom ponašanju - jaka identifikacija

Cini se da se reakcije na gubitak ne menjaju znacajno u funkciji vremena - i danas važi Lindemannova lista - samo detaljniji opisi zahvaljujuci savremenijim istraživanjima.

1. Emocionalne reakcije
2. Kognitivne reakcije
3. Telesne reakcije
4. Bihejvioralne reakcije

1. Emocionalne reakcije na gubitak

Tuga - najocitija, najviše ocekivana i najviše prisutna emocija. Neki se tugujuci plaše svoje tuge - narocito njenog intenziteta, a to je posebno prisutno kod clanova porodica u kojima se "prednost" davala ljutnji (ili nekim drugim osecanjima), dok se tuga smatrala gotovo zabranjenom emocijom. Cesta pojava - odbrana od tuge: preterana aktivnost. Tuga je emocija koja mnogo iscrpljuje organizam - preterana aktivnost u takvom stanju samo pogoršava stanje stvari - slabljenje organizma, pad imuniteta ... Još jedan moguci strah u vezi sa tugom: "Toliko sam tužna da se plašim da gubim razum!" - strah od ludila. Može da postoji i strah od reakcija okoline na snažno ispoljavanje tuge. Ako tugujuci blokira svoju tugu (iz bilo kog razloga) - plodno tlo za razvoj neke podvrste komplikovanog tugovanja.

Ljutnja - obicno najjaca odmah nakon gubitka. Tugujuci se cesto ljute na blisku osobu, jer ih je napustila i jer "ne mari za to kako je njima". Ljudi nisu uvek svesni da je ljutnja usmerena na pokojnika - prenešena ljutnja na druge (lekare, porodicu, sudbinu i sl.) ili sebe. Ljute se jer drugi ili oni sami nisu ništa ucinili da sprece smrt ili jer su možda ucinili nešto što je smrt potstaknulo ili ubrzalo. Dugotrajno okretanje ljutnje prema sebi može biti okidac za depresiju, pomisao na suicid, pokušaj suicida, a može biti povezano i sa raznim psihosomatskim tegobama (npr. cir na želucu, poremecaj u funkcionisanju tiroidne žlezde…). Ljutnja je cesto jako zbunjujuca emocija i za samu tugujucu osobu, kao i za njenu okolinu - "Kako bih mogla da se ljutim na njega, pa nije on želeo da umre?!". U literaturi se pominju dva moguca izvora za pojavu ljutnje na pokojnika: a) frustracija jer nismo ništa mogli da ucinimo kako bismo sprecili ljutnju b) regresivno iskustvo. Bolbi smatra da je ljutnja posledica aktiviranja infantilne separacione anksioznosti. Poruka ljutnje: "Nemoj da me ostaviš!" Jako je važno da klijent prvo identifikuje svoje osecanje ljutnje - a zatim da je usmeri na pravu osobu, na osobu kojoj to osecanje i pripada.

Anksioznost i strah - od blage napetosti, pa sve do napada panike. Strah da nece moci sami da se brinu o sebi ("Necu moci da preživim bez njega!"). Drugi izvor teskobe je svest o smrtnosti drugih bližnjih i o vlastitoj smrtnosti. Ove emocije mogu biti potstaknute i svakodnevnim životnim situacijama u kojima umrli više ne ucestvuje, npr. prazna kuca, svakodnevni poslovi, susreti sa prijateljima ... U ekstremnim slucajevima mogucnost razvoja raznih psihopatoloških poremecaja: panicni poremecaj, generalizovani anksiozni poremecaj, PTSD, fobije ...

Usamljenost - Posebno prisutna kada smo izgubili nekoga sa kim smo bili vrlo bliski i u cestim kontaktima. Dve vrste: socijalna i emocionalna. Socijalna podrška može ublažiti socijalnu, ali ne i emocionalnu usamljenost, koja je posledica gubitka odnosa privrženosti.

Bespomocnost - najjaca odmah nakon gubitka. Tugujuci se oseca bespomocno da vrati izgubljenu osobu, ali i da pomogne sebi da bi se bolje osecao. Bespomocnost je posebno izražena kod tugujucih roditelja, koji osecaju da nemaju dovoljno snage da se brinu o svojoj deci, pa onda se obicno kao sekundarna emocija javlja i krivica.

Krivica, (samo)optuživanje - jer možda nismo bili dovoljno nežni, pažljivi, jer nismo obolelog na vreme odveli u bolnicu... Cesto je rec o iracionalnom osecanju - za njega nema objektivnog razloga - potrebna intervencija sa klijentomC provera realnosti - diskutovati o tome da li je stvarno bilo moguce bilo šta više uciniti.  Medutim, krivica može biti utemeljena i na stvarnosti (npr. kada neki telesni simptom ne shvatimo dovoljno ozbiljno i stvarno se kasno obratimo lekaru). Obicno jako dugo traje i teško se podnosi. Krivica može da se javi i u odnosu na odnos sa umrlom osobom koji je postojao pre njene smrti: "Nisam bila dovoljno nežna, mogla sam više da mu se posvetim, rekla sam mu neke odvaratne stvari ..." Može da se javi i okrivljavanje drugih. Može se reci kako pripisivanje krivice sebi ili drugima na odreden nacin služi traženju smisla gubitka. "On/ona je kriva što je moj suprug umro." - zakljucuje npr. udovica - razlog je neciji nemar - cime se dobija odgovor na pitanje: "Zašto se to dogodilo?". Time smrt postaje manje psihološki besmislena i automatski se lakše podnosi.

Šok i disociranost - nakon saznanja da je neko umro. Odbrambena reakcija - umrtvljenost, odsecenost od svih osecanja - nesvesna zaštita od preplavljenosti izuzetno bolnim afektima. 

Cežnja za umrlim - slabljenje cežnje za umrlim je obicno znak da se proces tugovanja približava kraju. Njena ista jacina ili pak pojacavanje može biti znak tzv. otežanog ili komplikovanog tugovanja.

Osecanje "slobode" i olakšanja - obicno se javlja kada je smrt nastupila nakon bolesti koja je bila bolna i iscrpljujuca za bolesnika, ali i za okolinu. Rec je o sasvim uobicajenoj reakciji na gubitak, iako ona lako može izazvati i osudu okoline ili krivicu kod tugujuceg. Još jedan poseban primer - nakon smrti zlostavljaca.

2. Misaone reakcije

Šok i neverica - redovni pratioci trenutka kada saznajemo da smo izgubili nekog
ko nam je bio blizak: "Ne verujem da je to istina!", "Možda su se zbunili...". Mehanizam odbrane od bolne spoznaje, nastojanje da se svet ocuva onakvim kakav je bio pre gubitka. U pocetku je nemoguce osloboditi se od takvog utiska, ali nije ni dobro, jer pomocu njega osoba prikuplja energiju koja ce joj biti potrebna za suocavanje sa stvarnošcu. Vremenom neverica nestaje - svesnost.

Zbunjenost, teškoce sa koncentracijom i pamcenjem - utisak da misli beže, zaboravnost. Velika teškoca u svakodnevnom životu i na poslovnom planu. Okolina nekada tumaci kao nezainteresovanost, lenjost ili nedostatak motivacije. Tugujuci su kognitivno toliko zaoukepljeni cinjenicom da su doživeli gubitak (i razlicitim posledicama gubitka) - ne ostaje dovoljno kapaciteta za bavljenje drugim važnim sadržajima.  Preplavljenost bolnim i intenzivnim emocijama - takode iscrpljujuce i psihicki i telesno - nema dovoljno snage za adekvatno funkcionisanje misaonog podrucja.

Doživljaj gubitka kontrole nad životom - utisak tugujucih da ne mogu uticati na dešavanja, da ništa ne zavisi od njih. Kao da život, viša sila i sl. upravlja njima, a ne oni životom. Posebno teško za osobe koje inace poseduju unutrašnji lokus kontrole.

Namecuce slike i misli o umrlome - vrlo bolan sadržaj, nepostojanje kontrole nad njima. Tugujuci i njihova okolina se cesto pitaju da li je to možda znak duševnog oboljenja. Namecuce misli i slike nisu znak patologije, vec prirodan proces kojim se obraduje ono što je u memoriji pohranjeno.

(Stalno) razmišljanje o umrloj osobi - misaona strana emocionalne reakcije cežnje za umrlim. Sadržaj takvog razmišljanja cesto se odnosi na smišljanje kako da vratimo izgubljeno.

Utisak da je umrla osoba prisutna - cesto prisutna nakon gubitka - "Kao da je tu negde i kao da me posmatra!". Iako može da deluje kao patologija, ipak nije - ako se ne produži i ne intenzivira. Harvardsko istraživanje reakcija na gubitak 81% dece koja su tugovala za roditeljem je imalo taj doživljaj.
   
Razna iluzorna iskustva - tugujucoj osobi se ucini da je na ulici upravo videla pokojnika ili joj se ucini da je cula njegov glas. Rec je o iluzijama, mada neki autori spominju termin "halucinacije" - manje primereno, jer ako se ove reakcije ne produže i ne postanu jako intenzivne nije rec o patološkom znaku. Cesto izazivaju strah tugujucih - briga za sopstveno mentalno zdravlje.

3. Telesne reakcije

Najcešce: umor, mišicna napetost, preterano znojenje, glavobolja, probavne
smetnje, gubitak apetita ili preterano uzimanje hrane, mucnina, vrtloglavica, bol u ledima, želucu, plucima, poremecaj menstrualnog ciklusa, neodredene pritužbe i bolovi...
Cesto se na njih ne obraca dovoljno pažnje, odnosno, retko kad se ove reakcije povezuju sa gubitkom.
"Dobra strana" njih je što upravo one znaju da odvedu tugujuceg kod lekara opšte prakse - šansa da se tugujuci uputi strucnjaku za mentalno zdravlje - ako za tim postoji potreba.
Neke od nabrojanih reakcija (umor, slabost i sl.) nas "cuvaju" od preterane aktivnosti - štedimo iscrpljeno telo, dobijamo vreme za proradu i integrisanje gubitka.
"Faksimilske bolesti" - zanimljiva pojava - Zisook, DeVaul - kada tugujuci ispoljava iste simptome od kojih je pokojnik umro - posledica preterane identifikacije.

4. Ponašajne reakcije

"Preterana" aktivnost (svrhovita ili ne) - posledica nemogucnosti tugujucih "da ostanu na jednom mestu", da budu mirni. Nacin "privremenog zaborava" gubitka - izbegavanje suocavanja sa životom koji sledi. Iako može biti korisna, mada važno je znati da njome još dodato iscrpljujemo vec i onako iscrpljeno telo. Ova reakcija je obicno najjaca neposredno nakon gubitka, posle slabi i potpuno nestaje. Ona može da ima neku svrhu (npr. konstantno obavljanje kucnih poslova), ali može da bude bez neke odredene svrhe (npr. besciljno lutanje, vožnja automobilom ...).

Teškoce sa spavanjem - teškoce sa uspavljivanjem, cesto budenje nocu ili rano budenje ujutru. Uzrok - povecana nadraženost CNS-a. Iscrpljujuce... Mogu biti povezane sa raznim starhovima: od ružnih snova i nocnih mora, od toga se necemo probuditi (strah od vlastite smrti potstaknut gubitkom), od toga da cemo se probudtiti i ponovo shvatiti da se gubitak zaista dogodio.

Promene u apetitu - preterano jedenje, odbijanje hrane - ovo drugo mnogo cešce - ponekad do granica izgladnjivanja - opasno po zdravlje. Utisak da hrana uopšte nema ukus, a nekad se uz jedenje javlja i krivica - "nije u redu uživati u jelu kada voljenje osobe više nema".

Povlacenje od ljudi - potreba da se sami, na miru opraštaju od pokojnika, druge ljude ponekad doživljavaju kao prepreku za to. Nekad se okolina preterano trudi u pomoci, što zna da bude opterecujuce, utisak da ljudi ne razumeju njihove potrebe. Treci moguci razlog: u razgovoru sa drugima tugujuci biva ukljucen i u neke teme koje nemaju veze sa gubitkom, a oni to mogu osecati kao neprimerenost ili prosto imaju potrebu da neprekidno budu u kontaktu sa svojim gubitkom. I konacno, tugujuci ponekad misle da svojim prisustvom (odnosno svojim teškim stanjem) opterecuju ljude iz svoje okoline, pa povlacenjem u stvari žele da zaštite okolinu od sebe.

Snovi o pokojniku - Sadržaj može biti vrlo neugodan, nekad do nivo nocnih mora. Ugodni snovi o umrloj osobi pojacavaju cežnju za njom i tugu. U pocetku snovi o pokojniku su jako bolni i izazivaju strah, ali vremenom oni postaju ugodni i tugujucima je drago zbog njih. Sadržaj snova može da posluži i u dijagnosticke svrhe - dokle je osoba stigla u procesu tugovanja, a bavljenje sa snovima može da ima i terapijski efekat.

Plakanje - Mnogi laici, a i strucnjaci tvrde da tugujuci  moraju da placu kako bi preboleli gubitak, odnosno, da je neplakanje znak "nenormalnosti". Medutim, cinjenica jeste da se ljudi medusobno mnogo razlikuju po tome koliko im je plakanje uobicajena reakcija. Teškoce ne nastaju zbog toga što neko place ili ne, nego ako ih prisiljavamo na reakciju koja im nije bliska. Ne postoji kolicina placa koja bi sama po sebi bila (ne)normalna. Zanimljivo istraživanje - suze kao posledica tuge (plac u užem smislu) su razlicite od suza koje su posledica fizickog nadraživanja ociju - razlike u hemijskom sastavu suza - Suze koje su posledica tuge imaju funkciju cišcenja organizma od toksina. Za sada postoje samo preliminarna istraživanja i rezultati još nisu u potpunosti potvrdeni.

Odlazak na mesta i bavljenje stvarima koje podsecaju na umrlu osobu - deo rituala opraštanja od umrle osobe. Cesti odlasci na groblje, gledanje slika... - vremenom je prirodno što se proreduju. U podlozi može biti strah da cemo zaboraviti osobu koja je umrla. Medutim, moguce je i da je rec o ugadanju nepisanim pravilima kulture, što može znaciti teškocu onim clanovima zajednice kojima ta pravila ne odgovaraju ili ih ne razumeju i ne prihvataju.

Izbegavanje podsetnika na umrlu osobu - suprotna reakcija od prethodne. Izbegavanje mesta gde se smrt dogodila, izbegavanje groblja, licnih predmeta umrle osobe ... Ako se tugujuci jako brzo otarasi svih stvari koje podsecaju na umrlu osobu ili svih njenih licnih predmeta - potrebno je obratiti pažnju na to. Cesto prisutna reakcija kada je sa umrlom osobom postojao ambivalentan odnos.

Opisane reakcije se smatraju uobicajenim, ocekivanim (tj. "normalnim") reakcijama na gubitak! Kada se one javljaju u bilo kakvom ekstremnom obliku (npr. predugo traju ili su neadekvatnog intenziteta) - sumnja na komplikovano tugovanje!

Reakcije na gubitak i depresija

Cesto reakcije na gubitak podsecaju na simptome depresije - puno preklapanja, ali i razlika. Opasnosti: postavljanje dijagnoze depresije tamo gde ona ne postoji, ne postavljanje dijagnoze i ne pružanje adekvatne strucne pomoci, kada depresija zaparavo postoji. Gubici cesto mogu biti okidaci za pojavu reaktivne depresije.
Kod depresije postoji izrazit gubitak samopoštovanja koji najcešce nije reakcija na gubitak. Tugujuci najcešce ne smatraju sebe manje vrednim bicima jer su doživeli gubitak, a ako se takva reakcija i pojavi, ona traje srazmerno kratko.
Depresivni ljudi trajno negativno procenjuju sebe, svet i buducnost (depresivna kognitivna trijada) - takve reakcije kod tugujucih su prolaznog karaktera.

Simptomi povezani sa velikom depresivnom epizodom, ali ne i sa tugovanjem su:
- osecanje krivice zbog stvari koje ne ukljucuju dela koja je preživela osoba napravila ili propustila da napravi u vreme smrti;
- razmišljanja o smrti, izuzev osecaj preživele osobe da bi bilo bolje da je nema ili da je umrla sa pokojnom osobom;
- morbidna zaokupljenost bezvrednošcu života;
- izrazita psihomotorna retardacija;
- halucinatorni doživljaji osim onih u kojima osoba misli da je cula glas ili na trenutak videla sliku pokojne osobe.

Velika depresivna epizoda tokom tugovanja - podvrsta otežanog tugovanja, tzv. preterano tugovanje.

Gubitak i tugovanje nikako ne pripadaju u podrucje bolesti - iako to ne znaci da u nekim slucajevima ne mogu biti okidac za razlicite psihicke i telesne poremecaje.
Doživljaji koji podsecaju na halucinacije (a ustvari su iluzije) prisutni su cak kod 35% tugujucih, a cak 80% njih ima utisak "da je umrla osoba prisutna i da ih posmatra". - Ove pojave vremenom slabe.
   
Doživljaj da je umrli još uvek živ je posledica psiholoških veza koje smo imali sa umrlom osobom, a koje ne mogu nestati  istovremeno kada i telo umrlog prestaje biti živo. Proces popuštanja emocionalnih veza deo je procesa tugovanja, tj. oporavka od gubitka i on traje odredeno vreme.

Iskustvo i istraživanja pokazuju kako pojedine vrste gubitaka imaju i neke specifičnosti. Zbog toga će u nastavku biti reči o nekoliko posebnih vrsta gubitaka i to prema tri kriterijuma: po tome koga/šta smo izgubili, po tome na koji je način došlo do gubitka i po tome uključuje li gubitak smrt ili ne uključuje. Gubitak deteta i gubitak roditelja odnose se ponajviše na to koga smo izgubili, sljedeća tri — samoubistvo, gubici zbog bolesti i gubici zbog nestanka bliske osobe, više se odnose na to kako je gubitak nastao, dok jedan od opisanih gubitaka (gubici zbog bolesti) ne uključuje smrt, a jedan je može i ne mora uključivati (nestali).


Biti roditelj jedna je od jako važnih životnih uloga u odrasloj dobi većine ljudi. Mnogi roditelji opisuju trenutak rođenja deteta kao "nešto najlepše što im se ikad u životu dogodilo". Ako pokušate da se uživite u tu situaciju, verujem da možete barem delimično osetiti užas koji roditelje preplavi kad zbog nekog razloga ostanu bez deteta.

Decu možemo izgubiti na različite načine. Nekim roditeljima postaje jasno da "gube" svoju decu već početkom adolescencije, premda taj gubitak počinje mnogo pre (npr. kad dete od 4-5 godina više ne želi da mu roditelji vežu pertle na cipelama, kad želi da ide samo preko puta, u školu, kad prvi put želi da spava kod drugarice i sl.). Od tog doba nadalje, dete roditeljima šalje sve više znakova da želi da se osamostali i u jednom trenutku ode u drugi grad, ode na studije ili se nakon udaje/ženidbe iseli iz roditeljskog doma. Naravno da svi znamo kako deca trebaju (i žele) roditelje i nakon toga i naravno da takvi odlasci deteta od roditelja objektivno nisu gubitak u punom smislu te reči. Medutim, neki roditelji odlazak deteta od kuće subjektivno vrlo teško doživljavaju i imaju brojne od reakcija na "pravi" gubitak.. Jako je važno roditeljima "dopustiti" da odtuguju takav gubitak i pružiti im podršku u tom procesu ako za tim osećaju potrebu.

Neki roditelji gube dete zbog toga što su institucije namenjene brizi za dete utvrdile da roditelji ne rade svoj posao kako valja, tj. da je dete nužno izdvojiti iz porodice kako bi se spriečila (još veća) šteta koju mu roditelji nanose svojim postupcima. U tim slučajevima dete se na neko vreme smešta u hraniteljsku porodicu, u dom za nezbrinutu decu i sličnu instituciju ili se pokreće postupak usvajanja. Krajnji oblik takve intervencije jeste oduzimanje roditeljskog prava, nakon čega roditelji više nemaju mogućnosti učestvovanja u deteovom životu. Deca i mladi se iz porodice izdvajaju i nakon što počine neko kazneno delo i tada se smeštaju u zavode ili slične institucije. Premda se na prvi pogled u tom slučaju može činiti kako izdvajanje deteta iz porodice roditeljima donosi olakšanje, a ne muku, svako ko i malo poznaje posao zaposlenih u socijanoj službi dobro zna koliko je takav odlazak deteta roditeljima mučan i težak. I ti roditelji imaju brojne reakcije na gubitak i treba im vremena da prođu kroz bolan proces tugovanja.

Na žalost, postoje i roditelji koji dete zaista izgube trajno i nepovratno - zbog smrti. Brojni autori govore o tome kako je smrt deteta jako težak dogadđaj nezavisno od toga koliko je dete imalo godina kad je umrlo. (npr. Davis i sur., 2000., Lake, 2000., Mcllwraith, 1998., Rando, 1985., Rubin, 1993., Sanders, 1989./1999., Ward, 1993., Wheeler, 2001., Worden, 2002./2005.). Drugim rečima, roditeljima se smrt djeteta uvek događa prerano.

Istraživanja pokazuju i kako smrt deteta izaziva brojnije, jače i trajnije reakcije na gubitak od npr. smrti supružnika, brata/sestre, roditelja (npr. Davis i sur., 2000., Mcllwraith, 1998., Rando, 1985., Rubin, 1993., Sanders, 1989./ 1999., Ward, 1993., Worden, 2002.).

Zašto je smrt deteta toliko teška?
Smrt deteta nešto je najteže što se može dogoditi u roditeljskoj ulozi. Mnogi roditelji rođenje deteta doživljavaju kao svoje lično ispunjenje (Sanders, 1989.): u detetu vide sebe i to u mnogim telesnim, ali i psihičkim osobinama. Od svih odnosa s ljudima, veza izmedu roditelja i deteta smatra se najjačom, i to ne samo "telesno" - u smislu krvne veze koja među njima postoji, već je to i emocionalno najjači odnos.

Osim toga, dete je na određen način kohezivna sila koja njega i roditelje povezuje u jednu od važnih društvenih zajednica - porodicu. Smrću deteta nestaje porodica kakva je nekad postojala i ta okrnjenost ostaje zauvek.

Nadalje, deca na određen način simbolički stvaraju budućnost roditelja, čak i nakon njihove smrti, tako što živeći i rađajući svoju decu produžuju porodičnu lozu. Moglo bi se čak reći da roditelji, zahvaljujući svojoj deci, imaju osećaj da su besmrtni (Rando, 1985.). To je jedan od razloga zašto mnogi roditelji nakon smrti deteta osećaju da su i sami mrtvi i zašto se često kaže da "gubitkom deteta roditelji gube svoju budućnost" (Ward, 1993., str. 5).
Sledeći razlog zbog kojeg je smrt deteta roditeljima jako teška je što više nemaju priliku vršiti svoju roditeljsku ulogu. Izgubili su priliku da se brinu o detetu, da ga štite od nevolja, da učestvuju u njegovom rastu i razvoju te da budu deo njegove budućnosti. Takav se gubitak roditeljskog identiteta i roditeljske uloge često vidi u pitanjima koje sebi roditelji postavljaju: "Ko sam ja sada? Jesam li i dalje roditelj?"

Deca su i vrlo važna veza između porodica i ljudi iz bliže i daljnje okoline. Druženja s drugim ljudima vrlo se često organiziraju upravo radi dece i zahvaljujući tome roditelji imaju kontakte s odraslima s kojima ih možda ne bi imali da i jedni i drugi nisu roditelji.

Sanders (1989.) kaže kako se nakon smrti deteta roditeljima događa još nešto što je na prvi pogled paradoksalno i katkada zna biti jako teško. Oni na neki način nastavljaju da odrastaju umesto deteta odnosno "nastavljaju" sa detetovim razvojem tamo gde ga je smrt prekinula. To se obično vidi po rečenicama koje roditelji izgovaraju kad se bliže određeni trenuci koji su se trebali događati u detetovom životu, npr.: "On bi ove godine krenuo u 5. razred", "Ona bi se sada upisala srednju školu", "On bi sada maturirao i upisao bi se na fakultet koji je toliko želeo", "On bi se u ovoj dobi verovatno već oženio, imao decu" i tome slično. Jasno je da je takvo "završavanje" detetovih nezavršenih poslova nemogće, dakle vrlo frustrirajući zadatak. U ovom kontekstu treba spomenuti i kako su roditeljima vrlo teški i praznici koje su članovi porodice zajednički provodili. te rođendani umrlog deteta jer oni se i dalje događaju, a dete u tim trenucima više nije s njima.

I konačno, smrt deteta toliko je neprirodan događaj da svojom pojavom ruši psihološke temelje na kojima stojimo. Naime, svet u kojem živimo uređen je tako da prvo umiru stariji, a potom mladi, i smrću deteta takav čvrst, prirodni red stvari potpuno je poremećen. Ukratko, niko na svetu ne očekuje da će dete umreti pre njega jer se to protivi svim prirodnim zakonima.

Iz dosadašnjeg izlaganja vidljivo je kako je smrt deteta jako težak događaj i zato što roditelji u takvoj situaciji istodobno doživljavaju i mnogo drugih gubitaka: gube sebe (tj. osećaj vlastitog, roditeljskog identiteta), porodicu kakva je postojala pre smrti deteta, gube deo prirodne socijalne mreže (tj. gube odnos s nekim ljudima koji su roditelji). Osim toga, pokazalo se da nakon smrti deteta katkada dolazi i do gubitka roditeljskog odnosno intimnog partnera jer su i majka i otac (suprug i supruga) svaki za sebe toliko pogođeni tragedijom koja ih je zadesila da jednostavno nemaju snage, interesa, ni volje za održavanje međusobnog odnosa. Nestanak roditeljskog i partnerskog para istodobno je i gubitak podrške osobe s kojom smo, kad je reč o detetu, bili najbliži. Spomenuti gubici koji prate smrt deteta u nekim su slučajevima samo privremeni, odnosno s vremenom se na određen način nadoknade i nadomeste. Međutim, katkada znaju trajati jako dugo (ili čak zauvek) i tada znače ozbiljnu teškoću.

Osim nabrojenih gubitaka, smrću deteta svaki od roditelja doživljava još i različite tzv. simboličke gubitke, kao što su gubitak samopoštovanja, osećaja pravde, smisla, predvidljivosti života, osećaja kontrole i sigurnosti, vere u budućnost i sl.

Rando (1985.) govori o konfliktnim zahtevima što se roditeljske uloge tiče, koji se pojavljuju u porodicama sa više dece. Nakon smrti deteta, roditelji, s jedne strane, moraju odustati od roditeljstva, a, s druge, moraju se truditi biti što boljim roditeljima (deci koja su živa). Udovoljavanje takvim oprečnim zahtevima zna biti jako zahtevno i u takvim situacijama može biti teško i roditeljima i deci.

Postoje i dve specifične situacije gubitka deteta koje se katkada ne prepoznaju, odnosno ne pridaje im se uvjek dovoljno važnosti, a mogu biti jako teške. Reč je o gubitku deteta koje se još nije rodilo (zbog namernog ili spontanog pobačaja) i o mrtvorođenom detetu. Mcllwraith (1998.) kaže kako su u tim slučajevima roditelji u strašnom "šoku jer moraju reći zbogom voljenom detetu pre nego što su mu uspeli reći dobar dan" (str. 18.). Jedan od specifičnih razloga što je takve gubitke teško podneti odnosi se na reakcije okoline koja misli kako "roditelji nisu imali prilike upoznati svoje dete pa i nemaju za kim tugovati". U takvoj situaciji roditelji vrlo često čuju rečenice poput: "Ne brinite. Pa možete imati drugo dete" ili: "Znam da ti je teško, ali to ipak nije tako strašno jer nisi zapravo upoznala to dete" i tome slično. Ward (1993.) kaže kako mnogi ljudi ne shvataju da roditelji svoje mrtvorođeno dete doživljavaju stvarnom osobom čiji gubitak moraju odtugovati. Čini se kako okolina smatra da se roditeljska veza s detetom oblikuje tek kad se dete rodi, odnosno da ona na neki način više "vredi" ako je umrlo dete bilo barem novorođenče ili predškolske dobi (Lake, 2000., Mcllwraith,1998., Worden, 2002.). Međutim, to nije tako jer se privrženost detetu obično uspostavlja i pre njegovog rođenja.

Uobičajene roditeljske reakcije na gubitak deteta
Od roditelja koji su doživeli smrt deteta mogu se čuti rečenice koje slikovito opisuju tragediju takvog gubitka: "Mi smo hodajući mrtvaci koji iznutra trunu od bola i ljutnje" (Weiss, 1993., str. 281), "Osećam se kao duh koji promatra nekog drugog, kao da to nisam ja", "Izvana sam živa, a iznutra mrtva" ...
Kod roditelja umrle dece se mogu opaziti sve reakcije na gubitak koje smo da sada pominjali, s tim da su one vrlo jakog intenziteta. Pokazalo se da roditelji u početku osećaju izrazit šok i nevericu te zbunjenost. Uobičajene misaone funkcije poput koncentracije, pamćenja, mišljenja, i sl. gotovo da su nepostojeće, osim onih čiji se sadržaj odnosi na umrlo dete. Roditelji su potpuno preplavljeni mislima o detetu kojeg više nema, a za sve drugo su nesposobni i prazni.

Neposredno nakon gubitka deteta (ali često i dugo nakon njega) roditelji osećaju silnu potrebu da saznaju sve pojedinosti o detetovoj smrti i nastoje ih prikupiti od lekara, policije, detetovih prijatelja, mogućih očevidaca smrti itd. Njihova potraga za "istinom" ne prestaje čak i kad je jasno da se neke stvari jednostavno ne znaju. Aktivnosti vezane uz takvo traženje podataka daju im osećaj korisnosti koji su smrću deteta izgubili, osećaj da uspostavljaju kontrolu nad životom, osećaj da nešto rade za svoje dete. Istodobno, te im aktivnosti daju priliku da se (privremeno) odmaknu od užasne boli koju osećaju.
Vrlo česte reakcije su gubitak volje, interesa i motivacije za bilo šta, te nesposobnost donošenja čak i najjednostavnijih odluka koje se tiču, npr. odabira odeće, kuvanja, jedenja, spremanja stvari i sl.

Sanders (1989.) kaže kako je ljutnja vrlo često jedna od najjačih emocija roditelja umrlog deteta. Ona je posedica strašnog osećaja bespomoćnosti jer dete nije moguće vratiti i zato što su gubitkom deteta izgubili suštinu roditeljske uloge. Osim toga, ljutnju uzrokuje i stalno razmišljanje o nepravdi, tj. o tome kako je baš njihovo dete umrlo odnosno o tome kako mu "jednostavno nije bilo vreme umreti". Ljutnja može biti usmerena i na umrlo dete jer je "otišlo s ovog sveta i ostavilo nas u večnom mraku" . Takvu ljutnju često prate zbunjenost i osećaj krivice jer se roditelji ljute na dete koje bi, po definiciji svoje uloge, morali voleti, negovati i štititi.

Roditelje umrle dece gotovo po pravilu proganja osećaj krivice. U osnovi tog osećanja je razmišljanje o tome kako dete ne bi umrlo da su se za njega bolje brinuli, da su više pazili na njega i sl., tj. da su bili bolji roditelji.

Na ponašajnom planu roditelji koji dožive smrt deteta imaju veliku potrebu za drugim ljudima s kojima bi razgovarali o detetu, a, istodobno, imaju silnu potrebu zatvoriti se u svoju ljusku jer imaju osećaj kako ih niko ne može razumeti. Katkada se događa da potrebu za "drugim ljudima" najradije zadovoljavaju bivanjem s detetovim prijateljima jer na taj način imaju osećaj da su "najbliže svom detetu". To, naravno, ponekad može postati velikim problemom za te prijatelje.

I konačno, roditelji čija su deca umrla imaju i mnoštvo pre nabrojenih telesnih reakcija na gubitak koje, poput drugih tugujućih, ponekad zanemaruju, a ponekad ih one odvedu lekaru opšte praks.

Poremećaj u međusobnim odnosima majke i oca. Sanders (1989.) i drugi autori (npr. Polatinsky i Esprey, 2000., Rando, 1985., Rosenblatt, 2000., Rubin, 1993., Ward, 1993., Wheeler, 2001., Worden, 2002./2005.) kažu kako je jedan od uzroka tog poremećaja razlika u načinu na koji majke i očevi doživljavaju i pokazuju svoju bol zbog izgubljenog deteta. Majke takav gubitak doživljavaju ponajviše kao gubitak životne uloge. Očevi pak osećaju da su izgubili ulogu zaštitnika porodice. Osim toga, zbog razlika u polnim ulogama, žene su sklonije pokazivanju svoje reakcije na gubitak i veću važnost pridaju razgovoru o umrlom detetu (Kamm i Vandenberg, 2001.), dok muškarci manje pokazuju kako im je i obično utehu traže u poslu. Pokazalo se i da očevi često imaju osećaj kako oni "moraju biti jaki i nekako izlaziti na kraj s teškom situacijom", dok je sva podrška iz okoline usmerena na njihove žene.
U situaciji gubitka deteta, takve prirodne razlike između muškaraca i žena često su izvor toga da majke optužuju očeve kako "im nije dovoljno teško jer nisu dovoljno voleli dete" i/ili toga da očevi optužuju majke kako "možda ipak preteruju u jačini i trajanju reakcija na gubitak". Ako takve roditeljske i bračne nesuglasice potraju duže vreme, one mogu biti povodom za nastanak dodatnih teškoća poput razvoda braka, alkoholizma itd.

Reakcije dece na gubitak brata/sestre
Smrt brata ili sestre je vrlo specifično i intenzivno iskustvo (Robinson i Ma-hon, 1997., Segal i Ream, 1997.). Mnogi autori (npr. Mcllwraith, 1998., Sanders, 1999., Shapiro, 1994-, Ward, 1993.) kažu kako je osećaj krivice obično najjača emocija koja se može javiti nakon smrti brata ili sestre. Deca vrlo često osećaju krivicu zbog preživljavanja jer, gledajući roditelje, stiču utisak kako je umrlo dete po svemu bilo dragoceno, tj. bolje od njih, i osećaju krivicu što oni nisu umrli umesto njega/nje. Braća i sestre ponekad se osećaju i krivima što nisu uspeli sprečiti detetovu smrt. Ponekad to misle doslovno, tj. čini im se da je neki njihov postupak ili to što su propustili učiniti bilo uzrokom bratove/sestrine smrti. Međutim, ponekad razmišljaju slično kao i roditelji, tj. koriste tzv. "da sam" misli koje' obično imaju sledeći sadržaj: "Da sam bio bolji, poslušniji, mirniji, spretniji...moj brat/sestra sigurno ne bi umro/la". Postoji još jedan uzrok osećaja krivice, a odnosi se na ambivalentnost koja prirodno postoji u svakom odnosu braće i sestara. Ma koliko se voleli, braća i sestre na određen način se i "mrze" i to zbog običnih svakodnevnih stvari, ali i zbog potrebe da budu u središtu roditeljevog života, odnosno zbog ljubomore kad procenjuju da brat ili sestra dobivaju viđe roditeljske pažnje i ljubavi.

Često se pojavljuje strah kako neće moći da udovolje roditeljskim očekivanjima ili da roditeljima neće uspeti "nadomestiti" umrlog sina/kćerku. Osim toga prisutna je i zabrinutost za budućnost porodice, osećaj odgovornosti za porodicu i roditelje, a katkada i potreba da od roditelja preuzmu posao odraslih - brigu za kuću, ostalu decu i, što im je, naravno, vrlo teško.

Nakon smrti deteta, braća i sestre katkada se osećaju drukčijima od svojih vršnjaka jer ih roditelji mnogo više zaštićuju braneći im stvari koje su vršnjacima dopuštene, stalno ih upozoravajući na opasnost i tome slično (Rosenblatt, 2000.).

Neka deca jako se trude prikriti svoje reakcije na gubitak brata ili sestre kako bi zaštitila svoje utučene roditelje. Njihove reakcije često ostaju neprimećene i zbog toga što su roditeljske reakcije po svojim manifestacijama jače i vidljivije (Robinson i Mahon, 1997.).

Reakcije baka i deka na gubitak unuka
Ward (1993.) ih naziva "zaboravljenim tugujućima". Nakon smrti deteta, bakama i dedovima obično se posvećuje manje pažnje nego roditeljima te braći i sestrama i to iz jednostavnog razloga: ljudi iz okoline smatraju kako je njihova bol manja. Doduše, čini se da i bake i dedovi slično misle i često sebi govore kako ih smrt deteta ne bi trebala (smela) boleti toliko koliko ih boli. Takvo uverenje verojatno proizlazi iz silne zabrinutosti zbog njihovog vlastitog deteta koje je doživelo strašnu tragediju i zbog potrebe da svu svoju energiju usmere na to da svom detetu nekako pomognu.

Ward (1993.) kaže kako bake i dedovi nakon smrti unuka imaju dvostruki teret. Jedan se odnosi na gubitak voljenog unuka, a drugi na činjenicu da im je dete zauvek strašno ranjeno i neutešno.

Što se tiče prvog "tereta", valja reći kako je odnos između baka/dedova i unuka vrlo specifičan. Karakteriše ga bezuslovna ljubav prema unuku, a bez odgovornosti koju imaju roditelji. Mnoge bake i dedovi tetoše svoje unuke onako kako to nikada nisu činili svojoj deci, a za uzvrat od svojih unuka dobijaju posebnu vrstu i količinu ljubavi.

Kad je reč o drugom "teretu", moglo bi se reći kako su smrću unuka bake i dedovi na simbolički način izgubili i svoje dete — dete kakvo je ono nekad bilo. Zbog nemogućnosti da ublaže bol vlastitog deteta, osećaju se nedovoljno kompetentnim roditeljima, ljuti su, žalosni, bespomoćni. Osećaju se krivima što su nadživeli dete svog deteta, pitaju se "gde je tu pravda", Jesu li svome detetu dovoljno pomagali dok je unuk bio mali i sl.


Slično kao i kod gubitka deteta, i roditelje možemo izgubiti na različite načine. Prvo nekoliko reči o načinima koji ne uključuju smrt i koji su u nekim slučajevima nešto lakše podnošljivima, ako ništa drugo, onda zbog toga što ne dovode do gubitka koji je sasvim sigrno trajan i  nepovratan.

Roditelje mozemo izgubiti zbog razvoda braka, i premda ih tada nismo izgubili u doslovnom smislu te reči, izgubili smo raniji svakodnevan život, sve što ide uz roditelja koji odlazi i, konačno, izgubili smo porodicu kakva je nekada postojala.

Drugi način gubitka roditelja, a koji se ne odnosi na smrt, jeste odlazak deteta iz roditeljskog doma. Taj odlazak može biti prisilan kad, a može biti i dobrovoljan kad, npr. dete odlazi iz roditeljskog doma u drugi grad na studije, nakon venčanja ili zbog nekog drugog razloga. U oba slučaja deca na neki nacin osećaju da su izgubili roditelje.

Zašto je smrt roditelja teška?
Smrću roditelja gubimo odnos privrženosti koji je po mnogo čemu poseban, u odnosu na druge odnose privrženosti uspostavljenim tokom života. Veza s roditeljima s jedne je strane biološka, tj. genetska, a, s druge, reč je o odnosu privrženosti koji se po pravilu temelji na bezuslovnoj ljubavi, brizi, pažnji i zaštiti, čega nema ni u jednom drugom odnosu.

Osim toga, nakon smrti roditelja, u svojoj primarnoj porodici moramo preuzeti odgovornosti i zadatke koji su nekada pripadali njima - na neki način postajemo roditeljima svojoj braći i sestrama, majci ili ocu.

Katkada se može dogoditi da smrt roditelja ostane neprepoznatom, tj. da joj okolina tugujućeg ne pridaje dovoljno važnosti i da zbog toga uskraćuje odgovarajuću podršku. To se najčešće događa kad je roditelj umro u poznim godinama kad je to "potpuno normalno i očekivano i kada se zbog toga ne treba previše uzbuđivati". Na žalost, to se ponekad događa i kada detetu umre roditelj koji je bio nasilan ili je na drukčiji način jako loše obavljao svoju roditeljsku ulogu. Tada se može dogoditi da su svi odahnuli "što tako užasne osobe više nema" i pritom ne uzimaju u obzir činjenicu da je reč o osobi koja je detetu bila roditelj — nezavisno od činjenici što je zanemarivao ili zlostavljao dete.

I konačno, gubitak roditelja je i gubitak vlastitog identiteta, tj. konačni gubitak životne uloge deteta - kćeri ili sina - koji je izražen nakon smrti oba roditelja (Lake, 2000.). Taj nam gubitak teško pada jer je reč o jedinoj životnoj ulozi koju imamo od prvog trenutka kad smo ugledali svet i neki ljudi nakon smrti roditelja kažu da se osećaju "poput siročadi".

Dob u kojoj je dete izgubilo roditelja
Ako smo roditelje izgubili u razdoblju detinjstva ili adolescencije, tada smo kraće vreme imali prilike "koristiti" sve ono što sam prethodno navela da gubimo smrću roditelja. Kako su deca po svojoj prirodi egzistencijalno zavisna od svojih roditelja (doslovce i simbolički), njihov gubitak u dečjoj dobi znači izrazitu pretnju detetovoj sigurnosti i zaštićenosti i deca s pravom osećaju da su ostavljena na milost i nemilost životu.

Međutim, ne bi bilo dobro zaključiti kako gubitak roditelja nije težak i odraslim ljudima, pogotovo ako imate na pameti raznovrsne gubitke koji prate smrt roditelja i kad je njihovo dete već odraslo.

Reakcije na gubitak roditelja
Među reakcijama na gubitak roditelja mogu se prepoznati sve četiri vrste reakcija na Međutim, nakon smrti roditelja pojavljuju se i neke reakcije koje su više-manje specifične za tu vrstu gubitka, i to:
• krivica ("Išli su mi na živce jer su me stalno gnjavili, a sad ih više nema", "Da sam barem...")
• strah da će i drugi roditelj umreti (Mcllwraith, 1998.)
• strah od samostalnog života
• žaljenje što nismo s roditeljem  više delili svoja emocionalna i druga iskustva, što se nismo bolje upoznali kao odrasli ljudi, što nismo s njima provodili više vremena, što im nismo češće, "jače" i jasnije pokazali koliko nam znače i koliko ih volimo
• poriv da im se javimo
• kod dece - upoređivanje sa vršnjacima koji imaju oba roditelja
• Nakon smrti roditelja u nekim se slučajevima pojavljuju i ugodna osećanja, npr.:
                                       • olakšanje (nakon smrti od teške i dugotrajne bolesti)
                                       • zadovoljstvo (jer su živeli dugo, punim i ispunjenim životom)
                                       • oslobađanje od roditeljske stege, od zavisnosti od njih

I konačno, smrt roditelja obično izaziva i jak strah od vlastite smrti.


Ta se vrsta gubitka ne odnosi na to ko nam je umro, već na to kako je smrt nastupila.

Zašto je gubitak zbog suicida težak?

Činjenica da nakon takve smrti nikada ne možemo biti sigurni u to zašto je neko odlučio da prekine svoj život. Čak ni kada samoubica ostavi oproštajno pismo, ne možemo biti sigumi je li to što u njemu piše zaista bio povod, a naročito je li bio uzrok takvog očajničkog poteza. Razlog je vrlo jednostavan: jedina osoba koja bi na to pitanje mogla dati odgovor više nije živa.

Samoubistvo ruši jedan od temelja na kojima svi živimo, a to je da je ljudski život najdragocenije šta imamo budući da je to jedina "stvar" na svetu koja se nikada i ničim ne može nadomestiti. Samoubice kao da se rugaju tom važnom temelju poručujući nam svojim činom kako to naše uverenje baš i nema puno smisla i kako se ono vrlo lako i brzo može dovesti u pitanje.

Sledeći razlog što je samoubistvo teško jeste svojevrsna stigma koja se (još uvek) veže uz takvu smrt. S jedne strane, tu su religiozna uverenja prema kojima je samoubistvo jedan od najvećih grehova Medutim, i svetovno društvo ima vrednujući pristup takvom događaju kada okrivljuje samoubicu za tako sebičan čin ili kada krivi preživele da su ga naveli na takvu smrt (Fitzgerald, 1995.). Ward (1993.) kaže kako je u nekadašnjoj Velikoj Britaniji samoubistvo čak bilo kazneno delo, što pokazuje da se društvo i zakonskim represivnim merama nastojalo zaštititi od suicida. Premda to danas nije kažnjivo delo, ostaci takvog stava društva vidljivi su u izrazu "počiniti samoubistvo" koji se uobičajeno koristi, a koji podseća na izraz "počiniti ubistvo" ili neko drugo kazneno delo.
Samoubistvo dodatno teško pada očevicima tog čina ili ljudima koji su pronašli samoubicu. To posebno vredi za načine suicida koji  unakazuju telo, npr. bacanje pod voz, pištoljem ili bombom, pad s velike visine itd., a koje Range (1998.) naziva "nasilnim samoubstvima".

Reakcije na gubitak zbog samoubistva
Iz dosadašnje rasprave vidljivo je kako samoubistvo navodi preživele na egzisteneijalističko razmišljanje o smislu života, a budući da na to pitanje ustvari nema konačnog odgovora, njegovo uporno traženje može izazvati osećaj strašnog i potpunog besmisla.

Specifične reakcije na suicid
Osećaj krivice zapravo je doživljaj da smo umrlu osobu na neki način izneverili, to je najjači osećaj nakon samoubistva i gotovo da ne postoji osoba bliska samoubici koja se ne oseća krivom.

Preživeli se osećaju krivima jer su nešto učinili/rekli ili jer su nešto propustili učiniti, a što je osobu (možda) navelo ili potsaknulo da se ubije; jer nisu primetili znakove koje je samoubica slao o svojoj nameri; jer nisu ozbiljno shvatili najave/prietnje o samoubojstvu. Na žalost, nekada nas samoubice u oproštajnom pismu okrive za svoju smrt i tada je osećaj krivice nezamislivo jak.

Stid koji je najšešće posledica stigme koja se pripisuje samoubistvu. Unutar porodice često postoji i tzv. "zavera ćutanja" o pravom uzroku smrti (npr. članovi porodiceč i potpuno negiraju činjenicu da člana porodice više nema (o njemu se nikada ne razgovara).

Strah se takođe može povezati sa stidom jer se članovi porodice samoubice boje da će okolina saznati "koliko su bili loši prema svom sinu kad se morao  ubiti da bi pobegao od njih". Međutim, nakon samoubstva ljudi se često boje i da će se članovi porodice ili bliski prijatelji takoder odlučiti na takav tragični čin.

Stanje šoka navodi ih na poricanje da se takva tragedija uopšte dogodila, često izaziva depresivnost, čežnju za umrlim, osećaj manje vrednosti ("Da sam bila dovoljno dobra, on bi me dovoljno voleo pa se ne bi ubio") te ljude navodi na povlačenje od drugih


Zašto su teški gubici zbog bolesti koji ne uključuju smrt?

Mnogi autori kažu kako gubici zbog telesnih bolesti, premda ne uključuju smrt, znaju biti jako teški i tugujućima i njihovoj okolini i kako je zbog toga neopravdano što im se ne posvećuje dovoljna pažnja (npr. Chwalisz, 1998., Harvey, 2000., Humphrey i Zimpfer, 1996., Kelley, 1998., Payne i sur. 2000., Ward, 1993.). Takvi gubici nekim tugujućima znaju biti čak i teže podnošljivi od gubitaka uzrokovanih smrću i to zbog dva razloga. S jedne strane, reč je o gubicima koji se događaju direktno pojedincu, tj. njegovom telu, a s druge strane, neki od takvih gubitaka u tugujućima izazivaju osećaj kako život više zaista nema smisla jer se osećaju "živima, a opet mrtvima".

Zbog određenih tjelesnih bolesti ili nakon njih, ljudi katkada gube deo tela (nogu, ruku, dojku, bubreg, matericu i jajnike itd.), određenu telesnu funkciju (vid, sluh, pamćenje i druge misaone funkcije, sposobnost mokrenja ili izlučivanja fekalija itd.) ili im neke svakodnevne aktivnosti postaju nedostupne/zabranjene (dijabetičari ne smeju da jedu određenu hranu, oboleli od srčanih bolesti ne smeju se baviti različitim telesnim aktivnostima itd.). Osim toga, događa se da zbog bolesti ili zbog njenih posledica ostanu bez posla i sl. Ove bismo gubitke mogli nazvati stvarnim ili fizičkima jer su oni lako vidljivi i tugujućima i njihovoj okolini.

Međutim, ta vrsta gubitaka uvek uključuje i različite simboličke gubitke kao što su gubitak samopoštovanja odnosno osećaja vlastite vrijednosti (sebi i drugima), vere u sebe i u druge (npr. u lekare, Boga, sudbinu), gubitak osećaja slobode (npr. zbog ograničenih mogućnosti kretanja, ograničenja u prehrani), gubitak odnosa s nekim ljudima iz okoline — uključujući i gubitak odnosa sa članovima porodice, tj. velike promene u tim odnosima, gubitak različitih interesovanja (uključujući interesovanje za seksualne odnose) itd. Spomenuti gubici nisu lako vidljivi, ali njihov uticaj na tugujućeg i na njegovu okolinu može biti jednako jak kao i uticaj stvarnih (fizičkih) gubitaka — pa čak i jači.

Moglo bi se reći da gubici nastali zbog telesne bolesti na neki način znače gubitak celoga sebe sebe onakvog kakav je čovek nekada bio. Gubitak sebe težak je sam po sebi, ali se kako je njegovo prihvatanje još i otežano zbunjujućom činjenicom da sebe jesmo, ali i nismo izgubili .

Nakon gubitaka uzrokovanih telesnim bolestima, tugujući i njegova okolina često ne dobijaju dovoljnu količinu spontane podrške iz svoje prirodne socijalne mreže. Takva podrška može izostati zbog različitih razloga: 1) ljudi iz okoline ne znaju šta da kažu tugujućima (a da ih ne povrede, da im ne umanje nadu u budućnost i sl.), 2) osećaju određenu nelagodu (pa čak i gađenje) u kontaktu s tugujućim - bilo zbog pogleda na njegov hendikep ili zbog toga što ih on može "podsetiti" na to da i njih same može zadesiti slična sudbina, 3) u nekim slučajevima nisu svesni koliko je gubitak težak tugujućoj osobi (jer gubitak nije lako vidljiv ili jer tugujući ne pokazuje koliko mu je teško), 4) nemaju dovoljno vremena i snage da neprekidno pružaju podršku ili 5) misle da će postupanjem "kao da se ništa nije promenilo" pružiti najbolju moguću podršku.

Gubitke zbog telesnih bolesti gotovo je nemoguće zaboraviti odnosno gotovo je nemoguće da tugujućima nisu (stalno) u fokusu svesti jer je njihova priroda takva da neprekidno ometaju, tj. meenjaju svakodnevno funkcionisanje. Drugim rečima, ta se vrsta tugujućih ljudi vrlo retko može "odmoriti" od doživljenih gubitaka jer ih različite dnevne aktivnosti stalno podsećaju na njih.

I konačno, ti gubici u tugujućima (ali i u ljudima iz njihove okoline) znaju da izazvovu strah od smrti, a hoće li se on pojaviti ili ne i koliko će biti jak zavisi, naravno, oo vrste bolesti. Osim straha od smrti, gubici zbog bolesti često podstiču još jednu vrstu "filozofskog" razmišljanja o životu kojim obično nismo preterano zaokupljeni. Reč je o razmišljanju o vlastitoj nesavršenosti, "krhkosti", "nestabilnosti", tj. o tome kako u telu koje imamo nismo baš tako sigurni i nedodirljivi kao što nam se to pre činilo.

Reakcije na gubitke zbog bolesti koji ne uključuju smrt
Mnogi autori slažu se kako gubici zbog bolesti koji ne uključuju smrt u tugujućima izazivaju mnogo reakcija poput onih koje se pojavljuju nakon ostalih vrsta gubitaka - uključujući i one zbog smrti (npr. Harvey, 1998., 2000., Parkes, 1998. b, Ward, 1993.).

Jedna od vrlo čestih i intenzivnih specifičnih reakcija jeste poricanje gubitka. Tugujući ni njegova okolina prvo uopšte ne mogu prihvatiti da je bolest izazvala određene gubitke, a potom se jednostavno ne mogu pomiriti sa tim. Pojava tzv. fantomskog uda dobar je primer koji pokazuje kako nam je u slučajevima takvih gubitaka poricanje i biološki "zadano". Nije dobro svakog tugujućeg odmah uveravati kako zaista ima gubitke, odnosno terati ga da ih što brže osvesti, već mu treba dati priliku da to učini kada i kako mu odgovara.

Nakon gubitaka zbog bolesti koji ne uključuju smrt pojavljuju se sljedeće reakcije:
• strah i zabrinutost (za vlastiti život, za vlastitu budućnost, za svoje bližnje)
• stid ("jer ružno izgledam", "jer se za mene moraju brinuti kao da sam malo dete")
• ljutnja (na sebe: jer "ne mogu/ne smem to i to", na lekare, na Boga, sudbinu, na druge ljude: "jer me sažaljevaju", "jer im se gadim", na bolest: jer na određen način upravlja mojim životom) i frustracija
• žaljenje ("zbog svega što više nikada ne mogu raditi", "jer sam ljudima oko mene na teretu")
• osećaj krivice ("jer nisam pazila na svoje zdravlje", "jer sam drugima fizički, materijalni i emocionalni teret")
• tuga i depresivnost
• osećaj poniženja, manje vrednosti
• razdražljivost
• ljubomora i zavist (prema zdravim ljudima)
• osećaj gubitka kontrole nad vlastitim životom (ali i nad zivotom nekih svojih bližnjih) i bespomoćnost
• smetnje koncentracije, pamćenja, mišljenja
• povlačenje od ljudi ("jer me ljute, nerviraju", "jer želim da ih poštedim muke zbog kontakta sa mnom", "jer me ionako neće razumeti", "jer mi ne mogu pomoći")...

Nakon gubitaka zbog telesnih bolesti pojavljuju se i određene specifične "povoljne"/ugodne reakcije koje takođe valja imati na umu:
• osećaj snage, ponosa i uspeha ("jer uspevam kvalitetno da živim uprkos hendikepu/ograničenjima", "jer sam uspela da savladam bolest/toliko puno velikih prepreka")
• osećaj vlastite vrednosti ("jer me drugi i dalje vole i poštuju iako imam /veliku/ manu", "jer se uspevam sam za sebe brinuti")
• sticanje novih prijatelja i poznanika (koji boluju ili su bili bolesni od iste/slične bolesti)
• osećaj veće količine ljubavi, pažnje i brige dobijene od ljudi iz okoline

Ne smemo zaboraviti ni gubitke koji nastaju zbog psihičkih poremećaja i bolesti, a koji takođe remete život i zahtevaju prilagođavanje. Takvi gubici mogu biti više ili manje, manje ili više upadljivi, ali uvek postoje, i to je važno znati kako bi tugujući i njihova okolina dobili odgovarajuću podršku u procesu tugovanja. Psihičke su bolesti još uvek stigmatizovane pa se uz njih često pojavljuje sram. Osim toga, u mnogim slučajevima "dramatičnost" gubitka vrlo je izražena jer u slučaju psihičke bolesti postoji (veći ili manji, privremen ili trajan) gubitak kontakta premda je osoba fizički prisutna i prividno netaknuta.



Uzroci nestanka ljudi vrlo su različiti, a "...kao najčešće razloge nestanka, policija u službenim statistikama navodi beg od kuće, nesretne ljubavi, finansijske dugove, amneziju ili iznenadno duševno oboljenje. Česti su i slučajevi poput onog 14-godišnjeg učenika koji je pobegao od kuće zbog velikog broja neopravdanih časova u školi. Takvi se nestanci tinejdžera ponavljaju sezonski, na kraju svake školske godine. Međutim, razlozi zbog kojih je neko nestao najčešće su ipak tajnoviti."

U mirnodopskim uslovima ljudi nestaju zbog otmica, zbog dobrovoljnog odlaska od kuće, bega ili odlaska iz odrešenih institucija. U nekim slučajevima reč je o psihički poremećenim osobama koje možda nisu ni svesne da su "odlutale", npr. iz duševne bolnice.
Nezavisno od uzroku nestanka, takav je događaj izrazito teško podnošljiv, a neki autori čak govore o tome kako je to jedan od najtežih mogućih gubitaka (npr. Fitzgerald, 1995., Boss, 2000., 2002.).

Zašto je teško kad bliska osoba nestane?

Ta se vrsta gubitaka u literaturi naziva "nejasnim" ili nesigumim gubicima (Fitzgerald, 1995., Boss, 2000., 2002.). Iz samog pojma vidi se kako je najvažnije obeležje takvih gubitaka njihova "nesigurnost", tj. činjenica da se tugujućima gubitak istovremeno jeste i nije dogodio. Dogodio se jer voljene osobe nema, a nije se dogodio jer dok god je ta osoba u grupi "nestalih", dotle postoji nada da će se jednog dana vratiti, da će biti pronađena. Naravno da se tugujući nadaju da će se vratiti živa, ali, na žalost, znamo da ponekad bude pronađena mrtva. Iako se ljudi razlikuju po tome kako podnose nesigurnost, ona je mnogima teško podnošljiva.

Nakon nestanka voljene osobe tugujućima je teško jer ne znaju jesu li njihovi bližnji zdravi ili bolesni, živi ili mrtvi, "postoje li ili ne postoje". Apsurdnost te situacije vidi se iz engleske dečije pesmice koju Boss (2000.) navodi u svojoj knjizi:
"Dok sam se penjala stepenicama, srela sam čoveka koji nije bio tamo. Danas ga ponovo tamo nije bilo. Oh, kako bih volela da ode!" (str. 6)
Budući da su gubici koji se odnose na nestale ljude sami po sebi nesigurni, trajanje takve situacije ne može biti unapred određeno. Naime, u svim ostalim situacijama, gubici se dogode, sigurni su i nakon toga govorimo o vremenu nakon gubitka. Kod gubitaka iz ove grupe zapravo ne postoji vreme nakon gubitka, jer situacija gubitka traje sve dok nestala osoba ne bude pronađena. To trajanje se ne može unapred utvrditi i tugujući imaju osećaj da gubitak traje beskonačno. Na žalost, u mnogim slučajevima to i ostane tako jer nestali nikada ne budu pronađeni (npr. nakon rata, političkih represija i sl.) i tugujući ih u svojim glavama i srcima zauvek "vode" kao nestale.

Sledeći razlog težine podnošenja takvih vrsta gubitaka jeste što tugujući zamišljaju različite, ali obično strašne sudbine svojih bližnjih, a istovremeno su svesni kako ništa ne mogu učiniti da to spreče.

Porodicama nestalih život prolazi u stalnom čekanju. Zbog toga se mnogi planovi ili zahtevi članova porodice ne ispunjuju. Na žalost, čekanje katkada traje večno.

Gubicima iz ove kategorije nedostaje i jedna osobina koja je važna u procesu oporavka. Reč je o nemogućnosti sprovođenja različitih rituala kao što su sahrane itd., za koje se pokazalo da mnogim ljudima znače konačni oproštaj od umrloga i početak procesa oporavka (Castle i Phillips, 2003., Edmands i Marcellino-Boisvert, 2002.)

Reakcije tugujućih u slučaju nestanka bližnjih

Pre opisa reakcija na tu specifičnu vrstu gubitka možemo se zapitati: A kako bi trebali reagovati tugujući? Trebaju li se nadati da je nestala osoba živa? Koliko dugo se trebaju tome nadati? Trebaju li odustati od nade i "odlučiti" da je nestala osoba mrtva? Kada bi bilo dobro da donesu tu odluku? Na ta pitanja nema odgovora.

Reakcije na gubitak povezane sa nestalom osobom obično su vrlo intenzivne, traju jako dugo (često zauvek), a ipak se ponekad ne primećuju ili se pogrešno "dijagnostikuju" (Boss, 2000.).

Uz mnoge do sada opisane reakcije na gubitak, kod članova porodice nestalih najčešće su sledeće reakcije:
•   bespomoćnost
•   ljutnja
•   tuga, depresivnost
•   krivica što nastavljaju sa životom
•   osećanje nesigurnosti
•   zbunjenost i nesigurnost u to šta treba učiniti
•   emocionalna i telesna iscrpljenost
•   strah, anksioznost i zabrinutost
•   osećaj nepravde
•   vrlo različiti pokušaji traženja nestale osobe nasuprot pasivnosti i poricanju ikakve mogućnosti "da joj se nešto loše dogodilo"
•   poremećaji u odnosima članova porodice zbog velikih razlika u subjektivnom doživljaju gubitka

U nekim situacijama tela nestalih bivaju pronađena i ma koliko to na prvi pogled paradoksalno zvučalo, tugujući tada osećaju svojevrsno olakšanje što napokon mogu pokopati svog bližnjega i nastaviti život u kojem zauvek ostaje praznina, ali je to barem život, a ne pusto čekanje.



U današnje doba odrasli su često skloni decu štititi od neugodnih iskustava koje smrt sa sobom nosi i neretko se događa da nakon smrti u porodici deca bivaju na neko vreme poslana susedima, rođacima i prijateljima kako "ne bi gledala sav taj užas", odnosno "da bi im bilo lakše". Međutim, takvom "zaštitom" otežava se proces pripreme na gubitke koji će im se u životu dogoditi.

Sve što smo do sada rekli o gubicima može se primieniti i na decu te na mlade, iako, naravno, postoje određene razlike u vrstama gubitaka kojima su češće izložena deca i mladi, u načinu njihovog doživljavanja te u reakcijama na njih.

Gubici specifični za decu i mladalačku dob

Razmišljajući iz pozicije odraslih ljudi, opterećenih "velikim životnim brigama", katkada pogrešno mislimo da neki od gubitaka koji se događaju deci nisu tako važni kao ono što se događa odraslima i jednostavno ne možemo shvatiti da su deca uznemirena zbog nečega što se nama čini pravom sitnicom (Aram-basic, 2000., 2003.). No, deca gubitke tumače i doživljavaju u okviru svog nevelikog životnog iskustva i unutar tog okvira vrlo intenzivno proživljavaju čak i gubitke koji su odraslima potpuno nevažni.

Većina gubitaka koja se događa odraslima može zadesiti i decu, iako postoje i gubici za koje bismo mogli reći da su više specifični za dečiju i mladenačku dob. Tzv. razvojni gubici se većinom događaju upravo u detinjstvu i u mladosti jer su to razdoblja u kojima se zbivaju najveće razvojne promene.

James i Friedman (2002.) kažu kako se u detinjstvu i mladosti najčešće pojavljuju sledeći gubici:
•   smrt kućnog ljubimca
•   smrt bake ili dede
•   selidba
•   razvod roditelja
•   gubitak zbog bolesti ili povrede
•   smrt prijatelja ili rođaka
•   smrt brata ili sestre
•   smrt roditelja

Prema podacima nekih autora, 90% dece viših razreda osnovne škole i srednjoškolaca doživelo je gubitak povezan sa smrću. Otpilike 40% njih doživelo je smrt bliskog prijatelja, a čak 20% bilo je očevicem smrti (prema Kandt, 1994.) 

Smrt roditelja u detinjstvu i mladosti
Glass (1991.) kaže kako se na temelju podataka može predvideti da će jednom od šestoro dece (dakle, u otprilike 16% slučajeva) jedan roditelj umreti pre nego što ono napuni 18 godina. Kod Thompson i Payne (2000.) može se naći podatak da između 5 i 15% dece u SAD-u izgubi jednog ili oba roditelja do dobi od 15 godina.

Nakon smrti roditelja, deca gotovo istog časa postaju zaokupljena traženjem odgovora na tri pitanja: 1) Je li se to dogodilo zbog nečega što sam ja učinio/učinila ili šta sam propustio/propustila učiniti?, 2) Hoće li se to isto dogoditi i meni (ili nekom drugom ko mi je važan) ? i 3) Ko će se brinuti o meni ako ili kad se to dogodi? (Shapiro, 1994.) Jačina straha i zbunjenosti koju izazivaju ta pitanja (na koja ustvari ne postoji odgovor) zavise od detetove dobi.
Što je dete mlađe, to je njegova privrženost roditeljima jača i to je egzistencijalno zavisnije od njih. Maloj deci roditelji su glavni izvor utehe, podrške i osećaja sigurnosti i njihovim gubitkom osećaju se "kao da su ostala sama na svetu".

Nakon smrti roditelja, mala deca jako su zbunjena što su odrasli oko njih silno uznemireni i što se preživeli roditelj privremeno nije u stanju za njih brinuti. Ta je zbunjenost posledica nerazumievanja smrti, ali i nezadovoljenja detetove potrebe za razgovorom i dobivanjem objašnjenja onoga što se zbiva.
Istraživanja i kliničko iskustvo pokazuju da gubitak roditelja u detinjstvu i mladosti jesta traumatski događaj, ali da sam po sebi ne mora uvek dovesti do većih teškoća u razvoju. Prema Wordenovim (2002.) navodima, 80% dece nije imalo većih psihičkih i telesnih teškoća nakon jedne ili dve godine od smrti jednog roditelja, što se najverovatnije može pripisati kvalitetnoj podršci, te detetovim i osobinama ličnosti.

Deca na različite načine nastoje da ostanu povezana sa umrlim roditeljem i zbog toga ga dozivaju, razgovaraju s njim, sanjaju ga, a vrlo često imaju osećaj da ih taj roditelj promatra, da im daje savete i tome slično. Takve reakcije su zbunjujuće maloj deci jer nisu u skladu s onim što čuju od odraslih, a to je da umrlog roditelja zauvek nema i da se više nikada neće vratiti. "Kontaktiranje" s umrlim roditeljem katkada se proglašava nenormalnom reakcijom, naročito ako dugo traje i zbog toga je odrasli nastoje suzbiti. Deci tada ne preostaje ništa drugo nego da razgovor s umrlim roditeljem prebace u neki svoj odvojen, tajni život koji brižljivo čuvaju od očiju javnosti. Međutim, spomenute reakcije najčešće su korisne jer dete u svom razvoju na različite načine ima potrebu za umrlim roditeljem i zbog toga mu se i dalje obraća.

U adolescentskoj dobi katkada se javlja osećaj neugode i stida zbog smrti roditelja, koji je povezan sa strahom od odbijanja od strane vršnjaka (Kandt, 1994-, Kuterovac, 1992., Thompson i Payne, 2000.). To dalje može izazivati zbunjenost, ljutnju i osećaj usamljenosti. Posebno ranjivom grupom pokazale su se adolescentkinje koje su nakon smrti majke ostale same s očevima i to zbog najmanje dva razloga: 1) nedostajala im je identifikacija s roditeljem istog pola koja je nužna za učenje polne uloge i 2) na sebe su preuzele majčine poslove (uključujući i psihološku negu o ocu), zbog čega se nisu stizale dovoljno posvetiti vlastitom razvoju. Rezultati studije koju su proveli Worden i njegovi saradnici (Worden, 2002.) pokazuju da adolescenti nakon smrti roditelja sebe doživljavaju drukčijima od vršnjaka i osećaju kako oni ne mogu razumeti kako je to kad ostaneš bez roditelja. Spomenuti osećaji posebno su jaki ako je roditelj počinio samoubistvo.

Nakon smrti roditelja, mala deca obično često plaču, što adolescenti znaju prikrivati ili se od toga suzdržavaju jer misle kako su već "preveliki da bi plakali". Osim toga, od sebe očekuju da budu "primer mlađoj braći i sestrama", zbog čega osećaju veliku odgovornost. Takve reakcije često potstiče i okolina u kojoj mlada osoba živi, a one postaju problematičnima kad su u suprotnosti sa potrebom koju adolescent oseća.

Deca školske dobi katkada odbijaju da odu dalje od kuće ili da odu u školu zbog straha da će se, dok su ona u školi, "i drugom roditelju nešto dogoditi".
Premda gubitak roditelja suprotnog pola takođe ima svoje specifičnosti, Shapiro (1994.) kaže kako smrt roditelja istog pola adolescentima uskraćuje mogućnost upoređivanja, čime bi "proverili doživljaj vlastitih 'odraslih' kapaciteta i sposobnosti" (str. 115.).

Preživeli roditelji često su u nedoumici oko toga je li dobro da nađu novog partnera koji bi postao član porodice. Pokazalo se da je uvođenje novog člana u porodicuj tokom prve godine od smrti roditelja povezano s dečijim povlačenjem, pobunom, agresivnošću i različitim telesnim smetnjama i to posebno nakon smrti majke. Međutim, pojava maćehe ili očuha nakon dužeg vremena obično pozitivno deluje na decu - čini ih manje anksioznim, depresivnim i manje zabrinutim za preživelog roditelja (Worden, 2002.). U konkretnim slučajevima stvari mogu biti i drukčije.

Specifičnosti reakcija na gubitak kod dece i mladih
Reakcije na gubitak koje se pojavljuju kod odraslih ljudi pojavljuju se i kod dece. Međutim, poznato je da deca još nemaju dovoljno razvijene misaone funkcije, emocionalni razvoj nije još do kraja gotov, sposobnosti izražavanja (uključujući i opseg rečnika) takođe su još u razvoju, a usto deca još nisu naučila pravila o ponašanju u određenim interpersonalnim situacijama. Zbog svega toga način pokazivanja određenih reakcija na gubitak u dečijoj dobi može biti ponešto različit nego što je to slučaj u odrasloj dobi.

U tablici 1 prikazane su razvojne karakteristike i načini reagovanja na gubitak dece različite dobi (od predškolske do adolescentske), a u tablici 2 nalaze se dečije reakcije na gubitak koje su odraslima posebno teške i sa kojima često ne znaju šta će.

TABLICA 1: Pregled razvojnih karakteristika i načina reagovanja na gubitak kod dece različite dobi

DECA DO 3. GODINE
•   nemaju pojam vremena, ni budućnosti
•   nemaju jezik i rečnik za imenovanje i razumevanje osećanja
•   nemaju kognitivne ni emocionalne sposobnosti da shvate gubitka
•   smrt i odsutnost imaju isti efekat

DECA OD 3. DO 7. GODINE
•   ne razumeju gubitak, ali su ga intuitivno svesna
•   postavljaju pitanja
•   personifikuju i mistifikuju smrt
•   nemaju dovoljno razvijen vokabular
•   izražavaju emocije (strah, anksioznost, ljutnja i tuga)
•   teškoće sa koncentracijom i pažnjom
•   doživljavaju smrt kao kaznu
•   poremećaji spavanja
•   telesni simptomi
•   jaka vezanost za preostalog roditelja

DECA OD 7 GODINA DO ADOLESCENCIJE
•   razumeju neizbežnost, konačnost i nepovratnost smrti
•   pokazuju emocije
•   povlače se
•   žele da održe kontakt sa pokojnikom
•   teškoće u koncentraciji i pažnji
•   utisak gubitka kontrole
•   gubitak samopoštovanja
•   jaka vezanost za druge
•   zabrinutost za sigurnost bližnjih
•   zaokupljenost ispravnošću svog ponašanja
•   poremećaji spavanja

ADOLESCENTI
•   potpuno razumevanje prirode smrti
•   izražavaju emocija, ali često usamljeno
•   zadržavaju kontakt sa umrlim
•   teškoće u koncentraciji i pažnji
•   utisak gubitka kontrole
•   gubitak samopoštovanja
•   osećaj besmisla i potreba za osvetom
•   nemogućnost odlučivanja između pripadanja porodici i odlaska od nje
•   promena uloga u porodici
•   krivica

Kao što se vidi iz tablice 1, mala deca ne razumeju pojam smrti i često je doživljavaju kao produženo spavanje, (uobičajeno) odvajanje ili kao napuštanje. Zbog toga uporno traže umrlu osobu, pitaju kad će se ona vratiti i vrlo ih je teško od toga odvratiti. Deca predškolske dobi ne razumeju da smrt izaziva prestanak svih telesnih funkcija, da se umrle osobe više ne kreću, da nisu žedne i gladne, da im nije hladno i da se ne osećaju usamljenima. Zbog toga često pokazuju zabrinutost za umrlu osobu i žele nešto preduzeti kako bi joj ugodili. Tek negde izmedu 6. i 9. godine počinju prihvatati da je smrt nepovratna, ali još ne razumeju da svi ljudi umiru, misle da je smrt posledica odluke nekog autoriteta, osvete ili da je reč o kazni. Zbog toga su često ljuti na pokojnika jer misle da je samovoljno odlučio da umre, tj. da je "mogao ostati živ da je to zaista hteo.

TABLICA 2:  Reakcije dece/mladih na gubitak koje su odraslima posebno teške
•   nastavljanje uobičajenih aktivnosti kao da se ništa nije dogodilo
•   prilepljenost za roditelje, odbijanje da se ide u školu
•   izrazita krivica
•   osećaj da je umrli tu i da nas posmatra
•   snažni izlivi plača ili izostanaka plača
•   uporno odbijanje svakog razgovora o umrlom
•   stalna pitanja
•   uporno neprihvatanje činjenice da umrli više nije sa nama
•   strah od smrti, bolesti i povreda
•   ljutnja – na sebe, odrasle, Boga, umrlog
•   izrazita agresija
•   pesimizam u pogledu budućnosti
   

Izmedu 9. i 11. godine nastupa potpuno razumievanje smrti kao trajne, nepovratne i neizbežne i deca tek tada shvataju da će i ona jednog dana umreti.
Istraživanja su pokazala je da je poimanje smrti bolje usvojeno kod dece razvijenijih kognitivnih sposobnosti, kod dece bolje obrazovanih roditelja te u porodicama gde roditelji na određen način decu podučavaju o smrti.

Urli (1994.) u svom članku spominje i tzv. "supermemoriju", tj. vrlo živa sećanja i na najsitnije pojedinosti vezane uz smrt. Te su reakcije posebno jake ako je dete bilo svedok smrti, a spomenuta autorka navodi kako se slike tragičnog događaja "mogu pojavljivati kao 'unutrašnji video'" (str. 83.). Najčešće se pojavljuju pre spavanja, a često su u obliku snova i noćnih mora.

Povlačenje od drugih ljudi nakon gubitka u dečijoj dobi može biti uzrokovano činjenicom da dete ne razume što se dešava, a to se ili ne usudi pokazati ili ima iskustvo da odrasli nepovoljno reaguju na njegov pokušaj razumevanja situacije (Robinson i Mahon, 1997., Shapiro, 1994-).

Shapiro (1994.) kaže kako deca osnovnoškolske dobi najređe spontano govore o svom doživljaju gubitka, u poređenju s decom predškolske dobi i adolescentima. Zbog toga često ostavljaju utisak da ih gubitak nije (jako) pogodio, što je u suprotnosti s njihovim unutrašnjim stanjem. Shapiro (1994.) objašnjava kako deca te dobi nisu sklona opisivanju svojih reakcija jer: 1) jako žele biti poput svojih vršnjaka, a ako s drugima podele kako se osećaju, biće vidljivo da su drukčiji i 2) veruju kako im ćutanje i ponašanje "kao da je sve u redu" mogu olakšati život koji im je nakon gubitka postao strašno težak.
Budući da još nisu dovoljno usvojila društvena pravila ponašanja, deca nakon gubitka znaju biti vrlo agresivna, razbijajući stvari, udarajući ljude oko sebe i tome slično. Takve reakcije u adolescentskoj dobi mogu biti određen oblik "pobune" mlade osobe koja oseća da zbog gubitka "svi plešu oko nje, svi je teše i brinu o njoj", što je u suprotnosti sa važnom potrebom u toj dobi za osamostaljivanjem i nezavisnošću. Zbog svoje neprihvatljivosti, spomenute se reakcije obično osuđuju umesto da im se prida pravo značenje, tj. da se posmatraju kao reakcije na gubitak. Zbog ograničenog životnog iskustva, deca su nakon smrti često zbunjena jer ne znaju šta smeju, moraju ili trebaju činiti.

Reakcija koja se pojavljuje i kod odraslih, ali je njen izvor specifičan za dečiju dob odnosi se na okrivljavanje sebe zbog smrti. Naime, u dobi od otprilike 3 do 7 godina deca se nalaze u fazi tzv. magičnog mišljenja, kad su uverena da neka njihova misao ili postupak imaju moć izazvati smrt druge osobe. Osim toga, deca ponekad misle kako je bliska osoba umrla jer "nisu bila dovoljno dobra". Nedovoljno razvijena sposobnost razmišljanja i uočavanja uzročno-po-sljedičnih odnosa decu navodi i na to da sebe okrivljavaju za nešto što nisu učinili, "a sigurno je moglo spasiti osobu od smrti". Spomenute su reakcije posebno jake ako je dete imalo loš odnos sa umrlom osobom ili ako joj je učinilo nešto nažao neposredno pre smrti.

Česta reakcija na gubitak bliske osobe u dečijoj dobi uključuje regresivna ponašanja, tj. povratak na ponašanje koje je bilo karakteristično za raniju razvojnu fazu, npr. mokrenje u krevet, tepanje, spečifican način uspavljivanja, odbijanje samostalnog spavanja (u svojoj sobi ili u svom krevetu) itd. Takve se reakcije često znaju pojavljivati i u doba adolescencije kad mlada osoba ima potrebu spavati uz upaljeno svetlo ili televizor ili pak želi biti u krevetu sa roditeljima.

Dečije reakcije na gubitak mogu biti povezane sa teškoćama u učenju i sa različitim problemima u školi. Te će nevolje biti sve jače ako odrasli ne uoče vezu između teškoca sa školom i smrti koju je dete doživelo, već dete proglašavaju lenjim, nezainteresovanim, nemotivisanim i sl.

Određenje pojma ''tugovanje'' i ciljevi, odnosno ishodi tog procesa

Tugovanje je uobicajen, prirodni proces koji sliedi nakon gubitka. Rec je o procesu tokom kojeg moramo pomiriti ono što znamo "glavom" (izgubljenog više nema i više ništa i nikada nece biti kao pre) i doživljaj koji imamo u "duši" i srcu (to je nemoguce, strašno, užasno, bolno, besmisleno, nepravedno...). Tugovanje je normalna reakcija na gubitak nekoga ko nam je bio blizak, koga smo voleli, za koga smo bili vezani; u slucaju, npr. bolesti ili nesrece koja uzrokuje trajna oštecenja, rec je o tugovanju zbog gubitka odredenih funkcija, delova tela i sl.

Evo sada definicija koje se mogu naci u literaturi, a koje kažu da je tugovanje:

1. "instinktivan, univerzalni odgovor na odvajanje s ciljem održanja povezanosti s osobom od koje smo odvojeni" (Bowlby, 1969., prema Payne i sur.,
2000., str. 61.)
2. "složen proces koji, s jedne strane, ukljucuje suocavanje s ugodnim i neugodnim emocijama i mislima povezanim s gubitkom te s celoživotnim posledicama gubitka, a, s druge ukljucuje njihovo izbegavanje" (Stroebe, 2002., str. 134.)
3. "nacin suocavanja s gubitkom, ali i reakcije na gubitak i promene koje on izaziva" (Hansson, Carpenter i Fairchild, 1993., str. 68.)
4. "proces...koji vodi do prilagodavanja na gubitak" (Worden, 2002., str. 23.)
5. "razdoblje psihosocijalne tranzicije...kad ljudi moraju prilagoditi ili izmeniti svoj nacin života koji je bio funkcionalan pre gubitka, ali je sada besmislen ili suvišan bez umrle osobe", "doba tranzicije identiteta tugujuce osobe..., a katkada i stvaranja novog identiteta pokojnika" (Parkes, 1971., prema Payne i sur., 2000., str. 67. i 68.)

Svim nabrojenim definicijama zajednicko je da tugovanje odreduju kao proces, premda to neke cine eksplicitno, a u drugima se to podrazumeva. Osim toga, iz definicija se vidi i kako gubitak izaziva (velike) promene u životu tugujuceg, kojih on tokom tugovanja postaje svestan, prihvata ih i prilagodava im se.


Razliciti autori na ponešto drugacije, a opet na slican, nacin definišu ciljeve odnosno ishode tugovanja.

Payne i sur. (2000.) kažu kako je krajnji cilj tugovanja povratak na uobicajeno psihološko i socijalno funkcioniranje.

Medutim, neki autori isticu kako je važno prihvatiti cinjenicu da se neki ljudi nakon gubitka nikada potpuno ne vrate na prethodni nivo funkcionisanja, ali da to možda i nije nužno krajnji cilj tugovanja (npr. Parkes, 1998., Payne i sur., 2000., Worden, 2002./2005.). U skladu s tim kažu kako je cilj preživeti gubitak, prihvatiti promjene koje je on doneo i integrisati sebe u novi društveni kontekst ili identitet (Miller i Omarzu, 1998.). - Problem sa terminom preživeti - implicira ideju da jake reakcije na tugovanje (npr. intenzivne emocije) mogu da ubiju. Jake emocije ne ubijaju (uz pretpostavku da je osoba fizicki zdrava).

Prema Parkesu (1998.), cilj tugovanja jeste "postici ravnotežu izmedu izbegavanja gubitka i konfrontacije s njime, što ce tugujucoj osobi pomoci da se pomiri s cinjenicom da je doživela gubitak" (str. 857.) Iz takvog odredenja cilja tugovanja vidi se kako tugujuci nije završio proces tugovanja sve dok:
1) uporno izbegava "baviti se" gubitkom, tj. prihvatiti da se on dogodio, dok izbegava razmišljati o njegovim posledicama, o promenama koje nakon gubitka valja uneti u život itd. ili 2) neprekidno i jedino razmišlja o osobi koje više nema, o svemu što je s njom nekada delio, a sada izgubio, zbog cega nema snage usmeriti se na svoj život.

Cilj odnosno ishod tugovanja nije zaboravljanje umrle osobe, vec je to prihvatanje cinjenice da nje više nema, prihvatanje spoznaje da nakon gubitka više nismo isti, ukljucivanje uspomena na pokojnika u svoj daljnji život itd., ali i davanje dopuštenja sebi da smemo i možemo nastaviti živeti te da svojim životom ponovo smemo i možemo biti zadovoljni.

Pre svega, važno je zapamtiti da je tugovanje proces, što znaci nekoliko stvari:
1) Tugovanje traje i za njega treba strpljenja - i osobi koja tuguje i ljudima iz njene okoline. Kad je rec o trajanju procesa tugovanja, treba reci da je ono vrlo individualno i da zbog nekih kulturalnih normi o tome "kad bi vec neko trebao prestati tugovati", ljudi znaju imati probleme. Kod nekih proces tugovanja traje krace, kod nekih duže, kod nekih traje celi život. Postupajuci iz uloge pomagaca (bilo strucnjaka ili tzv. prirodnih pomagača - prijatelja, rodbine, kolega s posla i sl.), katkada želimo tugujucoj osobi pomoci da što brže izade iz procesa tugovanja, što nije moguce, a nije ni potrebno - treba poštovati neciji tempo oporavka I to što neko ima kapacitete za tugovanje te ih koristi brzinom koja mu odgovara.

2) Taj proces obicno nije linearan. Ono tece skokovito. Razdoblja poboljšanja se izmenjuju s razdobljima pogoršanja. Tugujuci nakon dva koraka napred vraca se barem jedan, a katkad i više koraka nazad.

3) Reč je o transakcijskom procesu, što znaci da mnogi cinioci uticu na to kako ce taj proces teci, koliko dugo ce trajati i kako ce završiti. Među
tim ciniocima nalaze se osobine pojedinca, osobine konkretnog gubitka koji ga je zadesio i osobine okoline.

4) Cim je nešto proces, to znaci da tece, ali isto tako znaci i da se u odredenim uslovima može zaustaviti ili na neki drugi nacin zakomplikovati. Tada govorimo o tzv. otežanom ili komplikovanom tugovanju, o cemu ce takode posle biti još govora.

Druga važna osobina tugovanja jeste da je ono prirodan proces zaceljivanja, što znaci:
- da se dogada svim ljudima (i odraslima i deci)
- da služi oporavku od gubitka
-da vecina ljudi kroz njega prode bez vecih teškoca (narocito ako imaju podršku bliskih ljudi) (Subotic, 1996.)

Moglo bi se reci i da je tugovanje gotovo: 1) kad secanje na umrlog ne izaziva automatski bol (tugu, ljutnju i ostale reakcije), 2) kad tugujuci pocnu uspostavljati nove odnose s ljudima oko sebe i 3) kad svoju energiju pocnu usmeravati u sadašnji život (umesto da je ona zakocena u prošlosti, tj. u životu pre gubitka).

U širem smislu moglo bi se reci da tugovanje pocinje odmah nakon doživljenog gubitka i prema nekim teorijskim modelima ono zaista pocinje šokom i nevericom koje osecamo pošto smo saznali/shvatili da nam se dogodio gubitak. Postoji, medutim, i stajalište da proces tugovanja zapocinje nakon što se na sahrani ili drugim rizualima oprostimo od tela umrle osobe. Tada se pocinjemo "zapravo" opraštati od osobe koje više nema, tj. od odnosa koji smo s njom imali i od svega što je s tim povezano.

Tugovanje je po svom sadržaju, toku i trajanju odredeno kulturalnim, društvenim i porodicnim pravilima, dopuštenjima i zabranama. Neka društva jako potsticu javno pokazivanje reakcija na gubitak pa tugujuci ne mora skrivati da je u procesu tugovanja niti to kako se oseca. U drugim pak kulturama ceni se stoicko podnošenje gubitka, a clanovi društva socijalizovani su tako da ne pokazuju svoje bolne misli i oseacnja koje imaju nakon gubitka. Teškoce u procesu tugovanja u jednoj i u drugoj vrsti društava imace oni clanovi koji se ne budu mogli ili hteli pridržavati zadanih normi i pravila ponašanja nakon gubitka. U takvim slucajevima, ne samo da tugujuci sami sebe doživljavaju odmetnicima, vec im izostaje i podrška prirodne socijalne mreže koja ih time kažnjava za njihovo neprikladno ponašanje.

Teorijski pristupi procesi tugovanja
Tradicionalni modeli tugovanja

Medu tradicionalne modele ubrajaju se dva klasicna teorijska pristupa tugovanju: pristup koji govori o fazama tugovanja i pristup koji obuhvata zadatke koje tugujuca osoba mora izvršiti u tom procesu da bi se on uspešno okoncao.

Fazni modeli tugovanja
Autorka Kübler-Ross (prema Humphrey i Zimpfer, 1996., Kübler-Ross i Kessler, 2001.) medu prvima je pocela govoriti o fazama u procesu tugovanja i to u svojoj knjizi O smrti i umiranju, objavljenoj 1969. godine. Doduše, njeno shvatanje tugovanja odnosi se na proces kroz koji prolaze umiruci ljudi i clanovi njihovih porodica, a ne na proces koji nastupa nakon smrti. Nezavisno od toga, njen model cesto se koristi u tumacenju toka tugovanja koje sledi nakon gubitka. Kübler-Ross govori o šest "faza umiranja":
1.   Negiranje (potiskivanje)
2.   "Pregovaranje" ili "cenkanje"
3.   Ljutnja
4.   Ocaj
5.   Depresija i rezignacija (odustajanje)
6.   Prihvatanje

U prvoj fazi osoba ne prihvata cinjenicu da je obolela od smrtne bolesti ili negira da ju je bolest psihicki pogodila. U drugoj fazi nastoji "pregovaranjem"produžiti život (npr.: "Ako pristanem na operaciju, doživecu rodenje unucadi", "Ako ozdravim, ici cu redovno u crkvu, bicu bolja majka, supruga..."). U trecoj fazi oseca silnu ljutnju ("To je nepravedno!") jer "pregovaranje" nije uspelo, tj. bolest napreduje; ljutnju može izražavati prema lekarima ("Vi ste nesposobni"), clanovima porodice i prijateljima ("Vi ne razumete kako je meni"), a može se ljutiti i na sebe zbog nepravde koja ju je zadesila. U cetvrtoj fazi prevladava ocaj zbog nemoci, a u petoj fazi bolesnik više nema psihicke energije za borbu protiv bolesti, tj. depresivan je i odustaje od borbe. U posljednjoj, šestoj fazi prihvata cinjenicu da umire, što može izazvati još veci ocaj ili još jacu depresiju, ali ga može navesti i na to da ucini sve kako bi ostatak života proživeo što bolje može.

Payne i sar. (1998.) kažu kako model Kübler-Ross ima nekoliko nedostataka: 1) na prejednostavan nacin tumaci proces tugovanja, 2) nastao je na temelju proucavanja srazmerno mladih ljudi koji su umrli u bolnicama i 3) katkada je teško razlikovati prvu i šestu fazu jer u mnogim slucajevima ljudi u tim fazama reaguju na slican nacin. Spomenutim nedostacima valja dodati i pitanje je li opravdano proces prilagodavanja na smrtnu bolest i na vlastito umiranje poistovecivati s procesom tugovanja nakon gubitka druge osobe? Naime, u prvom slucaju rec je o gubitku sebe i o "tugovanju unapried", dakle pre nego što se gubitak dogodio, a kad se on dogodi, više niceg nema. Nasuprot tome, tugovanje nakon smrti bliske osobe je razdoblje ispunjeno velikim i bolnim promenama s kojima tugujuci moraju izaci na kraj. Payne i sur. (2000.) govore i o tome kako teško bolesna osoba tuguje zbog toga što nema buducnost i zbog toga što joj se život uskoro prekida, dok je inace rec o tugovanju za izgubljenom osobom i životom koji smo imali s njom.

Teorija privrženosti Johna Bowlbyja sledeca je važna prekretnica u tom podrucju, a njegov rad i danas ima velik uticaj na mnoge autore. Bowlby govori o privrženosti ljudi i životinja, o postupcima koji tu privrženost o(ne)mogucuju, o procesu nastanka odnosa privrženosti te o traumi koju izaziva gubitak osobe kojoj smo bili privrženi i gubitak odnosa s njom.

Bowlby je u svom radu primetio da su reakcije tugujucih odraslih ljudi jako slicne reakcijama male dece nakon odvajanja od majke (cak i srazmerno kratkotrajnog). Zbog toga je smatrao kako je tugovanje ustvari oblik anskiznosti  zbog odvajanja (separaciona anksioznost).
U svom prvotnom obliku, Bowlbyjev model tugovanja predvidao je tri faze, a posle mu je pridodana još jedna (otupelost). Bowlby kaže kako gubitak bliske osobe pokrece razlicite psihicke procese koji se odvijaju kroz cetiri faze (prema Payne i sur., 2000.):

1. Otupelost - šok i nevericu prati osecaj nestvamosti i funkcionisanje "na automatskom pilotu"; dogadaji su "zamagljeni" i tugujuci ih se ne oseca dobro; u ovoj fazi tugujuci sebe opisuju kao "otupele ljude", ali istovremeno su svesni da imaju vrlo jake emocije. Drugim recima, u ovoj fazi nisu otupele emocije, vec bi se pre moglo govoriti o otupjeloj volji, zbrkanom i nepotpunom pamcenju i o nemogucnosti jasnog opisivanja osecanja koje tugujuci ima; otupelost se katkada doživljava na telesnom planu i nekim tugujucima cini se da uopšte ne osecaju telesnu bol; osecaj otupelosti i nestvamosti katkada prekidaju izlivi ljutnje i biesa ili anskioznost i napetost; cesti su i brojni telesni simptomi.

2. Ceznja za umrlim i traženje umrle osobe - u toj se fazi dnevno ili barem nekoliko puta nedeljno pojavljuju tzv. "napadi bola" - trenuci intenzivne patnje pomešani s razdobljima u kojima prevladava anksioznost, napetost, ljutnja i samookrivljavanje; tugujuci osecaju silnu želju da vrate umrlu osobu (evo reci jedne udovice o njenom pokojnom mužu: "Ja mu pricam i na neki nacin ocekujem da mi odgovori"), cesto je i vrlo živo sanjaju, "vide je i cuju", "osecaju da je tu pokraj njih" i silno su zaokupljeni secanjima na nju; razdoblja glasnog plakanja i jecanja izmenjuju se s razdobljima grcevitog prikrivanja bola (ali on je vidljiv na licu, u položaju tela, nacinu govora i sl.); u ovoj fazi tugujuci se ne prilagodavaju novom životu, vec vecinu vremena troše na "preživljavanje jednog po jednog dana", nastojeci izaci na kraj s naletima bola i s tmurnim raspoloženjem.

3. Dezorganizacija i ocaj - uporedo s uvidanjem da je gubitak konacan, smanjuju se jacina i ucestalost napada bola i zamenjuju ih ocaj i silna bezvoljnost;  tugujuci se povlace od drugih ljudi, ne mogu se usmeriti na buducnost ili išta dobro videti u njoj; u ovoj fazi ne prevladava tuga, vec osecaj usamljenosti ("Mislila sam da mi je bolje, ali cini se da mi sada nedostaje više nego pre nekoliko nedelja"); tugujuci otkrivaju koliko im je život postao drugaciji otkad je voljena osoba umrla i takva svakodnevna otkrica cine im veliku bol.   

4. Ponovna organizacija - ukljucuje ponovno gradenje i uspostavljanje vlastitog identiteta, traženje (novog) smisla života i sticanje razlicitih novih veština; tugujuci oseca kako ima sve više energije i u stanju je usmeriti je na nove interese, aktivnosti, ljude; i u ovoj fazi moguci su povremeni napadi bola i to u odredenim trenucima, na odredenim mestima itd., ali oni su obicno redi i slabiji; osecaj usamljenosti ne nestaje, vec se jednostavno pretvara u još jednu "životnu cinjenicu" - usamljenost prestaje biti (velikim) problemom jer tugujuci pocinju shvatati kako za nju ne postoji rešenje i da ga nema smisla uporno tražiti.

Jedna od teškoca Bolbijevog modela tugovanja je u tome što ne uzima dovoljno u obzir razlike medu ljudima u odnosu na glavni element na kojem se model temelji, a to je stil privrženosti. Sledeca teškoca s Bowlbyjevim modelom odnosi se na pitanje: je li i koliko je prikladno o procesu tugovanja odraslih ljudi zakljucivati na temelju ponašanja povezanih s privrženošcu male dece? Naime, takva decija ponašanja Bowlby smatra biološki uzrokovanim, odnosno povezanima s porivom za opstankom: malo dete groznicavo nastoji vratiti izgubljenu privrženost s majkom jer jedino tako može preživeti. Nisam baš sigurna da se može reci kako spolja gledano slicni postupci odraslih tugujucih ljudi u procesu tugovanja ("traženje" umrle osobe i nastojanje "da se ona vrati") imaju istu takvu biološku funkciju.

Model tugovanja Colina Murraya Parkesa (1998., 2002.) naziva se modelom psihosocijalne tranzicije. Parkes je svoj model postavio 70-ih godina prošlog veka i to na temelju proucavanja ljudi koji su izgubili supružnika. Njegove cetiri faze tugovanja vrlo su slicne Bowlbyjevima:
1. Otupelost
2. Traženje umrle osobe i "napadi bola"
3. Depresija
4. Oporavak

Proucavajuci Parkesove tekstove (npr. Parkes, 1993., 1998. a, b i c, 2002.) stice se utisak kako je on u tumacenju tugovanja manju važnost pridavao samim fazama tog procesa, a više ga je zanimala njegova suština. Središnja teza njegovog modela je da gubitak ruši tzv. pretpostavljeni svet tugujuceg. Drugim recima, gubitak dovodi u pitanje naše unutrašnje pretpostavke o svetu u kojem živimo, dakle izaziva bolne promene u našem životu. Takve velike životne promene Parkes naziva psihosocijalnim tranzicijama i po njima je njegov model tugovanja dobio ime.

Barbara Ward (1993.) u svojoj knjizi opisuje cetiri faze tugovanja, koje ona obicno koristi u radu s tugujucim ljudima, a koje su slicne vec spomenutima:
1. Šok i neverica
2. Negiranje (potiskivanje)
3. Pojacana svest o osecanjima, ukljucujuci neke ili sve od sljedecih:

- cežnja
- ljutnja
- depresija
- krivica   
- anksioznost

4. Prihvatanje
Ward (1993.) opisuje i fazni model tugovanja za koji kaže da je narocito koristan u objašnjavanju reakcija na gubitak koji ne ukljucuje smrt (npr. gubitak ili nova organizacija posla). U modelu se opisuje "propadanje" samopoštovanja koje se dogada od trenutka kad se gubitak dogodio pa do razdoblja integracije gubitka (i samoga sebe) u novu stvarnost. Spomenuti model predvida sedam faza tugovanja:
1. Imobilizacija
2. Umanjivanje važnosti gubitka
3. Sumnja u sebe/depresija
4. Prihvatanje/"otpuštanje" gubitka
5. Proveravanje (novih nacina postojanja)
6. Traženje smisla   
7. Internalizacija

Premda se modeli razlicitih autora medusobno razlikuju po broju faza od kojih se sastoji tugovanje, cini mi se da sledece cetiri faze otprilike mogu pokriti taj proces:
1. šok, povezan s otupelošcu i negiranjem gubitka,
2. cežnja za izgubljenim i "pobuna" kao posledica shvatanja da se gubitak zaista dogodio, te sklonost poricanju te cinjenice,
3. ocaj pracen mnoštvom emocionalnih, misaonih, telesnih i ponašajnih reakcija na gubitak te povlacenjem od ljudi,
4. postepen oporavak koji je vidljiv u prihvatanju gubitka kao stvarnog, u vidnom smanjenju intenziteta i broja reakcija na gubitak, u jacem osecanju dobrobiti i u boljem sveopštem funkcionisanju (licnom, u porodici, u društvu drugih ljudi, na poslu itd.).

U prvoj fazi tugovanja (šok i negiranje) od ljudi cesto možemo cuti da se osecaju "kao da su i sami umrli", "kao da su anestezirani - tako da sve cuju i vide, ali ništa ne osecaju" itd. Stanje šoka koje nastupa u trenutku kad su saznali za smrt voljene osobe tugujuci i ovako opisuju: "Osecala sam se kao da mi je neko uzeo sav vazduh pa ne mogu disati" ili: "Cinilo mi se kao da gledam neki film - kao da to nije 'za pravo'." Premda je nesanica vrlo cesta reakcija na gubitak, u ovoj fazi neki ljudi beskrajno puno spavaju ili su pak u stanju "izmedu jave i sna" - spavaju, a zapravo su budni. U ovoj fazi, tugujuce cemo neretko opaziti kako nemo sede, tupo gledaju ispred sebe i kako ne reaguju na zbivanja oko sebe. Po svemu se cini kao da uopšte nisu svesni šta im se dogodilo. Šok koji tugujuci osecaju može delovati kao potpuna apatija, povlacenje u sebe ili kao neprirodna mirnoca. Valja reci kako je stanje šoka cesto i kad je rec o ocekivanoj smrti, npr. zbog dugotrajne i teške bolesti ili zbog starosti. Tugujuci i tada znaju reci: "Znao sam da se to približava. Mislio sam da sam pripravan, ali nisam znao da ce biti tako. Nisam znao da ce biti tako konacno, tiho, nepovratno." (Sanders, 1989., str. 45.) Kad su u stanju šoka, ljudi su obicno pojacano skloni nesrecama (Ward, 1993.). Negiranje se pak ocituje u potpunom neprihvatanju cinjenice da je bliska osoba umrla. Cini mi se kako u toj fazi tugujuci na neki nacin "zamrzavaju" svoje reakcije na gubitak da bi prikupili energiju za ono što ih ceka u drugoj i trecoj fazi tugovanja.

U drugoj fazi tugovanja (cežnja za izgubljenim i "pobuna" te poricanje gubitka) postajemo svesni da se gubitak ipak dogodio, ali se protiv toga borimo poricanjem gubitka i nastojimo se ponašati kao da je umrla osoba još živa (npr. za nju se na sto stavlja pribor za jelo, rasprema joj se krevet, kupuje omiljena hrana i pice i sl). U toj fazi mogu se cuti recenice poput: "Sad kad vas tata dode..." ili "Danas ce se mama veseliti jer smo skuvali njeno omiljeno jelo" itd. Spomenute i slicne recenice nisu uvek izgovorene - ponekad su samo pomisao ili se vide u ponašanju kad, npr. krenemo u sobu pozvati baku na rucak, a otvorivši vrata njene sobe "shvatimo" da nje više nema. Naravno da takvi pokušaji bega od stvarnosti vrlo brzo bivaju osujecenima jer nas sve podseca na to da voljena osoba više nije s nama. Tada se pojavljuje strašan osecaj cežnje za izgubljenom osobom i tugujuci recenicama poput ove pokazuju koliko im ona jako nedostaje: "Osecam se kao da mi je neko iscupao srce".

Trecu fazu (ocaj) mnogi tugujuci i ljudi iz njihove okoline opisuju kao najteže podnošljivom. To je faza u kojoj su kolicina i intenzitet reakcija na gubitak toliko jaki da se tugujuci pocinju pitati jesu li poludeli, hoce li "završiti na psihijatriji", hoce li to moci podneti. Slicna pitanja postavljaju i ljudi iz njihove bliže i daljnje okoline. Mnogi tugujuci nikada pre u životu nisu doživeli "toliku navalu uzburkanih osecanja nad kojima privremeno nemaju nikakvu kontroku" (Ward, 1993., str. 55.). Ta je faza posebno teško podnošljiva ljudima koji inace u svom životu nisu navikli na proživljavanje velike kolicine emocija, koji za sebe misle da uvek mogu kognitivno dobro funkcionisati, da mogu vladati svojim ponašanjem, te ljudima koji su i inace jako zabrinuti za svoje zdravlje, tj. onima koji imaju hipohondrijske sklonosti.

Cetvrta faza tugovanja (oporavak-prihvatanje gubitka kao stvarnog) napokon donosi olakšanje jer tugujuci primecuje kako ponovo pocinje funkcionisati, uživati u odredenim trenucima, primecuje da se opet pocinje družiti s ljudima koje je do tada posve zanemarivao i tome slicno. Takve promene nabolje primecuju i clanovi obitelji, prijatelji, kolege na poslu. Medutim, upravo zbog takvog poboljšanja stanja, tugujuci u ovoj fazi znaju osecati strah da ce zaboraviti voljenu osobu i/ili osecaju krivicu što (ponovo) uživaju u životu, a voljene osobe više nema. Ward (1993.) kaže da je završna faza tugovanja jako važna, ali da nije dobro nastojati na silu ostvariti taj cilj. Za njega treba vremena i strpljenja i njegovo postizanje zavisi od mnoštva razlicitih cinioca (o kojima ce posle biti reci). Ista autorka kaže i da je kod tugujucih ljudi s kojima je radila cesto zapazila kako gubitak "malo prihvataju, pa opet ne prihvataju" i istice kako je to takode prirodna osobina ove faze.

Moguce je izdvojiti nekoliko dobrih strana faznih modela tugovanja. Cinjenica da se tugovanje može podeliti u faze olakšava rad strucnjacima koji na temelju toga mogu pratiti napredak svojih klijenata i pomagati im da predu iz faze u fazu ako se to pokaže potrebnim. Slicno pracenje stanja tugujucih olakšano je i ljudima iz njihova prirodnog sistema podrške - clanovima porodice, prijateljima, saradnicima na poslu itd. I konacno, saznanje da postoje faze tugovanja "kroz koje prolaze i drugi ljudi" može pomoci i samim tugujucima jer im tada postaje jasnije šta se s njima zbiva te da je to kako se osecaju uobicajeno ("normalno") nakon gubitka i da nece "poludeti".

Medutim, "fazno" opisivanje procesa tugovanja ima i svoje loše strane. Ono, naime, pretpostavlja:
- da svi ljudi moraju proci kroz sve faze tugovanja,
- da je redosled faza unapred odreden,
- da je trajanje faza unapred poznato i zadano,
- da se, ako neko ne prode neku fazu ili zastane u jednoj, to smatra znakom psihopatologije (bolesti).

Osim toga, pokazalo se da se faze tugovanja delomicno preklapaju, što znaci da tugujuci može preci u novu fazu, a da ga istodobno ceka završavanje prošle faze. Drugim recima, faze se na odreden nacin stapaju jedna u drugu - nije tacno da, npr. šok i otupelost jednog dana nestanu, a nakon toga zapocne sledeca faza. Klinicko iskustvo pokazuje i da je vracanje na prethodne faze takode dosta cesta pojava, npr. zna se dogoditi da su tugujuci ujutro u drugoj fazi, a navece su ponovo u stanju šoka i otupelosti (dakle, u prvoj fazi) itd. Osim vracanja na prethodne faze, cesto je i preskakanje odredenih faza (s naknadnim vracanjem na njih i bez toga). Iz recenoga se može zakljuciti kako faza tugovanja nije problem ili zadatak koji treba rešiti pre prelaska u novu fazu. Ovde je više rec o menjanju nacina gledanja i o teškocama zbog osobnih i okolinskih promena izazvanih gubitkom koje se stalno izmenjuju, a ritam tih izmena onda odreduje tok tugovanja.

Teškoca s faznim modelima tugovanja je i u tome što oni nisu dovoljno empirijski proveravani, a u nekim od istraživanja postojanje faza nije potvrdeno (prema, Steeves, 2002.). U jednom istraživanju potvrdene su tri faze tugovanja: faza šoka i otupelosti, faza dezorganizacije (ocaja) i faza oporavka (Steeves, 2002.)- Doduše, rec je o istraživanju ciji ucesnici su bili starije životne dobi (prosecna dob iznosila je 70.3 god.) koji su izgubili supružnika i postoji mogucnost da su te dve varijable uticale na dobivene rezultate.

Zbog svega navedenog, neki autori smatraju da je bolje govoriti o tzv. zadacima tugovanja (npr. Leick i Davidsen-Nielsen, 1987., Worden, 2002.). Zacetke takvih zadataka možemo naci u Lindemannovom proucavanju toka oporavka od gubitaka uzrokovanih vec spominjanim požarom u nocnom klubu i gubitaka doživljenih u II. svetskom ratu. Pružajuci podršku i pomoc porodicama poginulih (s nekima je radio i više godina), Lindemann je uocio da u njihovom oporavku postoje odredene pravilnosti, tj. odredeni zadaci koje su mnoge tugujuce osobe "odradile" u tom procesu.

Lindemann (prema Humphrey i Zimpfer, 1996.) govori o tri takva zadatka:
1) kidanje emocionalne i psihološke privrženosti prema umrloj osobi,
2) prilagodavanje okolini u kojoj pokojnika više nema,
3) uspostavljanje novih odnosa.

Najbolje je razraden i najcešce je spominjan Wordenov model zadataka tugovanja.
Wordenova (2002.) namera nije bila predlaganje novog teorijskog modela tugovanja, vec radije pokušaj prakticne primene postojecih teorija u savetodavnom procesu. Taj je autor svoja stajališta integralno izneo u poznatoj knjizi Savetovanje i terapija u tugovanju, oslanjajuci se na Lindemannov pristup, na Bowlbyjevo shvatanje privrženosti i gubitka te na postojece fazne modele tugovanja.

Prema Wordenovom (2002.) mišljenju, da bi se tugovanje okoncalo, tugujuci mora obaviti sledeca cetiri zadatka:
1. prihvatiti stvarnost gubitka,
2. proraditi (proživeti) bol zbog gubitka (proci kroz tugu i ostale emocije te kroz ostale reakcije na gubitak),
3. prilagoditi se životu u kojem više nema umrloga,
4. emocionalno smestiti umrlu osobu "na drugo mjesto" (u odnosu na to gde joj je bilo mesto u našem životu dok je bila živa) i nastaviti život.

1. Prihvatanje stvamosti gubitka - Ovde je rec o tome da tugujuci mora kognitivno i emocionalno prihvatiti cinjenicu da je gubitak stvaran. Verujem da ste u životu zapazili kako tugujuci na razlicite nacine "ne veruju u gubitak". Uspešno obaviti prvi zadatak u tugovanju znaci prihvatiti cinjenicu da umrle osobe nema i da se više nikada nece vratiti. Medutim, valja znati kako je prihvatanje necije smrti (dugo)trajan proces, a ne jedan cin. Ovaj zadatak ukljucuje postupke "traženja" umrle osobe, koji su deo Parkesovog i Bowlbyjevog faznog modela tugovanja.

Teškoca u izvršavanju ovog zadatka nastaje kad ljudi potiskuju cinjenicu da se gubitak dogodio. To, npr, mogu ciniti tako da sobu umrloga (godinama) ostave netaknutom, tako da (godinama) pripremaju odecu umrle osobe kao da ce je ona u tom trenutku obuci, tako da uporno umanjuju važnost gubitka ili njegov uticaj. Takvih reakcija ima mnogo više nego što mislimo buduci da tugujuci o tome nerado govore bojeci se da ce ih drugi ljudi smatrati nerazumnima ili da su "sišli s uma". Trajno odbijanje suocavanja sa stvarnošcu onemogucuje prelazak na sledeci zadatak.

2. Prorada (proživljavanje) boli zbog gubitka - Ovaj zadatak tugovanja ukljucuje spremnost na potpuno proživljavanje boli koju osecamo zbog gubitka, tj. proživljavanje svih reakcija koje u sebi osecamo, a posledica su gubitka. Taj zadatak ukljucuje i spremnost na proživljavanje i dodatne boli (dodatnih reakcija) koja ce se pojaviti kao posledica izvršavanja treceg i cetvrtog zadatka. Nije moguce doživeti smrt bliske osobe i biti (intelektualno i emocionalno) svestan da je više nikada necemo videti, a da pritom ne osecamo patnju i bol.

Izvršenje ovog zadatka otežavaju stavovi društva prema kojima "moraš biti jak/a i izdržati" i po kojima nije dobro preterano pokazivati osecanja. Ljudi iz okoline takode mogu delovati otežavajuce ako misle da im je glavni zadatak pomoci tugujucem tako da mu odvrate pažnju od gubitka te od patnje i boli koje zbog njega oseca. Medutim, i sami tugujuci mogu sabotirati izvršenje ovog zadatka, npr. upornim izbjegavanjem misli o pokojniku, "zaustavljanjem" svakog neugodnog osecanja cim primete njegovo pojavljivanje (npr. begom u posao, alkohol, drogu), upornim nastojanjem da budu hrabri, jaki i izdržljivi pred decom, roditeljima, pred kolegama na poslu itd. Pokušaj izbegavanja boli zbog gubitka može se ocitovati i u prebrzom donošenju životno važnih odluka, npr. o hitnoj prodaji stana/kuce i preseljenju u drugi grad/državu.

Važno je znati da potisnuta bol ne nestaje, vec se samo gura pod tepih i ako to cinimo stalno i jako dugo, vrlo je verovatno da ce ta gomila u nekom trenutku (obicno nepovoljnom) izaci na videlo. Gotovo je sigurno da ce novi gubici na površinu izvuci potisnute, a "nedoživljene" reakcije na prošli gubitak.
 
3. Prilagodavanje životu u kojem više nema umrlog - Najjednostavnije receno, treci zadatak ukljucuje prilagodavanje na cinjenicu da voljena osoba više nije s nama. Ovaj je zadatak vrlo zahtevan, a obuhvata prilagodavanje na vrlo razlicite "okoline" u kojima umrloga više nema. "Okoline" mogu biti stvarna mesta na kojima smo bili s tugujucim, ali taj se pojam može odnositi i na situacije koje smo delili s pokojnikom, na poslove koje smo zajedno radili, na planove za buducnost koje smo s njim stvarali i tome slicno. Ovaj je zadatak teško podnošljiv, zahteva puno strpljenja i vremena i to iz vrlo jednostavnog razloga - "okolina" u kojoj više nema umrle osobe svuda je i stalno oko nas i neprekidno nas podseca na doživljeni gubitak. Izvršiti ovaj zadatak znaci usvojiti nove veštine koje su tugujucem potrebne u životu bez bliske osobe. Te se veštine mogu odnositi na svakodnevne kucanske poslove, na vaspitanje dece, komuniciranje sa zajednickim prijateljima, na privredivanje za život itd. I konacno, ovaj zadatak ukljucuje i traženje smisla u životu nakon gubitka, stvaranje novog vlastitog identiteta te oblikovanje novih životnih pretpostavki.

Može se reci i da je ovaj zadatak prelaz iz faze dezorganizacije u fazu ponovne organizacije, odnosno da nakon faze šoka i zbunjenosti sledi uvidanje promena koje je smrt izazvala u životu pojedinca i porodice (McBride i Simms, 2001.).

Prema Wordenovom (2002.) mišljenju, ne izvršiti ovaj zadatak tugovanja znaci ne prilagoditi se gubitku. Premda vecina ljudi u tome uspe, neki svesno ili nesvesno odluce održavati svoju bespomocnost, ne trude se usvojiti nove životne veštine, povlace se od sveta u kojem žive i ostaju "zarobljenicima dvojbe koju ne mogu rešiti" (Bowlby, 1980.).

5. Emocionalno smeštanje umrle osobe "na drugo mesto" i nastavljanje života - Worden (2002.) kaže kako nije tacno da tugujuci moraju "odustati" od umrle osobe, vec u svom emocionalnom životu trebaju za nju pronaci prikladno mesto kako bi i dalje ostala važnom, ali i "dopustila" tugujucem da nastavi svoj život. Drugim recima, uspešnim izvršenjem ovog zadatka tugujuci uspevaju pronaci nacine na koje ce zapamtiti umrlu osobu (i cinjenicu da ona jeste umrla), nacine na koje ce ona zauvek ostati s njima, a da istovremeno nastave život bez nje.



Integrativni model

lntegrativni model Catherine Sanders (1989./1999.) nastao je polovinom 80-ih godina prošlog veka. U taj model, osim faza tugovanja, ukljuceni su unutrašnji i spoljašnji cinioci koji uticu na tugovanje, te ishodi tugovanja.

ulazne varijable ---- proces tugovanja ---- ishod

Medu unutrašnje cinioce u procesu tugovanja Sanders (1989./1999.) ubraja npr. dob, pol, osobine licnosti, zdravstveno stanje tugujuceg itd.; medu spoljašnjim ciniocima nalaze se nacin smrti, vrsta odnosa s umrlim, socijalna podrška, propratne životne krize itd.; ishodi su pak operacionalizovani na tri
nacina: psihosocijalni rast i razvoj, bez promene i pogoršanje zdravlja i/ili opšteg funkcionisanja.



Verovatno ne postoji tugujuca osoba koja se ne pita, koliko dugo ce joj biti teško, a isto pitanje cesto cujemo i od ljudi iz njene okoline.
Neki autori u svojim tekstovima govore o (približnom) trajanju celokupnog tugovanja ili njegovih pojedinih faza odnosno o vremenu "predvidenom" za sprovodenje zadataka tugovanja

Trajanje  tugovanja - u literaturi se nailazi na sledece podatke:
o od nekoliko meseci do nekoliko godina (Fitzgerald, 1995.)
o 1-2 godine, iako može trajati i mnogo duže (Payne i sur., 2000.)
o kod nekih ljudi traje mesec dana, a kod nekih godinama (Sanders, 1989.)
o 2 godine, nekoliko godina, godinama, neki aspekti tugovanja nikada ne završavaju; ocekivano trajanje "normalnog" tugovanja sve se više povecava (Schuchter i Zisook, 1993.)
o 3-4 godine (Parkes, 1998.)
o 4 meseca, 1 godina, 2 godine, nikad ne prestaje; nakon što od smrti produ cetiri godišnja doba (Worden, 2002.)
o otprilike 3.5 god. ili duže (McBride i Simms, 2001.)
o uglavnom nepredvidljivo (Mcllwraith, 1998.)
o tokom 2.5 god. ljudi se srazmerno dobro prilagode gubitku (Steeves, 2002.)
o potrebno je izmedu 100 i 200 sati kognitivno-emocionalne prorade kako bi se došlo do odredenog razrešenja iznenadnog gubitka jako bliskog i važnog odnosa koji je trajao otprilike godinu dana.

Važno je reci da su svi izneti podaci o trajanju tugovanja prikupljeni empirijskim istraživanjima, odnosno tokom savetodavnog i/ili terapijskog rada s tugujucim ljudima. Drugim recima, razlicito trajanje procesa tugovanja odražava stvarne, individualne razlike medu ljudima u brzini i trajanju njihovog prilagodavanja na gubitak. Upravo zato želim ponovo naglasiti kako smeštavanje tugujucih u navedene vremenske okvire može biti jako problematicno. Pod tim mislim da to može biti nemoguce, nekorisno, ali i da može biti štetno.

Šteta se može ocitovati u tome da tugujuci pocne usporavati ili ubrzavati svoj proces tugovanja kako bi on bio u skladu s "normom", ili u tome da ga ljudi iz okoline pocnu požurivati ili zaustavljati u adaptaciji na gubitak.

Ko je taj ko treba, zna, sme odrediti pravilno trajanje tugovanja? Tugujuca osoba, ljudi iz njene okoline, strucnjaci?
Razlog tome što se "pravo" trajanje tugovanja ne zna jeste cinjenica da na tok tog procesa uticu razliciti cinioci (o kojima ce uskoro biti puno govora) kojih ne samo da je mnogo, vec se nalaze u tolikim interakcijama da je za konkretnu osobu gotovo nemoguce reci da odredena faza tugovanja treba, mora i sme trajati neko odredeno vreme.

Buduci da ljudi nakon gubitka cesto postavljaju takva pitanja i sebi i drugima, evo samo jednog predloga mogucih odgovora:
a) tugovanje traje upravo onoliko koliko konkretnoj osobi treba,
b) tugovanje uvek traje duže nego što bismo želeli (naime, zbog boli koju osecamo, hteli bismo da prode odmah).

Naravno da neki ljudi nisu zadovoljni takvim "uopštenim i apstraktnim odgovorima"; naprotiv, kažu kako su razocarani i uporno traže da im ipak "barem otprilike kažemo koliko ce to trajati". Pa se može reci:
"Vidim da vam je jako teško i razumem da biste voleli znati kad ce to prestati, kad cete se osecati bolje. To je sasvim normalna, prirodna potreba i želja. Nažalost, na to pitanje ne znam precizno odgovoriti jer trajanje prilagodavanja na gubitak zavisi od jako puno stvari koje se ne mogu sve predvideti. Medutim, mogu vam reci da sam sigurna kako se necete zauvek osecati kao sada, da ce doci razdoblje kada cete i vi i vaša okolina primetiti da vam je bolje i da cete sigurno ponovo osecati ugodu, veselje i druge ugodne emocije. Isto tako, znam da taj oporavak nece biti lagan i brz te da ce verovatno imati svoje uspone i padove. Ali nakon nekog vremena, nakon vremena koje vama bude potrebno, sigurno ce vam biti bolje."

"Imam osecaj da mislite kako se nakon gubitka N.N.-a morate brzo vratiti na prethodno funkcionisanje (ili:...kako se od gubitka N.N.-a ne oporavljate dovoljno brzo). Ako je to tako, htela bih da Vam kažem, kako prilagodavanje na takav gubitak kod mnogih ljudi traje i godinu, dve, a ponekad cak i duže, i to je po mom sudu prirodno i normalno. Nažalost, ne postoji precica kojom biste mogli krenuti, a koja bi vam pomogla da se brzo prilagodite cinjenici da osobe koja vam je bila tako važna, više nema u vašem životu."

Glavne poruke:
o   primecujem da vam je teško
o   normalno (prirodno, ocekivano) je da vas zanima kad ce to prestati
o   oporavak nece biti brz i lagan, ali sigurna sam da ce vam nakon odredenog vremena biti bolje nego što vam je sada
o   trajanje tugovanja ne može se (unapred precizno) odrediti
o   ne postoji vremenska norma prema kojoj morate prilagodavati brzinu svog oporavka od gubitka
o   mnogi ljudi dugo se prilagodavaju gubitku (i to je normalno, prirodno, ocekivano)